Gerhard Šreder

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Gerhard Šreder
Gerhard Šreder
Lični podaci
Datum rođenja(1944-04-07)7. april 1944. (80 god.)
Mesto rođenjaHamburg, Treći rajh
DržavljanstvoNemačka
NarodnostNemac
ReligijaLuteranizam
UniverzitetUniverzitet u Getingenu
ProfesijaAdvokat
Porodica
Supružnik
  • Eva Šubah (v. 1968 —  r. 1972)
  • Ane Tašenmaher (v. 1972 —  r. 1984)
  • Hiltrud Hampel (v. 1984 —  r. 1997)
  • Doris Šreder-Kepf (v. 1997 —  r. 2018)
  • Kim So-Jeon (v. 2018)
Deca3
Politička karijera
Politička
stranka		Socijaldemokratska partija Nemačke
12. mart 1999 — 22. novembar 2005.
PredsednikRoman Hercog
Johanes Rau
Horst Keler
PrethodnikHelmut Kol
NaslednikAngela Merkel
Potpis

Gerhard Fric Kurt Šreder (nem. Gerhard Fritz Kurt Schröder; Hamburg, 7. april 1944) je nemački političar koji je obavljao dužnost kancelara od 1998. do 2005. godine, kada ga je na tom mestu zamenila Angela Merkel. Kao 37. kancelar, zamenio je Helmuta Kola. Član je Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) i čiji je bio predsednik određeno vreme. Pre nego što je postao političar bio je uspešan advokat.

Privatni život[uredi | uredi izvor]

Puno ime mu je Gerhard Fric Kurt Šreder. Rodio se 1944. godine, samo tri dana posle smrti oca u Rumuniji, koji se sa Vermahtom povlačio iz Rusije. Diplomirao je pravo na univerzitetu u Getingenu, u trideset i drugoj godini, a izdržavala ga je majka koja je radila kao spremačica. Ženio se pet puta, u aktuelni brak je ušao 2018. godine.[1][2]

Kancelar Nemačke (1998–2005)[uredi | uredi izvor]

Vlade[uredi | uredi izvor]

Prva Vlada, 1998–2002[uredi | uredi izvor]

Nakon nacionalnih izbora 1998. godine, Šreder je postao kancelar kao šef koalicije SPD-Zeleni. Tokom svoje kampanje za kancelara, on je sebe predstavljao kao pragmatičnog novog socijaldemokratu koji će promovisati ekonomski rast uz jačanje velikodušnog nemačkog sistema socijalne zaštite.[3]

Nakon ostavke Oskara Lafontena na mesto lidera Socijaldemokratske partije u martu 1999. godine, u znak protesta zbog Šrederovog usvajanja niza politika koje je Lafonten smatrao „neoliberalnim“, Šreder je preuzeo i funkciju svog rivala. Aprila 1999. godine, na prvoj sednici Nemačke u obnovljenom Rajhstagu, on je uz aplauz citirao albanskog pisca Ismaila Kadarea, koji je rekao: „Balkan je dvorište evropske kuće, i ni u jednoj kući ne može zavladati mir sve dok se ljudi međusobno ubijaju u svoje dvorište."[4] U potezu koji je trebalo da signalizira produbljivanje saveza između Šredera i premijera Ujedinjenog Kraljevstva Tonija Blera,[5] dvojica lidera su u junu 1999. izdala manifest ekonomskih reformi na osamnaest stranica. Pod naslovom "Evropa : Treći put“,[6] ili ,,Die Neue Mitte'' na nemačkom, pozvao je evropske vlade levog centra da smanje poreze, sprovedu reforme rada i socijalne zaštite i podstiču preduzetništvo. U zajedničkom dokumentu se navodi da evropske vlade moraju da usvoje „agendu na strani ponude“ kako bi odgovorile na globalizaciju, zahteve tržišta kapitala i tehnološke promene.[7]

Šrederovi napori su se izjalovili u njegovoj sopstvenoj stranci, gde je njena levica odbacila Šreder-Blerov poziv na smanjenje socijalne države i politike pro-biznisa. Umesto toga, list je preuzeo deo krivice za uzastopno šest poraza na nemačkim državnim izborima 1999. za Socijaldemokratsku partiju. Tek do 2000. Šreder je uspeo da iskoristi skandal sa donacijama svoje demohrišćanske opozicije kako bi progurao značajan zakon o poreskoj reformi i ponovo uspostavio svoju dominaciju na nemačkoj političkoj sceni.[8]

Šrederov mandat je nadgledao preseljenje sedišta vlade iz Bona u Berlin. U maju 2001. Šreder se preselio u svoju novu zvaničnu rezidenciju, Saveznu kancelariju u Berlinu, skoro dve godine nakon što je grad postao sedište nemačke vlade.[9] Prethodno je radio u zgradi u istočnom Berlinu koju su koristili bivši lideri Istočne Nemačke.[10]

Druga Vlada, 2002–2005[uredi | uredi izvor]

Tokom priprema za nemačke izbore 2002. godine, Socijaldemokrate i Zeleni su pratili kandidata desnog centra Edmunda Štojbera sve dok katastrofa izazvana porastom poplavnih voda u Nemačkoj nije dovela do poboljšanja u njegovim anketama.[11] Štaviše, njegovo popularno protivljenje ratu u Iraku dominiralo je u kampanji uoči izbora.[12] Na glasanju 22. septembra 2002., obezbedio je još jedan četvorogodišnji mandat, sa tesnom većinom od devet mesta u odnosu na 21.

„SPD – poverenje u Nemačku“: Šreder u Eslingenu.

U februaru 2004. Šreder je podneo ostavku na mesto predsednika SPD-a usred sve veće kritike njegove stranke na račun njegovog reformskog programa;[13][14] Franc Mintefering ga je nasledio na mestu predsednika. 22. maja 2005, nakon što je SPD izgubio od Demohrišćana (CDU) u Severnoj Rajni-Vestfaliji, Gerhard Šreder je najavio da će raspisati savezne izbore „što je pre moguće“. Zahtev za poverenje je naknadno poražen u Bundestagu 1. jula 2005. sa 151 prema 296 (sa 148 uzdržanih), nakon što je Šreder pozvao članove da ne glasaju za njegovu vladu kako bi pokrenuli nove izbore. Kao odgovor, grupa levičarskih disidenata SPD-a i Partije demokratskog socijalizma složili su se da učestvuju na zajedničkim izborima na opštim izborima, a Šrederov rival Oskar Lafonten predvodi novu grupu.[15]

Nemački savezni izbori 2005. održani su 18. septembra. Posle izbora, ni Šrederova koalicija SPD-Zeleni ni savez između HDU/HSU i FDP na čelu sa Angelom Merkel nisu ostvarili većinu u parlamentu, ali je HDU/HSUimala jače izborno vođstvo u narodu za jedan procentni poen. U izbornoj noći, i Šreder i Merkelova su tvrdili da su pobedili i postali kancelar, ali nakon što su prvobitno odbacili veliku koaliciju sa Merkelovom, Šreder i Mintefering su ušli u pregovore sa njom i Edmundom Štojberom iz HSU. 10. oktobra je objavljeno da su se stranke složile da formiraju veliku koaliciju. Šreder je pristao da ustupi mesto kancelara Merkelovoj, ali bi SPD držao većinu vladinih funkcija i zadržao značajnu kontrolu nad vladinom politikom.[16] Merkelova je 22. novembra izabrana za kancelara.

Šreder je 11. oktobra 2005. najavio da neće preuzeti funkciju u novoj vladi, a u novembru je potvrdio da će napustiti politiku čim Merkelova preuzme dužnost. 23. novembra 2005. podneo je ostavku na mesto u Bundestagu.[17]

Dana 14. novembra 2005, na konferenciji SPD-a u Karlsrueu, Šreder je pozvao članove SPD-a da podrže predloženu koaliciju, rekavši da ona „nepogrešivo nosi, možda prvenstveno, otisak socijaldemokrata“. Mnogi članovi SPD-a su ranije naznačili da podržavaju koaliciju, koja bi nastavila politiku Šrederove vlade, ali su se protivili da ga Angela Merkel zameni na mestu kancelara. Konferencija je velikom većinom glasala za odobrenje sporazuma.[18]

Domaća politika[uredi | uredi izvor]

U njegovom prvom mandatu, Šrederova vlada odlučila je da postepeno ukine nuklearnu energiju, finansira obnovljive izvore energije,[19] uspostavi građanske zajednice za istopolne partnere i liberalizuje zakon o naturalizaciji.[20][21]

Tokom Šrederevog vremena na vlasti, ekonomski rast je usporen na samo 0,2% u 2002. godini, a bruto domaći proizvod se smanjio 2003. godine, dok je nezaposlenost u Nemačkoj bila preko granice od 10%.[22] Većina glasača je ubrzo povezala Šredera sa reformskim programom Agende 2010, koji je uključivao rezove u sistemu socijalne zaštite (nacionalno zdravstveno osiguranje, isplate za slučaj nezaposlenosti, penzije), niže poreze i reformisane propise o zapošljavanju i plaćanju. Takođe je eliminisao porez na kapitalnu dobit na prodaju korporativnih akcija u pokušaju da zemlju učini privlačnijom za strane investitore.[23]

Nakon izbora 2002, SPD je stalno gubio podršku u istraživanjima javnog mnjenja. Mnogi su sve više doživljavali Šrederov program Trećeg puta kao demontažu nemačke države blagostanja. Štaviše, visoka stopa nezaposlenosti u Nemačkoj je ostala ozbiljan problem za vladu.[24][25][26]

Šrederova poreska politika je takođe bila nepopularna; kada je satirična radio emisija The Gerd Show objavila Pesmu poreza(Der Steuersong), u kojoj je Šrederov glas (impresioniste Elmara Branta) ismevao nemačko indirektno oporezivanje, postao je nemački božićni hit broj 1 2002. i prodat je u više od milion primeraka.[27][28]

Činjenica da je Šreder bio u upravnom odboru Folksvagena (pozicija koja je došla sa njegovom pozicijom ministra-predsednika Donje Saksonije) i da je preferirao politiku za automobile dovela je do toga da je dobio nadimak kancelar za automobile (Auto-Kanzler).[29]

Evropska integracija[uredi | uredi izvor]

Godine 1997. Šreder se pridružio ministrima-predsednicima dve druge nemačke države, Kurtu Bidenkopfu i Edmundu Štojberu, u izlaganju argumenta za petogodišnje odlaganje evropske valutne unije.[30] Nakon preuzimanja dužnosti, obavio je svoje prvo zvanično putovanje u inostranstvo u Francusku na sastanke sa predsednikom Žakom Širakom i premijerom Lionelom Žospenom u oktobru 1998. godine.[31] Sastanak oba lidera 2001. održan u Bleshajmu kasnije je dao naziv redovnoj seriji neformalnih sastanaka između francuskog predsednika, nemačke kancelarke i njihovih ministara spoljnih poslova. Sastanci su održavani naizmenično u Francuskoj i Nemačkoj. Na četrdesetu godišnjicu Jelisejskog sporazuma, obe strane su se složile da će se, umesto da se samiti održavaju dva puta godišnje, održavati redovni sastanci saveta francuskih i nemačkih ministara koje će nadgledati njihovi ministri spoljnih poslova.[32] U potezu bez presedana, Širak je formalno pristao da predstavlja Šredera u njegovom odsustvu na sastanku Evropskog saveta u oktobru 2003. godine.[33]

U svojim prvim mesecima na funkciji, Šreder je energično zahtevao da se nemački neto godišnji doprinos od oko 12.000.000.000 dolara u budžet Evropske unije smanji, rekavši da njegova zemlja najviše plaća za evropski „otpad“.[34] Kasnije je moderirao svoje stavove kada je imao svoje stavove. Vlada je 1999. godine održala rotirajuće predsedavanje Savetom Evropske unije.

Godine 2003. Šreder i Širak su se složili da podele vlast u institucijama Evropske unije između predsednika Evropske komisije, kojeg bira Evropski parlament, i predsednika Evropskog saveta sa punim radnim vremenom, kojeg biraju šefovi država i vlada; njihov sporazum je kasnije bio osnova za diskusije na Konvenciji o budućnosti Evrope i postao je zakon stupanjem na snagu Lisabonskog ugovora.[35] Uoči francuskog referenduma o evropskom ustavu, Šreder se pridružio Širaku u pozivanju francuskih glasača da podrže novi sporazum, koji bi uneo nova pravila za proširenu EU od 25 država članica i proširio oblasti kolektivnog delovanja.[36]

Takođe 2003. godine, i Šreder i Širak su iznudili suspenziju sankcija sa kojima su se oboje suočili zbog kršenja fiskalnih pravila Evropske unije koja su u osnovi evra – Pakta za stabilnost i rast – tri godine zaredom. Šreder je kasnije pozvao na reviziju Lisabonske strategije i time povlačenje od evropskog cilja da prestigne Sjedinjene Države kao najkonkurentnija ekonomija sveta do 2010. Umesto toga, pozvao je EU da reformiše Pakt kako bi podstakao rast i tražio preorijentaciju od 100.000.000.000 evra godišnjeg budžeta EU za istraživanje i inovacije.[37] Do 2005. godine, on je uspešno insistirao na sporazumu o sveobuhvatnim planovima za prepisivanje Pakta, koji je sada omogućavao članicama EU sa deficitima iznad prvobitnih 3% BDP-a da navedu troškove „ponovnog ujedinjenja Evrope“ kao olakšavajući faktor.[38]

Šreder se smatrao snažnim saveznikom poljskog premijera Lešeka Milera[39] i zagovornikom proširenja Evropske unije 2004. godine.[40] 1. avgusta 2004, na šezdesetu godišnjicu Varšavskog ustanka 1944, izvinio se Poljskoj za „nemerljive patnje“ njenog naroda tokom sukoba; bio je prvi nemački kancelar koji je pozvan na godišnjicu ustanka. I Šreder i ministar spoljnih poslova Joška Fišer takođe su podržali pristupanje Turske Evropskoj uniji.[41]

Spoljna politika[uredi | uredi izvor]

Gerhard Šreder sa poljskim predsednikom Aleksandrom Kvašnjevskim 6. decembra 2000.
Gerhard Šreder sa američkim predsednikom Džordžom V. Bušom u Vašingtonu 9. oktobra 2001.
Gerhard Šreder na ceremoniji dodele nagrada Kvadriga sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem
Šreder sa svojim prijateljem ruskim predsednikom Vladimirom Putinom na večeri u Vajmaru, Nemačka, 9. aprila 2002.
Šreder na Putinovoj inauguraciji sa Dmitrijem Medvedevom i patrijarhom Kirilom 7. maja 2018.

Označavajući jasan raskid sa oprezom nemačke spoljne politike od Drugog svetskog rata, Šreder je 1999. izneo svoju viziju međunarodne uloge zemlje, opisujući Nemačku kao „veliku silu u Evropi“ koja neće oklevati da sledi svoje nacionalne interese.[42] Šreder je takođe nastavio uspostavljenu socijaldemokratsku političku tradiciju Vandela durš Hendela.[43]

Šreder je takođe počeo da traži rešenje kako da nadoknadi robovske radnike iz nacističke ere skoro čim je izabran za kancelara. Preokrenuvši tvrdolinijaški stav svog prethodnika Helmuta Kola, pristao je da vlada zajedno sa industrijom doprinese fondu koji bi nadoknađivao ljude koje je nacistički režim primorao da rade u nemačkim fabrikama i imenovao Ota Grafa Lambsdorfa da predstavlja nemačku industriju u pregovorima sa organizacijama preživelih, američkim advokatima i vladom SAD.[44]

Šreder je poslao snage na Kosovo i u Avganistan u okviru NATO operacija.[45] Do Šrederovog kancelara, nemačke trupe nisu učestvovale u borbenim akcijama od Drugog svetskog rata. Na početku iračke krize, Šreder je u martu 2002. izjavio da Nemačka neće učestvovati u ratu u Iraku bez mandata UN.[46] U leto 2002, tokom kampanje za savezne izbore, proglasio je „nemački put“ kao alternativu „američkom ratnom huškanju“ u Iraku i predstavio Nemačku kao mirovnu silu.[47]

U maju 2019. na WORLD.MINDS-u u Beogradu, 20 godina nakon bombardovanja Beograda od strane NATO trupa, Šreder je nedvosmisleno izjavio da bi retrospektivno, ako bi morao ponovo da donosi odluku, odobrio vazdušno bombardovanje bivše Jugoslavije opet. Šreder je rekao da bi „najlakše rešenje bilo prvo primiti Srbiju u Evropsku uniju, a zatim unutar, kao sastavnog dela EU, naći rešenje [kosovskog pitanja].“[48][49] S obzirom da Nemačka ima dugo iskustvo sa samim terorizmom, rekao je Šreder. Šreder je izjavio solidarnost sa Sjedinjenim Državama nakon napada 11. septembra 2001. godine.[50] Kada je Šreder napustio funkciju, Nemačka je imala 2.000 vojnika u Avganistanu,[51] najveći kontingent iz bilo koje nacije osim Sjedinjenih Država, Velike Britanije, Francuske, Kanade i posle dve godine Avganistana.

Odnosi sa Bliskim istokom[uredi | uredi izvor]

Tokom svog vremena u vladi, i Šreder i njegov ministar spoljnih poslova Joška Fišer su smatrani iskreno, ako ne i nekritički, pro-izraelskim.[52] Šreder je predstavljao nemačku vladu na sahrani jordanskog kralja Huseina u Amanu 9. februara 1999. godine.[53]

Kada su se britanski avioni pridružili snagama Sjedinjenih Država koje su bombardovale Irak bez konsultacija sa Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija u decembru 1998. godine, Šreder je obećao „neograničenu solidarnost“.[54] Ali, zajedno sa francuskim predsednikom Žakom Širakom i mnogim drugim svetskim liderima, Šreder je kasnije oštro govorio protiv invazije na Irak 2003. i odbio je bilo kakvu vojnu pomoć u toj invaziji. Šrederov stav je izazvao politička trvenja između SAD i Nemačke, posebno zato što je ovu temu koristio za svoju predizbornu kampanju 2002. godine. Šrederov stav postavio je teren za navodne antiameričke izjave članova SPD-a. Parlamentarni lider SPD-a Ludvig Štigler uporedio je američkog predsednika Džordža V. Buša sa Julijem Cezarom, dok je Šrederova ministarka pravde, Herta Dojbler-Gmelin, uporedila Bušovu spoljnu politiku sa politikom Adolfa Hitlera. Šrederovi kritičari optužili su ga da pojačava i vodi kampanju protiv antiameričkih osećanja u Nemačkoj. Nakon njegovog reizbora 2002, Šreder i Buš su se retko sastajali i njihov animozitet je viđen kao sve veći politički jaz između SAD i Evrope. Buš je u svojim memoarima naveo da je Šreder prvobitno obećao da će podržati rat u Iraku, ali se predomislio zbog predstojećih nemačkih izbora i javnog mnjenja snažno protiv invazije, na šta je Šreder odgovorio rekavši da Buš „ne govori istinu“.[55] Na pitanje u martu 2003. da li je samokritičan po pitanju svog stava o Iraku, Šreder je odgovorio: „Veoma mi je žao što je bilo preteranih izjava“ njega i bivših članova njegove vlade (koje su kapitalizovali nepopularnost rata).[56]

Odnosi sa Rusijom[uredi | uredi izvor]

Na svom prvom zvaničnom putovanju u Rusiju krajem 1998. godine, Šreder je sugerisao da Nemačka verovatno neće pružiti više pomoći toj zemlji. Takođe je nastojao da se odvoji od bliskog ličnog odnosa koji je njegov prethodnik Helmut Kol imao sa ruskim predsednikom Borisom Jeljcinom, rekavši da bi nemačko-ruski odnosi trebalo da se „razvijaju nezavisno od konkretnih političkih ličnosti“. Ubrzo nakon toga, međutim, gajio je bliske veze sa Jeljcinovim naslednikom, predsednikom Vladimirom Putinom, u pokušaju da ojača „strateško partnerstvo” između Berlina i Moskve,[57] uključujući otvaranje gasovoda preko Baltičkog mora isključivo između Rusije i Nemačke (vidi „Gasprom kontroverze " ispod). Tokom svog mandata, posetio je zemlju pet puta.

Šreder je bio kritikovan u medijima, a potom i od strane Angele Merkel, jer je Putina nazvao „besprekornim demokratom“ 22. novembra 2004, samo nekoliko dana pre nego što je Putin prerano čestitao Viktoru Janukoviču tokom Narandžaste revolucije.[58] Godine 2005. Šreder je na svečanom predstavljanju Erbasa A380 u Tuluzu sugerisao da još uvek ima mesta u čamcu EADS-a za Rusiju.[59]

U svojim poslednjim danima na funkciji 2005. godine potpisao je sporazum između Nemačke i ruskog državnog Gasproma o izgradnji Severnog toka 1 pre nego što je napustio funkciju i skoro odmah se pridružio odboru gasovodne kompanije.[60] On je odbacio kritike tog poteza i najavio pravni postupak zbog izveštaja da će biti plaćen između 200.000 evra (134.000 funti) i milion evra godišnje.[61] Godine 2022. navodno je plaćen oko 270.000 dolara godišnje kao predsednik odbora akcionara.[62]

Samo nekoliko dana nakon što je postao kancelar, Šreder se pridružio upravnom odboru zajedničkog preduzeća Severni tok, što je dovelo do novih spekulacija o njegovoj prethodnoj objektivnosti. U svojim memoarima Odluke: moj život u politici, Šreder i dalje brani svog prijatelja i političkog saveznika i navodi da bi „bilo pogrešno postavljati prevelike zahteve Rusiji kada je u pitanju stopa unutrašnje političke reforme i demokratski razvoj, ili suditi isključivo na osnovu sukoba u Čečeniji.“[63] Šrederova kontinuirana bliska veza sa Vladimirom Putinom i njegovom vladom nakon što je njegovo kancelarsko mesto naišla na široke kritike u Nemačkoj.[64]

Odnosi sa Kinom[uredi | uredi izvor]

Tokom svog mandata, Šreder je posetio Kinu šest puta.[65] Bio je prvi zapadni političar koji je otputovao u Peking i izvinio se nakon što su NATO avioni greškom bombardovali kinesku ambasadu u Beogradu 1999. godine.[66][67] Godine 2004. on i kineski premijer Ven Đabao uspostavili su sigurnu, direktnu telefonsku liniju.[68] Takođe je vršio pritisak na ukidanje embarga EU na oružje Kini.[69]

Uloga u napadu NATO na SR Jugoslaviju 1999. godine[uredi | uredi izvor]

Šreder je prvi nemački kancelar posle Adolfa Hitlera koji je poslao nemačku vojsku u inostrani rat, u sklopu napada NATO na Jugoslaviju 1999. godine. Ovu odluku je opravdao na sledeći način: „Na genocid u Jugoslaviji ne može se odgovoriti pacifizmom i Nemačka mora da stane iza etničkih Albanaca, žrtava proterivanja, silovanja i ubijanja“.[70]

24. aprila 2017. godine boravio je u Beogradu gde je dao podršku Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci na njihovom predizbornom skupu u Kombank areni.[71]

Stavovi[uredi | uredi izvor]

Nezavisnost Kosova[uredi | uredi izvor]

Šreder je kritikovao brzu odluku nekih evropskih zemalja da priznaju Kosovo kao nezavisnu državu nakon što je ono proglasilo nezavisnost u februaru 2008. On veruje da je odluka doneta pod velikim pritiskom vlade SAD i da je izazvala više problema, uključujući slabljenje pro-EU snaga u Srbiji.[72]

Karijera van politike[uredi | uredi izvor]

Nakon završetka njegovog mandata, Šredera je 2006. godine angažovala „Rotšild grupa”, najveća svetska banka u porodičnom vlasništvu, kao savetnika za poslovanje u Istočnoj Evropi, Rusiji, Turskoj i Kini.[73]

Trenutno predsedava odborom deoničara firme Nord Stream AG, koja je vlasnik Severnog toka.[74]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Former German Chancellor Gerhard Schröder to Wed For Fifth Time”. Arhivirano iz originala 26. 1. 2018. g. Pristupljeno 26. 1. 2018. 
  2. ^ „Former German chancellor 'sued for affair'”. BBC News. 30. 4. 2018. Arhivirano iz originala 2. 7. 2018. g. Pristupljeno 21. 7. 2018. 
  3. ^ Edmund L. Andrews (20 October 1998), Choice for Economics Post Spurns Offer by Schroder Arhivirano 5 oktobar 2017 na sajtu Wayback Machine The New York Times.
  4. ^ Cohen, Roger (20. 4. 1999). „With Smoked Salmon and Beer, Berlin Greets Parliament”. The New York Times. 
  5. ^ Rachel Sylvester (29 May 1999), We say Third Way, you say die neue mitte Arhivirano 5 oktobar 2017 na sajtu Wayback Machine The Independent.
  6. ^ Tony Blair and Gerhard Schröder, (19 August 1999) Europe: The Third Way/Die Neue Mitte
  7. ^ Edmund L. Andrews (20 October 1998), British-German Agenda Marks Break With Left : Manifesto Maps Out 'Third Way' Arhivirano 5 oktobar 2017 na sajtu Wayback Machine International Herald Tribune.
  8. ^ Tom Buerkle and John Schmid (22 July 2000), The Third Way: Schroeder Soars but Blair Stalls Arhivirano 5 oktobar 2017 na sajtu Wayback Machine International Herald Tribune.
  9. ^ „Bundeskanzleramt: Die ersten sind schon leise eingezogen”. Tagesspiegel. Pristupljeno 1. 4. 2001. 
  10. ^ Schroeder gets new home Arhivirano 5 oktobar 2017 na sajtu Wayback Machine BBC News, 2 May 2001.
  11. ^ Schroeder buoyed by flood disaster Arhivirano 8 januar 2017 na sajtu Wayback Machine BBC News, 23 August 2002.
  12. ^ Schroeder wins second term Arhivirano 23 mart 2018 na sajtu Wayback Machine CNN, 23 September 2002.
  13. ^ Schröder resigns SPD chairmanship Arhivirano 5 oktobar 2017 na sajtu Wayback Machine The Daily Telegraph, 6 February 2004.
  14. ^ A resigning matter Arhivirano 2 maj 2017 na sajtu Wayback Machine The Economist, 12 February 2004.
  15. ^ Richard Milne (11 June 2005), New leftwing alliance to challenge SPD[mrtva veza] Financial Times.
  16. ^ „Merkel named as German chancellor”. BBC News. 10. 10. 2005. Arhivirano iz originala 13. 3. 2007. g. Pristupljeno 29. 4. 2007. 
  17. ^ Schröder legt Bundestagsmandat nieder. In: Frankfurter Allgemeine Zeitung, 22 November 2005.
  18. ^ „German parties back new coalition”. BBC News. 14. 11. 2005. Arhivirano iz originala 11. 1. 2009. g. Pristupljeno 29. 4. 2007. 
  19. ^ „Abschied vom Atomstrom”. Spiegel Online. 23. 12. 1998. Pristupljeno 23. 5. 2022. 
  20. ^ „Politik Schröder: Der Doppel-Paß ist nicht das Ziel der Reform”. Der Tagesspiegel. 23. 12. 1998. Pristupljeno 22. 5. 2022. 
  21. ^ „Nur Kinder erhalten künftig einen Doppelpaß”. Die Welt. 12. 3. 1999. Pristupljeno 23. 5. 2022. 
  22. ^ Schröder Urges Reform as SPD Celebrates 140th Anniversary Arhivirano 5 oktobar 2017 na sajtu Wayback Machine Deutsche Welle, 23 May 2002.
  23. ^ Claus Christian Malzahn (14 October 2005), The Modern Chancellor: Taking Stock of Gerhard Schröder Arhivirano 23 oktobar 2012 na sajtu Wayback Machine Spiegel Online.
  24. ^ „Was ist schiefgelaufen auf dem "Dritten Weg"?”. Heinrich Böll Foundation. 21. 6. 2010. Pristupljeno 23. 5. 2022. 
  25. ^ „Eine Reform mit Wirkungen und Nebenwirkungen”. tagesschau.de. 7. 4. 2013. Pristupljeno 23. 5. 2022. 
  26. ^ Weber, Petra (23. 2. 2021). „Alternativlose Sachzwangslogik?”. FAZ. Pristupljeno 23. 5. 2022. 
  27. ^ Mohr, Reinhard (2002-11-17). „Der Schwachmaten-Kanzler”. Der Spiegel. Pristupljeno 2024-03-08. 
  28. ^ Freyberg, Undine (2002-11-12). „«Steuersong»: Hört der Bundeskanzler kein Radio?”. Mitteldeutsche Zeitung. Pristupljeno 2024-03-08. 
  29. ^ „Der "Autokanzler" in seinem Element”. FAZ. 9. 6. 2004. Pristupljeno 23. 5. 2022. 
  30. ^ John Schmid (28 July 1997), Another German Premier Seeks Delay on the Euro Arhivirano 1 septembar 2019 na sajtu Wayback Machine International Herald Tribune.
  31. ^ Craig R. Whitney (1 October 1998), Germany's New Leader Gives France Reassurances About Ties Arhivirano 5 oktobar 2017 na sajtu Wayback Machine The New York Times.
  32. ^ France and Germany hand in hand Arhivirano 7 mart 2019 na sajtu Wayback Machine The Daily Telegraph, 23 January 2003.
  33. ^ Luke Harding, Jon Henley and Ian Black (16 October 2003), Schröder and Chirac flaunt love affair at summit Arhivirano 5 oktobar 2017 na sajtu Wayback Machine The Guardian.
  34. ^ Roger Cohen (27 March 1999), Statesmanlike Schroder Pulls Harmony From Europe's Hat Arhivirano 15 septembar 2017 na sajtu Wayback Machine The New York Times.
  35. ^ Dana Spinant (15 January 2003), Paris and Berlin cook up shock deal over EU presidency Arhivirano 5 oktobar 2017 na sajtu Wayback Machine European Voice.
  36. ^ John Thornhill and Martin Arnold (26 April 2005), Schröder echoes Chirac call for French Yes vote[mrtva veza] Financial Times.
  37. ^ George Parker and Bertrand Benoit (3 November 2004), Schröder to urge economic rethink for Europe[mrtva veza] Financial Times.
  38. ^ George Parker and Bertrand Benoit (21 March 2005), Sweeping rewrite of EU stability pact agreed[mrtva veza] Financial Times.
  39. ^ Michal Jaranowski (5 May 2013), Leszek Miller: Schröder's role in Polish-German relations 'underestimated' Arhivirano 2 oktobar 2017 na sajtu Wayback Machine Deutsche Welle.
  40. ^ Toby Helm (5 September 2000), Schröder seeks to limit damage over EU growth 'gaffe' Arhivirano 4 oktobar 2017 na sajtu Wayback Machine The Daily Telegraph.
  41. ^ „Rede von Bundeskanzler Gerhard Schröder beim Iftar-Essen am 12. Oktober 2005 in Istanbul”. Arhivirano iz originala 21. 10. 2013. g. Pristupljeno 14. 10. 2021. 
  42. ^ Roger Cohen (12 September 1999), A New German Assertiveness On Its Foreign Policy Stance Arhivirano 16 avgust 2017 na sajtu Wayback Machine The New York Times.
  43. ^ Bennhold, Katrin (23. 4. 2022). „The Former Chancellor Who Became Putin's Man in Germany”. The New York Times. Pristupljeno 3. 7. 2022. 
  44. ^ Edmund L. Andrews (9 December 1999), Schroder Dismisses Demands To Enlarge Fund for Nazi Slaves Arhivirano 15 septembar 2017 na sajtu Wayback Machine The New York Times.
  45. ^ „German troops to join war effort”. The Guardian. 6. 11. 2001. Arhivirano iz originala 1. 8. 2020. g. Pristupljeno 25. 5. 2020. 
  46. ^ „Schröders Klarstellung: Keine Beteiligung an Irak-Feldzug ohne Uno-Mandat”. Der Spiegel. 15. 3. 2002. Pristupljeno 14. 10. 2021. 
  47. ^ Daniel Friedrich Sturm (6. 8. 2002), „Schröders deutscher Weg”, Welt Online (na jeziku: German), Pristupljeno 3. 7. 2016 
  48. ^ Julia, Fritsche (4. 6. 2019). „Brückenschlag zum Balkan”. BLICK. blick.ch. Pristupljeno 25. 3. 2021. 
  49. ^ Geopolitics with Aleksandar Vučić and Gerhard Schröder (WORLD.MINDS Belgrade) (na jeziku: engleski), Arhivirano iz originala 4. 11. 2021. g., Pristupljeno 25. 3. 2021 
  50. ^ Doering, Kai (11. 9. 2021). „Gerhard Schröder: "Uneingeschränkte Solidarität" war wohlüberlegt”. Vorwärts. vorwärts.de. Pristupljeno 14. 10. 2021. 
  51. ^ „KSK troops withdraw from Afghanistan”. Deutsche Welle. DW.com. 11. 9. 2021. Pristupljeno 14. 10. 2021. 
  52. ^ Steven Erlanger (7 April 2002), The World: The Jewish Question; Europe Knows Who's to Blame in the Middle East Arhivirano 5 oktobar 2017 na sajtu Wayback Machine The New York Times.
  53. ^ John M. Broder (9 February 1999), Clinton Lauds King Hussein As Man of Vision and Spirit Arhivirano 15 septembar 2017 na sajtu Wayback Machine The New York Times.
  54. ^ Craig R. Whitney (18 December 1998), Critics From Paris to Kuwait, but a Friend in London Arhivirano 5 oktobar 2017 na sajtu Wayback Machine The New York Times.
  55. ^ Khan, Adnan R. (24. 11. 2010). „The Schröder-Bush dust-up – World”. Maclean's. Pristupljeno 17. 3. 2013. 
  56. ^ John Vinocur (5 March 2003), Schroeder is edging closer to Blair views Arhivirano 5 oktobar 2017 na sajtu Wayback Machine The New York Times.
  57. ^ Celestine Bohlen (17 November 1998), Russia: German Aid Likely To End Arhivirano 5 oktobar 2017 na sajtu Wayback Machine The New York Times.
  58. ^ „Gerhard Schroeder's Dangerous Liaison”. Der Spiegel. Pristupljeno 29. 4. 2007. [mrtva veza]
  59. ^ Nicola Clark (14 September 2006), Airbus parent rebuffs Russia bid for influence Arhivirano 1 jul 2020 na sajtu Wayback Machine International Herald Tribune.
  60. ^ The Washington Post https://www.washingtonpost.com/world/2022/11/23/germany-gas-russia-dependence/.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  61. ^ Harding, Luke (13. 12. 2005). „Schröder faces growing scandal over job with Russian gas giant”. The Guardian. 
  62. ^ Bennhold, Katrin (23. 4. 2022). „The Former Chancellor Who Became Putin's Man in Germany”. The New York Times. 
  63. ^ „It Would Be Wrong to Place Excessive Demands”. Der Spiegel. Arhivirano iz originala 4. 8. 2008. g. Pristupljeno 29. 4. 2007. 
  64. ^ „Innenministerium: Ein Gespräch, das die SPD in Erklärungsnot bringt”. MSN (na jeziku: nemački). Pristupljeno 10. 2. 2022. 
  65. ^ Schröder in China to Promote Business Arhivirano 5 oktobar 2017 na sajtu Wayback Machine Deutsche Welle, 1 December 2003.
  66. ^ Michael Laris (13 May 1999), Schroeder Apologizes to Chinese Arhivirano 5 oktobar 2017 na sajtu Wayback Machine Washington Post.
  67. ^ Andreas Lorenz (6 November 2009), Hugging the Panda: Gerhard Schröder Opens Doors for German Companies in China Arhivirano 13 mart 2017 na sajtu Wayback Machine Spiegel Online.
  68. ^ Schröder Has Hotline to China Arhivirano 5 oktobar 2017 na sajtu Wayback Machine Deutsche Welle, 24 November 2004.
  69. ^ Andreas Lorenz (8 December 2004), Chinese Weapons Ban: Gerhard's Comrade Der Spiegel.
  70. ^ Ignja, Petar. „Junaci naših dana: Borbeni mladoženja“, NIN, br. 2525, Beograd, 20. maj 1999.
  71. ^ [https://www.blic.rs/vesti/politika/sreder-na-mitigu-sns-vucic-je-povecao-ugled-srbije-u-svetu/ks06e1k Šreder na mitingu SNS: Vučić je povećao ugled Srbije u svetu BLIC Lana Gedošević , Tanjug 24.03.2017.]
  72. ^ „Schroeder: Kosovo recognition "against Europe's interests"”. B92. 5. 5. 2008. Arhivirano iz originala 7. 5. 2008. g. Pristupljeno 5. 5. 2008. 
  73. ^ Brian Parkin. „Rothschild Hires Former German Chancellor Schroeder as Adviser.”. Bloomberg News. maj 2024. Pristupljeno 1. 2. 2014. 
  74. ^ „Our Management”. Nord Stream. Pristupljeno 1. 2. 2014.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. februar 2014)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Герхард_Шредер&oldid=27735825”