Prabugari

„Bulgari” preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Bulgari (višeznačna odrednica).

Prabugari, Bulgari ili vrlo retko Bolgari, bila su turkijska polunomadska plemena koja su prvobitno živela na prostorima centralne Azije, a u 2. veku su se naselila oko reke Volge i u severnokavkaskim stepama. Dolaskom Prabugara na tlo Balkana došlo je do etnogenetskog mešanja sa Tračanima i Slovenima i nastanka današnjih Bugara.

Etnogeneza i lingvistika

Prabugarske rune

Rekonstrukcija Prabugara

Prapostojbina Prabugara, Hindukuš i Pamir, izvor je mapa centralne Azije iz jermenskog geografskog atlasa ‘Ashharatsuyts’ (iz 5—7 veka). Rekonstrukcija akademika S. T. Eremijana.

Prizor iz bitke kod Riškog prelaza (Stara planina). Prabugari ubijaju vizantijske vojnike.

Poreklo etnonima Bulgar, ko je bio originalni naziv za Prabugare, je nejasno, pa zato za njega ima više pretpostavki. Jedna e da reč dolazi od reke Volge, gde su bili jedno vreme Prabugari naseljeni. Takođe reč bulga (kuna) označava životinju čijim krznom su Prabugari trgovali u svojoj pradomovini — centralnoj Aziji. Prema bugarskim istoričarima termin Prabugari označava neslovenski narod Bugara, pa se tako ta reč upotrebljava u Bugara koji govore slovenskim jezikom. Rezultat slovenizacije i pohrišćavanja u 9. veku je bio i preimenovanje termina Bulgari u Bugari.

Originalni jezik Prabugara je danas izumro.

Iranska teorija govori da jezik Prabugara potiče iz satemske (iranske) grupe i da su oni iransko pleme, a turcizme u njihovom jeziku se objašnjavaju hunskom vojnom prevlašću. Po toj teoriji, Prabugari dolaze iz planinskog venca Hindukuša i Pamira, a njihov bog Tangra je istog porekla kao i sumerski bog Dingir (sumerski: 𒀭, , kasnije ).

Većina ipak smatraju da je taj jezik bio iz grupe turkijskih ogurskih jezika, čiji jedini bližnji je preživeli čuvaški jezik na Uralu. Jezik Prabugara je danas očuvan na nekim kamenim zapisima. Na tim zapisima se nalaze i neke reči koji potvrđuju turkijski izvor prabugarskog jezika (tarkan, boritarkan, ičerguboil, kan).

Prabugari su koristili 12-godišnji ciklični kalendar, kojeg su preuzeli od plemena iz Kine, a glavno božanstvo im je bilo Tangra, koje je bilo vrlo poznato i kod ostalih turkijskih plemena.

Doseljavanje u Evropu

Krajem 2. veka deo Prabugara preselio se u istočnu Evropu, tačnije oko Kavkaza između reke Dnjestar i Volge — Volški Prabugari. Prvi put su pomenuti u nekom rimskom letopisu 354. Između 351. i 389. deo Prabugara je prešao Kavkaz i naselio se u Jermeniji. Toponimi pokazuju da su i ostali, ali su se asimilovali sa Jermenima. Zbog pritiska Huna u 4. veku, deo Prabugara se odselio iz centralne Azije i naselio oko Dona, gde su bili i bolji životni uslovi. Pri tome su navodno asimilovali tamošnje ostatke Sarmata. Neki Prabugari ostaju na tim mestima, dok se ostali naseljavaju sa Hunima u Panoniji. Tamo su bili između 377. i 453. učesnici hunskih pustošenja po centralnoj i zapadnoj Evropi. Nakon smrti hunskog poglavara Atile, Prabugari se naseljavaju u jugoistočni deo Evrope.

Kulturni uticaj

Stanovništvo istočnobalkanskog tipa zauzima oblasti na istoku od Timoka do Crnog mora i na severu od Dunava do doline planina Rodopi i Pirina, koje su otvorene prema Egejskom moru. Njegova je prava kolevka donjodunavska ploča. Tu se formirao slovenski bugarski narod, gde se razvila bugarska država.

Uticaj geografske sredine

Donjodunavska ploča je jednostavna oblast, mnogo slabije izraženog reljefa nego ostali delovi poluostrva, vrlo oskudna šumama i velikim delom sa stepskom klimom. To je učinilo da je njeno stanovništvo, naseljeno još početkom srednjeg veka, postalo zemljoradničko. Ona je doprinela utvrđivanju centralne vlasti koja je bila sposobna da održi krutu stegu, ali je posle isto tako privukla stranog osvajača. Zbog svoga geografskog položaja ova je oblast održala veze sa Vizantijom i Malom Azijom, sa južnom Rusijom i sa turanskim narodima. Njena istorija se stalno mešala sa istorijom ovih zemalja i naroda. Slovenima koji su zauzeli donjnodunavsku ploču pridolazili su jedno za drugim turanski Prabugari, Kumani, Pečenezi i Tatari Zlatne horde, koji su se manje ili više utopili u ovo slovensko stanovništvo. Više nego sve ostalo balkansko stanovništvo oni su imali da se bore sa Vizantijom i na njih je najpre naišla turska najezda. Isto su se tako među njima naselile Osmanlije u najvećem broju. Zbog takvog geografskog položaja Bugari nisu zahvaćeni ni kulturnim uticajem Renesanse, koji se osetio kod Južnih Slovena na zapadu. Naprotiv, više nego svi ostali Bugari su prožeti tursko-istočnjačkim uticajima. Dok su njihovi zapadni susedi bili pod vlašću Turske, Mletaka i Austrougarske, oni su svi ostali samo pod turskom vlašću. Zbog toga je civilizacija Bugara ostala jednostavnija.

Folklor

Umesto lakog i širokog odela, Južni Sloveni na zapadu nose teško odelo od šajka, neukusno skrojeno ali toplo. To je najtoplije odelo na Balkanskom poluostrvu. Čak se i leti toplo odevaju šta daje utisak sa visokim azijskim zaravnima. Iako Bugari i Južni Sloveni na zapadu imaju zajedničku jezičku osnovu, između bugarskog i srpskog jezika ima razlika. One su rezultat različnog razvitka koji je nastao od početka srednjeg veka. Drugačije je i družtveno uređenje, naročito, posle najezde Turaka. Vrovatno je bilo drukčije još u doba bugarske države u srednjem veku.

Slava, plemena i preci

U Bugarskoj nema plemena i zadruga, a to je imalo očevidnih posledica za porodični život. Bugari nemaju slave i ne sećaju se svojih dalekih predaka.

Etnička stapanja naroda

Velika Bugarska (650)

Migracija Prabugara u 7. veku

Krum napada vizantijsku vojsku (813)

Među Slovene na donjodunavskoj ploči su došle mnoge grupe stanovništva turanskog porekla, a najpre Prabugari. To je bio azijski narod, srodan Hunima, Avarima, Kumanima i Pečenezima. Napustivški Aziju, zadžali su se na Volgi, gde su osnovali državu Staru Veliku Bugarsku, a zatim i Povolšku Bugarsku. Jedan deo ovih Prabugara se ponovno odselio prema jugozapadu i posle mnogih pustolovina i dužeg boravka na levoj obali Dunava naselio se na drugoj obali ove reke gde je osnovao Prvo bugarsko carstvo. Prabugarski kanovi su bili neograničeni gospodari, odvojeni od svojih podanika sa vrlo strogim istočnjačkim dvorskim propisima. Imali su i vrlo disciplinovanu vojsku. Pošto su nametnuli svoju vlast donjodunavskim Slovenima, pojačali su ovu vojsku prikupljajući je u novoj sredini i počeli su se širiti na Balkanskom poluostrvu. Ovi su se nomadi pretopili u Slovene usred ukrštanja sa njima, naročito baveći se zemljoradnjom i usvojivši način života donjodunavske ploče. Pored toga usvojili su isto tako i njihov jezik, ali su Prabugari dali Slovenima svoje ime i nešto od mentaliteta.

U prvom periodu svoje istorije, od 681. godine do cara Borisa I (vladanje 852-889), Prabugari su gospodarili sudbinom ove zajednice, pod kanovima Asparuhom, Tervelom, Kormesijom, Sevarom, Kormisošom, Vinehom, Telecom, Savinom, Umorom, Toktuom, Paganom, Telerigom, Kardamom, Krumom, Omurtagom, Malamirom i Persijanom. Pokoreni Sloveni nisu imali nikakva udela u državnim poslovima. Prevlast Prabugara, već uveliko poslovenjenih, oseća se i posle smrti cara Simeona I; za vreme maloletstva njegovog sina Petra I Bugarskog je upravljao Prabugarin Survusul. Najezda Kumana i Pečenega u 11. veku je malo izmenila slovensko-prabugarsku mešavinu koja je več bila poznata pod imenom Bugari. Oni su se raširili čak i zapadno od reke Iskare, u jedan deo od šopskih krajeva. Godine 1048. pečenješki kan Kegen (ili Kelen) sa 20 hiljada vojnika primio je hrišćanstvo i nastanio se usred Bugara, u okolini Silistre. Godine 1064. mnogobrojni Kumani pređu Dunav i oko 60.000 od njih se naseli u Severnoj Bugarskoj i u okolini Plovdiva i Jedrena. Mnogi su se Kumani raširili po Dobrudži, Severna Bugarska je bila skoro pokumanjena, i sliv reke Marice su ispunili Kumani. Primivši hrišćanstvo Kumani i Pečenezi su se polako bugarizovali. Za vreme bugarskih careva vlaškog porekla, Jovana Asena I i Petra IV (vladar 1185-1197), još uvek su se držali u kompaktnim masama i činili veliki deo bugarske vojske. Čak i 1206. godine je bugarska vojska cara Kalojana bila sastavljena gotovo jedino od Kumana. Deseljeni Kumani su bili vrlo moćni još i u 13. veku. Jedan od njihovih vođa, Đorđe I Terter, krunisan je 1280. godine za bugarskoga cara. Ali drugi pretendenti, pomognuti od Tatara Zlatne horde prodrli su u Bugarsku i car Đorđe I Terter je bio primoran da uda svoju kćer za sina hana Nogaja i da plaća danak (1285). U ovo vreme, 1290. godine, bojar Šišman, kumanskog porekla, osnovao je vidinsku kraljevinu i postao Mihajlo III Šišman.

Na Balkanu i na Rodopima je utvđeno i prisustvo Vlaha, koji su bili mnogobrojni još u 11. i u 12. veku. Oni su bili pojačanje Vizantije, koje je naselio car Aleksije I Komnin (period vladanja 1081-1118). Tada je pored Vlaha naselio i Jermene. Balkanski Vlasi, koji su tada činili verovatno kompaktnu masu, ustali su protiv Vizantije u 12. veku i sa Bugarima su osnovali vlaško-bugarsku kraljevinu dinastije Asena. Njegov brat Kalojan je u Trnovu krunisan od izaslanika pape Inoćentija III, kao dominus blacorum et bulgarorum (Vladar Vlaha i Bugara). U Srednjoj gori i u Rodopima je još u 18. veku bilo vlaških sela, koja su kasnije bugarizovana i tamo danas ima vrlo malo nomadskih Cincara. Tako je deo bugarskih porodica, naročito na Balkanu i u Srednjoj gori, nesumnjivo vlaškog porekla. Inače se čini da je stanovništvo ove dve oblasti sačuvalo više slovenskoga i da je manji uticaj turanskih elemenata. Najzad, istočnobalkansko stanovništvo je primilo u sebe i neke Grke, Jermene, Sirce koji su već živeli u ovim oblastima ili su tamo došli u toku srednjeg veka i za vreme turske uprave, naročito u maričkom slivu.

Vladari

Primanjem hrišćanske vere vladari su dobili slovenske nazive knez, car. Prvi vladar koji je ujedinio prabugarska plemena je bio kan Kubrat, koji je 632. osnovao kaganat - Staru Veliku Bugarsku.

Vidi još

• Utiguri
• Kutriguri
• Spisak bugarskih vladara
• Bugari

Literatura

• Madgearu, Alexandru (8. 12. 2016). The Asanids: The Political and Military History of the Second Bulgarian Empire (1185—1280). BRILL. str. 128. ISBN 978-90-04-33319-2. 
• Jovan Cvijić: Psihičke osobine Južnih Slovena (Beograd). 2006. ISBN 86-397-0935-3. str. 287–289.
• Eremian, Suren. Reconstructed map of Central Asia from ‘Ashharatsuyts’.
• Shirakatsi, Anania. The Geography of Ananias of Sirak (Asxarhacoyc): The Long and the Short Recensions. Introduction, Translation and Commentary by Robert H. Hewsen. Wiesbaden: Reichert Verlag, 467 pp. 1992. ISBN 978-3-88226-485-2.
• Bakalov, Georgi. Little known facts of the history of ancient Bulgarians. Science Magazine. Union of Scientists in Bulgaria. Vol. 15 (2005) Issue 1. (in Bulgarian)
• Clauson, Gerard (1972). An Etymological dictionary of Pre-13th Century Turkish. 
• Runciman, Steven (1930). „§ Appendix V – Bulgar titles”. A history of the First Bulgarian Empire. macedonia.kroraina.com. London: George Bell & Sons. 
• Maenchen-Helfen, Otto John (1973), The World of the Huns: Studies in Their History and Culture, University of California Press, ISBN 9780520015968 
• Tokarev, Sergei A. (1980). Mify narodov mira [Myths of the world's peoples] (na jeziku: ruski). 2. Moscow: Sovetskaya Entsiklopediya. 
• Shnirelʹman, Viktor A. (1987). „The Rivalry for the Bulgar legacy”. Who Gets the Past?: Competition for Ancestors Among Non-Russian Intellectuals in Russia. Woodrow Wilson Center Press. ISBN 9780801852213. 
• Fine, John V. Antwerp (1991). The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. University of Michigan Press. ISBN 9780472081493. 
• Golden, Peter Benjamin (1992). An introduction to the History of the Turkic peoples: ethnogenesis and state formation in medieval and early modern Eurasia and the Middle East. Wiesbaden: Otto Harrassowitz. ISBN 9783447032742. 
• Olson, James S.; Pappas, Lee Brigance; Pappas, Nicholas Charles (1994). An Ethnohistorical Dictionary of the Russian and Soviet Empires. Greenwood Publishing Group. ISBN 9780313274978. 
• Bowersock, Glen; Brown, Peter; Grabar, Oleg (1999). Late Antiquity: A Guide to the Postclassical World. Harvard University Press. ISBN 9780674511736. 
• Croke, Brian (2001). Count Marcellinus and His Chronicle. Oxford University Press. ISBN 9780198150015. 
• Karatay, Osman (2003). In Search of the Lost Tribe: The Origins and Making of the Croatian Nation. Ayse Demiral. ISBN 9789756467077. 
• Vásáry, István (2005). Cumans and Tatars: Oriental Military in the Pre-Ottoman Balkans, 1185–1365. Cambridge University Press. ISBN 9781139444088. 
• Curta, Florin (2006). Southeastern Europe in the Middle Ages, 500–1250. Cambridge University Press. ISBN 9780521815390. 
• Waldman, Carl; Mason, Catherine (2006). Encyclopedia of European Peoples. Infobase Publishing. ISBN 9781438129181. 
• Brook, Kevin Alan (2006). The Jews of Khazaria. Rowman & Littlefield Publishers. ISBN 1442203021. 
• Petkov, Kiril (2008). The Voices of Medieval Bulgaria, Seventh-Fifteenth Century: The Records of a Bygone Culture. Brill. ISBN 9789004168312. 
• Fiedler, Uwe (2008). „Bulgars in the Lower Danube region: A survey of the archaeological evidence and of the state of current research”. Ur.: Curta, Florin; Kovalev, Roman. The Other Europe in the Middle Ages: Avars, Bulgars, Khazars and Cumans. Brill. str. 151—236. ISBN 9789004163898. 
• Sophoulis, Panos (2011). Byzantium and Bulgaria, 775–831. Brill. ISBN 9789004206960. Arhivirano iz originala 2015-05-18. g. Pristupljeno 2015-05-14. 
• Sedlar, Jean W. (2011). East Central Europe in the Middle Ages, 1000–1500. University of Washington Press. ISBN 9780295800646. 
• Golden, Peter B. (2011). Studies on the Peoples and Cultures of the Eurasian Steppes. Editura Academiei Române; Editura Istros a Muzeului Brăilei. ISBN 9789732721520. 
• Chen, Sanping (2012). Multicultural China in the Early Middle Ages. University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0812206289. 
• Golden, Peter B. (2012), Oq and Oğur~Oğuz* (PDF), Turkish and Middle Eastern Studies, Rutgers University, Arhivirano iz originala (PDF) 2015-04-19. g., Pristupljeno 2015-04-13 
• Curta, Florin (2015). „Avar Blitzkrieg, Slavic and Bulgar raiders, and Roman special ops: mobile warriors in the 6th-century Balkans”. Ur.: Zimonyi István; Osman Karatay. Eurasia in the Middle Ages. Studies in Honour of Peter B. Golden. Wiesbaden: Otto Harrassowitz. str. 69—89. 
• Lalueza-Fox, C.; Sampietro, M. L.; Gilbert, M. T. P.; Castri, L.; Facchini, F.; Pettener, D.; Bertranpetit, J. (2004). „Unravelling migrations in the steppe: Mitochondrial DNA sequences from ancient Central Asians”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 271 (1542): 941—647. PMC 1691686 . PMID 15255049. doi:10.1098/rspb.2004.2698. 
• Karachanak, S.; Grugni, V.; Fornarino, S.; Nesheva, D.; Al-Zahery, N.; Battaglia, V.; Carrosa, C.; Yordanov, Y.; Torroni, A.; Galabov, A.; Toncheva, D.; Semino, O. (2015). „Y-Chromosome Diversity in Modern Bulgarians: New Clues about Their Ancestry”. PLOS ONE. 8 (3): e56779. PMC 3590186 . PMID 23483890. doi:10.1371/journal.pone.0056779 . 
• Zimonyi, István (1990). Klára Szõnyi-Sándor, ur. The Origins of the Volga Bulghars. Studia Uralo-Altaica, 32. 
• Angelov, Dimitŭr (1971). Obrazuvane na bъlgarskata narodnost (na jeziku: bugarski). Sofia: Nauka i Izkustvo, Vekove. 
• Beshevliev, Veselin (1981). „Prabъlgarski epigrafski pametnici”. promacedonia.org (na jeziku: bugarski). Sofia: Izdatelstvo na Otečestveniя front. 
• Beshevliev, Veselin (1981). „Proto-Bulgarian Epigraphic Monuments (images)”. protobulgarians.com (na jeziku: bugarski). Sofia: Izd. na Otech. front. 
• Dobrev, Petăr (2001). Nepoznatata drevna Bălgarija [The Unknown Ancient Bulgaria] (na jeziku: bugarski). Sofia: Ivan Vazov Publishers. ISBN 954-604-121-1. 
• Golden, Peter B. (2011). „Bulghārs”. Ur.: Fleet, Kate; Krämer, Gudrun; Matringe, Denis; Nawas, John; Rowson, Everett. Encyclopaedia of Islam, THREE. Brill Online. ISSN 1873-9830. 
• Karatay, Osman (2009). „The Bulgars in Transoxiana: Some Inferences from Early Islamic Sources”. Migration and Ethnic Themes. 1—2: 69—88. .
• Stepanov, Tsvetelin (2010). The Bulgars and the Steppe Empire in the Early Middle Ages: The Problem of the Others. Brill. ISBN 9789004180017. Arhivirano iz originala 2017-07-30. g. Pristupljeno 2015-05-14. 
• „Some remarks on the Chinese 'Bulgar'” (PDF). Sanping, Chen. 
• Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. 
• Popović, Vladislav (1986). „Kuvrat, Kuver i Asparuh” (PDF). Starinar. 37: 103—133. 

Spoljašnje veze

• Bulgars—Encyclopædia Britannica Online
• Arrival of the Bulgars—Encyclopædia Britannica Online