Портал:Биологија/Биљка
Изабрани чланци из ботанике [уреди извор]
Јануар[уреди извор]
Кромпир је врста скривеносеменица из породице помоћница (Solanaceae). Узгаја се широм планете и користи за исхрану људи и домаћих животиња, јер поседује подземно стабло веома богато скробом. Пореклом је из Јужне Америке, са Анда. Кромпир је доместификован у јужном Перуу, а у Европу су га донели Шпанци средином 16. века.
Кромпир је једна од важнијих намирница у људској исхрани, а био је врло значајан за нестанак глади у Европи. У људској исхрани се употребљава куван и печен док је сиров благо отрован. Индустријским поступком од кромпира се добија скроб, а сечењем кромпира на танке листиће, затим одстрањивањем скроба, и печењем у врелом уљу добија се чипс.
Фебруар[уреди извор]
Агапантус (лат. Agapanthus) је род монокотиледоних биљака, који обухвата 6-10 врста јужноафричких вишегодишњих зељастих биљака. Ареал распрострањења рода је од Рта добре наде до планинских венаца јужно од реке Лимпопо. Agapanthus је у Европу дошао током седамнаестог века захваљујући холандској компанији „Verenigde Oost-Indische Compagnie“, која је од 1652. године имала колонију на Рту добре наде. Функција колоније је била првенствено трговина, али су са робом пристигли и бројни примерци капске флоре. Отада су описано десетак врста, а паралелно је у западној Европи узгојено више стотина хибрида и култивара. Назив рода потиче од грчких речи, и преведен на српски језик значио би цвет љубави.
Март[уреди извор]
Боровница (Vaccinium myrtillus) је жбунаста биљка из породице вресова (Ericaceae). Научни назив је изведен од латинских речи bacca = бобица и myrtus (деминутив myrtillus) по сличности листова боровнице са биљком миртом.
Плодови боровнице имају примену како у народној тако и у службеној медицини. Благотворно су средство као превентива или терапија код авитаминозе или хиповитаминозе, као и за лечење неинфективног пролива код деце. Важно је и њихово дијететско деловање. Плодове је најбоље користити у свежем стању или као сок. Осим сока од њих се могу правити укусни и квалитетни сирупи, џемови, компоти и др. само што се кувањем губи витамин Ц.
Април[уреди извор]
Храст лужњак (Quercus robur) је биљка из рода храстова, а породице букви (Fagaceae). То је дуговечно дрво (достиже старост и до 800 година) висине и до 50m, а стабло може да има обим и до 3m. Крошња му је широка, неправилна и добро разграната. Народни називи за храст лужњак су дуб, гњилец, лужник, рани храст, рошњак, грм.
Храст лужњак захтева дубока, глиновита или песковита, претежно влажна земљишта, са високим нивоом подземних вода. Зато су његова станишта претежно на алувијалним земљиштима, низијским или благо брежуљкастим теренима. Распрострањен је у скоро целој Европи, Кавказу и Малој Азији. Некада се жир ових храстова користио за прехрану стоке и у том су погледу храстове шуме биле веома значајне.
Мај[уреди извор]
Бромелије (фамилија Bromeliaceae) су монокотиледоне биљке, распрострањене у (суп)тропским крајевима Новог Света, са једном врстом која живи у западној Африци. Бројне врсте се узгајају и ван иницијалног ареала као украсне, кућне биљке (ехмеја, неорегелија, вријесеја). Само једна врста је комерцијално узгајана као воће — јестиви ананас (Ananas comosus). Поједине врсте (међу њима ананас) могу узроковати контактне алергије услед присуства алергена бромелаина.
Биљке из фамилије бромелија су веома разнолике вишегодишње зељасте (веома ретко дрвенасте) биљке. Расту на тлу (попут ананаса) или, чешће, као подлогу користе стабла и гране других биљака (расту епифитски). Неке врсте (нпр. у роду Pitcairnia) су пењачице. Већина врста има розету листова, која код неких служи као резервоар воде (кишнице). Из овог резервоара, захваљујући посебним анатомским адаптацијама, бромелије могу упијати воду и минералне материје.
Јун[уреди извор]
Еугленоидне алге представљају групу једноћелијских организама чији је таксономски положај међу протистима дуго времена био веома дискутабилан, јер су убрајане и у алге и у праживотиње. У великом броју кладистичких система класификације еукариота, еугленоидни организми су део царства Excavata. Представници ове групе имају монадоидни ступањ организације са углавном издуженим, вретенастим обликом ћелије. Карактеристика, која ову групу протиста одваја од осталих група, је присуство пеликуле изграђене од протеинских трака. Претпоставља се да постоји преко 40 савремених родова еугленида, са 800—1000 врста.
Еуглениде су распрострањена група организама, најчешће у слатким водама обогаћеним органским једињењима, услед потребе за витаминима B1 и B12. У морима живи знатно мањи број врста. У водама које насељавају значајни су чиниоци у процесу самопречишћавања вода која садрже органске загађиваче. Поједине врсте су биоиндикатори стања вода.
Јул[уреди извор]
Кајсија (лат. Prunus armeniaca), такође позната по имену „марелица“, је континентална коштуничава воћка која заједно са шљивама, бадемима, бресквама, вишњама и трешњама припада роду Prunus фамилије Rosaceae. Кајсије највероватније потичу из предела Средње Азије и североисточне Кине, из области у близини руске границе. Кајсија, иако то њено ботаничко име сугерише, не потиче из Јерменије. У Јерменију су кајсије стигле после 3000 година, ширећи се дуж Пута свиле. Одатле су је Римљани, око 70. године пре нове ере, проширили по целој Европи.
Данас, дивље кајсије расту у веома малим групама у Кини, Казахстану, Киргизији и Узбекистану. Услед мале бројности ових популација, врста Prunus armeniaca сматра се угроженом.
Август[уреди извор]
Дивљи купус (Brassica oleracea) је двогодишња врста биљке из фамилије купуса (Brassicaceae). Директни је предак великог броја гајеног поврћа: купуса главичара, црвеног купуса, кеља, прокеља, броколија, раштике, келерабе. Природни ареал распрострањења дивљег купуса и сродних биљки обухвата кречњачке стене на обалама Медитерана и западне Европе. Сама врста Brassica oleracea распрострањена је на обалама северне Шпаније, западне Француске и јужне и југоисточне Британије.
Иако се генерално сматра да се дивљи купус узгаја више хиљада година, о овом узгоју пре античког доба нема много података. Теофраст је писао о три тада познате сорте купуса: дивљем купусу, купусу са глатким листовима и купусу са набораним листовима.
Септембар[уреди извор]
Амброзија (Ambrosia artemisiofolia) је врста инвазивног корова, једна од најпознатијих и најопаснијих алергених биљака на свету. У народу је позната и под називима лимунџик, опаш, парложна трава, пеленаста амброзија, американка и фазануша. Амброзија је једногодишња биљка висине од 20 cm до 2 m.
Полен амброзије изазива алергију код 10% људи. У полену амброзије је констатовано 52 једињења која су алергогена од којих су 6 посебно опасни. Алергијска реакција се првенствено јавља на горњим дисајним путевима. Отежано дисање и појачана секреција су основни облици алергије која може у неким ситуацијама прећи и у астматичне нападе. Амброзија није европска биљка. Донета је из Америке на неком од прекоокеанских бродова крајем 19. века и од тада се полако и незадрживо шири Европом.
Октобар[уреди извор]
Лишајеви (лат. Lichenes) су организми изграђени од два члана, алге и гљиве, здружених у мутуалистичку симбиотску заједницу. Главни део, од кога зависи облик и изглед лишаја и који количински преовлађује, је гљива. Хифе гљива су тако густо испреплетане да граде лажно ткиво, плектенхим. Чланови ове симбиозе се међусобно допуњују тако што алга (фитобионт), која припада модрозеленим или зеленим алгама, обавља фотосинтезу , а гљива (микобионт) из групе аскомицета (Ascomycetes) или базидиомицета (Basidiomycetes) својим хифама упија из подлоге воду са минералним солима.
Симбиозом алги и гљива настаје организам са особинама које иначе немају ни једна ни друга врста удружених организама и које су толико необичне да се врло често лишаји називају хаосом природе.
Новембар[уреди извор]
Шљива је назив за дрво из фамилије ружа (Rosaceae), као и за плод тог дрвета. Под шљивом се најчешће подразумевају многобројне сорте домаће шљиве (Prunus domestica L.). Већину сорти човек користи у исхрани у виду воћа, а понеке се користе и због дрвета. Широм Европе се од плодова овог дрвета справља алкохолни напитак шљивовица (међу Србима често зван само шљива), који се на нашим подручјима сматра српским националним пићем. Често се од плодова праве мармеладе и џемови. Велике површине шљивика могу се видети у Западној Србији и Шумадији. Статистика FAO каже да је просечна продукција шљива у Србији за период 1991-2001.год. око 424.300 тона годишње.
Децембар[уреди извор]
Зумбул је назив за род монокотиледоних биљака (Hyacinthus), као и једину врсту тог рода, која природно (спонтано) расте у пределима југозападне Азије, од Мале Азије, преко Сирије, Либана, Израела и Ирака до Ирана. Постоје супспонтане популације у Далмацији и Грчкој. Природна станишта зумбула су камењари, од приморја до високих планина.
Зумбул је вишегодишња зељаста биљка са подземним стаблом у виду луковице. Висине је до 50cm, са 4-12 приземних листова и једном цветном стабљиком која носи гроздасту цваст. Број цветова у цвасти је до 15 код самониклих и супспонтаних биљака, док се код гајених култивара може видети и по 50 цветова.