Емоција

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Шеснаест израза лица који изражавају људске емоције - обојена гравура аутора Џ. Паса, из 1821. године, према Шарлу Лебрену

Емоција је узбуђеност изазвана ситуацијом или стресором који је особи важан. Састоји се из три компоненте: физиолошке, изражајне и субјективне. Физиолошка компонента припрема организам за адекватно реаговање, изражавањем се обавља невербална комуникација, а преко доживљаја спознајемо у каквом смо стању. Емоције имају адаптивну и комуникативну функцију. Деле се на основне, сложене, пријатне, непријатне. Основне емоције су урођене реакције на дражи, и изражавају се код свих људи на сличан начин. То су срећа, туга, љутња, страх, гађење и изненађење. Афект, расположење и сентимент су емоционална стања различитог интензитета и трајања, а афективни тон је доживљај пријатности и непријатности и саставни је део сваког осећања.[1] Постоји више теорија о томе како настају емоције: Џејмс-Лангеова, Кенон-Бардова и Теорија когнитивне процене. Према Џејмс-Лангеовој теорији,емоција је доживљај физиолошких промена у организму које се рефлексно дешавају у одређеној ситуацији и покрећу одређено понашање. Према когнитивним теоријама, емоција је резултат процене смисла и значаја ситуације. Ниједна досадашња теорија емоција није применљива на све људе и све ситуације.

Емоција је било које свесно искуство[2][3][4] карактерисано интензивном менталном активношћу и извесним степеном задовољства или незадовољства.[5][6] Научни дискурс се померио на друга значења и нема више свесног у дефиницији. Емоције су обично испреплетане са расположењем, темпераментом, персоналношћу, диспозицијом, и мотивацијом.[7] По неким теоријама, спознаја је важан аспекат емоције. Особе које првенствено делују следећи емоције које осећају могу да изгледају као да не размишљају, мада су ментални процеси и даље неопходни, нарочито у тумачењу догађаја. На пример, реализација нашег уверења да смо у опасној ситуацији и накнадно узбуђење живчаног система нашег тела (брз рад срца и дисања, знојење, напетост мишића) је саставни део искуства нашег осећаја страха. Међутим, друге теорије тврде да је емоција одвојена и да може претходити спознаји.

Емоције су комплексне. Према неким теоријама, оне су стања осећања која резултирају физичким и психолошким променама које утичу на наше понашање.[6] Физиологија емоције је блиско повезана са узбуђењем нервног система, при чему су различита стања и јачине узбуђења повезани са специфичним емоцијама. Емоције су исто тако повезане са тенденцијама понашања. Екстровертирани људи су по природи више социјални и изражавају своје емоције, док су интровертне особе у већој мери друштвено повучене и сакривају своје емоције. Емоција је често покретачка сила мотивације, позитивне или негативне.[8]

Емоције обухватају различите компоненте, као што су субјективно искуство, когнитивни процес, изражајно понашање, психофизиолошке промене и инструментално понашање. Својевремено су академици покушали да поистовете емоцију са једном од компоненти: Вилијам Џејмс са субјективним искуством, бихевиористи са инструменталним понашањем, психофизиолози са физиолошким променама, и тако даље. У ближој прошлости се сматрало да се емоција састоји од свих компоненти. Различите компоненте емоције су категорисане донекле различито у зависности од научне дицциплине. У психологији и филозофији, емоција типично обухвата субјективно, свесно искуство првенствено карактерисано психофизиолошким изразима, биолошким реакцијама, и менталним стањима. Сличан вишекомпонентни опис емоције је присутан у социологији. На пример, Пеги Тоитс[9] је писала да емоције обухватају физиолошке компоненте, културне или емоционалне етикете (љутња, изненађење, етц.), експресивне радње тела, и процену ситуација и контекста.

Обим истраживања о емоцијама значајно је повећан у последње две деценије, са многим областима која доприносе укључујући психологију, неурологију, ендокринологију, медицину, историју и рачунарске науке. Бројне теорије које покушавају да објасне порекло, неуробиологију, искуство и функцију емоција само су додатно подстакле интензивније истраживање о овој теми. Тренутне области истраживања концепта емоције укључују развој материјала који стимулишу и изазивају емоције. Поред тога ПЕТ сцанирање и fMRI снимци помажу у изучавању афективних процеса у мозгу.[10]

„Емоције се могу дефинисати као позитивно или негативно искуство које је повезано са одређеним образцем физиолошке активности.” Емоције производе различите физиолошке, бихевиоралне и когнитивне промене. Оригинална улога емоција била је да мотивише адаптивно понашање које би у прошлости допринело опстанку људи. Емоције су одговор на значајне интерне и екстерне догађаје.[11]

Етимологија, дефиниције, и диференцијација[уреди]

Реч „емоција” датира уназад из 16. века, кад је била адаптирана од француске речи émouvoir, са значењем „узбудити”. Термин емоција је уведен у академске дискусије као појам који обухвата страсти, сентименте и наклоности.[12] Према једном речнику, најраније претече речи веројатно датирају из времена самог настанка језика.[13] Модерна реч емоција је хетерогена.[14] У неким употребама речи, емоције су интензивна осећања која су усмерена на неког или нешто.[15] С друге стране, реч емоција се може користити за означавање стања која су блага (нпр. изнервиран или задовољан) и стања која нису усмерена на нешто специфично (као у анксиозности и депресији). Једна линија истраживања тако разматра значење речи емоције у свакодневном језику[14] и ова употреба је прилично различита од оног у академском дискурсу. Једна друга линија истраживања разматра низ других језика, поред енглеског, а један занимљив закључак је да многи језици имају сличан, али не идентичан појам.[16][17] У антропологији, немогућност изражавања или уочавања емоција понекад се назива алекситимијом.[18]

Неки теоретичари описују емоције као дискретне и доследне одговоре на интерне или екстерне догађаје који имају посебан значај за организам. Емоције су краткотрајне и састоје се од координираног скупа одговора, који могу укључивати вербалне, физиолошке, понашање и неуралне механизме.[19] Психотерапеут Мајкл К. Грахам описује све емоције као да постоје на континууму интензитета.[20] Стога страх може ићи од благе забринутости до ужаса, или срам може бити у опсегу од једноставног стида до токсичне срамоте.[21] Емоције су исто тако биле описане као биолошки дате и као резулт еволуције, јер су пружиле добра решења за древне и понављајуће проблеме са којима се се сусретали наши преци.[22] Расположења су осећања која су мање интензивна од емоција и често немају контекстуални стимуланс.[15]

Емоција се може разликовати од бројних сличних конструката у оквиру афективне неуронауке:[19]

  • Осећања се најбоље могу разумети као субјективна репрезентација емоција, приватна за особу која из доживљава.
  • Расположења су дифузна афективна стања која генерално трају знатно дуже од емоција и исто тако су обично мање интензивна од емоција.
  • Афекат је заокружујући појам, који се користи за свеукупно описивање тема емоција, осећаја и расположења, иако се често употребљава синонимно с емоцијом.

Додатно, постоје односи између емоција, као што је поседовање позитивних или негативних утицаја, са директним супротностима постојећег. Ови концепти се описују путем контрастирања и категоризације емоција. Грахам разликује емоције као функционалне или дисфункционалне и тврди да од свих функционалних емоција особа има користи.[23]

Компоненте емоција[уреди]

Емоција се састоји од три компоненте:[24]

  1. физиолошке компоненте
  2. изражајне ( понашајне ) компоненте
  3. субјективне ( доживљајне ) компоненте.

Физиолошка компонента[уреди]

Када доживљавамо емоцију, у организму се дешавају физиолошке промене као што су убрзан рад срца,убрзано дисање,појачано лучење хормона, напетост мишића итд. Функција физиолошких промена је да повећају ниво енергије и тако припреме организам за напор и хитну реакцију. Што су физиолошке промене јаче, то је снажнији и доживљај емоције.

Изражајна компонента[уреди]

Емоције се изражавају кроз смех, плач, фацијалном експресијом, гестикулацијом, тоном и бојом гласа итд. Функција емоционалних израза је комуникација, тј.преношење порука. Изражавајући емоције, људи преносе поруку како се осећају, шта намеравају да ураде и шта очекују од осталих. С друге стране, људи препознају туђе емоционалне изразе и тако се припремају и одлучују како ће се понашати.

Субјективна компонента[уреди]

Лични доживљаји среће, туге, страха, љубоморе, љутње су субјективна компонента емоције. Они нас усмеравају да размишљамо о њиховим узроцима и тако учимо како да избегнемо непријатна искуства и да контролишемо околности са којима се сусрећемо. Постоји много емоција, а један психолог је регистровао преко 500 израза којима се описују.

Неуронске основе емоција[уреди]

У првој половини двадесетог века било је више експерименталних покушаја да се настанак емоција припише активности једне специфичне мождане структуре[25]. Тако је најпре кључна улога у развоју емоција приписивана хипоталамусу, да би нешто касније лимбички систем био описан попут неке врсте "емоционалног мозга". Према једном од савремених погледа, емоције су одраз активности више можданих структура[26]:

  • кортикалних, које стварају одговарајуће когнитивно стање;
  • лимбичких, које активирају мождано стабло и таламус;
  • хипоталамичких, које регулишу хуморални и аутономни нервни одговор;
  • можданог стабла и таламуса, који одржавају кортикалну будност.

Медијални део префронталних режњева је место емоционално-когнитивних интеракција. Метода осликавања мозга показала је активност у овом делу мозга у ситуацијама када су емоционалне реакције когнитивно супримиране или разматране[27].

Врсте емоција[уреди]

Емоције се деле на основне (примарне) и сложене (секундарне). Постоји 6 основних емоција и то су: радост, љутња, туга, страх, гађење и изненађење. Наведене емоције су основне зато што их испољавају сви људи и понеке животиње; у свим културама се изражавају на сличан начин; јављају се брзо и кратко трају. Сложене емоције су љубав, мржња, завист, љубомора, нада, достојанство, хумор, кривица итд.[28]

Подела емоција према интензитету и трајању[уреди]

Контраст и категоризација емоција (Плучиков точак емоција).

Афект је интензивна и краткотрајна емоција која се изненада јавља. Примери су паничан страх, несавладив бес, еуфорична срећа, очај итд. Афект понекад изазива блокаду мишљења и тада особа може изгубити контролу над понашањем и постати насилна. Расположење је осећање слабог интензитета и дужег трајања. Расположење се описује изразима попут добро, лоше, ведро, тмурно. Некада расположење настаје без видљивог разлога и тада се доводи у везу са темпераментом. Сентимент је сложен емоционални однос, који укључује ставове и вредности, а представља диспозицију да се одређена емоција поново јави. Примери сентимента су љубав, мржња, патриотизам. Као емоционални однос, сентимент обухвата разна осећања, која се јављају у зависности од ситуације. Афективни тон је доживљај екстремне пријатности и непријатности. Саставни је део свих врста емоција. Интензитет афективног тона креће се од екстремне пријатности до екстремне непријатности и од њега зависи квалитет доживљаја.

Теорије емоција[уреди]

Античка Грчка, Античка Кина, Исламско златно доба и средњи век[уреди]

Теорије о емоцијама се повлаче мало предалеко што се тиче стоике Античке Грчке и Античке Кине. У Кини, веровало се да је претерана емоција штетила чи, што заузврат штети виталним органима.[29] Хипократова теорија четири хумора допринела је проучавању емоција на исти начин као и медицине.

Током исламског златног доба, персијски полихистор Авицена теоретисао је утицај емоција на здравље и понашање, указујући на потребу управљања емоцијама.[30] Западна филозофија је на различите начине сматрала емоције. У стоицким теоријама сматрало се да је то препрека разумевању, а тиме и препрека врлини. Аристотел је веровао да су емоције битна компонента врлине.[31] Из Аристотелове тачке гледишта све емоције (назване страсти) одговарају апетитима или капацитетима. У средњем веку, Аристотелова тачка гледишта је усвојена и даље развијана посебно од стране схоластике и Тома Аквинскија.[32] Постоје и теорије емоција у радовима филозофа као што су Рене Декарт, Николо Макијавели, Барух Спиноза,[33] Томас Хобс[34] и Дејвид Хјум. У 19. веку емоције су сматране адаптивним и чешће су проучаване из емпиријске психијатријске перспективе.

Еволуцијске теорије[уреди]

19 век[уреди]

лустрација из Изражавање емоција у човеку и животињама.

Перспективе емоција из еволуционарне теорије покренуте су средином и крајем 19. века књигом Чарлса Дарвина из 1872. године Израз емоције у човеку и животињама.[35] Дарвин је тврдио да су емоције заправо служиле људима у комуникацији и у помагању њиховог преживљавања. Дарвин је, стога, тврдио да су емоције еволуирале путем природне селекције и стога имају универзалне међукултурне дупликате. Дарвин је такође детаљно описао врлине осећања емоција и паралелних искустава која се јављају код животиња. Ово је омогућило истраживање емоција животиња и евентуално одређивање нервних основа емоција.

Савремена[уреди]

Савременији погледи еволуционог психолошког спектра претпостављају да су се основне емоције и друштвене емоције развијале да мотивишу (социјална) понашања која су прилагодљива у наслеђеној околини.[8] Тренутна истраживања сугеришу да су емоције суштински део било којег људског доношења и планирања одлука, а чувена разлика између разума и емоција није толико јасна колико се чини. Пол D. Меклин тврди да се емоција такмичи са више инстинктивним одговорима, са једне стране, и апстрактнијим образложењем, са друге стране. Повећани потенцијал у неуроимејжингу је омогућио истрагу о старим еволуционим деловима мозга. Важне неуролошке перспективе су произашле баш из ових перспектива 1990-их година од стране Ђжозефа Е. Лидокса и Антонија Дамаса.

Истраживање социјалних емоција такође се фокусира на физички приказ емоције, укључујући језик тела животиња и људи (погледајте приказ утицаја). На пример, чини се да инат делује против појединца, али може да утврди репутацију појединца као некога ко се плаши. Срам и понос могу мотивисати понашања која помажу некоме да одржи своје стајање у заједници, а самопоштовање је процена његовог статуса.[8][36]

Џејмс-Лангеова теорија[уреди]

Џејм-Лангеова теорија говори да су емоције инстинктивне, односно да се у одређеној ситуацији аутоматски покрећу физиолошке промене у организму и промене у понашању. Према овој теорији, прво настају физиолошке реакције и понашање, а потом емоционални доживљај;људи у хитним ситуацијама прво реагују,а затим доживе емоцију. Из ове теорије следи да се емоције не могу свесно регулисати зато што су рефлексне.[37][38]

Кенон-Бардова теорија[уреди]

Волтер Кенон и Филип Бард нису се слагали са Џејм-Лангеовом теоријом да је емоција инстиктивна реакција. Они су сматрали да су физиолошке промене сличне код већине емоција и да су све три компоненте истовремено покренуте опажањем,односно процесима у мозгу, а не у нервном систему.[39][40][41]

Теорија когнитивне процене[уреди]

Према овој теорији, емоције зависе од тога како особа процењује ситуацију односно који јој смисао придаје. Од смисла који особа придаје одређеној ситуацији зависи како ће реаговати. Људи различито реагују на исте ситуације зато што их различито тумаче. Према когнитивној теорији, људи могу да мењају начин емоционалног доживљавања и реаговања својим разумом или начином размишљања. Чак и у екстремно хитним ситуацијама прво се процењује а затим реагује,зато што се мисли и процене могу толико брзо одвијати да их нисмо ни свесни. Брзина процене зависи од сложености ситуације, начина мишљења, знања, искуства и уверења. Процене могу бити погрешне и тада изазивају неадекватне емоционалне реакције.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Психологија, Биљана Милојевић Апостоловић, Логос, 2012
  2. ^ Панксепп, Јаак (2005). Аффецтиве неуросциенце : тхе фоундатионс оф хуман анд анимал емотионс ([Репринт] изд.). Оxфорд [у.а.]: Оxфорд Унив. Пресс. ИСБН 978-0-19-509673-6. »Оур емотионал феелингс рефлецт оур абилитy то субјецтивелy еxпериенце цертаин статес оф тхе нервоус сyстем. Алтхоугх цонсциоус феелинг статес аре универсаллy аццептед ас мајор дистингуисхинг цхарацтеристицс оф хуман емотионс, ин анимал ресеарцх тхе иссуе оф wхетхер отхер органисмс феел емотионс ис литтле море тхан а цонцептуал ембаррассмент« 
  3. ^ Дамасио, АР (мај 1998). „Емотион ин тхе перспецтиве оф ан интегратед нервоус сyстем.”. Браин ресеарцх. Браин ресеарцх ревиеwс. 26 (2-3): 83—6. ПМИД 9651488. дои:10.1016/с0165-0173(97)00064-7. 
  4. ^ Давидсон Паул Екман; Рицхард Ј., ур. (1994). Тхе Натуре оф емотион : фундаментал qуестионс. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-508944-8. »Емотионал процессинг, бут нот емотионс, цан оццур унцонсциоуслy.« 
  5. ^ Цабанац, Мицхел (2002). "Wхат ис емотион?" Бехавиоурал Процессес 60(2): 69-83. "[Е]мотион ис анy ментал еxпериенце wитх хигх интенситy анд хигх хедониц цонтент (плеасуре/дисплеасуре)."
  6. 6,0 6,1 Сцирст Даниел L. (2011). Псyцхологy Сецонд Едитион. 41 Мадисон Авенуе, Неw Yорк, НY 10010: Wортх Публисхерс. стр. 310. ИСБН 978-1-4292-3719-2. 
  7. ^ „Тхеориес оф Емотион”. Псyцхологy.абоут.цом. 13. 09. 2013. Приступљено 11. 11. 2013. 
  8. 8,0 8,1 8,2 C 2004
  9. ^ Тхоитс, П. А. (1989). „Тхе социологy оф емотионс”. Аннуал Ревиеw оф Социологy. 15: 317—342. дои:10.1146/аннурев.соц.15.1.317. 
  10. ^ Цациоппо, Ј.Т & Гарднер, W.L (1999). Емотион. "Аннуал Ревиеw оф Псyцхологy", 191.
  11. ^ Сцхацтер, D. L., Гилберт, D. Т., Wегнер, D. M., & Хоод, Б. M. (2011). Псyцхологy (Еуропеан ед.). Басингстоке: Палграве Мацмиллан.
  12. ^ Диxон, Тхомас. Фром пассионс то емотионс: тхе цреатион оф а сецулар псyцхологицал цатегорy. Цамбридге Университy Пресс. 2003. ISBN 978-0521026697.. линк.
  13. ^ Тхе Мерриам-Wебстер дицтионарy (11тх ед.). Спрингфиелд, МА: Мерриам-Wебстер. 2004. 
  14. 14,0 14,1 Фехр, Б.; Русселл, Ј.А. (1984). „Цонцепт оф Емотион Виеwед фром а Прототyпе Перспецтиве”. Јоурнал оф Еxпериментал Псyцхологy, Генерал. 113 (3): 464—486. дои:10.1037/0096-3445.113.3.464. 
  15. 15,0 15,1 Хуме, D. Емотионс анд Моодс. Организатионал Бехавиор, 258-297.
  16. ^ Русселл, Ј.А. (1991). „Цултуре анд тхе Цатегоризатион оф Емотион”. Псyцхологицал Буллетин. 110 (3): 426—450. ПМИД 1758918. дои:10.1037/0033-2909.110.3.426. 
  17. ^ Wиерзбицка, Анна. Емотионс ацросс лангуагес анд цултурес: диверситy анд универсалс. Цамбридге Университy Пресс. 1999.
  18. ^ Таyлор, Граеме Ј. "Алеxитхyмиа: цонцепт, меасуремент, анд имплицатионс фор треатмент." Тхе Америцан Јоурнал оф Псyцхиатрy (1984).
  19. 19,0 19,1 Фоx 2008, стр. 16–17.
  20. ^ Грахам, Мицхаел C. (2014). Фацтс оф Лифе: тен иссуес оф цонтентмент. Оутскиртс Пресс. стр. 63. ИСБН 978-1-4787-2259-5. 
  21. ^ Грахам, Мицхаел C. (2014). Фацтс оф Лифе: Тен Иссуес оф Цонтентмент. Оутскиртс Пресс. ИСБН 978-1-4787-2259-5. 
  22. ^ Екман, Паул (1992). „Ан аргумент фор басиц емотионс” (ПДФ). Цогнитион & Емотион. 6 (3). дои:10.1080/02699939208411068. Архивирано из оригинала (ПДФ) на датум 15. 10. 2018. Приступљено 20. 03. 2018. 
  23. ^ Грахам, Мицхаел C. (2014). Фацтс оф Лифе: тен иссуес оф цонтентмент. Оутскиртс Пресс. ИСБН 978-1-4787-2259-5. 
  24. ^ Сцхерер, К. Р. (2005). „Wхат аре емотионс? Анд хоw цан тхеy бе меасуред?”. Социал Сциенце Информатион. 44 (4): 693—727. дои:10.1177/0539018405058216. 
  25. ^ Драган Маринковић. Биолошке основе понашања. Издавач: Универзитет у Београду - Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију. 2017. ISBN 978-86-6203-098-6.
  26. ^ Павловић, D. (2011). Неуропсихологија са основама бихевиоралне неурологије. Београд: Калиграф.
  27. ^ Пхелпс, Е. А. (2004). Тхе хуман амyгдала анд аwернесс:Интерацтионс бетwеен емотион анд цогнитион. Ин M. С. Газанига (Ед.), Тхе цогнитиве неуросциенце. Цамбридге: МИТ Пресс.
  28. ^ Сцхwарз, Н. Х. (1990). Феелингс ас информатион: Информатионал анд мотиватионал фунцтионс оф аффецтиве статес. Хандбоок оф мотиватион анд цогнитион: Фоундатионс оф социал бехавиор, 2, 527-561.
  29. ^ Суцхy, Yана (2011). Цлиницал неуропсyцхологy оф емотион. Неw Yорк: Гуилфорд Пресс. ИСБН 978-1-60918-074-4. 
  30. ^ Хаqуе, Амбер (2004). „Псyцхологy фром Исламиц Перспецтиве: Цонтрибутионс оф Еарлy Муслим Сцхоларс анд Цхалленгес то Цонтемпорарy Муслим Псyцхологистс”. Јоурнал оф Религион анд Хеалтх. 43 (4): 357—377. дои:10.2307/27512819. 
  31. ^ Аристотле. Ницомацхеан Етхицс. Боок 2. Цхаптер 6. 
  32. ^ Аqуинас, Тхомас. Сумма Тхеологица. Q.59, Арт.2. 
  33. ^ Дамасио, Антонио Р. (2003). Лоокинг фор Спиноза: Јоy, сорроw анд тхе феелинг браин. Лондон: Хеинеманн. ИСБН 978-0-434-00787-5. ОЦЛЦ 52566641. 
  34. ^ Левиатхан (1651), VI: Оф тхе Интериор Бегиннингс оф Волунтарy Нотионс, Цоммонлy цаллед тхе Пассионс; анд тхе Спеецхес бy wхицх Тхеy аре Еxпрессед
  35. ^ Дарwин, Цхарлес (1872). Тхе Еxпрессион оф Емотионс ин Ман анд Анималс. Ноте: Тхис боок wас оригиналлy публисхед ин 1872, бут хас беен репринтед манy тимес тхереафтер бy дифферент публисхерс
  36. ^ Wригхт, Роберт,. Тхе морал анимал: Еволутионарy псyцхологy анд еверyдаy лифе (1. изд.). Неw Yорк: Винтаге Боокс. ИСБН 9780679763994. ОЦЛЦ 33496013. 
  37. ^ Јамес, Wиллиам (1884). „Wхат Ис ан Емотион?”. Минд. 9 (34): 188—205. дои:10.1093/минд/ос-иx.34.188. 
  38. ^ Царлсон, Неил (22. 01. 2012). Пхyсиологy оф Бехавиор. Емотион. 11тх едитион. Пеарсон. стр. 388. ИСБН 978-0-205-23939-9. 
  39. ^ Царлсон, Неил (22. 01. 2012). Пхyсиологy оф Бехавиор. Емотион. 11тх едитион. Пеарсон. стр. 389. ИСБН 978-0-205-23939-9. 
  40. ^ Цаннон, Wалтер Б. (1929). „Организатион фор Пхyсиологицал Хомеостасис”. Пхyсиологицал Ревиеwс. 9 (3): 399—421. дои:10.1152/пхyсрев.1929.9.3.399. 
  41. ^ Цаннон, Wалтер Б. (1927). „Тхе Јамес-Ланге тхеорy оф емотион: А цритицал еxаминатион анд ан алтернативе тхеорy.”. Тхе Америцан Јоурнал оф Псyцхологy. 39: 106—124. дои:10.2307/1415404. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]