Пуцић

Грб рода Пуцић

Пуцићи су племићка породица из Дубровника. Племићки род Пуцић (итал. Pozza) може се пратити у Дубровнику још од 13. вијека. Међу последњом дубровачком властелом посебно су били познати они из рода Пуцић. Припадници те породице обављали су за Дубровачку републику највише државне функције, а неки су се истакли као књижевници, као Вице Пуцић. Аустријско племство им је додијелио цар Леополд I, Матији Пуцићу и његовим потомцима и то грофовски наслов са придјевом „загорски“ (нем. di Zagorie) 1688. године. Пуцићи су имали надимак „Шкатићи”, али не зна се до данас зашто.

Генеалогија и познати Пуцићи

Најстарији представници ове породице су браћа Пасква Пуцић и Петар Пуцић. О правом родоначелнику ове породице није до данас ништа познато осим имена Сабини. Као први представник породице јавља се Паска Чипонић 1253. године у списку чланова Великог вијећа, приликом потписивања уговора о савезу између Дубровника и бугарског цара Михајла Асена.

Паско је вршио сваке друге године дужност иудеxа, па је као такав био члан Малог вијећа. Имао је синове (најстарији Саво) који су трговали у Србији и Босни.

Петар Пуцић (1281—1334) је био члан Вијећа умољених 1326. године.

У 14. вијеку најзначајнија личност у породици је Петрус де Маргарито де Поца (1360). Био је члан Малог вијећа и Вијећа умољених. Изабран је 1359. године за кнеза Република. У току 14. вијека ни један Пуцић није био на том високом положају, тек у 19. вијеку род Николауса Јохануса де Поца има такву личност.

У 16. вијеку у овој породици истиче се Карло Пуцић (Puteus Pozza), латински пјесник (1458-1522). Он је у 15. вијеку штампао спис Caroli Putci patricii Ragusini ellegiarum libellus de laudibus Genesae puellae, хвалећи у тим пјесмама примјену тадашњих трубадура, љепоту дјевојке Њеже која се и посвећује Богу.

У вријеме пада Дубровачке републике (1808) у Дубровнику живи само једна племићка породица са презименом Пуцић (Pozza). Из те породице потекла су четири сина (четири брата): Нико Луиђи, Марко, Мато са надимком „Неру“, и Луцијан. То су били последњи Пуцићи који су се женили. У њиховим браковима рођено је седам синова. Никола Луиђи је имао три сина: Орсата (Медо Пуцић), Николу Великога (Нико Пуцић) и Николу Малога Пуцић. Трећи брат Мато је имао једног сина, а четврти брат Луцијан није имао сина. Рафо Пуцић (син Ников Пуцић) није био брат Медов и Николе Великог, већ њихов рођак. Рафо Пуцић је рођен 27. априла 1828. године у Дубровнику. Умро је у Бечу 4. новембра 1890. године. Био је по занимању правник-адвокат. Припадао је далматинској Народној странци. Пет пута је биран за дубровачког општинског начелника (1869, 1872, 1875, 1882, 1884), два пута за заступника у Далматинском сабору (1870, 1876) и два пута за заступника у Царевинском вијећу (1879, 1885).

Једна од најмаркантнијих личности из ове породице је Медо Пуцић (1821—1882), кнез и пјесник, од оца Марка Пуцића и мајке Мандалијене Бундицере. Почео се школовати у Дубровнику, а лицеј је завршио у Млецима. Право је учио у Падови и Бечу. Још у Млецима 1841. године упознао се са Коларом, што је много утјецало на његово српско и славенско осјећање. Често је путовао по многим земљама Европе. Њега је 1868. године позвало тадашње Намјесништво за васпитача малољетном кнезу Милану у Београду, на којем је положају остао до 1874. године. Последњих 10 година је провео у Дубровнику бавећи се поезијом, историјским студијама и публицистиком. Пуцић је дјеловао као пјесник, научник и политичар. Почео је пјевати 1840. године. Први су му стихови били лирски, романтичарски. Његов се стил све више при-ближавао народном. Прво издато дјело му није изворно: Словјанска антологија из рукописах дубровачких пјесниках (1844). Касније, 1849. године, штампао је своје елегије под насловом Талијанке, затим Пјесме (1862, 1879), Цвијета и др. Пуцић је писао те стихове на италијанском и углавном је преводио стихове на тај језик. Тако је превео нешто из Гундулићевог Османа. Бавио се и историјом, а посебно историјом дубровачке књижевности. Тако је међу осталим написао расправу о Игњату Ђорђићу и биографију Славног дубровачког нумизматичара Анселма Бандурија (1671—1742). Главно његово историјско дјело је из дубровачког архива - „поменици српски“, које је издало Српско учено друштво, (I, 1858, II, 1862), у које је Пуцић уградио свој српски национализам чија основа је била старо дубровачко и далматинско словинство. Као пјесник Пуцић је цијењен као претеча Његоша и Бранка Радичевића.