Rakun

С Википедије, слободне енциклопедије

Ракун
Процyон лотор
Научна класификација
Царство:
Animalia
Тип:
Chordata
Класа:
Mammalia
Ред:
Carnivora
Породица:
Procyonidae
Род:
Procyon
Врста:
P. lotor
Биномно име
Procyon lotor
(Linnaeus, 1758)
Природни опсед је обојен црвено, уведени опсед плаво
Синоними

Ursus lotor Linnaeus, 1758

Ракун или северноамерички ракун[2] (лат. Procyon lotor) је сисар средње величине који настањује Северну Америку. Он је највећи припадник породице Procyonidae; дуг је од 40 до 70 цм и тежи између 3,5 и 9 кг, а исхрана му се састоји од око 40% бескичмењака, 33% биљака и 27% кичмењака. Има сивкасто крзно, од којег је скоро 90% густо поткрзно које га штити од хладноће. Ракуни су познати по својој интелигенцији, а истраживања су показала да решења задатака могу памтити до три године.

Првобитно су станиште ракуна биле умерене и мешовите шуме Северне Америке, али због своје прилагодљивости станишту проширили су своју област на планинска подручја, обалне мочваре и урбана подручја, где их многи људи сматрају штеточинама. Због интродукције средином 20. века, ракуни данас настањују средишњи део Европе, Кавказа и Јапана.

Иако се пре сматрало да је ракун животиња која живи самостално, сада постоје докази да ракуни показују друштвено понашање. Оно је специфично за полове. Женке у сродству често деле неко подручје, док несродни мужјаци живе заједно у групи од највише четири животиње, како би одржали своју позицију против других мужјака током сезоне парења. Величина територије варира од три хектара код женки у градовима до 50 км² код мужјака који настањују прерију. Након скотности од око 65 дана у прољеће се рађа два до пет младунаца. Младунце одгаја мајка све до дисперзије у касну јесен. Иако ракуни у заточеништву могу доживети 20 година, њихова просечна дужина живота у дивљини само је 1,8 до 3,1 година. У многим су случајевима лов и промет су два најчешћа узрока смрти.

Етимологија[уреди | уреди извор]

Маску ракуна често прекине смеђкасто-црна пруга која се шири од предглавља до носа.[3]

Научни назив ракуна, Procyon lotor, значи "перач пре паса"; lotor (лат.) значи "перач", Procyon (латинизирани грчки од προ-) значи "пре", а κύων значи "пас".

Таксономија[уреди | уреди извор]

У првим деценијама након што су га открили припадници експедиције Кристофора Колумба - прве особе која је оставила писани траг о овој врсти - таксономи су сматрали да је ракун у сродству с многим различитим врстама, укључујући и псе, мачке, јазавце и посебно медвједе.[4] Карл Лине, отац модерне таксономије, сврстао је ракуна у род Урсус, прво као Ursus cauda elongata ("дугорепи медвед") у другом издању своје књиге Systema Naturae, а затим као Ursus Lotor ("медвед перач") у десетом издању.[5][6] Gottlieb Conrad Christian Storr је 1780. године сврстао ракуна у одвојени род Procyon, што се може превести као "пре пса" или "сличан псу".[7][8] Такође је могуће да је Storr имао на уму ракунов ноћни живот и зато одабрао звезду Процион као епоним за врсту.[9][10]

Еволуција[уреди | уреди извор]

На основу фосила из Француске и Немачке, сматра се да су први припадници породице Procyonidae живели у Еуропи у касном олигоцену пре око 25 милиона година.[11] Слични облици зуба и лобање указују на то да прокиониди и куне имају заједничког претка, али молекуларна анализа показала је да су ракунима још сроднији медведи.[12] Након што су тада постојеће врсте прешле Берингов мореуз барем шест милиона година касније, центар распрострањености веројатно је била Средња Америка.[13] За Coati (Nasua и Nasuella) и ракуне (Procyon) сматра се да можда имају заједничког претка у роду Paranasua који је постојао између 5,2 и 6,0 милиона година.[14] Ова претпоставка, која се темељи на морфолошкој поредби, протуречи генетичкој анализи из 2006. године која показује да су ракуни сроднији прстенорепим мачкама.[15] За разлику од осталих прокионида, попут ракуна ракоједа (Procyon cancrivorus), преци обичног ракуна напустили су тропска и суптропска подручја и преселили се на север пре око четири милијуна година, у селидби која је потврђена открићем фосила из периода средњег Плиоцена у Великој равници.[16][14]

Подврсте[уреди | уреди извор]

Четири подврсте ракуна ендемичне за малена карипска и средњоамеричка острва често су сматране као одвојене врсте након њиховог открића. То су бахамски ракун и гуаделоупески ракун, који су врло слични један другом; ракун с Трес Мариаса, који је већи од просека и има кошчату главу; и изумрли барбадоски ракун. Изучавања њихових морфолошких и генетичких особина из 1999, 2003. и 2005. године довеле су до тога да се сви ови острвски ракуни сврстају као подврсте обичног ракуна у трећем издању Врсте сисара света (2005).[17][18][19] Популација ракуна с петог острва, цозумелски ракун, који тежи само 3 – 4 кг и има веома малене зубе, још увек се сматра као одвојена врста.

Четири најмање подврсте ракуна, с просечном тежином од 2 до 3 кг, настањују јужну обалу Флориде и оближња острва; један је пример Procyon lotor marinus.[20] Већина од осталих 15 подврста разликује се незнатно по боји крзна, величини и другим телесним особинама.[21][22] Две најраспрострањеније подврсте су источни ракун (Procyon lotor lotor) и ракун из долине горњег Мисисипија (Procyon lotor hirtus). Обе имају релативно тамно крзно и дугу длаку, али овај је други већи од источног ракуна. Источни ракун настањује све државе САД-а и Канадске провинције до севера Јужне Каролине и Тенесија. Област ракуна из долине горњег Мисисипија покрива све државе САД-а и Канадске провинције до севера Луизијане, Тексаса и Новог Мексика.[23]

Опис[уреди | уреди извор]

Физичке карактеристике[уреди | уреди извор]

Отисци стопала

Ракуни су од главе до стражњих удова дуги између 40 и 70 цм, не укључујући реп који може бити дугачак између 20 и 40 цм, али обично није дужи од 25 цм.[24][25] Висина рамена је између 23 и 30 цм.[26] Лобања одраслих мужјака дуга је између 94,3 и 125,8 мм, а широка између 60,2 и 89,1 мм; лобања женки дуга је између 89,4 и 115,9 мм, а широка између 58,3 и 81,2 мм.[27] Тежина одраслог ракуна значајно варира по станишту; може бити између 2 и 14 кг, али је обично између 3,5 и 9 кг. Најмање јединке настањују југ Флориде, а они на северним границама обично су највећи.[28] Мужјаци су обично 15 до 20% тежи од женки.[29] На почетку зиме ракун може тежити двоструко више него у прољеће, због наслага масти.[30][31][32] Ракун је један од сисара чија тежина највише варира. Најтежи забиљежени примерак тежио је 28,4 кг, далеко најтежи примерак у целој породици Procyonidae.[33][34]

Најкарактеристичнија особина ракуна јесте црно крзно око очију које је у јаком контрасту с околним крзном. Оно подсећа на "бандитову маску" и тако је подржала репутацију ове животиње као лопова.[35][36] Незнатно заобљене уши такође су окружене белим крзном. Претпоставља се да ракуни могу боље препознати изразе лица и позицију захваљујући овој необичној боји лица те тамним и светлим прстеновима на репу. Прстенови су слични прстеновима на репу код прстенорепог лемура.[37][38] Тамна маска можда такође смањује одсјај и потпомаже ноћни вид.[38][39] На другим деловима тела дуге и чврсте длаке, које спречавају продирање влаге, обично су у нијансама сиве боје и, доста мање, смеђе.[40] Ракуни с врло тамним крзном чешћи су код немачке популације зато што су први пуштени примерци били тамне боје. Густо поткрзно, које чини готово 90% крзна, штити ракуна од хладноће и састоји се од длака дугих између 2 и 3 цм.[40]

Бацулум или "пениска кост" ракуна.

Ракун има способност усправљања на стражње ноге како би могао истражити неки предмет предњим удовима.[41][42] Будући да ракуни имају кратке ноге у поређењу са својим компактним торзом, они не могу брзо трчати нити скакати на велику раздаљину.[43][44] Њихова највећа брзина је 16 до 24 км/х.[45][46] Ракуни могу пливати просечном брзином од 5 км/х и могу остати у води неколико сати.[47][44] За силажење низ дрво главом надоле - што је необична способност сисавца те величине - ракун окрене стражња стопала према назад.[48][44] Ракуни се могу знојити и дахтати како би одржали телесну температуру.[49][50]

Лобање ракуна имају кратку и широку регију лица и велик простор за мозак. Дужина лица мања је од дужине саме лобање, а носна је кост кратка и широка. Зуби - 40 зуба с формулом: 3.1.4.2 (горња чељуст) и 3.1.4.2 (доња чељуст) — прилагођена је њихову начину живота као свеждера: дерачи нису оштри као у правих месождера, али кутњаци нису тако широки као у биљождера.[51] Бацулум мужјака дуг је око 10 цм и јако закривљен на предњем крају. Научници га често користе како би одредили репродуктивни статус јединки.[52][53] Седам од тринаест идентифицираних звукова користи се у комуникацији између мајке и младунца, а један звук наликује певању птица.[54][55][50]

Чула[уреди | уреди извор]

Доња страна предње шапе с видљивим осетилним длачицама на врховима прстију.

Ракуново најважније чуло је његово чуло додира.[56][57][58] Изузетно осетљиве[57] шапе заштићене су танким коштаним слојем који постане мекан када се овлажи.[59][60] Нема кожице између пет прстију на шапи, што је необично за месождера.[61] Готово две трећине подручја које служи примању надражаја у можданој кори ракуна специјализовано је за примање опипљивих импулса, више него код било које друге животиње.[62] Могу идентификовати предмете пре него што их додирну уз помоћ длачица које се налазе изнад њихових оштрих, неувлачивих канџи.[41][58] Ракуни немају покретљив палац и због тога њихова рука није толико спретна као рука примата.[60][58] Непознато је зашто нема утврђених негативних ефеката на додир када ракун сатима стоји у води температуре испод 10 °Ц.[63]

Сматра се да су ракуни слепи за боје или их барем врло слабо могу разликовати, иако су им очи добро прилагођене за примећивање зелене свјетлости.[64][65][66] Упркос томе што је њихова диоптрија слична човјековој и што добро виде у полумраку, чуло вида није им веома важно зато што лоше виде на даљину.[67][68][69] Уз то што је корисно за оријентирање у мраку, чуло мириса важно је за међусобну комуникацију. Секрет из жлезда (обично аналних), мокраћа и измет служе за означавање територија.[70][71][72] Могу чути звукове од 50 до 85 кХз, али и тихе звукове попут оних које стварају глисте испод земље.[73][74]

Интелигенција[уреди | уреди извор]

Постоји само неколико истраживања о менталним способностима ракуна, а већина се њих темељи на чулу додира ове животиње. У истраживању етолога Х. Б. Дависа из 1908. године, ракуни су успели отворити 11 од 13 комплексних брава у мање од 10 покушаја и нису имали проблема у понављању акције када су браве биле промењене или окренуте наопачке. Давис је закључио да су разумели апстрактне принципе механизама за закључавање и да је њихова брзина учења еквивалентна неким приматима.[75] Истраживања из 1963, 1973, 1975. и 1992. године концентрирала су се на памћење ракуна и доказала да они могу памтити решења задатака до три године.[76] У истраживању B. Pohl из 1992. године ракуни су могли одмах разликовати идентичне и различите симболе три године након кратке фазе учења.[76] Stanislas Dehaene наводи у својој књизи The Number Sense да ракуни могу разликовати кутије које садрже две или четири бобице грожђа од оних које садрже три.[77]

Понашање[уреди | уреди извор]

Друштвено понашање[уреди | уреди извор]

Ракуни на дрвету. Друштвена структура ракуна групира се у оно што Улф Хохман назива "трокласним друштвом".

Истраживања током 1990-их година од етолога Станлеyа D. Гехрта и Улфа Хохмана показала су да су ракуни друштвени што се тиче различитих полова и да нису типично солитарни, како се пре сматрало.[78][79] Женке у сродству живе у такозваном фисијско-фузијском друштву, тј. деле заједнички простор и повремено се сусрећу на подручјима за храњење и размножавање.[80][81] Несродни мужјаци често формирају несталне друштвене групе мужјака како би одржали позицију против других мужјака током сезоне парења – или против других потенцијалних претњи.[82] Такве групе обично чине највише четири јединке.[83][84] Будући да неки мужјаци показују агресивно понашање према младунцима који им нису у сродству, мајке се изолирају од осталих ракуна док њихови млади нису довољно велики да би се одбранили.[85] По питању ова три начина живота присутна у ракуна, Хохман је њихову друштвену структуру назвао трокласним друштвом.[86] Самуел I. Зевелоф, професор зоологије на Државном увиверзитету Вебер и аутор књиге Raccoons: A Natural History (Rakuni: prirodoslovlje), пажљивији је у својим интерпретацијама и закључује да барем женке живе саме већину времена и, према истраживању Ерика К. Фритзелла у Северној Дакоти 1978. године, такође и мужјаци ако живе на подручјима гдје је густоћа популације малена.[87]

Облик и величина ракунове територије варира с обзиром на његову старост, пол и станиште: одрасли држе подручја која су двоструко већа него она младих јединки.[88] Док величине територија у негостољубивим преријама Северне Дакоте варирају између 7 и 50 км² код мужјака и између 2 и 16 км² код женки, просечна величина у мочварама језера Ири је 0,49 км².[89] Без обзира на то да ли се територији више јединки преклапају, обично се не бране активно изван сезоне парења ако има довољно хране.[90] Претпоставља се да се границе територија обележавају мирисом, који такође служи за идентифицирање јединки.[72] Мокраћа и измет на заједничким мјестима за обављање нужде могу дати информације о подручјима за храњење, будући да је забиљежено да се ракуни ту окупљају за заједничко храњење, спавање и играње.[91]

Што се тиче генералног понашања ракуна, Гехрт истиче да "се обично може наћи 10 до 15% оних који се понашају потпуно супротно"[92] од очекиваног.

Исхрана[уреди | уреди извор]

Иако су обично ноћне животиње, ракуни су понекад активни дању како би искористили доступне изворе хране.[93][94] Исхрана им се састоји од око 40% бескичмењака и 27% кичмењака.[95] Будући да му се исхрана састоји од разне хране, Зевелоф тврди да је ракун „можда једна од опортунистичкијих животиња на свету“.[96] Иако се у пролеће и рано лето углавном храни инсектима, црвима и другим животињама доступним рано у години, више воли воће и орашасте плодове, попут жирева и лешника; они се појављују касно у лето и у јесен и представљају богат извор калорија за скупљање масних наслага за зиму.[97][98] Упркос уобичајеном мишљењу, ракуни једу активан и велики плен попут птица и сисара врло ретко, будући да више воле плен који се лакше лови, посебно рибе и водоземце.[99] Када има доста хране, ракуни могу развити јака индивидуалне преференције према некој врсти хране.[31] У северном дјелу својег реалма ракуни падају у зимски сан и драстично смањују своју активност све док се снег на отопи.[100]

Прање хране[уреди | уреди извор]

Ракуни у заробљеништву често перу храну прије него што је поједу.

Ракуни скупљају храну и друге предмете својим предњим удовима како би их разгледали и отклонили нежељене делове. Осјетљивост на додир њихових предњих удова се повећава ако се ова радња одвија под водом, будући да вода омекшава тврди слој који прекрива шапе.[57][101] Међутим, понашање проматрано код ракуна у заробљеништву, када односе храну до воде и „перу“ је пре него што је поједу, није забилежено у дивљини.[102][103] Природњак Georges-Louis Leclerc, Comte de Buffon (1707—1788) је веровао да ракуни немају адекватну производњу пљувачке која влажи храну, па да стога морају влажити храну, али ово је сигурно нетачно.[104][105][106][101] Ракуни у заробљеништву влаже храну чешће када поток није даље од 3 м од њих.[107] Нашироко прихваћена теорија каже да је влажење инстинктивно понашање које имитира тражење хране на обалама река и сл.[108][106][101] Ово подржавају запажања да храну пореклом из воде ракуни чешће влаже. Изгледа да чишћење прљаве хране није разлог „прања“.[107] Стручњаци су бацили сумњу на веродостојност запажања дивљих ракуна док влаже храну.[109][105][106]

Размножавање[уреди | уреди извор]

Ракуни се обично паре у периоду са повећаном количином светлости између касног јануара и средине марта.[110][111][112] Међутим, постоје веће регионалне разлике које количина свјетлости не може у потпуности објаснити. На пример, док се ракуни на југу САД-а обично паре касније од просека, сезона парења у Манитоби има свој врхунац касније него обично, у марту и наставља се до јуна.[112] Током сезоне парења, мужјаци лутају својом територијом у потрази за женкама у покушају да их заведу у периоду од три до четири дана када је зачеће могуће. Ови сусрети се често дешавају на главним местима окупљања.[113][114] Копулација, укључујући и предигру, може трајати преко једног сата и понавља се неколико ноћи заредом.[115] Претпоставља се да слабији припадници мушких група такође добијају шансу за парење, јер се снажнији не могу парити са свим доступним женкама.[116] У једном истраживању проведеном на југу Тексаса током сезона парења од 1990. до 1992. године, око једне трећине свих женки се парило са више него једним мужјаком.[117] Ако женка не постане скотна или ако рано изгуби младунце, понекад поново постане плодна након 80 до 140 дана.[118][119]

Младунац

Након скотности од 63 до 65 дана (иако је могуће од 54 до 70 дана), женка доноси на свет легло од два до пет младунаца.[120][121] Просечна величина легла много варира по станишту, од 2,5 у Алабами до 4,8 у Северној Дакоти.[122][123] Већа легла су чешћа на подручјима са већом стопом смртности од, нпр. лова или хладних зима.[123][124] Док мушки једногодишњаци достижу полну зрелост тек након главне сезоне парења, једногодишње женке могу надокнадити високу стопу смртности и понекад коте 50% свих младих рођених током једне године.[125][126][127] Мужјаци не помажу у подизању младих.[83][128][129] Младунци су слепи и глуви на рођењу, али је њихова маска већ видљива на светлом крзну.[130][131] Тежина 10 цм дугог младунца на рођењу је између 60 и 75 грама.[131] Ушни канали им се отварају након 18 до 23 дана, неколико дана пре него им се очи отворе по први пут.[132] Када младунци постигну тежину од око 1 кг, они почињу истраживати свет изван јазбине; чврсту храну почињу јести након шест до девет недеља.[133][134] Након овога их мајка све мање доји; одбија их од сисе након 16 недеља.[135] У јесен, након што им је мајка показала јазбине и места за храњење, младунци се разилазе.[136] Док многе женке остају близу територије своје мајке, мужјаци се понекад удаље више од 20 км.[137][138] То се сматра инстинктивним понашањем које спречава парење у сродству.[139][140] Међутим, мајка и младунци у хладним подручјима током хладнијих зима понекад деле јазбину.[141]

Дужина живота[уреди | уреди извор]

Ракуни у заробљеништву попут овог у САД-у могу доживјети више од 20 година.

Ракуни у заробљеништву могу живјети више од 20 година.[35] Међутим, дужина живота у дивљини је само 1,8 до 3,1 година, зависно од услова који се односе на густоћу промета, лов и време.[142] Није необично да само половина младунаца рођених током једне године преживи целу годину.[125][143] Након ове тачке, годишња смртност пада на између 10 и 30%.[125] Млади ракуни су рањиви на губитак мајке или глад, посебно током дугих и хладних зима.[144] Најчешћи природни узрок смрти код северноамеричке популације ракуна је псећа куга, која може достићи епидемијске размере и убити готово целу локалну популацију ракуна.[тражи се извор] У подручјима са густим прометом и раширеним ловом ови чиниоци могу бити криви за 90% смрти одраслих ракуна.[145]

Најважнији природни грабљивци ракуна су рис, којот и велике сове које углавном лове младунце. У заливу Чесапик ракуни су међу најважнијим пленом белоглавог орла.[146] У областима у које су увезени у бившем Совјетском Савезу њихови главни непријатељи су вукови, рисеви и сове.[147] Међутим, грабљивци нису главни узрок смрти, посебно зато што су већи грабљивци у многим подручјима која ракуни настањују истријебљени.[148]

Распрострањеност[уреди | уреди извор]

Станиште[уреди | уреди извор]

Ракун на дрвету, Отава, Онтарио

Иако су током посљедњих деценија живели у ретко пошумљеним подручјима, ракуни су зависни од вертикалних структура за пењање када се осете угрожени.[149][150] Због тога избјегавају отворени терен и подручја са високом концентрацијом букви, будући да је њена кора преглатка за пењање.[151] Рупе у старом храшћу и другом дрвећу и пукотине у камену су ракунима омиљено место за спавање, презимљавање и коћење. Ако такве јазбине нису доступне или ако је долажење до њих тешко, ракуни искористе јазбине које су ископали други сисари, густо грмље, удубине близу цесте у урбаним подручјима или рачвање грана на дрвету.[152][153] У једном истраживању у брдима Немачке, више од 60% свих места за спавање је било искориштено само једном, али оне јазбине које су биле искориштене барем десет пута чиниле су око 70% свих скровишта која су се користила више од једанпут.[154] Будући да водоземци, ракови и друге животиње које живе око језера и река чине важан део исхране ракуна, долинске листопадне и мјешовите шуме у којима има доста вода и мочвара одржавају највећу густоћу насељености.[155][156] Док у преријама густина популације варира од 0,5 до 3,2 животиње по квадратном километру и у планинским шумама обично не прелази 6 животиња по квадратном километру, у долинским шумама и мочварама може живјети више од 20 ракуна по квадратном километру.[155][157]

Распрострањеност у Северној Америци[уреди | уреди извор]

Ракуни су чести у Северној Америци од Канаде до Панаме, где подврста P. l. pumilus коегзистира са ракуном ракоједом (P. cancrivorus).[158][159] Популација на Хиспаниоли је била истријебљена већ 1513. године од стране шпанских колониста који су их ловили ради меса.[160] Ракуни су такође били истребљени на Куби и Јамајци, где су забележени 1687. године.[161] Бахамски ракун (P. l. maynardi), Гуаделоупешки ракун (P. l. minor) и ракун са острва Трес Мариас (P. l. insularis) су 1996. године сврстани међу угрожене врсте према ИУЦН-у.[162]

Ракун усред ноћи тражи храну (планине Сијера Невада, Калифорнија)

Постоје докази да су у преколумбијским временима ракуни били бројни само око река и у шумама на југоистоку САД-а.[163] Будући да ракуни нису били споменути од стране првих америчких пионира који су истраживали средиште и север САД-а,[164] њихово ширење се можда одиграло неколико деценија прије 20. века. Од 1950-их, ракуни су се проширили од Ванкувера (што је пре била северна граница њиховог домена) до северних делова четири Канадске провинције у средишњим пределима те државе.[165] Нова станишта (осим урбаних) која су ракуни заузели су планине, прерије и обалне мочваре.[166] Након популацијске експлозије 1940-их година, процењени број ракуна у Северној Америци током касних 1980-их је био 15 до 20 пута виши него током 1930-их, када су ракуни били прилично ретки.[167] Урбанизација, експанзија пољопривреде, намерно увожење и истрјебљење природних грабљиваца ракуна су веројатно изазвала ово повећање у броју и распрострањености.[168]

Распрострањеност изван Северне Америке[уреди | уреди извор]

Распрострањеност у Немачкој; ракуни убијени или пронађени мртви током 2000/2001, 2001/2002. и 2002/2003. у административним деловима Немачке

Као резултат бега и намерног увожења средином 20. века, ракун је сада распрострањен у неколико еуропских и азијских земаља. Виђени су у свим земљама које граниче са Немачком, која има највећу популацију изван Северне Америке.[169] Још једна стабилна популација постоји на северу Француске, гдје је неколико ракуна кућних љубимаца пуштено 1966. године.[170] Између 1936. и 1958. године пуштено је 1243 животиња у девет регија бившег Совјетског Савеза са сврхом оснивања популације која би се ловила ради крзна. Два увођења су била успјешна: на југу Белорусије између 1954. и 1958. године и у Азербејџану између 1941. и 1957. године. Са сезонским приносом од 1000 до 1500 јединки, године 1974. процењено је да популацију на Кавказу чини 20.000 животиња, а да је густина четири животиње по квадратном километру.[171] У Јапан је увезено до 1500 ракуна као кућни љубимци сваке године након успеха цртаног филма Rascal the Raccoon (Ракун Раскал). Године 2004. потомци побеглих или пуштених примерака живели су у 42 од 47 префектура Јапана.[172][173]

Распрострањеност у Немачкој[уреди | уреди извор]

Два пара ракуна, који су били кућни љубимци, пуштена су 12. 4. 1934. године у дивљину на северу Хесена од стране надстојника шуме, на захтјев њиховог власника, узгајивача живине.[174] Пустио их је две недеље пре него што је добио дозволу од пруског уреда за ловство „за богаћење животињског света“, како је Хаг навео у свом захтјеву.[175] Неколико претходних покушаја да се ракун увезе у Немачку није било успјешно.[176] Друга популација основана је у Источној Немачкој 1945. године када је 25 ракуна с фарме за узгој крзнашица у Волфсхагену побегло до Источног Берлина након ваздушног напада. Наведене две популације паразитолошки су различите: 70% ракуна хесенске популације заражено је црвом Baylisascaris procyonis, али ниједна јединка из бранденбуршке популације није заражена тим паразитом.[177] Процењени број ракуна у хесенској регији је био 285 животиња 1956. године, преко 20.000 1970. године и између 200.000 и 400.000 јединки у целој Немачкој 2008. године.[178]

Ракун је у Немачкој био заштићена врста, али је у 14 савезних држава проглашен за дивљач од 1954. године.[179] Ловци и заштитници животне средине сматрају да се ракун неконтролирано шири, што је претња заштићеним врстама птица и староседилачким врстама месождера. Оваквом погледу се противи зоолог Frank-Uwe Michler, који није нашао доказе да је висока густина популације имала ефекта на биодиверзитет на том подручју. Хохман сматра да екстензивни лов не може бити изазван недостатком природних грабљиваца, зато што смрт због других грабљиваца није важан узрок смрти код северноамеричких ракуна.[180]

Распрострањеност у бившем Совјетском Савезу[уреди | уреди извор]

Експерименти за аклиматизирање ракуна у СССР почели су 1936. године и понављани су још 25 пута до 1962. године. Свеукупно су пуштене 1222 јединке, од којих су 64 дошле из ЗОО вртова и фарми за узгој крзнашица (од њих је 38 дошло из Западне Еуропе). Остали ракуни потичу из популације у Закавказју. Област совјетских ракуна никада није била јединствена, зато што су их људи увозили на различите локације које су далеко једна од друге. Сва увођења у Руски далеки исток су била неуспешна; меланистични ракуни су били пуштени на Петрово острво близу Владивостока и у нека подручја јужног Приморског краја, али су умрли. У Средњој Азији ракуни су пуштени у Киргистан, али касније је забиљежено да су били "практично неприсутни" у јануару 1963. године. Велика и стабилна популација ракуна (годишњи улов је 1000–1500 јединки) је основана у Азербејџану након увођења у то подручје 1937. године. Ракуни су преживели увођење близу реке Терек, дуж реке Сулак и у равнице Дагестана. Покушаји да се уведу око леве притоке реке Кубан били су неуспјешни. Успешно су се аклиматизирали у Белорусији, гдје су уведени у три наврата (52, 37 и 38 јединки 1954. и 1958. године). До 1. 1. 1963. године, у тој је држави забилежено 700 јединки.[181]

Урбани ракуни[уреди | уреди извор]

На крову куће у Албертшаусену, Немачка

Због своје прилагодљивости, ракуни успевају да искористе урбана подручја као станишта. Прва појављивања су забележена у предграђу Синсинатија током 1920-их година. Од 1950-их, ракуни су присутни у метрополама попут Вашингтона, Чикага и Торонта.[182] Од 1960-их, Касел је дом првој и најгушћој еуропској популацији ракуна на великом урбаном подручју од 50 до 150 животиња по квадратном километру, што се може упоредити са популацијом у урбаним подручјима у Северној Америци.[182][183] Величине територија урбаних ракуна су само 3 до 40 хектара за женке и 8 до 80 хектара за мужјаке.[184] У маленим градовима и предграђима многи ракуни спавају у оближњој шуми након тражења хране око насеља.[182][185] Воће и инсекти у вртовима и отпаци су лако доступна храна.[186] Надаље, постоји велики број додатних подручја за спавање у овим подручјима, попут рупа у старом дрвећу у вртовима, у оставама, гаражама, напуштеним кућама и таванима. Постотак урбаних ракуна који спавају у напуштеним или насељеним кућама варира између 15% у Вашингтону (1991) до 43% у Казелу (2003).[183][185]

Здравље[уреди | уреди извор]

Ларва врсте Baylisascaris procyonis

Ракуни су преносници беснила, смртоносне болести коју изазива вирус који се налази у пљувачки и преноси се угризом. Ширење вируса је почело на Флориди и у Џорџији током 1950-их и подржали су га увожење заражених јединки у Вирџинију и Северну Дакоту у касним 1970-им.[187] Од 6940 забележених случајева беснила 2006. године, 2615 (37,7%) је отпадало на ракуне.[188] Министарство пољопривреде Сједињених Држава, као и локалне власти у неколико држава САД-а и у неколико провинција у Канади, развило је програме оралне вакцинације како би се борили против ширења болести код угрожених популација.[189] Једини смртни случај код човека је забележен након преноса вируса беснила са ракуна.[190] Међу главним симптомима беснила код ракуна су опште болестан изглед, смањено кретање, ненормални гласови и агресивност.[тражи се извор] Међутим, нема увек видљивих знакова и већина јединки не показује агресивно понашање као пси; ракуни са беснилом се уместо тога обично сакрију у јазбине.[177] Организације попут Шумске службе Сједињених Држава подстичу људе да избегавају животиње које се понашају или изгледају ненормално и да обавесте надлежне особе.[191][192] Будући да здраве јединке, а посебно мајке које доје, често траже храну током дана, дневна активност није поуздан показатељ беснила код ракуна.[93]

Осим беснила, ракуни преносе барем десетак других патогених болести које не утичу на човека.[193][194]

Неке од најважнијих бактеријских болести код ракуна су лептоспироза, листериоза, тетанус или туларемија. Иако паразити у телу могу ослабити њихов имунски систем, добро храњене јединке могу имати много паразита у пробавном систему без показивања симптома.[195][194] Ларве врсте Baylisascaris procyonis, које се могу наћи у измету и ретко изазивају болест код људи, могу се прогутати током чишћења отпада ракуна без заштите.[196]

Ракуни и људи[уреди | уреди извор]

Конфликти[уреди | уреди извор]

Твор и ракун деле храну за мачке у једном дворишту у Калифорнији.

Повећани број ракуна у урбаним подручјима је довео са различитих реакција код људи, од беса због њиховог присуства до намерног храњења ракуна.[197] Неки стручњаци за дивље животиње и већина државних власти нису склони храњењу дивљих животиња, јер могу постати веома наметљиви и зависни од људи као извора хране.[198] Други стручњаци у својим књигама подстичу храњење ракуна и других дивљих животиња.[199][200] Ракуни који се не боје људи су разлог за забринутост код оних који овакво понашање приписују беснилу, али научници истичу да је овакво понашање веројатно прилагођавање живљењу у станишту у којем је контакт са људима свакодневан и то код више генерација.[201][177] Озбиљни напади на људе од стране група ракуна који нису заражени беснилом су изузетно ретки и готово увек су резултат осјећаја угрожености код ракуна; забележен је барем један такав напад. Ракуни обично не убијају домаће мачке и псе, али пријављени су индивидуални случајеви убијања.[202]

Док су преврнуте канте за смеће и покрадено воће са дрвећа само непријатности за власнике кућа, поправка штете направљене на тавану који је ракунима служио као скровиште може да буде скупа.[203] Премештање или убијање ракуна без дозволе је забрањено у многим урбаним подручјима. Ове методе обично решавају проблеме само са врло агресивним и дивљим јединкама, будући да за адекватна скровишта зна више ракуна, или се та скровишта после врло брзо поново открију.[124][192][204] Бука, гашење и паљење светла и неугодни мириси су се показали ефективни у терању мајке и младунаца пре него што би они иначе напустили скровиште (када су младунци стари око осам недеља).[192][205] Међутим, обично је за дуже раздобље ефективно само недопуштање да ракуни дођу до хране и отпадака.[192][206][207]

Међу свим воћем и усевима који се узгајају у пољопривредним подручјима, зрели кукуруз шећерац је најомиљенији међу ракунима.[208] У двогодишњем истраживању Универзитета Пурду из 2004. године, ракуни су били криви за 87% штете на кукурузу.[209] Као и остали грабљивци, ракуни тражећи храну могу провалити у кокошињце и сл. како би ловили кокошке, патке, њихова јаја или храну.[95][192][210] Будући да ракуни могу провалити у шаторе и покушати отворе затворене контејнере у камповима, камперима се предлаже да не чувају храну или пасту за зубе у шатору.[211]

С обзиром на то да ракуни могу до неке границе повећати стопу репродукције, екстензивни лов често не решава проблеме са популацијом ракуна. Старији мужјаци такође могу имати веће територије од млађих, што завршава мањом густоћом популације. Цене покушаја да се ракуни истребе у су обично много веће него цене штете коју направе ракуни.

Митологија, уметност и забава[уреди | уреди извор]

Стилизоване коже ракуна на Стругу ракунских свештеника
Аутомобилски огртач од крзна ракуна (1906, САД)
Капа од коже ракуна

У митологији домородачких народа у обе Америке, ракун је био предмет народних прича.[212] Приче попут Како ракуни ухвате толико ракова, коју су смислили припадници народа Тускарора, центрира се на ракуновој вештини у тражењу хране.[213] У другим причама ракун је играо улогу варалице, која превари остале животиње, попут којота и вукова.[214] Између осталих, Сијукси су веровали да ракун има природне духовне моћи, будући да његова маска представља бојање лица (црне и беле линије нацртане са два прста) које се користи за повезивање са светом духова.[215] Азтеци су наднаравне способности нарочито припајали женкама, чија је пожртвованост за младунце повезивана са улогом мудрих жена у племенском друштву.[216]

Ракуни се појављују у уметности америчких домородаца широм свог домена. Пронађени су птероглифи са урезаним траговима ракуна у Кањону Луис у Тексасу и у Округу Грејсон у Кентакију;[217] такође су пронађени у Новом Мексику и у Калифорнији.[218] До детаља тачна фигурица направљена од кварца пронађена је близу реке Сајото. Значење и значај Струга ракунских свештеника, који приказује стилизовани урез ракуна остају непознати.[219][220]

У западној култури, написано је неколико аутобиографских романа о животу са ракуном, од чега је већина литература за децу. Најпознатија је књига Стерлинга Норта Раскал, у којој говори о томе како је одгајао младог ракуна током Првог светског рата. Антропоморфни ракуни однедавно играју главну улогу у анимираним телевизијским серијама The Raccoons, у филму Преко ограде и у видео игрицама Sly Cooper.

Лов и трговина крзном[уреди | уреди извор]

Крзно ракуна се користи за прављење одеће, посебно за огртаче и капе од коже ракуна. Амерички домороци су га користили не само за прављење зимске одеће, већ су користили репове као украс.[221]

У многим деловима САД-а лов на ракуне се још увек обавља ноћу са псима, који су посебно узгајани на такву врсту лова. Пси следе ракуна док он на крају не побјегне, обично на дрво; тада се ракун убије или се остави на животу у сврху будућег лова. Ловци могу препознати како напредује лов по томе како пси лају; они имају јединствен лавеж којим указују на то да се ракун попео на дрво.

Као храна[уреди | уреди извор]

Док су се углавном ловили ради крзна, ракуни су такође служили као извор хране за Америчке домороце и Американце,[222] а ракуни пржени на роштиљу су били традиционална храна на америчким фармама.[223]

Будући да се ракун сматра допадљивим, слатким и/или штеточином, идеја да се користе као храна је данашњим људима одбојна.[224] Међутим, постоје фестивали у Америци на којима је ракуново месо посебна посластица.

Као љубимци[уреди | уреди извор]

Кавез са пењалицама, местима за скривање и базеном (на доњој левој страни)

Као и код већине егзотичних љубимаца, држање ракуна захтева много времена и стрпљења.[225] Ракуни се могу понашати непредвиђено и агресивно и може да буде прилично тешко да се научите да разумију и слушају наредбе.[226][227] У местима где држање ракуна као љубимаца није забрањено, као у Висконсину и другим државама САД-а, дозвола за држање егзотичних љубимаца је обично потребна.[228][229]

Полно зрели ракуни чесо показују агресивно природно понашање као што је грижење тоеком сезоне парења.[226][230] Стерилизирање када су стари око пет или шест месеци смањује шансе за развој агресивног понашања.[231] Ракуни могу постати гојазни и имати друге поремећаје због лоше исхране и недостатка вјежбања.[232] Када се дуго времена хране храном за мачке, ракуни могу да добију костобољу.[233] Због резултата истраживања о њиховом друштвеном понашању, сада се према закону у Аустрији и Немачкој морају држати барем два ракуна како би се спречила усамљеност.[234][235] Ракуни се обично држе у већем кавезу (у кући или изван куће), што је такође захтијев закона у Аустрији и Немачкој; обично се не држе у кући јер због своје природне радозналости могу направити штету.[226][234][235][236][237]

Када се узму младунци, могуће их је рехабилитовати и вратити у дивљину. Међутим, неизвесно је да ли ће се добро прилагодити животу у дивљини.[238] Храњење младунаца крављим млеком уместо наменског млеком или сличним продуктом може бити опасно за њихово здравље.[226][239]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Тимм, Р., Цуарóн, А.D., Реид, Ф. & Хелген, К. (2008). „Процyон лотор”. ИУЦН Ред Лист оф Тхреатенед Специес. Версион 2008. Интернатионал Унион фор Цонсерватион оф Натуре. Приступљено 22. 3. 2009.  База података укључује и доказе о ризику угрожености.
  2. ^ „Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива - Прилог ИX”. правно-информациони-систем.рс. 
  3. ^ МацЦлинтоцк 1981, стр. 5.
  4. ^ Холмгрен, стр. 47–67.
  5. ^ Холмгрен, стр. 64–67.
  6. ^ Зевелофф 2002, стр. 4–6.
  7. ^ Холмгрен, стр. 68–69.
  8. ^ Зевелофф 2002, стр. 6.
  9. ^ Хохманн, Бартуссек & Бöер 2001, стр. 44.
  10. ^ Холмгрен, стр. 68.
  11. ^ Зевелофф 2002, стр. 19.
  12. ^ Зевелофф 2002, стр. 16–18, 26.
  13. ^ Зевелофф 2002, стр. 20, 23.
  14. ^ а б Зевелофф 2002, стр. 24
  15. ^ Коепфли, Клаус-Петер; Гомппер, Маттхеw Е.; et al. (2007). „Phylogeny of the Procyonidae (Mammalia: Carnivora): Molecules, morphology and the Great American Interchange” (PDF). Molecular Phylogenetics and Evolution. Amsterdam: Elsevier. 43 (3): 1076—1095. ISSN 1055-7903. PMID 17174109. doi:10.1016/j.ympev.2006.10.003. Приступљено 7. 12. 2008. 
  16. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 46.
  17. ^ Zeveloff 2002, стр. 42–46.
  18. ^ Helgen, Kristofer M.; Wilson, Don E. (2003). „Taxonomic status and conservation relevance of the raccoons (Procyon spp.) of the West Indies”. Journal of Zoology. Oxford: The Zoological Society of London. 259 (1): 69—76. ISSN 0952-8369. doi:10.1017/S0952836902002972. 
  19. ^ Helgen 2005, стр. 230.
  20. ^ Zeveloff 2002, стр. 59, 82–83.
  21. ^ MacClintock 1981, стр. 9.
  22. ^ Zeveloff 2002, стр. 79–89.
  23. ^ Zeveloff 2002, стр. 79–81, 84.
  24. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 77, Lagoni-Hansen. стр. 15
  25. ^ Zeveloff 2002, стр. 58.
  26. ^ Lagoni-Hansen. стр. 16.
  27. ^ Heptner & Sludskii 2002, стр. 1377
  28. ^ Zeveloff 2002, стр. 58–59.
  29. ^ Lagoni-Hansen, стр. 18.
  30. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 47–48.
  31. ^ а б MacClintock 1981, стр. 44.
  32. ^ Zeveloff 2002, стр. 108.
  33. ^ MacClintock 1981, стр. 8.
  34. ^ Zeveloff 2002, стр. 59.
  35. ^ а б Bartussek, стр. 6
  36. ^ Zeveloff 2002, стр. 61.
  37. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 65–66.
  38. ^ а б MacClintock 1981, стр. 5–6
  39. ^ Zeveloff 2002, стр. 63.
  40. ^ а б Zeveloff 2002, стр. 60
  41. ^ а б Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 57
  42. ^ Zeveloff 2002, стр. 71–72.
  43. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 93.
  44. ^ а б в Zeveloff 2002, стр. 72
  45. ^ MacClintock 1981, стр. 28.
  46. ^ Saunders 1989, стр. 256.
  47. ^ MacClintock 1981, стр. 33.
  48. ^ MacClintock 1981, стр. 30.
  49. ^ MacClintock 1981, стр. 29.
  50. ^ а б Zeveloff 2002, стр. 73
  51. ^ Zeveloff 2002, стр. 64.
  52. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 27.
  53. ^ MacClintock 1981, стр. 84.
  54. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 66.
  55. ^ MacClintock 1981, стр. 92.
  56. ^ Bartussek, стр. 13.
  57. ^ а б в Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 55
  58. ^ а б в Zeveloff 2002, стр. 70
  59. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 56–59.
  60. ^ а б MacClintock 1981, стр. 15.
  61. ^ Zeveloff 2002, стр. 69.
  62. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 56.
  63. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 60–62.
  64. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 63.
  65. ^ MacClintock 1981, стр. 18.
  66. ^ Zeveloff 2002, стр. 66.
  67. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 63–65.
  68. ^ MacClintock 1981, стр. 18–21.
  69. ^ Zeveloff 2002, стр. 66–67.
  70. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 67–70.
  71. ^ MacClintock 1981, стр. 17.
  72. ^ а б Zeveloff 2002, стр. 68–69
  73. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 66, 72.
  74. ^ Zeveloff 2002, стр. 68.
  75. ^ Davis, H. B. (1907). „The Raccoon: A Study in Animal Intelligence”. The American Journal of Psychology. Champaign, Illinois: University of Illinois Press. 18 (4): 447—489. doi:10.2307/1412576. 
  76. ^ а б Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 71–72
  77. ^ Dehaene 1997, стр. 12.
  78. ^ Gehrt, Stanley D. (1994). „Raccoon social organization in South Texas”.  (Dissertation at the University of Missouri-Columbia)
  79. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 133–155.
  80. ^ Bartussek, стр. 10–12.
  81. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 141–142.
  82. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 152–154.
  83. ^ а б Bartussek, стр. 12
  84. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 140.
  85. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 124–126, 155.
  86. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 133.
  87. ^ Zeveloff 2002, стр. 137–139.
  88. ^ MacClintock 1981, стр. 61.
  89. ^ MacClintock 1981, стр. 60–61.
  90. ^ Zeveloff 2002, стр. 137–138.
  91. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 142–147.
  92. ^ Riddell, Jill (2002). „The City Raccoon and the Country Raccoon”. Chicago Wilderness Magazine. Chicago Wilderness Magazine. Приступљено 7. 12. 2008. 
  93. ^ а б Bartussek, стр. 10
  94. ^ Zeveloff 2002, стр. 99.
  95. ^ а б Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 82
  96. ^ Zeveloff 2002, стр. 102.
  97. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 85–88.
  98. ^ MacClintock 1981, стр. 44–45.
  99. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 83.
  100. ^ MacClintock 1981, стр. 108–113.
  101. ^ а б в Zeveloff 2002, стр. 7
  102. ^ {harvnb|Lagoni-Hansen||p=41}}
  103. ^ MacClintock 1981, стр. 56–57.
  104. ^ Holmgren, стр. 70.
  105. ^ а б Lagoni-Hansen, стр. 41.
  106. ^ а б в MacClintock 1981, стр. 57.
  107. ^ а б MacClintock 1981, стр. 57
  108. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 44–45, Lagoni-Hansen. стр. 41–42
  109. ^ Holmgren, стр. 22.
  110. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 150.
  111. ^ MacClintock 1981, стр. 81.
  112. ^ а б Zeveloff 2002, стр. 122
  113. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 148–150, Lagoni-Hansen. стр. 47
  114. ^ MacClintock 1981, стр. 81–82.
  115. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 150–151.
  116. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 153–154.
  117. ^ Gehrt, Stanley; Fritzell, Erik K. (1999). „Behavioural aspects of the raccoon mating system: determinants of consortship success”. Animal behaviour. Amsterdam: Elsevier. 57 (3): 593—601. ISSN 0003-3472. PMID 10196048. doi:10.1006/anbe.1998.1037. 
  118. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 125, Lagoni-Hansen. стр. 45
  119. ^ Zeveloff 2002, стр. 125.
  120. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 131.
  121. ^ Zeveloff 2002, стр. 121, 126.
  122. ^ Lagoni-Hansen, стр. 50.
  123. ^ а б Zeveloff 2002, стр. 126
  124. ^ а б Bartussek, стр. 32
  125. ^ а б в Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 163
  126. ^ MacClintock 1981, стр. 82.
  127. ^ Zeveloff 2002, стр. 123–127.
  128. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 111.
  129. ^ MacClintock 1981, стр. 83.
  130. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 114, 117
  131. ^ а б Zeveloff 2002, стр. 127
  132. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 117.
  133. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 119.
  134. ^ MacClintock 1981, стр. 94–95.
  135. ^ Zeveloff 2002, стр. 129.
  136. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 126–127. Zeveloff. стр. 130
  137. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 130.
  138. ^ Zeveloff 2002, стр. 132–133.
  139. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 128.
  140. ^ Zeveloff 2002, стр. 133.
  141. ^ Zeveloff 2002, стр. 130.
  142. ^ Zeveloff 2002, стр. 118–119.
  143. ^ Zeveloff 2002, стр. 119.
  144. ^ MacClintock 1981, стр. 73.
  145. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 162.
  146. ^ „Birds of North America Online”. Bna.birds.cornell.edu. Приступљено 19. 3. 2010. 
  147. ^ Heptner & Sludskii 2002, стр. 1390
  148. ^ Zeveloff 2002, стр. 111–112.
  149. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 93–94.
  150. ^ Zeveloff 2002, стр. 93.
  151. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 94.
  152. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 97–101.
  153. ^ Zeveloff 2002, стр. 95–96.
  154. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 98.
  155. ^ а б Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 160
  156. ^ Zeveloff 2002, стр. 98.
  157. ^ Zeveloff 2002, стр. 97.
  158. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 12, 46.
  159. ^ Zeveloff 2002, стр. 75, 88.
  160. ^ Holmgren, стр. 58.
  161. ^ Holmgren, стр. 58–59.
  162. ^ Zeveloff 2002, стр. 42–45.
  163. ^ Zeveloff 2002, стр. 77.
  164. ^ Zeveloff 2002, стр. 78.
  165. ^ Zeveloff 2002, стр. 75.
  166. ^ Zeveloff 2002, стр. 76.
  167. ^ Zeveloff 2002, стр. 75–76.
  168. ^ Zeveloff 2002, стр. 76–78.
  169. ^ Lagoni-Hansen 1981, стр. 89–90.
  170. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 13.
  171. ^ Lagoni-Hansen. стр. 90–92
  172. ^ Yoshida, Reiji (16. 9. 2004). „Raccoons – new foreign menace?”. The Japan Times Online. The Japan Times Ltd. Архивирано из оригинала 13. 7. 2012. г. Приступљено 7. 12. 2008. 
  173. ^ „Raccoons take big bite out of crops”. The Japan Times Online. The Japan Times Ltd. 19. 2. 2008. Архивирано из оригинала 13. 7. 2012. г. Приступљено 7. 12. 2008. 
  174. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 9–10.
  175. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 10.
  176. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 11, Lagoni-Hansen. стр. 84
  177. ^ а б в Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 182
  178. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 11.
  179. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 18, 21.
  180. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 14–16.
  181. ^ Heptner & Sludskii 2002, стр. 1380-1383
  182. ^ а б в Michler, Frank-Uwe (25. 6. 2003). „Untersuchungen zur Raumnutzung des Waschbären (Procyon lotor, L. 1758) im urbanen Lebensraum am Beispiel der Stadt Kassel (Nordhessen)” (PDF) (на језику: German): 7.  (Diploma thesis at the University of Halle-Wittenberg)
  183. ^ а б Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 108
  184. ^ Michler, Frank-Uwe; Köhnemann, Berit A. „Stand der Wissenschaft”. „Projekt Waschbär“ (на језику: немачки). Gesellschaft für Wildökologie und Naturschutz e.V. Архивирано из оригинала 16. 2. 2009. г. Приступљено 7. 12. 2008. 
  185. ^ а б Bartussek, стр. 20
  186. ^ Bartussek, стр. 21.
  187. ^ Zeveloff 2002, стр. 113
  188. ^ Blanton, Jesse D.; Hanlon, Cathleen A.; Rupprecht, Charles E. (15. 8. 2007). „Rabies surveillance in the United States during 2006”. Journal of the American Veterinary Medical Association. Schaumburg, Illinois: American Veterinary Medical Association. 231 (4): 540—556. ISSN 0003-1488. PMID 17696853. doi:10.2460/javma.231.4.540. 
  189. ^ „Raccoons and Rabies”. Official website of the State of Tennessee. Tennessee Department of Health. Архивирано из оригинала 15. 1. 2009. г. Приступљено 7. 12. 2008. 
  190. ^ Silverstein, M. A.; Salgado, C. D.; et al. (14. 11. 2003). „First Human Death Associated with Raccoon Rabies”. Morbidity and Mortality Weekly Report. Atlanta, Georgia: Centers for Disease Control and Prevention. 52 (45): 1102—1103. PMID 14614408. Приступљено 7. 12. 2008. 
  191. ^ „The Raccoon—Friend or Foe?”. Northeastern Area State & Private Forestry - USDA Forest Service. Приступљено 7. 12. 2008. 
  192. ^ а б в г д Link, Russell. „Raccoons”. Living with Wildlife. Washington Department of Fish and Wildlife. Архивирано из оригинала 24. 3. 2008. г. Приступљено 7. 12. 2008. 
  193. ^ MacClintock 1981, стр. 72.
  194. ^ а б Zeveloff 2002, стр. 114
  195. ^ MacClintock 1981, стр. 73–74.
  196. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 169, 182.
  197. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 103–106.
  198. ^ Bartussek, стр. 34.
  199. ^ Holmgren, стр. 117–121.
  200. ^ Harris 2001, стр. 78–79.
  201. ^ Bartussek, стр. 24.
  202. ^ „Raccoons rampaging Olympia”. seattlepi.com. Seattle Post-Intelligencer. 23. 8. 2006. Приступљено 7. 12. 2008. 
  203. ^ Michler, Frank-Uwe (25. 6. 2003). „Untersuchungen zur Raumnutzung des Waschbären (Procyon lotor, L. 1758) im urbanen Lebensraum am Beispiel der Stadt Kassel (Nordhessen)” (PDF) (на језику: немачки): 108. Приступљено 7. 12. 2008.  (Diploma thesis at the University of Halle-Wittenberg)
  204. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 142–144, 169.
  205. ^ Bartussek, стр. 40.
  206. ^ Bartussek, стр. 36–40.
  207. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 169.
  208. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 87–88, MacClintock. стр. 49–50
  209. ^ MacGowan, Brian J.; Humberg, Lee A.; et al. (jun 2006). „Corn and Soybean Crop Depredation by Wildlife” (PDF). Department of Forestry and Natural Resources, Purdue University: 6. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 12. 2008. г. Приступљено 17. 12. 2008. 
  210. ^ MacClintock 1981, стр. 47–48.
  211. ^ „WDNR - Peninsula Campground Animals”. Dnr.state.wi.us. 29. 5. 2009. Архивирано из оригинала 28. 04. 2007. г. Приступљено 19. 3. 2010. 
  212. ^ Holmgren, стр. 25–46.
  213. ^ Holmgren, стр. 41–43.
  214. ^ Holmgren, стр. 26–29, 38–40.
  215. ^ Holmgren, стр. 15–17.
  216. ^ Holmgren, стр. 17–18.
  217. ^ Rock Art of Kentucky. Fred E. Coy, Thomas C. Fuller, Larry G. Meadows, James L. Swauger University Press of Kentucky, 2003 P60 & fig 65A
  218. ^ Schaafsma, P. Indian Rock Art of the Southwest Albuq., U.NM, 1992
  219. ^ Wade, Edwin L (1986). The Arts of the North American ... - Google Bόcher. Books.google.de. ISBN 978-0-933920-56-9. Приступљено 19. 3. 2010. 
  220. ^ Holmgren, стр. 45.
  221. ^ Holmgren, стр. 18.
  222. ^ Holmgren, стр. 18–19, Zeveloff. стр. 165
  223. ^ Farm: A Year in the Life of an American Farmer. Richard Rhodes, reprint. . U of Nebraska Press. 1997. pp. 270. .
  224. ^ Hill, Lee (13. 1. 2009). „The other dark meat: Raccoon is making it to the table | McClatchy”. Mcclatchydc.com. Архивирано из оригинала 1. 8. 2009. г. Приступљено 19. 3. 2010. 
  225. ^ „Raccoon as a Pet”. Filthylucre.com. Архивирано из оригинала 11. 07. 2011. г. Приступљено 2. 8. 2010. 
  226. ^ а б в г Bartussek, стр. 44
  227. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 173–174.
  228. ^ MacClintock 1981, стр. 129.
  229. ^ Bluett, Robert; Craven, Scott (1999). „The Raccoon (Procyon lotor)” (PDF). Board of Regents of the University of Wisconsin System: 2. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 10. 2008. г. Приступљено 7. 12. 2008. 
  230. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 185–186.
  231. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 186.
  232. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 185.
  233. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 180.
  234. ^ а б Gutachten über Mindestanforderungen an die Haltung von Säugetieren (PDF) (на језику: немачки). Bonn, Germany: Bundesministerium für Verbraucherschutz, Ernährung und Landwirtschaft. 1996. стр. 42—43. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 2. 2009. г. Приступљено 31. 1. 2009. 
  235. ^ а б Mindestanforderungen an die Haltung von Säugetieren (PDF) (на језику: немачки). Bundesministerium für Gesundheit und Frauen. 2004. стр. 23. Приступљено 21. 8. 2010. 
  236. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 184, 187.
  237. ^ MacClintock 1981, стр. 130–131.
  238. ^ MacClintock 1981, стр. 130.
  239. ^ Hohmann, Bartussek & Böer 2001, стр. 175–176.

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Rakun na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Rakun&oldid=27603076”