Bela IV

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bela IV Ugarski
Kk ivb.jpg
Datum rođenja(1206-11-29)29. novembar 1206.
Mesto rođenjaBudim
Ugarsko kraljevstvo
Datum smrti3. maj 1270.(1270-05-03) (63/64 god.)
Mesto smrtiMargit Siget
Kraljevina Ugarska
DinastijaArpadovići
OtacAndra II
MajkaGertruda Meranska
SupružnikMarija Laskaris
PotomstvoKinga Poljska, Ana Ugarska, Jolanda Poljska, Elizabeta od Ugarske, Stefan V Ugarski, Sveta Margareta Ugarska, Konstanca Ugarska, kraljica Galicije, Bela od Slavonije
Kralj Ugarske, Dalmacije i Hrvatske
Period12351270.
PrethodnikAndrija II Arpadović
NaslednikStefan V Ugarski

Bela IV Ugarski (mađ. Béla IV, 12063. maj 1270) bio je ugarski i dalmatinsko-hrvatski kralj od 1235. do 1270. godine iz dinastije Arpadovića.[1]

Bela je bio sin kralja Andrije II i Gertrude Meranske, ali majku su mu ubili ugarski plemići 1213. godine. Pet godina nakon toga, 1218. oženio se ćerkom vojvode iz Nice. Sa njom je imao četvoro dece.

Za vreme vladavine Bele IV njegovu državu napali su Mongoli 1241. godine. Bela je prvo pobegao u Austriju, a potom se skrivao u dalmatinskim gradovima (najduže u Trogiru). U to vreme mnogi dalmatinski gradovi stekli su status slobodnih kraljevskih gradova. Kada su se Mongoli povukli Bela je počeo da učvršćuje državu gradeći zamkove i gradove zbog eventualnog povratka Mongola.

Početak vladavine[uredi | uredi izvor]

Došavši na vlast posle oca 1235. godine, obračunao se sa vernim očevim pristalicama. Odmah je zatvorio očevog vernog vlastelina Đulu Kana i naredio da se oslepi očev palat Dionisije. Odmah je izvršio i reviziju poseda koje je dodeljivao njegov otac i sprovodio je još neke vrlo omražene mere. Novi kralj je slugama zato odmah omrznuo. Nesigurnom zato u sopstvenoj kraljevini, na um mu je palo da dovede one Mađare, koji su ostali u prapostojbini o kojoj se znalo još iz predanja i letopisa. Poslao je jedno poslanstvo sastavljeno od dominikanaca u prapostojbinu nekrštenih Mađara i uspešno su ih našli. Kad je Bela dogovorio s papom Grgurom IX njihovo pokrštavanje i doseljavanje, poslata je nova misija 1237. godine. Međutim, već je bilo kasno, jer su mogli samo da sretnu mađarske izbeglice, koje su bežale od Tatara, a ovi svom silom navalili iz Azije u evropske stepe. Tatari su još 1223. godine napali Kumane i Ruse i potukli ih.

Kumani[uredi | uredi izvor]

Bela IV je imao nesreću da dođe na vlast iste godine kad je Tatarski sabor (kurultaj) u gradu Karakorumu rešio da se digne na pljačku i osvajanje Evrope. U Evropi, Kumani su već bili u ratu sa Tatarima i strahovita je bila Tatarska mržnja prema njima. Još je strahovitija bila moć ujedinjenih Tatara. Kumani su tad bili vladari vlaške ravnice između Dunava i Karpata. U strahu od nadolazeće opasnosti Kumani su se okrenuli ugarskom kralju, kome su ponudili da bude i njihov kralj. Bela IV se polakomi i nazove kraljem Kumanije i ovim okrene Tatare protiv Ugarske. Batu kan je doveo ogromnu vojsku na jug i istok Ugarske granice, a onda najpre zamolio kralja Belu IV da mu izruči njegove krvnike Kumane, što je ovaj odbio. Bela IV je, verovao da će mu Kumani biti dobra i jeftina vojska protiv stranih neprijatelja, ali i strah domaćim silnicima. Poglavica svih Kumana Kutun prihvatio da se krsti i živi u stanu, ali, naravno u stvarnosti su Kumani ostali jezičnici, divljaci i nomadi, van oblasti ugarskog suda. Rado se obilazi činjenica da su mnogi Kumani kršteni u hrišćanskoj veri istočnog obreda, imali svoje episkope koji nisu bili podložni rimskoj crkvi. Samo je ugarski kralj bio nad njima, pa i on je vladao preko kumanskog poglavice. Stanovništvo i vlastela su ih mrzeli, a logično, i domaća ugarska Crkva. U ovom stanju počeo je kralj da okuplja svoju banderijalnu vojsku, proglasio opštu mobilizaciju (mađ. običaj je bio da konjanik po zemlji nosi nosi krvavi mač), mestimično utvrdio granice i pozvao saveznike. Od stranaca je došao austrijski vojvoda Fridrih II Svađalica Babenberg i od sveg svog angažmana u Ugarskoj odbrani, u zlovolji Mađara na Kumane, samo se svađao i izazivao Kumane oko Budima na megdan, a posle se vratio kući ne omastivši mača tatarskom krvlju.

Batu kan je napao domaćina svojih neprijatelja. Tatarska vojska je bez muke prešla ugarske granice i preplavila zemlju do Dunava. Mađari su se tada, u najgore vreme zabavili pitanjem ko je kriv za propast granice i krivili za to Kumane, pa napali i ubili kumanskog poglavicu Kunduna kad je pošao na savetovanje kod kralja Bele IV. Sad su Kumani, da osvete krv svog poglavice počeli da kolju Mađare, iz Ugarske bežeći na bezbednu ravnicu južno od Dunava, oko Braničeva, gde su mnogi i ostali, a neki su se probili čak do Egejskog mora i stupili u vojnu službu romejskog caru. Kralj Bela IV je okupio konačno svoju ugarsku vojsku koju su saveznici napustili i s tatarskom vojskom se sudario kod reke Šaj.

Boj na Muha pustari[uredi | uredi izvor]

Spomenik Bele IV

U boju na Muha pustari 1241. godine su Tatari uništili svu ugarsku vojsku. Kraljev brat Koloman je smrtno ranjen, nekako, na konju, pobegao u Čazmu gde je umro, pa je sahranjen tajno da Tatari ne saznaju, u crkvi begina u Ivaniću. Belu su u bekstvu spasli verni templari, koji su svi izginuli čuvajući odstupnicu kralju. Bela je pobegao u Peštu, pa odatle kod Fridriha II Svađalice, koji ga je uhapsio i držao zatočenog dok mu nije založio tri zapadne ugarske županije. Potom je digao vojsku da ih zauzme i uspeo je, osim grada Đura, koji mu se nije dao. Bela je iz Zagreba tražio pomoć od casa Fridriha II Hoenštaufena, pape Grigorija IX i kralja francuskog Luja XII, uzalud.

U Erdelj je zatim stigla druga tatarska vojska, koju je vodio poglavica Kadan, u tri kolone, zauzela Bistricu, Kluž i Veliki Varadin i spojila se kod Čanada na Murišu. U Varadinu i Čanadu su izvršili pokolj, a varadinsku katedralu spalili. Druga vojska je iz Šleske upala na severozapad Ugarske kroz Moravsku i Poljsku. Ova nije umela da uzme tvrde gradove severne ugarske, ali je uspela da pređe zaleđeni Dunav i 1242. godine upadne u zapadnu Ugarsku. Ubivši arhiepiskopa Ugrina, kraljevog kancelara, oteli su kraljevski pečat i poslali po zarobljenim sveštenicima u ime kralja Bele lažna pisma odbeglima da se vrate. Tako su mnoge namamili da stradaju. Tatari su sve zarobljene vojnike odmah poklali, kao i veći deo muškaraca. Žene su silovali, a posle silovanja poklale bi ih tatarske žene. Decu su, za vežbu u streljanju lukom i strelom, ubijala tatarska deca. Samo za potrebe snabdevanja vojske hranom su nešto malo ljudi sačuvali, a posle su i njih pobili, pre nego što su pošli nazad. Tatarski poglavica Kandan je gonio Belu i dalje, do tvrdoga grada Klisa, pa do Splita. U tom bekstvu su Kralju Beli IV umrle kćer Margarita I i Katarina (sahranjene u splitskoj katedrali). Noseća kraljica se s mužem zajedno, od strave Božije, zavetovala da Bogu posveti dete koje u utrobi nosi. U Klisu se porodila, rodivši kćer, Svetu Margaritu. Pobegli su u Trogir gde im Tatari nisu mogli ništa, zbog toga što je tvrdi grad na ostrvu, a Tatari nemaju lađa, niti znaju da ratuju na moru. Kundun je hteo da pregovara s građanima Trogira da mu izdaju kralja, pa je Bela s porodicom sedeo u brodu u trogirskoj luci, spremnim na hitno isplovljavanje, ako mu građani postanu neverni. Tada se kolo sreće okrenulo u korist ugarskog kralja. Ubrzo su se Tatari povukli u daleke stepe odakle su i došli, da biraju sebi novog velikog kana, pa su iz Ugarske naglo otišli kako su i došli. Za sobom su ostavili pokolj, razaranje i glad. Imali su običaj da zidaju ``ćele-kule“ okićene glavama svojih neprijatelja, za uklin narodu.

Vrativši se, Bela IV je počeo obnovu upropašćene zemlje, pre svega podizao je tvrđave zbog odbrane. Svuda je, zbog odbrane zemlje, gledao da se digne puno tvrđava, bilo da su slobodnih kraljevskih gradova (varoš) ili slobodnih sela (sobotke) ili da pripadaju kralju bez ovih sloboda ili da pripadaju nekome od kraljevskih slugu. Iako je ovo utvrđivanje ojačalo odbranu od spoljnog neprijatelja, donelo je da se osile kraljeve sluge. Pozvao je preostale Kumane i njima i srodne Paloce (mađ. Palocok) i naselio ih u nekoliko oblasti (kunšaga), na kojima im je ostavio slobodu da žive po svom običaju, neposredno u milosti kralja. Najveći je bio između Dunava i Tise, pa se sav taj kraj od Pešte do Subotice do danas zove Kunšag. Svog sina Stefana, budućeg kralja, je oženio kćerju Kumanskog poglavice Sajana. Kumani su prihvatili sve ove ponude. Naseljeni su uglavnom iz okoline Braničeva, gde su nekoliko puta došli u sukob sa srpskim kraljevima (Kr. Dragutin je potukao njihove poglavice Drmana i Kudelina).

U doba Bele je osnovan i provincijal ugarskih dominikanaca. Njima je podređen i prvi ugarski ženski manastir Begina, osnovan na Ostrvu zečeva, gde se zamonašila sveta Margarita, ćerka Bele i njegove supruge Marije Laskaris. Roditelji su je odgajali u manastiru kod Vesprima, zavetovali su je Bogu, ali ih je papa oslobodio od tog zaveta, kad je naišla dobra prilika, da je udaju za otokara II Pšemislovića. Međutim, na preporuku svog duhovnika, dominikanca, Margaritata ipak odluči da se zamonaši. Od tada se prozove ovo ostrvo Margitsiget, što znači Margaritino ostrvo. Kasnije je ovde živela Jelisaveta, kćer srpskog kralja Dragutina, a i Katarina, žena srpskog kralja Milutina, bila je nastojnica tog manastira. Bela je u kraljevstvo primio i franjevce, koji su prve manastire podigli u Stolnom Beogradu i Estergomu. Brzo su postali toliko popularni i uticajni, da su dominikanci imali da im prepuste misionarki posao u Bosni i Vlaškoj. Bela je doveo u kraljevstvo 1238. godine i kartuzijance.

Sina Stefana je 1245. venčao milošću mladog kralja, vojvodom Slavonije, pa potom Štajerske. Postavio ga je 1257. godine i da bude vojvoda Erdelja. Od austrijskog vojvode Hajnriha II Svađalice je 1246. godine silom vratio iznuđene županije. Hajnrih je u poginuo u odlučujućem boju kod Bačkog Novog Mesta.

Izbeglici pred Mongolima, ruskom knezu Černigova Rastislavu Mihajloviću dao je kćer Anu i pomogao mu da uzme Galič. Kad je Rastislav propao u boju na reci San kod Jaroslava potučen od vojske Danila Romanovića, Bela je s Danilom dogovorio udaju svoje ćerke Konstancije za njegovog sina Lava.

Pokret flagelanata se javio među Mađarima 1261. godine. U takvim prilikama se desilo da ostrogranski kanonik Jevsevije okupi pustinjake u kraljevstvu i stavi ih pod zaštitu Sv. Pavla pustinjaka. Pravila ovog reda potvrdio je papa Urban IV 1263. godine. Pavlini su, dakle, monaški red rimske crkve, čija drevnost je u Ugarskoj. Otokaru II Pšemisloviću je morao da 1261. ustupi Šlesku, po pravu koje je ovaj vodio od svoje prve žene, Margarite Babenberške. Otokar je trebalo da se ženi sa Svetom Margaritom, ali se ova povukla u manastir. Iako je Otokar kao udovac uzeo Kunigundu (Kingu) Rastislavljević, Belinu unuku, nisu nikad postali srdačni. U ratu protiv Otokara na strani Bele IV, učestvovao je i srpski kralj Uroš I Nemanjić (Uroš je bio na svadbi mlađeg sina Bele IV, takođe Bele 1264. godine). Mladi kralj Stefan, tražio je od oca umesto šleskog vojvodstva, koje je ovaj dao Otokaru, da mu ustupi svu istočnu Ugarsku. Radi toga, digao je vojsku na oca, a sporazumeli su se u Požunu da mu otac ustupi osim Erdelja i istočnu Ugarsku do dunava i Srem (u Sremskoj Mitrovici je Stefan smestio svoj dvor i kovnicu novca). Stefan je od 1263 do 1265. godine bio opet u sukobu sa ocem. Iako su se na kraju, izmirili, Stefan je vodio samostalnu politiku. Zaratio je 1266. godine zajedno s bugarskim carem Konstantinom tihom protiv jakova Svetislava, koji je vladao u Vidinu, osvojio je grad i tamo osnovao banovinu, a proglasio se i kraljem Bugarske.

Radi odbrane kraljevstva je osnovao banate. Najveći banat je stvorio tako što je s raniju oblast banovine Vlaške (Oltenija) proširio do Tise, Moriša i Erdelja. Drugi banat je osnovao u Braničevu, treći u Mačvi (koji je na upravu dao svojoj kćeri Ani i nesrećnom zetu Rastislavu Mihajloviću), a četvrti u Srebrenici.

Uroš I Nemanjić je 1268. godine napao banovinu Mačvu, ali ostareli Bela digne vojsku i pobedi ga. Bela IV je vodio spretnu bračnu politiku, dobro udavši svoje unuke (ćerke Belinog sina, kraljevića Stefana i njegove žene kumanke Jelisavete). Katarinu je udao za Dragutina Nemanjića, Uroševog sina. Njenu sestru Jelisavetu (najpre kaluđericu, pa udatu za Zavišu od Rozenberga), udao je potom za drugog Uroševog sina, Milutina Nemanjića. Treću sestru, Anu, udao je za romejskog Cara Andronika II Paleologa, a četvrtu, Mariju za napuljskog kralja Karla II (hromog) Anžujskog. Stefanovog sina, a svog unuka Ladislava je oženio sestrom Karla II anžujskog, Izabelom. Bela IV je umro u dubokoj starosti.

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Bela II Slepi
 
 
 
 
 
 
 
8. Geza II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Jelena Vukanović
 
 
 
 
 
 
 
4. Bela III
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Mistislav I Veliki
 
 
 
 
 
 
 
9. Eufrosina Kijevska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Andrija II Arpad
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Rene od Šatijona
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Agnesa od Antiohije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Boemund II od Antiohije
 
 
 
 
 
 
 
11. Konstanca Antiohijska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Alisa Antiohijska
 
 
 
 
 
 
 
1. Bela IV
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
12. Bertold I od Istre
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Bertold IV, grof od Meranije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Agnes od Rohlica
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Gertruda Meranska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

Literatura[uredi | uredi izvor]


Prethodnik:
Andrija II
Ugarski kralj
(12351270)

Naslednik:
Stefan V