Vlada Ilić

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Vlada Ilić
Vlada Ilić pred Drugi svetski rat.jpg
Vlada Ilić pred Drugi svetski rat
Biografija
Datum rođenja(1882-09-19)19. septembar 1882.
Mesto rođenjaVlasotince
Kneževina Srbija
Datum smrti3. jul 1952.(1952-07-03) (69 god.)
Mesto smrtiBeograd
SFRJ
SupružnikOlga Ilić (−1959)
Decanema
10. januar 1935. — 13. septembar 1939.
PrethodnikMilutin Petrović
NaslednikVojin Đuričić

Vlada Ilić (Vlasotince, 6/19. septembar 1882Beograd, 3. jul 1952) bio je srpski industrijalac, predsednik beogradske Industrijske komore i Centralne industrijske korporacije Jugoslavije, gradonačelnik Beograda od 10. januara 1935. do 13. septembra 1939. godine. Stvorio je poslovnu imperiju, koja je imala u svom posedu 17 fabrika[1] većinom iz tekstilne branše (štofare), Električno preduzeće Srbija i brojne nekretnine.

Biografija

Vlada Ilić je rođen u Vlasotincu 1882. godine kao najmlađi od šestorice sinova, majke Kostadine Ilić rođena Jović i Koste Ilića, koji je pripadao prvoj generaciji trgovaca u toj varošici u vreme Osmanskog carstva šesdesetih i sedamdesetih godina 19. veka. Pored sinova Vlade, Mihajla (1864—1929), Petra (1866—1927), Blagoja (1868—1916), Sotira (1873—1935), Milana (1875—1957), Kosta je imao i kćerke Vasiliju (1876—1890), koja je rano preminula i Jevrosimu - Rosku (1874—1939), koja je bila udata za leskovčanina Miku Jankovića, a živeli su u Beogradu.

Osnovnu školu je završio u mestu rođenja. Veoma je cenio svog učitelja Petra Spirića. Vlasotince je napustio još u detinjstvo i u njega se retko vraćao u posetu, ali je kasnije često slao pomoć.[2] Pošto su se Vlada i Sotir intersovali za učenje i bili vrlo radoznali i željni znanja, otac Kosta je odlučio da ih pošalje na školovanje u inostranstvo. Sotir je završili su tehničku školu u Ljubljani, a vlada Trgovačku akademiju u Beču u Austrougarskoj. Uže obrzovanje iz tekstilne industrije Vlada je stekao na Višoj školi u Ahenu. Vlada je odlično govorio tri jezika - nemački, francuski i engleski.[3] Ovo školovanje otac Kosta im je omogućio jer je već razradio posao u manufakturi gajtana u Leskovcu, koju je kupio 1896. godine kada je Vlada imao 14 godina. Po povratku sa školovanja 1904. Vlada je zastupao oca u Leskovcu, a godinu dana kasnije se preselio u Beograd, kada je njegova porodica na jugu Srbije već imala nekoliko fabrika.[4]

Glavni događaj u porodici Ilić se desio kada se Vlada oženio Olgom, unukom čuvenog veleposednika iz Bačke, u Austrougarskoj, Laze Dunđerskog, akcionara Srpske banke iz Zagreba. Olga je dobila znatan miraz, a ovaj brak je stvorio poslovno partnerstvo između dve porodice, Ilića i Dunđerskih. Venčani kum im je bio Aleksandar I Karađorđević.[5]

Industrijalac

Kosta Ilić je tada sa sinovima odlučio da proširi svoje poslovanje, te je u ortakluku sa sinovima, 1906. godine od Nemca Evgenija Mihaela na Karaburmi u Beogradu kupio fabriku čoje. U ovoj fabrici, koja je osnovana još 1897, imao je značajan ulogu Karl Volf, industrijalac iz Nemačke, koji je takođe bio vlasnik fabrike za preradu kudelje u Vranju. Pošto su ove dve fabrike bile povezane, prešle su u vlasništvo porodice Ilić. Porodica Ilić je tako u svom vlasništvu imala tri fabrike tekstilnog materijala, čime je osnovan poslovni koncern pod nazivom „Kosta Ilić sa Sinovima i Komp.

Kompanija je 1910. godine prerasla u akcionarsko društvo, sa kapitalom od 3.000.000 dinara u zlatu. Glavni akcionari su bili braća Ilić, a veliki udeo je imala i Srpska banka iz Zagreba, preko Laze Dunđerskog. Društvo se bavilo podizanjem fabrika, osnivanjem filijala, kao i industrijskim i trgovačkim poslovima. Braća Ilić, predvođeni Vladom su došli u posed engleske tehnologije za proizvodnju tekstila, pošto su uoči Prvog svetskog rata otkupili tekstilnu fabriku „Krompton ltd“ u Beogradu, od Ugarske tekstilne industrije (nem. Ungarische Tehtilindustrie), u kojoj je porodica Dunđerski bila akcionar. Sa svoje strane, ova tekstilna industrija je bila naslednica tkačke fabrike „Haterleu i Krompton“, čiji je poverenik bio beogradski trgovac Boža Živković, koji je sagradio prethodno savremenu radionicu za tkanje sa razbojem, koja je radila po tehnologiji čuvenog engleskog pronalazača Haterlija. Kupovina ove fabrike sa najsavremenijom engleskom tehnologijom kompaniji Ilić je mnogo značilo za dalji razvoj. Nakon Prvog svetskog rata fabrika na Karaburmi je bila obnovljena finansijskim sredstvima Narodne banke, a i reparacijom iz Nemačke na ime ratne odštete, u visini od 9.722.000 dinara.

Tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata za Vladu Ilića i njegovu braću se vezuju oprečne informacije. Oni su o svom trošku tokom Balkanskih ratova u fabrici štofa u Beogradu organizovali dobrovoljnu bolnicu sa 40 postelja, kao i Drinsku stalnu vojnu bolnicama u fabrikama u Leskovcu tokom Prvog svetskog rata.[6] Međutim, njegovo ime se vezuje za Opančarsku aferu iz 1914.[6], kao i za njegovog brata Sotira, zatim radikalskog narodnog poslanika Maksima Sretenovića iz Gonjeg Milanovca, radikalskog narodnog poslanika Uroša Brkića iz Kladova, kao i članove kožarske engros-firme Migrić, Novaković i Stefanović. Pored ogromne materijalne štete za državu, utvrđeno je da su se mnogi vojnici, a naročito za vreme Suvoborske ofanzive, skoro bosi borili, jer su se opanci od kartona raspadali na vlazi. Isporučili su 793.295 pari opanaka, od kojih je više od polovine bilo od trule kože ili od presovanog kartona, tako da nisu trajali duže od 5 do 10 dana.

Od mnogobrojnih položaja koje je zauzimao, treba istaći da je bio senator, dugogodišnji predsednik Beogradske industrijske komore, Centralne industrijske komore Jugoslavije i Saveza tekstilne industrije Kraljevine Jugoslavije[1] (1928-1941). Jula 1922. na konferenciji industrijalaca na Bledu, Vlada Ilić je bio jedan od osnivača Centralnog saveza industrijalaca Kraljevine SHS. Tada je doneta i zajednička rezolucija, uprkos otporu privrednika iz Bosne, Hrvatske i Slovenije. Već naredne godine na Bledu je proglašen za privrednika godine 1923.[6] Nakon smrti brata Sotira 1925. postavljen je na čelo porodičnog koncerna.[7]

Nakon što je svetska kriza pogodila i Kraljevinu Jugoslaviju (1930), koncern je delimično ublažio posledice krize kreditom Narodne banke. Vraćanje na stanje pre globalne krize, postignuto je 1939. ostvarivši veliki poslovni uspeh snabdevajući vojsku.[6]

U Parizu je 11. oktobra 1936. Alber Lebren, predsednik Francuske, dodelio Vladi Iliću Orden Legiju časti oficirskog reda, a pola godine ranije Edvard Beneš, predsednik Čehoslovačke, Orden belog lava II reda. Iste godine dobio je dva ordena za svoj humani, kulturni i javni rad u Jugoslaviji: Orden Crvenog krsta i Orden Svetog Save I reda.

Na Spasovdan 1939. armijski general Milan Nedić, mu je u ime kralja Petra II Karađorđevića uručio najviše ratno odličje Karađorđevu zvezdu s mačevima.[2] Maja 1940. Iliću urečeno mu je najviše mađarsko odlikovanje – Veliki krst sa lentom za izuzetne zasluge u radu na jugoslovensko-mađarskom privrednom zbliženju.

Fabrike

Na vrhuncu svoje moći prodica je imala u posedu 17 preduzeća širom Kraljevine Jugoslavije:[4][8]

  • Gajtanara u selu Kozaru
  • Prva leskovačka štofara
  • Kudeljara u Leskovcu
  • Fabrika vuenenih tkanina Koste Ilića sinovi a.d. u Beogradu
  • Fabrika platna u Beogradu
  • Fabrika za izradu stolica „Vlada Ilić” u Leskovcu
  • Fabrika Hemikos a. d. u Beogradu
  • Parni mlin „Srbija” u Skoplju
  • Fabrika vunenog prediva i gajtana Kulića, Popovića i Ilića u Leskovcu
  • Prva srpska fabrike konfekcije a. d. u Konaku
  • Srpska fabrika tepiha Lazar Dunđerski a. d. u Velikom Bečkereku
  • Prva srpska fabrika mreža a. d. u Velikom Bečkereku
  • Fabrika vunenih tkanina „Vuna” d. d. na Turnju u Karlovcu, otkupljena 1925. je bila jedno od najvećih tekstilnih preduzeća u severnom delu Hrvatske.[9] Bavila se proizvodnjom vunenih tkanina, svih vrsta štofova za odela, dubl tkanina, štofove za kapute, štofane i berlinske marame i maramice, raznih veličina, čoje za vojsku, žandarmeriju, radnike železnice, vatrogasce i druge, ćebadi i gunjeva za bolnice, vojsku i privatnu upotrebu, kao i drugih tkanina od vune.[10]
  • Tekstilna industrija d. d., od 1932. Tvornica pletene robe, d. d. u Karlovcu. Imala je četiri odeljenja: štofara, trikotaža, gotova konfekcija i pogon za izradu pantljiki. Izrađivala je trikotažno rublje, posebno su bili poznati kupaći kostimi marke „Korana”, proizvodi za sportske svrhe, muška i ženska odela, takođe kaputi, sa zaštitnim znakom konfekcije „Optimus”.[11]
  • Hidrocentrala u Vlasotincu
  • Ergela „Vlasina” u Hajdučici

Uz fabrike je svojim novcem gradio stanove za radnike, obdaništa, škole i ambulante. Uvođenjem zdravstvene zaštite, u velikoj meri je poboljšao zdravstveno stanje svojih radnika. Prvi je uveo osmočasovno radno vreme i zimsku pomoć najsiromašnijim radnicima.[4] Radnicama koje su bile pred udaju je poklanjao devojačku spremu.[8]

Gradonačelnik Beograda

Odbio je mesto predsednika Vlade, pre nego što je na tu poziciju izabran Dragiša Cvetković[4] Sa ogromnim stečenim kapitalom postao je jedan od miljenika kneza Pavla Karađorđevića, jer je bio jedan od retkih industirijalca koji mu je davao novac, dok je kralj Aleksnadar bio živ. Nakon Marseljskog atentata 1934. godine knez Pavele je praktično postao prvi čovek kraljevine, pošto je Aleksandrov sin Petar bio još uvek maloletan i savetovao se sa Vladom Ilićem oko svih važnijih političkih odluka. Svega nekoliko meseci nakon ubistva kralja Aleksandra, knez Pavle ga je imenovao za predsednika opštine.[6] Njegovom izboru prethodile su česte promene na čelu grada.[4]

Funkciju predsednika Beogradske opštine je obavljao od 10. januara 1935. do 13. septembra 1939. Na toj funkciji pokazao se izuzetno sposobnim za vođenje javnih poslova.

Kao gradonačelnik Beograda, zatekao je ogromne dugove, javašluk i korupciju. Izvršio je krupne sturkturne reforme u gradskoj opštini, uveo veliku štedljivist, pružio šansu novim mladim ljudima.[4] Strogo je vodio računa o rashodima, umanjio je cenu električne energije i na taj način uticao na razvoj zanatskih radionica; sredio je finansijske prilike u gradskoj opštini u trošarinskoj politici time omogućivši javne radove velikih razmera. Angažovao se na rešavanju socijalnih problema, izgradnji radničkih stanova, zdravstvenih ustanova, dečjih prihvatilišta, podignuto na desetine novih škola i vrtića, radio je uklanjanju baruština, izgradnji parkova.[12]

Spomen-bista otkrivena 2009. u Vrtu dobre nade, rad vajara Milanka Mandića

Na samom početku njegovog mandata svečano je otvoren novi viseći most preko reke Save, koji je poneo ime Most Viteškog kralja Aleksandra I i bio jedan od najlepših mostova sagrađenih u Jugoslaviji u 20. veku. Takođe, na samom početku njegovog mandata otvoren je i most preko Dunava, koji je spojio Beograd i Pančevo, drumsko-železnički most koji je poneo ime „Kralj Petar II“. Preko njega je prošla i nova železnička pruga, čija trasa je polazila sa Glavne železničke stanice, pa Karađorđevom ulicom uz reku Savu išla ispod Donjeg grada Beogradske tvrđave, a zatim obalom Dunava, gde se nalazila industrijska gradska četvrt, pored Ilićeve tekstilne fabrike izlazila na novi most i dalje za Pančevo.

Za vreme Ilićevog mandata otvorena je tramvajska linija od Beograda do Zemuna, podignuto je Staro sajmište na levoj obali Save[12] (1937[13]) kao ekonomski simbol velegrada, na kojem je izlagalo sedamnaest najrazvijenijih industrijskih zemalja, prvi put organizovan sajam automobila, gde su izlagali Mercedes, Škoda, Opel i vazduhoplovna izložba, a na jesenjem sajmu 1938. prvi put na Balkanu[13] se pojavio televizor na štandu „Filipsa”,[5] potpisao je povelju za obnovu izgradnje i postavljen je kamen temeljac za izgradnju Hrama Svetog Save (1939[13]), podignuti su Palata Glavne pošte, Vukov spomenik, Gradska poliklinika, Dezinfekcioni zavod, Gradska bolnica, Poliklinika za kožne i venerične bolesti, Dom dečje zaštite u Zvečanskoj ulici, Univerzitetsku dečju kliniku u Tiršovoj ulici, započeto je nasipanje savske obale kao pripreme za izgradnju Novog Beograda, na kojem je planirano naselje za pola miliona ljudi, Beograd je po broju stanovnika prestigao Zagreb,[5] izgrađeni su novi putevi i trgovi, otvoren je Beogradski zološki vrt i dr. Sam zološki vrt je 11. jula 1936. godine od svojih para i na svom imanju osnovao Vlada Ilić[14] poklonivši i prve životinje.[4] Zoološki vrt je zauzimao površinu nešto veću od 3,5 hektara, a njegovi prvi stanovnici su bili lavovi, leopardi, beli i mrki medvedi, vukovi, makaki i mangabi majmuni, antilope, bivoli, zebui, mufloni, jeleni, srne, rode, ždralovi, paunovi, fazani, sove, pelikani i papagaji.[12] Princip mu je bio da je za sve što je radio daje najviše ličnog novca, ali je i od drugih bogatih ljudi tražio da se uključe.[4]

Drugi svetski rat

Početkom Drugog svetskog rata, nakon napada Nemačke na Poljsku, Vlada Ilić se povukao sa mesta predsednika opštine, smatrajući da će Beogradu od veće koristi biti vojno lice, nego industrijalac. Njegova preduzeća su nastavila da rade tokom rata, ali su i oštećene u nemačkom i savezničkom bombardovanju.[6] U centru Leskovca 8. aprila 1941. pogođena je nemačkom bombom kuća Vladinog bratanca Tihomira Ilića, suvlasnika Fabrike kudeljnih i pamučnih artikala u sastavu porodičnog koncerna, koji je smrtno ranjen zajedno sa sinom Mihajlom, dok su ćerka Danica i žena Zora ranjene.[15] Fabriku vunenih tkanina Vuna d.d. u Karlovcu su mu oduzele vlasti Nezavisne države Hrvatske.

Staro sajmište je pretvoreno u logor.

Nije napustio zemlju, mada je imao mogućnost da se pridruži članovima porodice Karađorđević i članovima Vlade.[2] Za vreme okupacije Ilić je bio jedan od najpoverljivijih savetnika Milana Nedića. Zajedno sa Aleksandrom Belićem, tadašnjim presdednikom SKA molio je generala Milana Nedića da prihvati mesto premijera u okupiranoj Srbiji. Bio je jedan od učesnika na širem skupu uticajnih ličnosti sredinom avgusta 1941. godine, na kome je Milan Nedić formalno dobio mandat za sastav Vlade nacionalnog spasa. Takođe, potpisnik je Apela srpskom narodu, u kojem su građani pozvani na lojalnost nacističkom okupatoru.

Prema nekim izvorima, tajno je finansijski pomagao vojsku Draže Mihajlovića. Ilićeva supruga Olga se pominje kao jedan od najvećih donatora za žrtve rata, npr. posle trećeg Savezničkog bombardovanja Beograda priložila je pola miliona dinara.

Oduzimanje imovine

Vladu Ilića su uhapsile nove revolucionarne vlasti marta 1945. godine i izvele na suđenje, još dok se Drugi svetski rat nije završio. Vojni sud Komande grada Beograda osudio ga je 26. marta 1945. rešenjem pod oznakom 333/44, a nekoliko dana kasnije, 5. aprila 1945. je i Viši vojni sud doneo presudu koja nosi oznaku 237/45. U obe presude kao glavna krivica Vladi Iliću je navedeno da su njegove tekstilne fabrike radile tokom rata i na taj način jačale ratni potencijal okupatora, što je bio razlog da nove vlasti konfiskuju celokupnu njegovu imovinu.[5]

Konfiskacija je urađena u roku od manje od dve godine, nakon suđenja 17. januara 1947. godine, pred Sreskim sudom za Rejon Grada Beograda. Sud je doneo presudu rešenjem pod oznakom 153/42-02, kojom je celokupna njegova imovina konfiskovana.

Ljubav prema konjima

Posebno je voleo konje. Konj Vijor u njegovom vlasništvu pobedio je na prvoj trci Srpskog derbija održanoj 1909. Zajedno sa Darkom Ribnikarom, braćom Dunđerski i drugima, nalazio se na čelu Dunavskog kola jahača „Knez Mihailo”, na čijem zemljištu kod Careve Ćuprije je otvoren hipodrom početkom 1914. godine. Prvi trkački dan bio je na Ivanjdan, pred početak Prvog svetskog rata. Dunavsko kolo jahača je nastavilo sa radom 1921. godine.[13]

Bio je vlasnik ergele „Vlasina” u Hajdučici (Opština Plandište). Na njoj su odgajana rasna grla koja su zabeležila 300 pobede u međuratnom periodu.[13] Ždrebac Vesnik na Derbiju 1935. je postigao rekord staze 2.400 metara (2:34), koji je oboren tek 1982. godine. Njegova ždrebica Laguna je bila najtrofejnije grlo u istoriji srpskog konjičkog sporta.[4]

Bio je najveći donator Beogradskog hipodroma.[4] U njegovu čast održava se trka na 1.300 metara.[13]

Poslednje godine

Osuđen je na deset godina robije. Narednih skoro sedam godina je proveo u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, gde su mu bivši radnici donosili pakete. Tadašnje vlasti su ga osudile na smrt. Od pogubljenja ga je spasila lična intervencija Vinstona Čerčila kod Josipa Broza Tita.[16]

Pred kraj 1951. godine je pušten na slobodu.[16]

Preminuo je od šloga, u potkrovlju svog rođaka 3. juna 1952. godine živeći u bedi.[16]

Sahranu su mu organizovali nekadašnji radnici.[6]

Sahranjen je u porodičnoj grobnici u Arkadama na Novom groblju u Beogradu.

Ostavši bez ikakvih prihoda, supruga Olga je preživela zahvaljujući seljacima, koji su je prepoznavali na pijaci i davali joj razne namirnice.[16]

Rehabilitacija

Okružni sud u Beogradu je februara 2009. usvojio zahtev za rehabilitaciju Vlade Ilića i ništavnom proglasio presudu Vojnog suda iz 1946. godine.

Iako Vlada i Olga Ilić nisu imali potomaka, postoje naslednici drugog naslednog reda, po sestri Jevrosimi – Roski Janković i po braći Mihajlu i Milanu koji su jedini od šestorice braće imali decu.[3] I pored rehabilitacije, privatna porodična vila u Venizelisovoj ulici u Beogradu (1935), sazidana 1935. u nekada sirotinjskom kraju, prema projektu arhitekte Aleksandra Đorđevića, sa skulpturama i ornamentikom vajara Živojina Lukića, nije vraćena naslednicima.[17] Ona je najpre pripala preduzeću Generaleksport, koje ju je pedeset godina kasnije prodalo preko oglasa visokom funkcioneru Jugoslovenske levice, koji je vilu poklonio svojoj partiji, pa je postala sedište te političke partije. U vili je sada smešten Hotel Admiral sa četiri zvezdice, sa 17 luksuznih soba i apartmanima.[18] Više preduzeća koja su nakon rata konfiskovana, uprkos tužbi naslednika, su privatizovana.[16] Na Petrovdan je 2009. godine, na inicijativu Vuka Bojovića, direktora beogradskog „Vrta dobre nade”, otkrivena njegova spomen-bista, rad vajara Milanka Mandića.[5]

O Vladi Iliću je Saša Z. Stanković 2017. godine objavio monografiju „Prvi moderni gradonačelnik Beograda” (COBISS.SR 228614156).[5]

Izvori

Literatura

Spoljašnje veze