Pređi na sadržaj

Istorija Svetskog prvenstva u fudbalu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Svetsko prvenstvo u fudbalu je prvi put održano 1930. godine, kada je FIFA odlučila da organizuje međunarodni fudbalski turnir za muškarce u vreme mandata predsednika FIFA Žila Rimea, koji je ovu ideju sproveo. Prvo prvenstvo je održano 1930. godine sa samo trinaest timova učesnika. Od tada, Svetsko prvenstvo je doživelo uzastopna proširenja i organizaciona preuređenje, sa trenutnim finalnim turnirom od 32 tima čijem izboru prethodi dvogodišnji kvalifikacioni proces, koji uključuje preko 200 reprezentacija iz celog sveta.

Međunarodni fudbal pre 1930[uredi | uredi izvor]

Ilustracija prve međunarodne utakmice između Engleske i Škotske, 1872

Prva zvanična međunarodna fudbalska utakmica odigrana je 1872. u Glazgovu između Škotske i Engleske,[1] iako se tada fudbal retko igrao van Ujedinjenog Kraljevstva.

Krajem 19. veka utakmice koje su se smatrale „svetskim prvenstvom u fudbalu“ bile su susreti vodećih engleskih i škotskih klubova, poput utakmice 1895. između FK Sanderland i FK Harts, koju je pobedio Sanderlend.[2][3][4][5][6]

Do dvadesetog veka fudbal je postao popularan širom sveta i osnivali su se nacionalni fudbalski savezi. Prva zvanična međunarodna utakmica van Britanskih ostrva odigrana je između Urugvaja i Argentine u Montevideu jula 1902. [7] Međunarodna fudbalska federacija ( FIFA) osnovana je u Parizu 22. maja 1904. godine – koja se sastoji od fudbalskih saveza Francuske, Belgije (prethodna dva tima su odigrala svoju prvu državnu utakmicu ranije u mesecu), Danske, Holandije, Španije, Švedska i Švajcarska, a Nemačka se obavezala da će se pridružiti.[8]

Kako je fudbal počeo da postaje popularniji, osporava se kao olimpijski sport koji je priznao MOK na Letnjim olimpijskim igrama 1900. i 1904. godine, kao i na Interkaliranim igrama 1906. godine, pre nego što je postao zvanično olimpijsko takmičenje pod nadzorom FIFA na Letnjim olimpijskim igrama 1908.[9] U organizaciji Engleske fudbalske asocijacije, događaj je bio samo za igrače amatere i smatran je sumnjivo kao predstava, a ne kao takmičenje. Engleska amaterska fudbalska reprezentacija pobedila je na takmičenju 1908. i 1912. godine.

FIFA je pokušala da organizuje međunarodni fudbalski turnir između nacija van olimpijskih okvira 1906. godine, što je organizovano u Švajcarskoj. Zvanična istorija organizacije FIFA opisuje takmičenje kao neuspešno.[10]

Trofej Tomasa Liptona se ponekad opisuje kao Prvi svetski kup.[11]

Godine 1914. FIFA je pristala da prizna olimpijski turnir kao „svetsko fudbalsko prvenstvo za amatere“,[12] i preuzela je odgovornost za organizaciju događaja. Ovo je dovelo do prvog interkontinentalnog fudbalskog takmičenja na svetu, Letnjih olimpijskih igara1920. godine, gde je pobedila Belgija.[13] Urugvaj je osvajao turnire 1924. i 1928.

Počeci Svetskog prvenstva[uredi | uredi izvor]

Stadion Sentenario u urugvajskom gradu Montevideu, faza finala prvog Svetskog prvenstva u fudbalu 1930.

Godine 1930. FIFA je donela odluku da organizuje sopstveni međunarodni turnir. Letnje olimpijske igre 1932, održane u Los Anđelesu, nisu planirale da uključe fudbal kao deo programa jer taj sport nije bio popularan u SAD. FIFA i MOK su se takođe razišli oko statusa igrača amatera, pa je fudbal izbačen sa igara.[14] Predsednik FIFA Žil Rime je tako krenuo u organizaciju inauguracionog turnira Svetskog prvenstva. Pošto je Urugvaj sada dvostruki zvanični svetski šampion i zbog proslave stogodišnjice nezavisnosti 1930. godine, FIFA je imenovala Urugvaj za zemlju domaćina. Nacionalni savezi odabranih nacija su pozvani da pošalju tim, ali izbor Urugvaja kao mesta za takmičenje značio je dugo i skupo putovanje preko Atlantskog okeana za evropske strane. Nijedna evropska država nije se obavezala da će poslati tim do dva meseca pre početka takmičenja.[15] Rimet je na kraju ubedio timove iz Belgije, Francuske, Rumunije, Mađarske i Jugoslavije da učestvuju.[16] Učestvovalo je ukupno 13 nacija – sedam iz Južne Amerike, četiri iz Evrope i dve iz Severne Amerike.

Prve dve utakmice Svetskog prvenstva odigrale su se istovremeno, a pobedile su Francuska i SAD, koje su pobedile Meksiko sa 4–1 i Belgiju sa 3–0. Prvi gol u istoriji Mundijala postigao je Francuz Lusjen Loran. Četiri dana kasnije, prvi het-trik na Svetskom prvenstvu ostvario je Bert Patenaude iz SAD u pobedi Amerikanaca od 3-0 protiv Paragvaja. U finalu je Urugvaj pobedio Argentinu rezultatom 4-2 pred publikom od 93.000 ljudi u Montevideu i postao prva nacija koja je osvojila Svetsko prvenstvo.[17]

Domaćin Svetskog prvenstva 1934. bila je Italija i to je bilo prvo Svetsko prvenstvo koje je uključivalo kvalifikacionu fazu. Na turnir se kvalifikovalo 16 ekipa, što je broj koji će biti zadržan do proširenja finalnog turnira 1982. godine. Urugvaj, nosilac titule iz 1930, i dalje uznemiren zbog loše posećenosti Evrope na svom Svetskom prvenstvu 1930, bojkotovao je Svetsko prvenstvo 1934. godine. Bolivija i Paragvaj su takođe bili odsutni, što je omogućilo Argentini i Brazilu da se plasiraju u finale u Italiji bez potrebe da igraju kvalifikacione utakmice. Egipat je postao prvi afrički tim koji se takmičio, ali je izgubio od Mađarske u prvom kolu. Italija je osvojila turnir, postavši prva evropska ekipa kojoj je to uspelo.

Svetsko prvenstvo 1938. takođe je održano u Evropi (u Francuskoj), na veliko zaprepašćenje mnogih Južnoamerikanaca, a Urugvaj i Argentina su bojkotovali. Po prvi put su nosioci titule i zemlja domaćin dobili automatske kvalifikacije. Nakon utakmice plej-ofa protiv Letonije, Austrija se zvanično kvalifikovala u poslednju rundu, ali zbog anšlusa u aprilu 1938. sa Nemačkom, reprezentacija Austrije se povukla, a neki austrijski igrači su prešli u nemačku reprezentaciju (koja je eliminisana u prvom krugu). Austrijsko mesto je ponuđeno Engleskoj, ali su oni odbili.

Francuska je bila domaćin, ali prvi put domaćini nisu pobedili na takmičenju, pošto je Italija zadržala titulu, pobedivši u finalu Mađarsku. Poljski napadač Ernest Vilimovski postao je prvi igrač koji je postigao četiri gola na utakmici Svetskog prvenstva tokom poraza Poljske od Brazila rezultatom 6–5; njegov rekord su kasnije izjednačili drugi igrači, ali je poboljšan samo 56 godina kasnije na Svetskom prvenstvu 1994. godine.

Svetsko prvenstvo u fudbalu 1942[uredi | uredi izvor]

Planirano je da se Svetsko prvenstvo u fudbalu održi 1942. Nemačka se zvanično prijavila da bude domaćin Svetskog prvenstva u fudbalu 1942. na 23. Kongresu FIFA 13. avgusta 1936. u Berlinu. U junu 1939. Brazil se takođe prijavio za domaćina turnira. Početak evropskih neprijateljstava u septembru 1939. podstakao je dalje planove da se Svetsko prvenstvo 1942. otkaže, pre nego što je izabrana zemlja domaćin. FIFA turnir se nije održao.

Tokom Drugog svetskog rata, FIFA se borila da se održi, i nije imala finansijskih ili kadrovskih resursa sa kojima bi planirala mirnodopski turnir kada se neprijateljstva okončaju.[18] Kada se rat završio 1945, bilo je jasno da FIFA neće imati nade ni u jednoj godini planiranja i zakazivanja Svetskog prvenstva 1946. Prvi sastanak FIFA bio je 1. jula 1946. – otprilike u vreme kada bi se obično igralo Svetsko prvenstvo 1946. – i kada je planirala sledeće Svetsko prvenstvo za 1949. nijedna zemlja nije bila domaćin.[19] Jedini veliki međunarodni turnir 1946. bilo je prvenstvo Južne Amerike 1946. na kome je Argentina pobedila Brazil sa 2 : 0 10. februara 1946.

Posleratne godine[uredi | uredi izvor]

Pedesetih godina 20. veka[uredi | uredi izvor]

Takmičenja su nastavljena Svetskim prvenstvom u Brazilu 1950. na kojem su prvi bili britanski učesnici. Britanski timovi su se povukli iz FIFA 1920, delom zbog nespremnosti da igraju protiv zemalja sa kojima su bili u ratu, a delom zbog protesta protiv stranog uticaja na fudbal,[20] ali su se ponovo pridružili 1946. na poziv FIFA. Međutim, angažman Engleske nije bio uspešan. Englezi nisu uspeli da uđu u poslednju rundu grupe u kampanji koja je uključivala iznenadni poraz od Sjedinjenih Država sa 1:0.[21]

Na turnir se takođe vratio šampion iz 1930. Urugvaj, koji je bojkotovao prethodna dva svetska prvenstva. Iz političkih razloga, istočnoevropske zemlje (kao što su Mađarska, Sovjetski Savez i Čehoslovačka) nisu učestvovale.

Nosilac titule Italija jeste učestvovala, uprkos vazdušnoj katastrofi Superga 1949. u kojoj je poginuo ceo tim FK Torina (od kojih su mnogi bili reprezentativci). Svetsko prvenstvo 1950. je bilo jedini turnir na kome nije odigrano finalno nerešeno, zamenivši nokaut runde sa dve grupne faze. Poslednji meč druge grupne faze, međutim, ponekad se naziva „finalom“, pošto je plasman u grupi značio da će pobednici biti ukupni pobednici. Urugvaj je iznenađujuće pobedio domaćina Brazil sa konačnim rezultatom 2-1 (utakmica će kasnije biti poznata kao Marakanazo), i po drugi put je postala šampion. Ova utakmica je takođe držala rekord za najveću posećenost na bilo kojoj sportskoj utakmici, od oko 200.000.[22]

Časovnik postavljen na stadionu Vankdorf u Bernu u finalnoj utakmici Svetskog prvenstva u fudbalu 1954.

Svetsko prvenstvo u fudbalu 1954, održano je u Švajcarskoj, bilo je prvo emitovano na televiziji. Sovjetski Savez nije učestvovao zbog njihovog lošeg nastupa na Letnjim olimpijskim igrama 1952. Škotska je prvi put nastupila na turniru, ali nije uspela da zabeleži pobedu, jer je izašla posle grupne faze. Ovaj turnir je postavio niz rekorda svih vremena, uključujući najviši prosečan broj golova po utakmici i tim sa najboljim strelcem (Mađarska), kao i najviše golova u jednom meču (pobeda Austrije u četvrtfinalu od 7–5 nad Švajcarskom). Zapadna Nemačka je bila pobednik turnira, pobedivši olimpijskog šampiona Mađarsku sa 3–2 u finalu, preokrenuvši zaostatak od 2–0 u procesu, a Helmut Ran je postigao pobednik. Utakmica je poznata kao Bernsko čudo u Nemačkoj.

Brazil je osvojio Svetsko prvenstvo 1958, održano u Švedskoj, i postao prvi tim koji je osvojio Svetsko prvenstvo van svog matičnog kontinenta (samo 4 tima su to uradila do danas – Brazil 1958, 1970, 1994 i 2002, Argentina 1986, Španija 2010. i Nemačka 2014.). Sovjetski Savez je ovog puta učestvovao, najverovatnije zbog pobede u Melburnu 1956. Po prvi (i do sada jedini) put sva četiri britanska tima su se plasirala u finalnu rundu. Vels je uspeo da iskoristi situaciju u zoni Afrike/Azije, gde bi broj odustajanja doneo Izraelu kvalifikacije, a da nije odigrao ni jednu kvalifikacionu utakmicu. Ovo je navelo FIFA da presudi da kvalifikacije bez igranja nisu dozvoljene pa je Izraelu naređeno da igra protiv jednog od timova koji su završili na drugom mestu u drugim grupama. Uveden je nerešen rezultat i Vels je dva puta pobedio Izrael sa 2-0 1958. Bio je to prvi (i do sada jedini) put da je neka zemlja igrala finalnu rundu Svetskog prvenstva nakon što je eliminisana u redovnim kvalifikacijama. Na turniru se takođe pojavio Pele, koji je u finalu postigao dva gola. Francuski napadač Žist Fonten bio je najbolji strelac turnira.

Šezdesetih godina 20. veka[uredi | uredi izvor]

Čile je bio domaćin Svetskog prvenstva 1962. Dve godine pre turnira, dogodio se zemljotres, najveći ikada zabeležen, jačine 9,5 stepeni po Rihterovoj skali, što je navelo zvaničnike da obnove grad zbog velikih oštećenja infrastrukture. Kada je takmičenje počelo, dva najbolja igrača su bila u lošoj formi jer se Pele povredio u drugoj utakmici grupe, Brazil protiv Čehoslovačke. Takođe, u Sovjetskom Savezu je golman Lev Jašin pokazao lošu formu.

Takmičenje je takođe bila poremećeno preterano defanzivnom i često nasilnom taktikom. Ova otrovna atmosfera kulminirala je takozvanim mečom prvog kola bitke kod Santjaga između Italije i Čilea u kojoj je Čile pobedio 2-0. Pre meča dva italijanska novinara napisala su nelaskave tekstove o zemlji domaćinu. U meču su igrači sa obe strane namerno pokušavali da nanesu štetu protivnicima, iako je engleski sudija Ken Aston isključio samo dva igrača iz Italije. Na kraju, italijanskom timu je bila potrebna policijska zaštita da bezbedno napusti teren.

Brazil je pobedio Čehoslovačku na drugom Svetskom prvenstvu zaredom u finalu od 3–1 koji su vodili Garinča i Amarildo, u Peleovom odsustvu, i zadržao trofej Žila Rimea.

Kolumbijac Markos Kol ušao je u istoriju Svetskog prvenstva kada je postigao gol direktno iz kornera (koji se u Latinskoj Americi naziva olimpijskim golom), jedini koji je ikada postignut na Svetskom prvenstvu, pored sovjetskog golmana Lava Jašina.

Svetsko prvenstvo 1966, čiji je domaćin bila Engleska, bilo je prvo koje je obuhvatilo marketing, sa maskotom i zvaničnim logotipom. Trofej je ukraden uoči turnira, ali ga je nedelju dana kasnije pronašao pas po imenu "Kuriš". Južnoafrička Republika je zabranjena zbog kršenja Povelje protiv diskriminacije (aparthejda). Zabrana je ostala na snazi do 1992. godine kada je FIFA konačno prihvatila Južnoafrički fudbalski savez. U kvalifikacionim rundama turnira došlo je do kontroverze kada su afričke nacije odlučile da se povuku u znak protesta zbog samo jednog kvalifikacionog mesta koje je FIFA dodelila regionima Azije, Okeanije i Afrike. Konačni kvalifikanti iz zone, Severna Koreja, postali su prvi azijski tim koji je stigao do četvrtfinala, eliminišući Italiju u tom procesu. Engleska je osvojila turnir, iako je Žoao Avelanž (bivši predsednik FIFA-e od 1974. do 1998.) tvrdio da su Svetska prvenstva 1966. i 1974. bila nameštena tako da Engleska i Nemačka pobede.[23] Džef Herst je postao prvi i do danas jedini igrač koji je postigao het-trik u finalu Svetskog prvenstva, a Euzebio, čiji je tim Portugala učestvovao na svom prvom Svetskom prvenstvu, bio je najbolji strelac turnira sa devet golova.

Sedamdesetih godina 20. veka[uredi | uredi izvor]

Kvalifikacione faze za Svetsko prvenstvo 1970. bile su koincidencijalne sa fudbalskim ratom između Hondurasa i Salvadora. Finale je održano u Meksiku. Izrael je bio uz Evropu, ali zbog političkih problema bilo je sve teže plasirati ih u kvalifikacione runde. Grupisani su u Aziji/Okeaniji. Korejska DNR je tada odbila da se sastane sa njima, iako je to značilo automatsku diskvalifikaciju. Sukob u grupnoj fazi između branilaca titule Engleske i Brazila opravdao je svoje račune, a još uvek se pamti po odbrani golmana Engleske Gordona Banksa koji je Pele udario glavom na liniji od šest jardi. Turnir se pamti i po polufinalnoj utakmici između Italije i Zapadne Nemačke, u kojoj je postignuto pet golova u produžecima, a Franc Bekenbauer je igrao sa slomljenom rukom, pošto je Nemačka iskoristila sve svoje dozvoljene zamene. Italija je bila pobednik rezultatom 4–3, ali je u finalu poražena rezultatom 1–4 od Brazila, koji je postao prva nacija koja je osvojila tri svetska prvenstva.

Johan Krojf u akciji tokom Svetskog prvenstva u fudbalu 1974

Napravljen je novi trofej za izdanje takmičenja iz 1974. održanog u Zapadnoj Nemačkoj. Posle nerešenog rezultata u prvoj utakmici plej-ofa UEFA/CONMEBOL interkontinentalnog plej-ofa protiv Čilea u kvalifikacijama, Sovjetski Savez je odbio da putuje u glavni grad Čilea na revanš iz političkih razloga, a u skladu sa propisima, Čileu je dodeljena pobeda.

Istočna Nemačka, Haiti, Australija i Zair plasirali su se u prva finala. Turnir je takođe doživeo novi format, gde su dva vrhunska tima iz svake od prethodne četiri grupe ponovo podeljena u dve grupe od po četiri, pri čemu su pobednici bilo koje grupe igrali međusobno u finalu. Domaćini Zapadne Nemačke pobedili su u finalu Holandiju sa 2–1, ali je i revolucionarni Totalni fudbalski sistem Holandije bio taj koji je zaokupio svetsku fudbalsku maštu. Veoma dobro odigrana Poljska završila je na trećem mestu, pošto je pobedila Brazil 1–0 (i nakon što je pobedila Argentinu 3–2 i eliminisala Italiju 2–1 u početnoj utakmici u grupi), pošto je jedva izgubila na strašnoj kiši u polufinalu od Zapadne Nemačke 0–1.

Svetsko prvenstvo u fudbalu 1978. održano je u Argentini, što je izazvalo kontroverze pošto se dve godine ranije u toj zemlji dogodio vojni udar. Navode da je holandska zvezda Johan Krojf odbio da učestvuje zbog političkih ubeđenja, on je 30 godina kasnije opovrgnuo.[24]

U periodu kvalifikacija se nadmetalo 95 zemalja za 14 mesta (nosioci i domaćini su se kvalifikovali automatski), bilo je skoro sedam timova koji su se takmičili za svako mesto u Argentini. Mađarska je osvojila svoju evropsku grupu, ali je ipak morala da pobedi u plej-ofu protiv Bolivije da bi se kvalifikovala, dok su Engleska i Italija - jedini bivši šampioni koji su učestvovali u evropskim kvalifikacijama - smešteni u istu grupu, što je rezultatom da je Engleska eliminisana na gol-razliku uprkos pobedi u pet od svojih šest kvalifikacionih mečeva.

Iran i Tunis su prvi put učestvovali. Tunis je pobedio u svom prvom meču protiv Meksika rezultatom 3–1 i postao prvi afrički tim koji je ikada pobedio na utakmici Svetskog prvenstva. Bilo je i kontroverzi na terenu. Tokom drugog kola Argentina je imala prednost u meču protiv Perua pošto je početak bio nekoliko sati nakon utakmice Brazila sa Poljskom. Brazil je pobedio u meču rezultatom 3–1, tako da je Argentina znala da mora da pobedi Peru sa četiri gola da bi se plasirala u finale. Zaostavši 2–0 na poluvremenu, Peru je jednostavno kolabirao u drugom poluvremenu, a Argentina je na kraju pobedila 6–0. Glasine su sugerisale da je Peru možda bio podmićen da je dozvolio Argentini da dobije meč sa tako velikom razlikom. Argentina je pobedila u finalu rezultatom 3–1, a Holanđani su drugi put uzastopno bili drugoplasirani.

Krajem 20. veka[uredi | uredi izvor]

Osamdesetih godina 20. veka[uredi | uredi izvor]

Španija je bila domaćin proširenog Svetskog prvenstva 1982. na kojem su učestvovala 24 tima, što je prvo proširenje od 1934. godine. Timovi su bili podeljeni u šest grupa od po četiri, a prva dva tima u svakoj grupi su se plasirala u drugi krug, gde su se podelili u četiri grupe po tri. Pobednici svake grupe plasirali su se u polufinale. Debitanti su bili Kamerun, Alžir, Honduras, Novi Zeland i Kuvajt. Utakmica u grupi između Kuvajta i Francuske bila je faza farsalnog incidenta. Pošto su Francuzi vodili 3–1, kuvajtski tim je prekinuo igru nakon što je sa tribina čuo zvižduk za koji su mislili da je došao od sudije, pošto je francuski defanzivac Maksim Bosis postigao gol. Dok je kuvajtski tim protestovao zbog gola, šeik Fahid Al-Ahmad Al-Sabah, predsednik Kuvajtskog fudbalskog saveza, utrčao je na teren i urgirao kod sudije da razmisli. Sudija je poništio pogodak. Bosis je postigao još jedan validan gol nekoliko minuta kasnije i Francuska je pobedila sa 4-1.

Takođe tokom grupne faze, Mađarska je pobedila Salvador sa 10–1, što je bila jedina prilika do danas da je tim postigao deset golova na utakmici Svetskog prvenstva.[25] Utakmica u grupi između Zapadne Nemačke i Austrije kasnije je rezultirala promenom pravila Svetskog prvenstva, nakon što su oba tima očigledno nastojala da održe kvalifikacije obezbeđujući rezultat 1-0 tokom 80 minuta. Polufinale između Zapadne Nemačke i Francuske izazvalo je još jednu kontroverzu kada je izazov nemačkog golmana Haralda Šumahera pobedio Patrika Batistona rezultatom 1–1. Šumaher je izbegao crveni karton, a Nemačka je pobedila u izvođenju penala, nakon što se vratila na nivo nakon što je izgubila rezultatom 1–3. Finale je pobedila Italija, čime je italijanski kapiten Dino Zof postao najstariji igrač koji je osvojio Svetsko prvenstvo. Italijanski napadač Paolo Rosi, koji se vraćao posle skandala sa nameštanjem utakmica i zabrane koja je usledila, bio je najbolji strelac turnira sa šest golova, uključujući klasični het-trik protiv Brazila.

Svetsko prvenstvo u fudbalu 1986: Argentinac Dijego Maradona je postigao gol protiv Engleske

Zbog povlačenja Kolumbije da bude domaćin turnira, Meksiko je postao prva nacija koja je održala dva svetska prvenstva tako što je bila domaćin Svetskog prvenstva 1986. Format se ponovo promenio, tako što je drugo kolo zamenjeno predčetvrtfinalnim, nokaut takmičenjem, za koje bi se kvalifikovalo 16 timova. Takođe je odlučeno da poslednja dva meča u svim grupama počnu istovremeno, kako bi se obezbedila potpuna pravičnost. Kanada, Danska i Irak izborili su svoje prvo finale. Hose Batista iz Urugvaja postavio je rekord Svetskog prvenstva nakon što je isključen nakon samo 56 sekundi utakmice protiv Škotske. Četvrtfinalni meč između Engleske i Argentine pamti se po dva izuzetna gola Dijega Maradone, kasnije smatran igračem turnira, prvom, kontroverznom rukometnom golu, i drugom, koji se smatra golom veka, u kojem je driblao pola dužina terena mimo pet engleskih igrača pre pogotka. U finalu je Argentina pobedila Zapadnu Nemačku sa 3–2.

Devedesete godine[uredi | uredi izvor]

U Italiji je održano Svetsko prvenstvo 1990. Kamerun, koji je učestvovao na svom drugom svetskom prvenstvu, plasirao se u četvrtfinale pošto je u prvoj utakmici pobedio Argentinu. Nijedna afrička država nikada ranije nije stigla do četvrtfinala. Meksiko nije mogao da se takmiči u preliminarnom takmičenju za Svetsko prvenstvo 1990. godine zbog dvogodišnje zabrane zbog prevare u vezi sa uzrastom na omladinskom prvenstvu. SAD su se kvalifikovale prvi put od 1950. godine. Neprijatna epizoda pokvarila je južnoameričke kvalifikacije: tokom meča između Brazila i Čilea, vatromet je pao blizu čileanskog golmana Roberta Rohasa, koji je potom glumio povredu posekavši sebi lice žiletom koju je sakrio u rukavici. Njegov tim je odbio da nastavi meč (pošto je u to vreme pao golom). Zavera je otkrivena i rezultirala je suspenzijom Rohasa na 12 godina, a Čileu je zabranjeno učešće na Svetskom prvenstvu 1994.[26] U finalu su nastupili isti timovi kao i 1986. godine. Nakon što je završila kao drugoplasirani na dva prethodna turnira, Zapadna Nemačka je u finalu pobedila Argentinu sa 1-0 i zabeležila svoju treću titulu. Republika Irska je takođe prvi put nastupila na turniru, plasiravši se u četvrtfinale bez pobede u jednoj utakmici (četiri remija, uz pobedu nad Rumunijom iz penala u drugom kolu). Ovo je najdalje što je tim ikada napredovao na svetskom prvenstvu bez pobede.

Na Svetskom prvenstvu 1994., održanom u Sjedinjenim Državama, prvo je finale Svetskog prvenstva bilo odlučeno penalima, a Brazil je pobedio Italiju. SR Jugoslavija je isključena zbog sankcija UN u vezi sa ratom u Bosni i Hercegovini. Kolumbija se kvalifikovala neočekivano savladavši Argentinu sa 5-0. Japanu je za izmakla kvalifikacija za Svetsko prvenstvo nakon remija sa Irakom u finalnoj utakmici kvalifikacione runde, koju navijači pamte kao " agoniju Dohe". Kao rezultat toga, Južna Koreja se kvalifikovala na turnir. Rusija (zauzevši mesto Sovjetskog Saveza koji se raspao tokom 1990. i 1991.) je igrala svoje prvo takmičenje na Svetskom prvenstvu kao nova zemlja, sa Grčkom, Nigerijom i Saudijskom Arabijom kao ostalim prvim igračima. Dijego Maradona je suspendovan na sredini turnira pošto je bio pozitivan na kokain. Argentina je eliminisana od Rumunije. Uprkos relativnom nedostatku popularnosti fudbala u zemlji domaćinu, turnir je bio finansijski najuspešniji [27][28] u istoriji Svetskog prvenstva; oborio je turnirske rekorde sa ukupnom posećenošću od 3.587.538 i prosekom od 68.991 po meču,[29] pokazateljima koji su ostali neprekinuti od 2018.[30] uprkos proširenju takmičenja sa 24 na 32 tima počevši od Svetskog prvenstva 1998. godine.[31]

Ukupna posećenost turnira od skoro 3,6 miliona i dalje je najveća u istoriji Svetskog prvenstva. Oleg Salenko iz Rusije postao je prvi igrač koji je postigao pet golova u jednoj utakmici finala Svetskog prvenstva u pobedi svoje zemlje u grupnoj fazi nad Kamerunom rezultatom 6–1. U istom meču, 42-godišnji Rodžer Mila postigao je jedini gol za Kamerun, postavši najstariji igrač koji je ikada postigao gol na utakmici Svetskog prvenstva. Hristo Stoičkov je podelio Zlatnu kopačku kao zajednički najbolji strelac na turniru sa Olegom Salenkom (šest golova), kao i nagradu bronzana lopta. On je doveo Bugarsku do pobede od 2–1 nad braniocem titule Nemačkom u četvrtfinalu, pre nego što je izgubio 2–1 od Italije i izgubio u plej-ofu za treće mesto od Švedske, 4–0.

Svetsko prvenstvo 1998. održano je u Francuskoj i imalo je prošireni format sa 32 tima. Iran je u kvalifikacijama pobedio Maldive sa najvećom razlikom u istoriji Svetskog prvenstva – 17–0. U finalu, meč drugog kola između Francuske i Paragvaja bio je svedok prvog zlatnog gola u istoriji Svetskih prvenstava, pošto je Loran Blan postigao gol i doneo pobedu domaćinu rezultatom 1 : 0. Domaćin Francuska osvojila je turnir pobedivši Brazil sa 3-0 u finalu, pošto je Brazilac Ronaldo imao zdravstvenih problema i stoga nije imao uticaja na meč. Debitant Hrvatska završila je na trećem mestu.

21. vek[uredi | uredi izvor]

2000-e[uredi | uredi izvor]

Svetsko prvenstvo 2002. bilo je prvo koje je održano u Aziji, a domaćini su ga zajednički bili Južna Koreja i Japan. Togoanac Sulejman Mamam postao je najmlađi igrač koji je ikada izašao na teren za preliminarne utakmice Svetskog prvenstva sa napunjenih 13 godina i 310 dana, u Lomeu u maju 2001. Australija je pobedila Američku Samou rezultatom 31–0 u preliminarnom meču – novi rekord za marginu pobede i meč sa najboljim rezultatom ikada. Turnir je bio uspešan za timove koji su tradicionalno smatrani minouima, a Južna Koreja, Senegal i Sjedinjene Države su se plasirale u osminu finala. Brazil je u finalu pobedio Nemačku sa 2 : 0 za svoju petu titulu. Turčin Hakan Šukur ušao je u istoriju postigavši prvi gol na Svetskom prvenstvu svih vremena protiv Južne Koreje za samo 11 sekundi.

U Nemačkoj je održano Svetsko prvenstvo 2006. Bilo je to prvo Svetsko prvenstvo za koje je prethodni pobednik morao da se kvalifikuje; zemlja(e) domaćina nastavljaju da dobijaju automatski vez. Četiri afrička tima su takođe debitovala u finalu Svetskog kupa: Togo, Obala Slonovače, Angola i Gana koji su impresivno uspeli da se plasiraju u 16. finale pobedivši Češku, trećeplasiranu na svetu, 2–1, zajedno sa Sjedinjenim Državama 2 –0, pre nego što je izgubio od branioca titule Brazila 0–3.

Brazil i Engleska su u početku bili favoriti engleskih kladionica. Snažan nastup Nemačke doveo ih je do polufinala. Ipak, poslednji meč je bio između Italije i Francuske, u kojem je kapiten Francuske Zinedin Zidan isključen u poslednjih deset minuta nadoknade zbog udarca glavom u grudi italijanskog centralnog defanzivca Marka Materazcja. Italija je pobedila rezultatom 5–3 u izvođenju penala, a rezultat je bio 1–1 posle 90 minuta i produžetaka.

2010-e[uredi | uredi izvor]

Svetsko prvenstvo u fudbalu 2010. održano je u Južnoj Africi. Bio je to prvi kup na afričkom tlu, a kup je osvojila Španija. Turnir je bio poznat po veoma defanzivnim uvodnim utakmicama, kontroverzama oko tehnologije gol-linije i uvođenju vuvuzela. Iako se smatraju jednim od favorita turnira, Španci su osvojili kup uprkos tome što su postigli samo osam golova u sedam utakmica i izgubili prvi meč od Švajcarske. David Vilja je bio najbolji u ekipi sa pet golova. U finalu u kojem je podeljen rekordan broj žutih kartona i što su neki smatrali nasilnom igrom holandske strane, desetočlana ekipa Holandije poražena je sa 1 : 0 u 116. minutu golom Andresa Inijeste.

Nemačka i Argentina u finalu Svetskog prvenstva u fudbalu 2014.

Svetsko prvenstvo 2014. održano je u Brazilu, što je drugi put da je Brazil bio domaćin takmičenja. Kup je osvojila Nemačka, koja je u finalu pobedila Argentinu sa 1:0. Holandija je pobedila Brazil (koji je izgubio od konačnog pobednika, Nemačke, 7–1 u polufinalu) 3–0 u utakmici za bronzanu medalju.

Zbog relativno visokih temperatura okoline u Brazilu, posebno na severnim terenima, pauze za hlađenje za igrače su prvi put uvedene tokom ovih utakmica.[32] Na ovom Svetskom prvenstvu debitovali su senzori za izbegavanje fantomskih golova sa tehnologijom koja se koristi za određivanje, u sumnjivim situacijama, da li je lopta prešla gol liniju.[33]

Svetsko prvenstvo u fudbalu 2018. održano je u Rusiji. Bio je to prvi kup koji je održan u istočnoj Evropi. Kup je osvojila Francuska, koja je u finalu pobedila Hrvatsku sa 4-2. Belgija je pobedila Englesku sa 2 : 0 u utakmici za bronzanu medalju. To je takođe bio prvi pehar koji je koristio sistem VAR.

2020-e[uredi | uredi izvor]

Svetsko prvenstvo 2022. čiji je domaćin Katar biće prvi turnir koji se neće održavati u letnjem terminu u kojem se obično održava. Održaće se od 20. novembra do 18. decembra 2022. godine.

Evolucija formata[uredi | uredi izvor]

Broj timova i format svakog finalnog turnira značajno su varirali tokom godina. Na većini turnira, turnir se sastoji od grupne faze Bergerovog sistema nakon čega sledi nokaut faza sa jednom eliminacijom.[34]

U 1934. i 1938. remi u nokaut utakmicama rešavani su reprizom. Kasnije je bilo predviđeno izvlačenje žreba, ali nikada nije prizvano. Od 1974. koriste se penali.

Godine 1954. svaka grupa je imala dva nosioca i dva nenosioca; nosioci su igrali samo protiv neimenovanih i obrnuto.

Do 1958. godine, rang-liste u grupama su se prekidale putem plej-ofa; to se dogodilo samo 1954. i 1958. godine.

Do Svetskog prvenstva u fudbalu 1990. priznavala su se 2 boda za pobedu i 1 bod za remi. Od Svetskog prvenstva u fudbalu 1994. 3 boda se priznaju za pobedu i 1 bod za remi.

Svaka grupa od četiri tima igra po kružnom rasporedu. Od Svetskog prvenstva 1986. godine, sve finalne grupne utakmice moraju se održavati istovremeno, što je pravilo koje je FIFA uvela kako bi se minimizirao dosluh među timovima koji zahtevaju određeni rezultat da bi napredovali. FIFA je uvela politiku dodeljivanja tri boda za pobedu na Svetskom prvenstvu 1994. Iako su golovi za već bili taj-brejk, FIFA se nadala da će stvoriti dodatni podsticaj timovima da teže pobedi. Prvi tim na koji je ovo pravilo uticalo bio je Paragvaj 1998. godine, koji bi po prethodnim pravilima FIFA-e pobedio u svojoj grupi na gol razlike nad Nigerijom. Paragvaj je prošao u nokaut fazu kao vicešampion grupe, a u osmini finala je poražen od domaćina i konačnog šampiona Francuske. Po novom bodovnom sistemu nije moguće biti eliminisan iz grupne faze sa drugim mestom ili većim procentom pobeda, ali je moguće završiti iza ekipe sa istim procentom pobede, ali nižom gol razlikom. To se dogodilo na Svetskom prvenstvu 2010. kada je Novi Zeland završio sa tri remija, a Slovačka sa jednom pobedom, jednim remijem i jednim porazom. Slovačka je napredovala u Grupi F zauzevši drugo mesto sa četiri boda, eliminisavši Novi Zeland sa tri boda. Prema prethodnom sistemu dodele bodova FIFA, Novi Zeland bi napredovao sa nula golova razlike, dok bi Slovačka bila eliminisana sa gol razlikom od -1.

Kriterijumi za napredovanje u nokaut fazu su sledeći:

  1. Najveći broj poena u grupnim utakmicama
  2. Najveća ukupna gol razlika u tri grupna meča
  3. Najveći broj postignutih golova u tri grupne utakmice
  4. Ukoliko bi timovi ostali izjednačeni po tim kriterijumima, od tih timova bi se formirala mini grupa koja bi se rangirala na:
    1. Najviše poena osvojenih u mečevima protiv drugih timova u nerešenom meču
    2. Najveća gol razlika u mečevima protiv ostalih timova u izjednačenju
    3. Najveći broj golova postignutih u mečevima protiv ostalih ekipa u nerešenom meču
  5. Ako bi timovi ostali izjednačeni nakon svih ovih kriterijuma, FIFA bi održala žreb
  6. Izvlačenje žreba za izjednačene ekipe vrši se sat vremena nakon finalne utakmice u grupi na stadionu gde se održava prvenstvena utakmica. Žreb je po stilu i formatu sličan žrebanju Svetskog prvenstva; iz lonca se izvlači lopta u kojoj se nalaze loptice sa imenima svake izjednačene ekipe.

Od Svetskog prvenstva 2014. žreb je izvučen samo jednom u istoriji turnira. Međutim, korišćeni su za razdvajanje drugog i trećeg mesta u grupi (Republika Irska i Holandija 1990. godine) gde su obe već bile obezbeđene kvalifikacije. Dakle, tim nikada nije eliminisan na osnovu žreba.

Godina Domaćin Pobednik Kapiten Trener
1930  Urugvaj  Urugvaj Hose Nasazi Alberto Supiči
1934  Italija  Italija Đanpjero Kombi Vitorio Poco
1938  Francuska  Italija Đuzepe Meaca Vitorio Poco
1950  Brazil  Urugvaj Obdulio Varela Huan Lopez
1954  Švajcarska  Zapadna Nemačka Fric Valter Sep Herberger
1958  Švedska  Brazil Hilderaldo Belini Visente Feola
1962  Čile  Brazil Mauro Ramos Ajmore Moreira
1966  Engleska  Engleska Bobi Mur Alf Remzi
1970  Meksiko  Brazil Karlos Alberto Tores Mario Zagalo
1974  Zapadna Nemačka  Zapadna Nemačka Franc Bekenbauer Helmut Šen
1978  Argentina  Argentina Danijel Pasarela Sesar Luis Menoti
1982  Španija  Italija Dino Zof Enco Bercot
1986  Meksiko  Argentina Dijego Armando Maradona Karlos Bilardo
1990  Italija  Zapadna Nemačka Lotar Mateus Franc Bekenbauer
1994  SAD  Brazil Dunga Karlos Alberto Pareira
1998  Francuska  Francuska Didje Dešan Eme Žake
2002  Južna Koreja
 Japan 		 Brazil Kafu Luiz Felipe Skolari
2006  Nemačka  Italija Fabio Kanavaro Marčelo Lipi
2010  Južna Afrika  Španija Iker Kasiljas Visente del Boske
2014  Brazil  Nemačka Filip Lam Joahim Lev
2018  Rusija  Francuska Igo Loris Didje Dešan
2022  Katar  Argentina Lionel Mesi Lionel Skaloni

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „The first international football match”. Scotland – A Sporting Nation. BBC. Arhivirano iz originala 19. 9. 2007. g. Pristupljeno 17. 1. 2009. 
  2. ^ Jonathan Wilson (2020-04-25). „Sunderland's Victorian all-stars blazed trail for money's rule of football”. The Guardian. Arhivirano iz originala 2020-04-25. g. Pristupljeno 2020-04-26. 
  3. ^ When Sunderland met Hearts in the first ever 'Champions League' match | Nutmeg Magazine, Arhivirano 13 jul 2020 na sajtu Wayback Machine, Nutmeg Magazine, September 2017
  4. ^ „Sat 27 April 1895 Hearts 3 Sunderland 5”. londonhearts.com. Arhivirano iz originala 16. 12. 2011. g. Pristupljeno 27. 4. 2013. 
  5. ^ „World Champions!”. roker-roar.com. Arhivirano iz originala 23. 3. 2014. g. Pristupljeno 27. 4. 2013. 
  6. ^ „Most Successful Era Of Some Famous English Clubs”. 1SPORTS1. 2018-01-04. Arhivirano iz originala 2017-02-28. g. Pristupljeno 2019-12-31. 
  7. ^ Pelayes, Héctor Darío (24. 9. 2010). „ARGENTINA-URUGUAY Matches 1902–2009”. RSSSF. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  8. ^ „History of FIFA – Foundation”. Arhivirano iz originala 15. 6. 2010. g. Pristupljeno 2. 8. 2009. 
  9. ^ „London, 1908”. Men's Olympic Football Tournament. FIFA. Arhivirano iz originala 23. 10. 2007. g. Pristupljeno 17. 1. 2009. 
  10. ^ 1906 - Athens at the IFFHS (archived)
  11. ^ „The First World Cup”. West Auckland and St. Helen's community. Arhivirano iz originala 26. 4. 2014. g. Pristupljeno 13. 11. 2018. 
  12. ^ „Where it all began”. FIFA official website. Arhivirano iz originala 2. 2. 2007. g. Pristupljeno 10. 4. 2006. 
  13. ^ VII. Olympiad Antwerp 1920 Football Tournament rec.sport.soccer Statistics Foundation. Retrieved on 10 June 2006.
  14. ^ The Football World Cup — Apoo Introduction, h2g2. Retrieved on 1 March 2006.
  15. ^ „FIFA World Cup – Classic Moments from FIFA World Cup History”. FIFA. Arhivirano iz originala 26. 4. 2006. g. Pristupljeno 14. 6. 2009. 
  16. ^ Stewart, Mark. Soccer: A History of the World's Most Popular Game. New York: F. Watts, 1998. Print.
  17. ^ FIFA World Cup Origin Arhivirano 16 oktobar 2005 na sajtu Wayback Machine FIFA Media Release. Retrieved on 9 January 2006.
  18. ^ Tomlinson, Alan. FIFA (Fédération Internationale de Football Association): The Men, the Myths and the Money. стр. 19. ISBN 9780415498319. 
  19. ^ Lisi, Clemente Angelo; A History of the World Cup, 1930-2010;. ISBN 0810877538. str. 44.
  20. ^ Scotland and the 1950 World Cup, Arhivirano 16 decembar 2008 na sajtu Wayback Machine, BBC. Retrieved on 1 March 2006.
  21. ^ It was rumoured that initial news reports, thinking that the 2–0 score was a typing error, said that England won 10–1. Historical newspapers, however, indicate that story is a myth. Cf. 1950 FIFA World Cup Brazil, US shock England and Sell, Amy (11. 6. 2014). „Copies of old newspapers reveal a World Cup myth”. British Newspaper Archive. Arhivirano iz originala 15. 6. 2014. g. Pristupljeno 11. 6. 2014. 
  22. ^ „Sambafoot.com: Maracanã, the largest stadium of the world”. sambafoot.com. Arhivirano iz originala 15. 11. 2014. g. Pristupljeno 20. 6. 2014. 
  23. ^ Goal.com 1966 & 1974 World Cups Were Fixed – Former FIFA President Arhivirano 27 jun 2008 na sajtu Wayback Machine
  24. ^ Doyle, Paul (16. 4. 2008). „Kidnappers made Cruyff miss World Cup”. The Guardian. London. Arhivirano iz originala 5. 12. 2013. g. Pristupljeno 20. 6. 2008. 
  25. ^ Doyle, Paul (17. 5. 2018). „World Cup stunning moments: El Salvador humiliated in Spain”. The Guardian. London: Guardian News and Media. Arhivirano iz originala 20. 5. 2014. g. Pristupljeno 16. 11. 2018. 
  26. ^ Edwards, Piers (18. 6. 2014). „World Cup scandal! The unbelievable plot to eliminate Brazil”. Atlanta: CNN. Arhivirano iz originala 21. 6. 2014. g. Pristupljeno 16. 11. 2018. 
  27. ^ „World Cup Moments, 1994: Penalties decide low key but financially successful American tournament - The Malta Independent”. www.independent.com.mt. Arhivirano iz originala 12. 6. 2018. g. 
  28. ^ „U.S. Cup brimming with profits WORLD CUP 1994”. Baltimore Sun. 19. 7. 1994. str. D. 
  29. ^ Brewin, John; Martin Williamson (30. 4. 2014). „World Cup History: 1994”. ESPN.com. Arhivirano iz originala 27. 6. 2020. g. Pristupljeno 25. 6. 2020. 
  30. ^ „FIFA World Cup™ comparative statistics 1982-2014” (PDF). FIFA. Arhivirano iz originala (PDF) 16. 7. 2021. g. Pristupljeno 25. 6. 2020. 
  31. ^ Das, Andrew (8. 4. 2017). „U.S., Mexico and Canada Likely to Affirm Joint World Cup Bid”. The New York Times. Arhivirano iz originala 9. 4. 2017. g. Pristupljeno 25. 6. 2020. 
  32. ^ „FIFA approves extra breaks to help players keep their cool”. Inside World Football. 7. 10. 2013. Arhivirano iz originala 10. 10. 2013. g. Pristupljeno 18. 6. 2014. 
  33. ^ „Goal Line Technology at Brazil 2014”. Zurich: FIFA. Arhivirano iz originala 3. 6. 2018. g. Pristupljeno 16. 11. 2018. 
  34. ^ „Formats of the FIFA World Cup final competitions 1930–2010” (PDF). FIFA.com. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 2. 2008. g. Pristupljeno 1. 1. 2008. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_Светског_првенства_у_фудбалу&oldid=27821499”