Problem ličnog identiteta

Šta je potrebno da bi osoba ustrajala iz trenutka u trenutak - da bi ista osoba postojala u različitim trenucima?

U filozofiji, problem ličnog identiteta bavi se načinom na koji je neko u stanju identifikovati jednu osobu u određenom vremenskom intervalu. Pitanja koja se postavljaju jesu šta je ono što sačinjava identitet jedne osobe i šta je ono što je čini istom u različitim vremenskim periodima.

U savremenoj metafizici, stvar ličnog identiteta naziva se dijahronim problemom ličnog identiteta. Sinhroni problem se odnosi na pitanje koje osobine i osobine karakterišu čoveka u datom trenutku. Analitička i kontinentalna filozofija raspituju se o prirodi identiteta. Kontinentalna filozofija se bavi konceptualnim održavanjem identiteta kada se suoče sa različitim filozofskim propozicijama, postulatima i pretpostavkama o svetu i njegovoj prirodi.

Lični identitet označava one aspekte nečije ličnosti koje ta osoba smatra posebno važnim za razumevanje sebe i razlikovanje od drugih. Ljudi su pojedinačna bića koja se mogu upoznati i zatim i prepoznavati. Za ljude mora biti moguće da prenose svoj identitet od jednog vremenskog trenutka do drugog. Ako nema trajnosti ličnog identiteta onda ne ljudi ne bi mogli da smatraju iskustva koja su doživeli svojim.

Identičnost

Jedan od filozofa koji se bavio ovim problemom je i Džon Lok, u svom delu An Essay Concerning Human Understanding.

Postoji kvalitativna i numerička identičnost. Dve stvari su kvalitativno identične onda kada su u velikoj meri slične. Na primer, to je smisao u kojem se govori da su dve žene došle na večeru u istoj haljini. Time se ne govori da su zajedno obukle isti komad odeće—ono na šta se tim izrazom ukazuje je to da su obukle haljine koje su istog dizajna i boje, dakle haljine koje su veoma slične u pogledu čitavog niza svojstava važnih za identifikovanje predmeta (oblik, boja, veličina, itd.). Drugi smisao identičnosti je upravo onaj koji je isključen u ovom primeru: kada su dve žene koje su identično obučene, ne može biti slučaj da se radi o jednoj te istoj haljini. Međutim, slučaj može malo da se modifikuje. Moglo bi se desiti da je jedna od dve žene došla na večeru u haljini, posle nekog vremena napustila večeru i posudila haljinu drugoj ženi koja se onda u njoj pojavila za stolom. U tom slučaju reklo bi se da su dve žene došle na večeru u istoj haljini, ali bi ovog puta pomislili nešto drugačije i nešto jače: ovog puta se radi o tome da su obe žene bile na večeri (u različitim vremenskim periodima) u istom komadu odeće. Kada se govori o identičnosti u ovom smislu, onda se radi o numeričkom identitetu, ili o numeričkoj identičnosti.

U filozofiji se na osnovu ovoga postavlja pitanje kako doći do nekog objašnjenja ličnog identiteta koje je opštije od standardnih postupaka za identifikovanje osoba od jednog do drugog trenutka.

Fizički kriterijum identiteta

Otisci prstiju

Postoje vrlo pouzdani praktični načini za identifikovanje osoba. Pomoću otisaka prstiju, može se lako utvrditi da je osoba A u trenutku t1 identična osobi B u trenutku t2. Ali ovaj metod neće pružiti kriterijum koji ima potrebnu opštost. Ljudi mogu da ostanu bez jagodica na prstima, pa i bez čitavih šaka, na primer, i da tako ne bude moguće njihovo reidentifikovanje tim metodom. Međutim, ne bi se reklo da zbog toga osoba koja je doživela takvu nezgodu više nije ista osoba koja je bila ranije. Ono što se traži je objašnjenje ličnog identiteta koje neće moći da bude ugroženo protivprimerima kakav je ovaj sa otiscima prstiju. Traga se za kriterijumom ličnog identiteta koji nema izuzetke čak ni među hipotetičkim slučajevima.

Ono za čime se traga je objašnjenje numeričkog identiteta osobe. Pod ovim se podrazumeva objašnjenje koje se može formulisati pomoću bikondicionala:

Osoba A u trenutku t identična je sa osobom B u trenutku t’ ako i samo ako H.

Ono što filozofe zanima šta je ono što konstituiše lični identitet jedne osobe. Adekvatan odgovor na ovo pitanje će biti onaj koji može da se stavi u gornji bikondicional, tj. u iskaz tipa „p ako i samo ako q“.

DNK

Čeng i Eng Bunker, najpoznatiji sijamski blizanci.

Radi se o fizičkom aspektu koji je mnogo bolji kandidat za konstituenta ličnog identiteta nego otisci prstiju jer DNK ima ključnu ulogu u određivanju toga kakav će svaki čovek biti i koji taj svoj posao obavlja dokle god smo živi. Bikondicional glasi: Osoba A u trenutku t identična je sa osobom B u trenutku t’ ako i samo ako A i B imaju istu DNK.

Međutim, ista DNK nije dovoljan uslov za identitet: identični blizanci imaju istu DNK, ali nisu numerički ista osoba. Drugo, ista DNK nije ni nužan uslov za identitet. Može se upotrebiti misaoni eksperiment i zamisliti moguća intervencija kojom nekome biva promenjena DNK u svakoj ćeliji, ali na neki relativno beznačajan način. Takva osoba ne bi više imala istu DNK kao osoba pre intervencije, ali teško da bi se reklo da se više ne radi o istoj osobi. Ne mora se u ovom trenutku odustati od fizičkih kriterijuma.

Ljudska tela

Može se reći da se radi o najjednostavnijem i najočiglednijem fizičkom kriterijumu identiteta. Telo nije nešto što se tek „nastanjuje“ na neko određeno vreme. Telo jeste sam čovek. O delovima ovog tela koje ljudi smatraju (s pravom) svojim, kao o delovima samog sebe. Može se reći da ono što jednu osobu čini identičnom u različitim vremenskim periodima je identično telo. Bikondicional glasi: Osoba A u trenutku t identična je sa osobom B u trenutku t’ ako i samo ako A i B imaju isto telo.

Ovde se misli na numerički identitet tela, ne na kvalitativni identitet. Poznato da se tela vremenom menjaju na različite načine, ali to ne čini pogrešnom tvrdnju da je telo jedne osobe numerički isto ono telo koje je imao pre pet minuta i pre dvanaest godina. Ovaj kriterijum identiteta, telesni kriterijum, ima bolje šanse na uspeh nego drugi fizički kriterijumi. Promene otisaka prstiju, pa čak i promene u genetskom  materijalu, mogu da se dogode, a da ne dođe do promene u (numeričkom) identitetu tela.

Prigovori telesnom kriterijumu

Blizanci

Prvi problem za telesni kriterijum nastaje sa slučajevima dicefalije. Radi se o slučajevima u kojima ljudski zigot nije do kraja podeljen na dva, što rezultira blizancima koji su spojeni ispod vrata. Dicefalija je poznata i ima slučajeva koji su dobro ispitani. Dokumentovano je da se u slučajevima dicefalije dobijaju blizanci koji imaju individualnu psihologiju, privatan i jedinstven mentalni život i samostalnu kontrolu nad udovima na onoj strani tela na kojoj se nalazi glava. Neke organe dele, a neke organe imaju svaki za sebe. Na primer, poznati su dicefalni blizanci sa po dva srca i stomaka, ali sa jednom jetrom, jednim debelim crevom, itd. Njihovi organi su smešteni u zajednički grudni koš i funkcionišu u skladu. Slučajevi ove vrste konstituišu protivprimer za telesni kriterijum: radi se o jedinstvenom telu koje dele dve osobe. Ako telo konstituiše numerički identitet osoba, onda dicefalnim blizancima nedostaje jedno telo.

U formi argumenta, prigovor telesnom kriterijumu se može izraziti ovako (blizanci se mogu nazvati Levi i Desni).

(SB1) Ako je telesni kriterijum istinit, onda ili Levi i Desni imaju različita tela, ili su Levi i Desni ista osoba.

(SB2) Levi i Desni imaju isto telo.

(SB3) Levi i Desni nisu ista osoba.

(SB4) Dakle, telesni kriterijum nije istinit.

Argument je validan. SB1 je tvrdnja koja sledi iz telesnog kriterijuma: u slučaju da je telesni kriterijum istinit, onda se ovaj slučaj može opisati samo na jedan od ova dva načina: ili se radi o dve osobe, u kom slučaju kriterijum zahteva da postoje dva različita tela, ili se radi o jednom telu i jednoj osobi.

Premisa SB2 formuliše nešto što izgleda kao očigledan zaključak o datom slučaju: radi se o jednom, jedinstvenom, telu; činjenica da je prisustvo nekih organa u većem broju od uobičajenog sasvim je kontingentna (odnosno takva da je broj pojedinih organa mogao biti i različit). Poznati su slučajevi sa različitim sastavom organizma, odnosno sa manjim ili većim brojem „dupliranih“ organa. U svakom slučaju, onako kako su opisani Levi i Desni (a što je u skladu sa konkretnim, poznatim slučajevima dicefalije), mora se priznati da se radi o jednom telu čiji organi funkcionišu u uzajamnom skladu i samo su pojedini od njih duplirani.

Moglo bi se prigovoriti premisi SB2 da je neistinita jer kod dicefalnih blizanaca zapravo postoje dva spojena tela. Ovaj prigovor nema mnogo nade na uspeh. Ako bi se prihvatio, filozofi bi bili primorani da Levom ili Desnom „oduzmu“ organe koji se nalaze na suprotnoj strani od one na kojoj se nalazi glava, a da nisu „duplirani“. Izgleda daleko prihvatljivije da se kaže kako Levi i Desni zapravo dele organe koji nisu duplirani. Takođe, u slučajevima ne-ljudskih životinja kod kojih se javlja dicefalija ne postoji nikakva potreba da se tvrdi da se radi o dva spojena tela; nema razloga da se to onda tvrdi za ljude.

Premisa SB3 ističe činjenicu da različitost psiholoških karakteristika ukazuje na prisustvo različitih osoba. Levi i Desni mogu da imaju bitno različite mentalne živote, a poznato je da u dokumentovanim slučajevima dicefalije spojeni blizanci izveštavaju o različitim ličnim preferencijama i sklonostima. Bilo bi vrlo teško poreći da je SB3 istinito. Jedan od razloga za to je i ovaj. Prigovaračeva tvrdnja da postoji samo jedna osoba zahteva da se neki zamišljeni slučajevi opišu na vrlo neubedljiv način. Na primer, može se zamisliti da se Levi i Desni posvađaju i da to dovede do toga da Desni Levog ubije. Prigovarač bi morao da kaže da tu nije bilo nikakvog ubistva jer nisu prisutne dve osobe pa da jedna može da usmrti drugu. To je sasvim neprihvatljiv opis situacije.

Druga vrsta prigovora telesnom kriterijumu se ne poziva na dokumentovane slučajeve nego na misaone eksperimente. Potrebno je zamisliti da je nauka toliko uznapredovala da su hirurzi u stanju da transplantiraju ne samo srca i jetre, već i mozgove. Dve osobe, Osoba A i Osoba B nalaze u situaciji u kojoj je posle nesreće koju su doživeli moguće spasiti ih samo tako što će mozak osobe A biti transplantiran u telo Osobe B i obrnuto. Posle uspešne transplantacije, ovo telo je uništeno, kao i nefunkcionalni mozak osobe A.

Preostalo telo, telo osobe A s mozgom osobe B u svojoj lobanji se budi iz anestezije. Osoba koja je preživela nesreću i operaciju misli za sebe da je osoba B, voli stvari koje je osoba B oduvek voleo, tvrdi da se seća raznih stvari koje je doživeo još i pre nego što se upoznao s osobom B itd. Pitanje koje se postavlja jeste ko je preživeo od ove dve osobe.

Čini se da je ispravno reći da je preživela osoba B. Ali isto tako, ispravno je reći da je telo preživelog telo osobe A; uostalom, da je u telo osobe A transplantirana jetra osobe B ne bi se reklo da je telo preživelog telo osobe B. Slično treba da bude i u slučaju mozga.

Ako je tačno da je preživela osoba B i to u telu osobe A, onda ne može biti slučaj da je osoba B identična sa telom osobe B (koje više ni ne postoji). Telesni kriterijum je, dakle, neistinit.

Moždani kriterijum

Zagovornik telesnog kriterijuma bi mogao da tvrdi kako postoji nešto sasvim posebno u vezi sa jednim delom tela: mozak je, zapravo, onaj deo tela u kojem je sedište identiteta osobe, funkcionalan mozak, mogli bi dodati. Kada je premešten mozak u novo telo, premeštena je i njegova ličnost. Ovo bi bila posebna vrsta telesnog kriterijuma, moždani kriterijum identiteta.

Bikondicional glasi: Osoba A u trenutku t identična je sa osobom B u trenutku t’ ako i samo ako A i B imaju isti funkcionalan mozak.

Ovo nije dobra pozicija za zagovornika telesnog kriterijuma. Ako se zamisli da je prilikom transplantacije, u telo osobe B ubrizgan koktel lekova koji treba da spreče da transplantirani mozak bude odbačen, kao što se to radi i prilikom transplantacije drugih organa. Operacija je sasvim nova i lekarima nisu poznate sve moguće nuspojave. Ispostavlja se da je jedna od mogućih nuspojava sledeća. Lekovi imaju takav efekat na transplantirani mozak da se u njemu događa promena kojom se mozak osobe B u pogledu strukture i aktivnosti pretvara u gotovo savršenu kopiju mozga osobe A.

Pacijent preživljava operaciju i budi se iz anestezije. Iako ima mozak osobe B u svom telu, preživeli se ponaša kao osoba A ima njegova sećanja i misli za sebe da je osoba A. Čini se da sada nemamo razloga da mislimo da je preživeli osoba B. Jedini razlog bi bio ako bi hteli po svaku cenu da spasu moždani kriterijum jeste jedina osnova za tvrdnju da je preživeli osoba B je u tome što je mozak osobe B prisutan u preživelom.

Međutim, jasno je da je sa mozgom osobe B je u preživelog prešla i psihologija osobe A, čiji je mozak osobe A nosilac. Filozofima se čini da mozak ima smisla smatrati posebno značajnim za lični identitet samo kao organ odgovoran za psihološke karakteristike, a ne kao naročito važan deo tela. Moždani kriterijum, sugeriše razlike između dva osoba A - osoba B slučaja, može biti ispravan samo ako se napusti ideja da je kriterijum ličnog identiteta strogo telesan.

Bernard Vilijams predstavlja jedan misaoni eksperiment. On govori kako čovek može da spozna gde se nalazi njegov lični identitet pomoću ovog misaonog eksperimenta. Čitalac treba da zamisli da se on nalazi u situaciji jednog od dvoje ljudi iz prethodnog misaonog eksperimenta. Potrebno je da zamisli takođe, da je i njemu i drugoj osobi rečeno da će posle operacije jednoj osobi biti dodeljeno sto hiljada dolara, a drugoj surovo mučenje. Pitanje za čitaoca jeste da li bi se držao telesnog kriterijuma identiteta i radovao se ako su pare namenjene osobi koja će posle intervencije imati njegovo sadašnje telo? Po svoj prilici ne bi, ne najmanje zbog toga što će neko ko ima vaša sećanja, osećanja, želje, preferencije i psihološke karakteristike doživeti mučenje. Ako je tako, onda je čitalac već odbacio telesni kriterijum identiteta. Identitet osobe je, izgleda, tamo gde je njen mentalni i psihički život, ne tamo gde je njeno (dotadašnje) telo.

Psihološki kriterijum

Putem telesnog kriterijuma se ne može pronaći suština ličnog identiteta. Međutim, argumenti i teze telesnog identiteta govore o mozgu kao sedištu ljudske psihologije. Intuicije koje su filozofe navodile da ljudskom mozgu daju posebnu ulogu u objašnjenju identiteta potiču, izgleda, od činjenice da je mozak sedište ljudske psihologije i od uverenja da je, na neki način, numerički identitet ličnosti tokom vremena obezbeđen (ili povezan sa) psihološkim identitetom.

Pod terminom ‘psihologija’ se podrazumevaju psihološka svojstva, a u ova svojstva se uvrsštavaju najrazličitije karakteristike nečijeg mentalnog života. Dakle, u psihologiju neke osobe ubrajaće se njena verovanja, njene osobine ličnosti, njene preferencije, njena sećanja, njena čulna iskustva, njena osećanja, njene želje, itd.

Psihološko poklapanje

Psihološko poklapanje govori da je Osoba A u trenutku t identična je sa osobom B u trenutku t’ ako i samo ako su psihološka svojstva osobe A identična sa psihološkim svojstvima osobe B. Psihološko poklapanje kaže da je lični identitet zapravo identitet psiholoških svojstava. Radi se o tezi koja je previše snažna, odnosno takva da postavlja previsok zahtev za postojanje numeričkog identiteta ličnosti tokom vremena. Međutim, ljudska mentalna stanja se menjaju od jednog do drugog trenutka, a sa njima i psihološka svojstva. Sećanja i iskustva se menjaju od trenutka do trenutka, ali se osoba seća da je videla sebe u ogledalu pre nekoliko sekundi. Novo sećanje znači i da osoba ima novo psihološko svojstvo, a po psihološkom poklapanju to znači da više osoba nije identična sa sobom od pre trenutka kada je postala svesna svog sećanja. Filozofi su modifikovali ovaj kriterijum i postavili malo slabiji i manje zahtevniji.

Psihološko preklapanje

Psihološko preklapanje govori da je Osoba A u trenutku t identična je sa osobom B u trenutku t’ ako i samo ako su psihološka svojstva osobe A u većini identična sa psihološkim svojstvima osobe B. Psihološko preklapanje ne zahteva da sva psihološka svojstva budu identična kako bi postojao lični identitet, već samo da to važi za većinu psiholoških svojstava. Na taj način se izbegava nezgodna posledica prethodnog predloga. Ako svom mentalnom životu osoba dobije jedno novo sećanje, neće postati druga osoba budući da i dalje postoji preklapanje svih ostalih psiholoških svojstava.

Problem je, međutim, što psihološko preklapanje daje loše rezultate u pogledu poređenja sa davnijim verzijama ličnosti. Jedna od stvari koje bi filozofi voleli da znaju jeste da teorija ličnog identiteta objasni u kom smislu je svako identičan sebi od dve godine, i sebi sa pet godina, i sebi sa petnaest godina (i tako dalje). Prema Psihološkom preklapanju, jedna osoba sa pet godina kada odraste više nije ista osoba. Razlog za to jeste u tome što ne dele u većini psihološke osobine, budući da odrasla osoba se sada ne seća gotovo ničega čega se petogodišnji on sećao, ima bitno različite želje, preferencije, verovanja, znanja i druge psihološke osobine. Te dve verzije naizgled iste osobe ne ispunjavaju kriterijum identiteta koji je postavljen Psihološkim preklapanjem. Dakle, i Psihološko preklapanje je suviše snažna teza. Da bi se formulisala na adekvatan način ideja koja stoji iza intuicije da kriterijum identiteta treba da bude psihološki, mora se potražiti još slabiji kriterijum.

Psihološko nasleđivanje

Iako ta osoba u sadašnjosti i osoba sa pet godina nisu iste osobe koje se psihološki preklapaju (u gore navedenom smislu), ipak je slučaj da se osoba sada i osoba pre godinu dana preklapaju; takođe, postoji preklapanje između te osobe kao petogodišnjaka i kao šestogodišnjaka. Idući tako godinu po godinu (ili mesec po mesec, ako je potrebno), može se formirati niz koji počinje s osobom kao petogodišnjakom i kreće se od jedne do druge „verzije“ moje ličnosti na taj način da između svake dve uzastopne verzije postoji psihološko preklapanje. Kada je jednom formiran ovakav lanac psiholoških preklapanja, može se nazvati u svakom paru za koji važi preklapanje raniju ličnost psihološkim pretkom a kasniju ličnost psihološkim potomkom. U skladu sa tim, postoji nova formulacija kriterijuma:

Osoba A u trenutku t identična je sa osobom B u trenutku t’ ako i samo ako je osoba A psihološki predak ili psihološki potomak osobe B.

Psihološko nasleđivanje izbegava probleme oba prethodna kriterijuma: ispada da osoba A je sadašnji psihološki potomak sebe od pre nekoliko minuta, kao i je (daleki) psihološki potomak sebe kao petogodišnjaka. Ova formulacija se zasniva na kontinuitetu ličnosti. Problem nastaje kada se taj kontinuitet prekine.

Prigovor psihološkom nasleđivanju

Jedan mogući način da dođe do prekida u kontinuitetu psihološkog nasleđivanja je amnezija, odnosno gubitak pamćenja. Moguće je zamisliti osobu A koji je doživeo nezgodu u kojoj je njegov mozak povređen na takav način da je sasvim izgubio sećanja na svoj pređašnji život, postupke, stavove, prijateljstva, na radosne i tužne događaje i doživljaje. Osoba A ne može da se seti ni svog imena, a kamoli modela automobila koji vozi, broja cipela koje nosi ili najbolje berbe svog omiljenog vina. Osoba A pre nezgode i osoba A posle nezgode su osobe koje se veoma razlikuju u pogledu psiholoških svojstava. Izgleda da kasnija verzija osobe A nije psihološki potomak ranije verzije osobe A. Ali nema nikakvog problema da se uvidi da su kasnija i ranija osoba A ista osoba. Nezgoda nije ubila osobu A, već je on nastavio da živi, iako sa bitno promenjenim psihološkim svojstvima. Dakle, Psihološko nasleđivanje nam daje pogrešnu interpretaciju ovog slučaja koji, shodno tome, predstavlja protivprimer psihološkom kriterijumu identiteta.

Moguće je odbraniti tezu psihološkog nasleđivanja. Može se reći da je osoba A i nakon nesreće zadržala svoja psihološka svojstva. Problem se opet javlja kada se zamisli da je osoba A, umesto da izgubi pamćenje, nesrećom bio doveden u besvesno stanje. U takvom stanju nije imao nikakvih misli, osećanja, iskustava, pa ni snova. U ovom slučaju može da se brani argument protiv psihološkog kriterijuma koji će se pozvati na psihološki diskontinuitet između svesnog i besvesnog stanja:

•(AN1) Besvesna osoba nije psihološki naslednik svesne osobe.

•(AN2) Ako besvesna osoba nije psihološki naslednik svesne osobe, onda ako je Psihološko nasleđivanje istinito, onda svesna osoba nije ista osoba kao i besvesna osoba.

•(AN3) Svesna osoba jeste ista osoba kao i besvesna osoba.

•(AN4) Dakle, Psihološko nasleđivanje nije istinito.

Premisa AN1 se oslanja na činjenicu da besvesna osoba nema mentalni život, a time i da ne može biti psihološkog preklapanja sa svesnom osobom. Premisa AN2 izlaže ono što Psihološko nasleđivanje zahteva da bude istinito kako bi se moglo tvrditi da su svesna i besvesna osoba identične. Premisu AN3 možemo jasno prepoznati kao istinitu: ne bi bilo pogrešno identifikovati besvesnu osobu kao istu osobu koja je ranije tog dana radila nešto drugo. Ljude koji su u dobokom snu ili dubokoj komi sasvim prirodno ljudi identifikuju sa osobama koje su bili pre nego što su pali u san ili u komu. Psihološko nasleđivanje bi od ljudi zahtevalo da u tim slučajevima, na osnovu psihološkog diskontinuiteta, poreknu kontinuitet ličnog identiteta.

Drugi argument protiv Psihološkog nasleđivanja se zasniva na misaonom eksperimentu koji pozajmljuje svoju postavku od jednog od argumenata zamene tela. Traži se da se zamisli kako su naučnici sada ovladali znanjem i tehnikom kojima je omogućeno restruktiriranje svakog mozga na takav način da se replicira struktura i organizacija nekog drugog mozga. Šta bi se reklo o slučaju u kojem su dva različita mozga restrukturisana tako da predstavljaju duplikate nekog trećeg mozga? Dve osobe, A i B, doživljavaju to da su im mozgovi strukturisani kao replike mozga osobe C. Kad je na ovaj način mozak osobe C repliciran u dva nova tela, telo osobe C je uništeno. AR osoba je ona koja ima nerestrukturisani mozak i telo osobe A, i AK je osoba koja ima restrukturisani mozak i telo osobe A. Paralelno neka važi i za osobu B: BR je ranije od operacije, a BK je kasnije. Psihološko nasleđivanje zahteva da se kaže da su i AK i BK identični sa osobom C, budući da su njeni psihološki naslednici. Međutim, može se pokazati da je ova presuda o datom slučaju pogrešna i da je zato Psihološko nasleđivanje neistinito. Postoji i argument za presudu za ovakav psihološki kriterijum:

Argument na osnovu fisije

•(AF1) Ako je Psihološko Nasleđivanje istinito, onda je C ista osoba kao i AK, ali i kao BK.

•(AF2) Ako je C ista osoba kao i AK i kao BK, onda je AK ista osoba kao i BK.

•(AF3) Dakle, ako je Psihološko Nasleđivanje istinito, onda je AK ista osoba kao i BK.

•(AF4) AK nije ista osoba kao i BK.

•(AF5) Dakle, Psihološko nasleđivanje nije istinito.

Premisa AF1 je nesumnjivo istinita. S obzirom na to da između psiholoških svojstava C i AK postoji potpuno preklapanje, Psihološko nasleđivanje diktira da se radi o identičnim osobama. Isto važi i za C i BK. Na ovo nikako ne utiče činjenica da će AK i BK od trenutka kada počnu da im funkcionišu restrukturisani mozgovi usmeriti svoje mentalne živote u različitim pravcima. Između svakog o njih i C nastaviće da važi odnos psihološkog naslednika i pretka. Premisa AF2 sledi iz principa tranzitivnosti identiteta u čiju istinitost nije lako posumnjati. Ovaj princip kaže da u slučaju da je a = b i da je b = c, mora biti slučaj da je a = c. Premisa AF4 se oslanja na različit logički princip. Ovog puta postoji princip Nerazlučivost identičnih.

Nerazlučivost identičnih

Ako su A i B numerički identični, onda u bilo kom vremenskom trenutku t sve ono što je istinito u vezi sa A takođe je istinito i u vezi sa B. Na primer, poznati pisac Artur Bler koristio je pseudonim Džordž Orvel. S obzirom na ovo, šta god da je istinito o Arturu Bleru, biće istinito i o Džordžu Orvelu: radi se o dva različita imena koja označavaju istu osobu. Nerazlučivošću identičnih se možemo poslužiti u slučajevima u kojima nam je potrebno da dokažemo da neke dve osobe nisu numerički identične. Kad god se mogu pronaći makar jedna razliku između A i B, može se zaključiti da nisu numerički identični.

U ovom slučaju, može se uočiti kako AK i BK nastavljaju svoje živote nakon intervencije i da zatim, shodno Nerazlučivosti identičnih, da se dođe do zaključka da nisu numerički identični. Za to je dovoljno da se njihovi životi nakon intervencije makar u jednoj pojedinosti razlikuju, a garantovano je da će se razlikovati u pogledu mnoštva pojedinosti, za to je dovoljno, recimo, to da ih  eksperimentatori puste iz laboratorije u različitim trenucima.

Moglo bi se tvrditi, protiv premise AF4, da je situacija koju dobijamo nakon restrukturisanja mozgova takva da postoji jedna osoba, C, koja ima dva tela. Jedno telo se nalazi tamo gde je AK a drugo tamo gde je BK. Ovakvo gledište za rezultat ima neke izrazito neprivlačne posledice. Na primer, ako bi se zamislilo da neko ubije AK, ubica bi mogao da se brani kako nikoga nije ubio, budući da su BK i AK ista osoba, a BK je sasvim živ i zdrav. Ovo izgleda potpuno neprikladno, i svakako bi ljudi bili skloni tome da ipak ostanu pri oceni da je ubica nekoga uskratio za dalje postojanje; samim tim, AK i BK moraju biti različite osobe.

Ista duša

U ovoj filozofskoj diskusiji, jedan kriterijum koji bi mnogima bio od početka očigledan je ignorisan. Mnogi smatraju da je ono što čini jednu osobu, u jednom trenutku, identičnom sa nekom osobom u drugom trenutku je duša koja pripada obema. Kriterijum identiteta koji bi se tako dobio je ovaj:

Osoba A u trenutku t identična je sa osobom B u trenutku t’ ako i sam ako A ima istu dušu kao i B.

Ovaj predlog, na prvi pogled, može da izađe na kraj sa nekim od problematičnih slučajeva koje su filozofi razmatrali. Na primer, u slučaju dicefalije, može se reći da su dva dicefalna blizanca različite osobe zato što imaju različite duše. Ipak, Ista duša ne primiče filozofe rešenju ovog problema i upotrbljivom objašnjenju ličnog identiteta. Nije dovoljno jasno šta se podrazumeva pod dušom. Ako je duša nematerijalni entitet koji će, nakon što njegova veza sa pripadajućim mu telom bude raskinuta, otići na nebo, onda duša nije ništa drugo nego do ta osoba. Oni koji veruju u život duše nakon smrti po pravilu misle da se radi o produženju egzistencije njih samih, odnosno njihovih ličnosti. Utoliko govor o duši jeste u nedostatku detaljnijeg objašnjenja šta je to duša govor o samoj osobi čija je to duša. Ali ako je to tako, onda kada se kaže da je A identično sa B ako i samo ako A ima istu dušu kao i B, time ništa nije rečeno do ovog: A je identično sa B ako i samo ako A je ista osoba kao i B. Takvim iskazom nije ništa objašnjeno o identitetu A i B.

Kada se ovo ima u vidu, ni objašnjenja ranijih problematičnih slučajeva pomoću Iste duše ne izgledaju više tako privlačna. Dicefalni blizanci su, ako se pretpostavi da je Ista duša istinit kriterijum identiteta, različite osobe zbog toga što su različite osobe. Slično je i sa slučajem zamene tela i protivprimerima za psihološke kriterijume. Ista duša daje sasvim neinformativne i stoga neupotrebljive dijagnoze ovih slučajeva. Na kraju, Ista duša je kriterijum koji se pokazuje kao neupotrebljiv u slučaju fisije, kakav god da se odgovor pruži na pitanje „šta je duša?“. Razlog za to je u sledećem: ne postoji nikakav razlog da se tvrdi da je duša osobe C završila pre u AK nego u BK (i obrnuto).

Filozofi u dosadašnjoj diskusiji ne pronalaze odgovarajuć kriterijum prema kom mogu objasniti problem ličnog identiteta. Međutim, sada pokušavaju da ga objasne uz pomoć oba kriterijuma, telesnog i psihološkog zajedno, kombinovanog kriterijuma.

Kombinovani kriterijum

Kombinovani kriterijum 1. Osoba A u trenutku t identična je sa osobom B u trenutku t’ ako i samo ako A ima isto telo kao B i A je psihološki predak ili potomak B.

Alternativno, filozofi su smislili i ponudili i slabiju verziju kombinovanog kriterijuma:

Kombinovani kriterijum 2. Osoba A u trenutku t identična je sa osobom B u trenutku t’ ako i samo ako A ima isto telo kao B ili ako je A psihološki predak ili potomak B.

Oba kombinovana kriterijuma uspešno rešavaju neke od ranijih protivprimera, ali ne uspevaju da savladaju druge. Prvi kombinovani kriterijum daje dobre rezultate kada se primeni na slučajeve dicefalnih blizanaca i fisije. Ovaj kriterijum za idenitet zahteva da postoji psihološko preklapanje, kojeg nema kod dicefalnih blizanaca. Tada se dobija željeni rezultat: Levi i Desni nisu ista osoba. Sa druge strane, u slučaju fisije postoje dva različita tela, AK i BK, što znači da prvi kombinovani kriterijum nije zadovoljen i nema identiteta između C i bilo kojeg od preostala dva tela, tj. osobe. Ipak, prvi kombinovani kriterijum ne može da izađe na kraj sa slučajevima besvesnog čoveka i zamene tela. U slučaju besvesnog stanja, kao što smo videli, nema psihološkog kontinuiteta, pa prema prvom kombinovanom kriterijumu nema ni identiteta osobe pre nezgode sa osobom posle nezgode. Ali radi se o tvrdnji koja je upravo suprotna onome što smo ustanovili da je poželjno reći o ovom slučaju. Slično je i sa zamenom tela, što nije teško pokazati.

Drugi kombinovani kriterijum je slabiji: sve što je potrebno zadovoljiti je ili identitet tela ili psihološki kontinuitet. Zbog ovoga se može učiniti kao da ima bolje šanse na uspeh od prvog kombinovanog kriterijuma. Ipak, ni ovaj kriterijum nije uspešan u objašnjavaju ličnog identiteta. Ovog puta se ispostavlja da dobija ispravne dijagnoze slučajeva tamo gde je prvi kombinovani kriterijum imao probleme ali daje pogrešne dijagnoze u slučajevima sa kojima je prvi kombinovani kriterijum uspešno izlazio na kraj. U slučaju besvesnog stanja, drugi kombinovani kriterijum omogućuje da se kaže da su svesni čovek pre nezgode i čovek u besvesnom stanju posle nezgode jedna te ista osoba: budući da dele isto telo, drugi kombinovani kriterijum je zadovoljen. U slučaju zamene tela, postoji psihološki kontinuitet između osobe koja je imala muško telo pre intervencije i osobe koja je imala žensko telo posle intervencije; samim tim, drugi kombinovani kriterijum nam omogućuje da kažemo da se radi o istoj osobi pre i posle intervencije.

Nevolje nastaju sa protivprimerima koje je prvi kombinovani kriterijum uspešno otklonio. U slučaju fisije, činjenica da drugi kombinovani kriterijum kaže da je psihološki kontinuitet dovoljan za lični identitet ima za posledicu to da se mora reći da su AK i BK numerički identični sa C, odnosno tvrdnju koju su filozofi pokušali da izbegnu napuštanjem psihološkog kriterijuma. U slučaju dicefalije, drugi kombinovani kriterijum ima problem sa činjenicom da ustanovljuje telesni identitet kao dovoljan za lični identitet: Levi i Desni, prema drugom kombinovanom kriterijumu, moraju biti ista osoba.

Kombinovani kriterijumi ne uspevaju da objasne lični identitet. Ovo ne treba da čudi, s obzirom na to da se ni telesni ni psihološki kriterijumi nisu pokazali kao pojedinačno adekvatni. Telesni kriterijum nije nužan za identitet: protivprimer zamene tela. Ni psihološki kriterijum nije nužan: to je pokazao slučaj sa gubljenjem svesti. Telesni kriterijum nije ni dovoljan za identitet: to pokazuju slučajevi dicefalije. Isto važi i za psihološki kriterijum, ali na osnovu slučajeva fisije. Imajući ovo sve u vidu, ne čudi što se ništa bolje nisu pokazali ni prvi kombinovani kriterijum—koji tvrdi da su identitet tela i psihološko preklapanje nužni uslovi identiteta—ni drugi kombinovani kriterijum—koji tvrdi da su identitet tela i psihološko preklapanje dovoljni uslovi identiteta.

Na kraju možemo zaključiti da lični identitet ne objašnjavaju ni fizički faktori, ni psihološki faktori, ni kombinacija te dve vrste faktora, kao ni, najzad, pozivanje na dušu. Ali ako ništa od ovoga nije upotrebljivo kao objašnjenje ličnog identiteta, postavlja se pitanje šta bi uopšte moglo da objasni lični identitet? Filozofi na ovo pitanje za sada nemaju odgovor.