Ruski jezik

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za drugu upotrebu, pogledajte članak Ruski.
ruski
russkiй яzыk
Izgovor[ˈruskʲɪj jɪˈzɨk][1][2]
Govori se uRusija, manjine u zemljama bivšeg SSSR, imigrante zajednice oko sveta, značajno Izrael
Broj govornika
150 - 180 miliona (2010)[3], 260 miliona sa osobama kojima je drugi jezik)[4] (2012)
ćirilica (ruska ćirilica)
Zvanični status
Službeni jezik u
Spisak
Priznati manjinski jezik u
RegulišeRuski jezički institut[29] na Ruskoj akademiji nauka
Jezički kodovi
ISO 639-1ru
ISO 639-2rus
ISO 639-3rus
Procenat govornika ruskog jezika po državama u svetu 2014. godine
  0% - 1% govornika
  1% - 9% govornika
  10% - 19% govornika
  20% - 29% govornika
  30% - 39% govornika
  40% - 49% govornika
  Više od 50% govornika
{{{mapalt2}}}
Dijalekti ruskog jezika 1915.

Ostali dijalekti

  Severni ruski sa beloruskim uticajem
  Sloboda i Stepa (ukrajinski dijalekti)
  Stepni dijalekt ukrajinskog jezika sa ruskim uticajem
Procenat aktivne i pasivne upotrebe ruskog jezika u državama bivšeg Sovjetskog Saveza 2004.

Ruski jezik (rus. русский язык) je zvanični jezik Rusije, Belorusije, Kazahstana i Kirgistana, a u prošlo doba bio je jezik međunarodne komunikacije u SSSR.[30][31] Osim Rusije, koristi se u zemljama koje su ranije bile u sastavu SSSR, te isto tako i na područjima kompaktnog stanovištva emigranata iz zemalja bivšeg SSSR, kao što su Izrael, Nemačka, Kanada, Sjedinjene Američke Države, itd. — kao maternji jezik dela stanovništva i kao jezik međunarodne komunikacije. U Izraelu, na primer, prema podacima popisa stanovništva iz 1999. živi 750 hiljada iseljenih iz SSSR. Tamo se objavljuju ruski listovi, te funkcionišu ruske radio-stanice i televizijski kanali. Određeni broj onih koji znaju ruski nalazi se u Istočnoj Evropi, gde je ruski donedavno bio obavezan predmet u školama.

Prema podacima Kembridžove enciklopedije jezika, ruski kao prvi ili drugi jezik govori preko 455 miliona ljudi.[32] Prema podacima časopisa „Language Monthly“ (№ 3 za 1997), oko 285 miliona ljudi u svetu govori ruski jezik, što ga čini 4. jezikom po rasprostranjenosti. Od ovih, oko 160 miliona ga zove maternjim (što ga čini u tom pogledu 7. u svetu). Ruski jezik je jedan od 6 zvaničnih jezika UN. Godine 1999. proglašen je za četvrti najuticajniji jezik na svetu.[33]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Istorija ruskog književnog jezika

Ruski jezik pripada istočnoj grupi slovenskih jezika.

Kako se smatra, između 2. i 1. milenijuma p. n. e. od indoevropskih jezika se izdvojio protoslovenski dijalekat, koji se tokom 1. milenijuma preoblikovao u praslovenski jezik; u 6, 7. odnosno 8. veku posle Hrista raspao se na tri grupe: istočnu, zapadnu i južnu. Uz osnove istočnoslovenskog (koji se takođe zove i staroruski, odnosno древнерусский na ruskom, kad ga treba izdvojiti od ruskog jezika Moskovske kneževine) između 14. i 15. veka nastali su savremeni ruski, ukrajinski, i beloruski. Između 16. i 17. veka nastali su i severno- odnosno južnoruski dijalekti, sa hibridnim srednjoruskim u međuprostoru.

Centralizacija putem radija i televizije umanjuje razliku među dijalektima, ali samo u izvesnoj meri; sami izgovori stanovnika Moskve i Sankt Peterburga, dvaju najvećih grada, razlikuje se po naglasku.

„Слово о полку Игореве“ je među najpoznatijim i najstarijim književnim delima, dok je „Повесть временных лет“ među najpoznatijim delima srednjeg veka.

Istorija ruskog književnog jezika[uredi | uredi izvor]

Književnojezička tradicija staroruskog jezika nastavljena je na najneposredniji način u ruskom književnom jeziku. Krajem XII veka oslabila je državna moć Kijevske Rusije, ojačali su lokalni centri i postalo je izrazitije prisustvo dijalekatskih crta u staroruskom jeziku, da bi zatim sticaj više unutrašnjih i spoljašnjih faktora (tatarsko-mongolska najezda, a kasnije opasnost od poljske i litavske ekspanzije sa zapada) još više ubrzao proces formiranja posebnih istočnoslovenskih naroda i njihovih jezika. Politički i kulturni centar velikoruskog naroda bila je Rostovsko-suzdaljska zemlja, a kasnije - Moskovska država. Tokom XIV i XV veka na tlu Moskovske države formira se velikoruski narod, kao i velikoruski jezik sa osnovnim grupama dijalekata koje su se uglavnom sačuvale do danas.

U 14. veku završava se period opšteistočnoslovenskog, odnosno staroruskog jezika (drevnerusskiй яzыk) i počinje period staroruskog jezika u užem smislu (starorusskiй яzыk), koji je trajao do XVII veka; od XVII veka počinje period razvoja ruskog jezika; on se završava početkom XIX veka, kada se formira savremeni ruski jezik.

Iako je pismenost Moskovske države nastavljala tradiciju staroruske pismenosti, pod uticajem novih istorijskih okolnosti u njoj je došlo do nekih promena. One su bile najvidljivije u administrativnim dokumentima, u državnoj i poslovnoj prepisci, u čijoj osnovi je bio živi narodni velikoruski jezik. S druge strane, crkvenoslovenski jezik strogo je čuvan od inovacija, a bilo je i pokušaja njegove arhaizacije. U tome se ogleda tzv. drugi južnoslovenski uticaj na istočnoslovensku pismenost (prvi je bio u Х veku, a do drugog je došlo posle turskog prodora na Balkan kada su mnogi učeni ljudi izbegli pred osmanlijskom najezdom na slovenski istok).

Krajem XVI i početkom XVII veka dolazi do osetnijeg uticaja južnih govora na narodni jezik moskovskog centra. U izgovoru se učvršćuje „akanje“ (izgovor glasa /a/ na mestu neakcentovanog /o/, što je i danas karakteristično za ruski jezik). Međutim, u knjiškom jeziku čuva se „okanje“ i niz jezičkih crta koje se naslanjaju na crkvenoslovensku književnu tradiciju. Te i druge protivrečnosti prevladane su tek u XVIII veku, umnogome zaslugom književnika i naučnika Vasilija K. Trediakovskog, a posebno Mihaila V. Lomonosova i njegovog filološkog, pesničkog i ukupnog naučnog rada.[34] Iz Lomonosovljevog naučnog opusa za razvoj ruske gramatičke misli i formiranje ruskog književnog jezika naročito je značajna njegova Ruska gramatika, objavljena 1755. godine.

Lomonosov je praktično stabilizovao osnovne tendencije razvoja ruskog književnog jezika koje su bile nagoveštene u XVII veku. Posebno je bila značajna njegova teorija o tri stila u ruskom književnom jeziku, a to su visoki, srednji i niski stil, od kojih svaki ima i neke samo za njega karakteristične jezičke crte. U toku daljeg razvoja ruskog književnog jezika došlo je do jačanja žanrovske raznovrsnosti srednjeg stila i učvršćivanja njegovih normi, tako da je u prvoj polovini XIX veka, posebno tokom tridesetih i četrdesetih godina, formiran jedinstven književni jezik sa jedinstvenom književnojezičkom normom. Veliku ulogu u konstituisanju savremenog ruskog književnog jezika imala su dela ruskih pesnika, pisaca, naučnika i publicista XIX veka.

Razvoj ruske književnosti počeo je pošto su Istočni Sloveni primili hrišćanstvo (988. god)., a sa njim i pismenost. S knjigama na staroslovenskom i grčkom jeziku stizali su južnoslovenski i vizantijski uticaji. Stara ruska književnost razvila se iz književnosti Kijevske Rusije. Pored crkvene ubrzo se razvija i svetovna književnost, na primer hagiografije, propovedi i letopisi (jedan od najpoznatijih je Nestorov letopis, oko 1113. god.). U periodu feudalne rascepkanosti Kijevske Rusije i ekspanzije Polovana (XII vek) nastaju mnoga značajna književna dela, među njima i spev Slovo o Igorevom pohodu (1185—1187).

Posle perioda izvesnog zastoja u razvoju književnosti zbog mongolsko-tatarske najezde[35] (XIII-XIV vek) kijevska tradicija se od XIV do XVI veka nastavlja u Moskvi, Novgorodu, Tveru, Smolensku i Pskovu. U periodu konsolidacije ruske centralizovane države (XVI vek) preovladavale su publicističke tendencije do XVII veka, u kojem nastaje Žitije protopopa Avakuma, kao i nove svetovne književne vrste, dvorsko pozorište, silabička versifikacija. U XVII veku razvija se ruska književnost baroka (S. Polocki), ali još uvek književnost ima jake crkvene, naučne i publicističke funkcije. Od prve polovine XVIII veka dominira klasicizam (M. Lomonosov, A. Sumarokov i dr.), da bi u drugoj polovini XVIII veka, pod uticajem francuskog prosvetiteljstva, ojačali elementi društvene kritike u delima satiričara Denisa Fonvizina i Ivana Krilova. Gavrilo Deržavin uvodi u poeziju intimna osećanja i nagoveštava predromantizam i sentimentalizam, koji je delimično prisutan već sedamdesetih godina XVIII veka. Vodeći predstavnici sentimentalizma bili su Aleksandar N. Radiščev, sa revolucionarnom tematikom, i Nikolaj M. Karamzin. Predromantizam je doživeo uspon početkom XIX veka u elegičnoj poeziji Vasilija A. Žukovskog.

Ruska književnost postaje svetski poznata od Aleksandra S. Puškina, za kojim sledi plejada velikih ruskih književnika XIX veka: Mihail J. Ljermontov, Nikolaj V. Gogolj, Lav N. Tolstoj, Fjodor M. Dostojevski, Tjutčev, Fjodor Ivanovič, Ivan A. Gončarov, Nikolaj S. Ljeskov i drugi. Poezija Afanasija A. Feta i Inokentija F. Anjenskog, kao i proza Vsevoloda M. Garšina i Antona P. Čehova nagovestile su dolazak moderne. Taj period razmeđa dvaju vekova naziva se i srebrnim vekom ruske književnosti (njenim zlatnim vekom smatra se književnost prve polovine XIX veka). Aleksandar A. Blok, Andrej Beli, Valerij J. Brjusov i Fjodor K. Sologub vodeći su predstavnici simbolizma. Akmeizmom i futurizmom (L. Gumiljov, V. Majakovski, V Hlebnjikov i dr.) počeo je avangardni period u razvoju ruske književnosti, koji je Oktobarska revolucija učvrstila. Nove književne tendencije primetne su i u stvaralaštvu Aleksandra I. Kuprina, Ivana A. Bunjina, Leonida N. Andrejeva (kasnije ekspresioniste) kao i drugih pisaca toga vremena. Iako su se mnogi značajni pisci posle revolucije našli u emigraciji, avangardnost je tokom dvadesetih godina još postojala u brojnim književnim grupama (LEF, Serapionova braća, konstruktivisti i dr.) ili izvan takvih grupa. U to vreme stvaraju Ana A. Ahmatova, Osip E. Mandeljštam, Vladimir V. Majakovski, Marina I. Cvetajeva, Velimir Hlebnjikov, Boris L. Pasternak, Sergej A. Jesenjin, Leonid M. Leonov, Aleksej K. Tolstoj, Jevgenije I. Zamjatin, Nikolaj A. Zabolocki, Mihail M. Zoščenko i mnogi drugi.

Staljinističke represije taj razvoj zaustavljaju. Sledi period socijalističkog realizma sa srazmerno ređim delima koja od tog pravca odstupaju i imaju značajnu umetničku vrednost (npr. najpoznatiji romani M. M. Bulgakova i M. A. Šolohova), Sa nastupanjem političkog „otopljavanja“ (1954—1957) jačaju težnje za stvaranjem slobodnijeg književnog života i kritičkim prikazivanjem stvarnosti (npr. A. I. Solženjicin, A. P. Platonov i dr), kao i traganja za "izgubljenom tradicijom" i novim izražajnim mogućnostima (A. A. Voznesenski, V. P. Katajev, J. A. Jevtušenko, B. Š. Okudžava i mnogi drugi).

Osnovne reči i rečenice na ruskom jeziku[uredi | uredi izvor]

U zagradama je data približna transkripcija na srpskom jeziku. Podebljani delovi teksta označavaju mesto naglaska u reči.

  • da - (/da/) - da
  • net - (/nʲet/) - ne
  • Zdravstvuйte - (/'zdɾa.stvʊj.tʲe/) - Zdravo
  • Spasibo - (/spɐ'sʲibə/) - Hvala
  • Ne za čto - (/'nʲe zə ʂtə/) - Nema na čemu
  • Dobroe utro - (/'dobrəje 'utrə/) - Dobro jutro
  • Dobrый denь - (/'dobrɨj 'dʲenʲ/) - Dobar dan
  • Dobrый večer - (/'dobrɨj 'vʲet͡ɕer/) - Dobro veče
  • Do svidaniя - (/dɐ svʲɪ'danʲɪjə/) - Do viđenja
  • Kak vas zovut? - (/kak vas zɐ'vut/) - Kako se zovete?
  • Menя zovut - (/mʲɪ'nʲa zɐ'vut/) - Zovem se ...
  • Požaluйsta - (/pɐ'ʐɑɫstə/) - Molim Vas/te
  • Izvinite - (/ɪzvʲɪ'nʲitʲe/) - Izvinite
  • я - (/'ja/) - ja
  • mы - (/'mɨ/) - mi
  • tы - (/'tɨ/) - ti
  • vы - (/'vɨ/) - vi
  • oni - (/ɐ'nʲi/) - oni
  • Kak dela? - (/kɐg dʲɪ'ɫa/)? - Kako ste?
  • Bolьšoe spasibo. Horošo, a u vas? - (/bɐlʲ'ʂoje spɐ'sʲibə/ /xərɐˈʂo, a u 'vas/) - Mnogo hvala. Dobro, a vi?
  • žena - (/ʐɨ'na/) - supruga
  • muž - (/muʂ/) - suprug
  • slovo - (/'sɫo.və/) - reč
  • bukva - (/'bukvə/) - slovo
  • segodnя - (/sʲɪ'vodnʲə/) - danas

Pismo[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Ruska ćirilica

Ruski jezik se piše ruskim ćiriličnim pismom, alfabetom (rus. алфавит). Savremeni ruski alfabet (standardizovan 1918) poseduje 33 slova.

А а Б б В в Г г Д д Е е Ё ё
Ж ж З з И и Й й К к Л л М м
Н н О о П п Р р С с Т т У у
Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Щ щ Ъ ъ
Ы ы Ь ь Э э Ю ю Я я

Ruski jezik posle Sovjetskog Saveza — političke teme[uredi | uredi izvor]

Usled raspada Sovjetskog Saveza većina nezavisnih zemalja je otpočela politiku takozvane derusifikacije, mada u ovim zemljama i danas žive mnogobrojne etnički i jezički ruske manjine. Ovo se najpre desilo u zemljama Baltika, Moldaviji i Turkmenistanu. Ovakva politika dovela je do potpunog prekida školovanja na ruskom jeziku, prekid finansiranja lokalnih radio i televizijskih programa na ruskom jeziku, kao i za prevođenje radio i televizijskih programa iz Rusije, a povećani su i porezi za rusku periodičnu štampu.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Trubachyov, Oleg (2005). „Russkiй – Rossiйskiй. Istoriя, dinamika, ideologiя dvuh atributov nacii, V poiskah edinstva. Vzglяd filologa na problemu istokov Rusi.”. str. 216—227. 
  2. ^ Kamusella, Tomasz (2012). „The Change of the Name of the Russian Language in Russian from Rossiiskii to Russkii: Did Politics Have Anything to Do with It?” (PDF). Acta Slavica Iaponica. 32: 73—96. 
  3. ^ "Världens 100 största språk 2010" (The World's 100 Largest Languages in 2010), in Nationalencyklopedin
  4. ^ Russian language. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. maj 2015) University of Leicester. Pristupljeno 30 June 2014.
  5. ^ „Article 68. Constitution of the Russian Federation”. Constitution.ru. Pristupljeno 18. 06. 2013. 
  6. ^ „Article 17. Constitution of the Republic of Belarus”. President.gov.by. 11. 05. 1998. Arhivirano iz originala 02. 05. 2007. g. Pristupljeno 18. 06. 2013. 
  7. ^ Nazarbaev, N. (04. 12. 2005). „Article 7. Constitution of the Republic of Kazakhstan”. Constcouncil.kz. Arhivirano iz originala 20. 10. 2007. g. Pristupljeno 18. 06. 2013. 
  8. ^ (jezik: ruski) Statья 10. Konstituciя Kыrgыzskoй Respubliki
  9. ^ „Article 2. Constitution of Tajikistan”. Unpan1.un.org. Arhivirano iz originala 25. 05. 2017. g. Pristupljeno 18. 06. 2013. 
  10. ^ „Law on Language” (PDF). Unpan1.un.org. Pristupljeno 18. 06. 2013. 
  11. ^ http://www.gagauzia.md/ (05. 08. 2008). „Article 16. Legal code of Gagauzia (Gagauz-Yeri)”. Gagauzia.md. Arhivirano iz originala 05. 04. 2016. g. Pristupljeno 18. 06. 2013. 
  12. ^ (jezik: ruski) Statья 6. Konstituciя Respubliki Abhaziя
  13. ^ (jezik: ruski) Statья 4. Konstituciя Respubliki Юžnaя Osetiя
  14. ^ „Article 12. Constitution of the Pridnestrovskaia Moldavskaia Respublica”. Mfa-pmr.org. Arhivirano iz originala 27. 07. 2011. g. Pristupljeno 18. 06. 2013. 
  15. ^ „Article 17: English and Russian are official and working languages of GUAM.”. Arhivirano iz originala 05. 03. 2016. g. Pristupljeno 11. 04. 2017. 
  16. ^ „Law "On Principles of State Language Policy", Article 7”. Zakon2.rada.gov.ua. Pristupljeno 18. 06. 2013. 
  17. ^ The Constitution of Ukraine. Article 10.
  18. ^ a b „Russkiй яzыk stal regionalьnыm v Sevastopole, Doneckoй i Zaporožskoй obl.”. RosBusinessConsulting. 16. 08. 2012. Arhivirano iz originala 18. 08. 2012. g. Pristupljeno 16. 08. 2012. 
  19. ^ "Russkomu яzыku na Harьkovщine predostavili status regionalьnogo" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. decembar 2012). Ukrinform (jezik: ruski)
  20. ^ "Nikolaevskiй oblsovet sdelal russkiй яzыk regionalьnыm". Novosti Donbassa (jezik: ruski)
  21. ^ admіnіstracія, Odesьka deržavna (01. 06. 2013). „Pro zahodi щodo іmplementacії položenь Zakonu Ukraїni "Pro zasadi deržavnoї movnoї polіtiki" na teritorії Odesьkoї oblastі”. Oblrada.odessa.gov.ua. Arhivirano iz originala 12. 12. 2013. g. Pristupljeno 18. 06. 2013. 
  22. ^ a b v „List of declarations made with respect to treaty No. 148 (Status as of: 21/9/2011)”. Council of Europe. Arhivirano iz originala 22. 05. 2012. g. Pristupljeno 22. 05. 2012. 
  23. ^ „National Minorities Policy of the Government of the Czech Republic”. Vlada.cz. Pristupljeno 22. 05. 2012. 
  24. ^ Podporenko, Юriй (2001). „Bespraven, no vostrebovan. Russkiй яzыk v Uzbekistane”. Družba Narodov. Pristupljeno 27. 05. 2016. 
  25. ^ Hurramov, Šuhrat (11. 09. 2015). „Počemu russkiй яzыk nužen uzbekam?”. 365info.kz. Pristupljeno 27. 05. 2016. 
  26. ^ Abdullaev, Evgeniй (2009). „Russkiй яzыk: žiznь posle smerti. Яzыk, politika i obщestvo v sovremennom Uzbekistane”. Neprikosnovennый zapas. Pristupljeno 27. 05. 2016. 
  27. ^ Pьяnov, A. E. „STATUS RUSSKOGO ЯZЫKA V STRANAH SNG”. 2011. Pristupljeno 27. 05. 2016. 
  28. ^ „New York State Legislature”. 
  29. ^ „Russian Language Institute”. Ruslang.ru. Arhivirano iz originala 19. 07. 2010. g. Pristupljeno 16. 05. 2010. 
  30. ^ „Russian Language Enjoying a Boost in Post-Soviet States”. Gallup.com. 01. 08. 2008. Pristupljeno 16. 05. 2010. 
  31. ^ Arefьev, Aleksandr (2006). Padenie statusa russkogo яzыka na postsovetskom prostranstve. Demoskop Weekly (251). 
  32. ^ Crystal, D. 1997. The Cambridge Encyclopedia of Language. 2nd edition. Cambridge: Cambridge University Press.
  33. ^ Weber, G. 1999. “The World’s 10 Most Influential Languages.” In American Association of Teachers of French Bulletin, vol. 24, no. 3, January, 22-28.
  34. ^ Alex Preminger, Terry V. F. Brogan. The New Princeton encyclopedia of poetry and poetics. MJF Books, 1993. (originally from the Pennsylvania State University), p. 1104
  35. ^ Saunders, J. J. The History of the Mongol Conquests (2001)

Literatura[uredi | uredi izvor]

Na engleskom[uredi | uredi izvor]

Na ruskom[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ruski jezik na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Руски_језик&oldid=27548803”