Sovjetski rat u Avganistanu

Sovjetski rat u Avganistanu
Deo Hladnog rata i Avganistanskog rata
Sovjetski tenk na vatrenoj poziciji
Vreme 25. decembar 1979. — 15. februar 1989. (9 godina, 1 mesec i 3 sedmice) Mesto Avganistan Uzrok islamistička pobuna u Avganistanu Ishod sovjetsko povlačenje Avganistanski građanski rat
Sukobljene strane
Sovjetski Savez DR Avganistan uz podršku Indije	Mudžahedini uz podršku zemalja kao što su SAD, Pakistan i Kina
Komandanti i vođe
Boris Gromov Leonid Brežnjev Jurij Andropov Konstantin Černjenko Mihail Gorbačov Sergej Sokolov Babrak Karmal Mohamed Nadžibula	Ahmad Šah Masud, Abdul Ali Mazari, Gulbudin Hekmatijar, Sibgatula Modžadedi Indirektne ili sporedne uloge Muhamed Zial-el Hak, Osama Bin Laden
Jačina
118.000, 40.000 do 130.000 vladinih snaga	100.000 do 150.000 mudžahedina
Žrtve i gubici
preko 14.453 mrtvih, 53.753 ranjenih	1.000.000 mrtvih mudžahedina i civila, 5.000.000 avganistanskih izbeglica

Sovjetski rat u Avganistanu je bio devetogodišnji rat između Sovjeta i antisovjetskih snaga koji su se borili protiv avganistanske marksističke vlade. Sovjetski Savez je podržavao vladu, dok su pobunjenici dobijali pomoć iz mnogih zemalja, uključujući i Sjedinjene Američke Države i Pakistan.

Početno sovjetsko razmeštanje 40. armije u Avganistanu se desilo 25. decembra 1979, a konačno povlačenje trupa se desilo između 15. maja 1988. i 2. februara 1989. godine. Dana 15. februara Sovjetski Savez je zvanično objavio da su sve njegove trupe napustile zemlju.

Pozadina

Avganistan, raskršće srednje Azije, ima dugu istoriju oružanih sukoba. U 4. veku p. n. e., Aleksandar Veliki je ušao u ovu teritoriju, koja je tada bila deo Persijskog carstva, da bi zauzeo Baktriju (današnji Balkh). Invazije Skita i Turaka su sledile u potonjim vekovima. Godine 642, Arapi su osvojili ceo region i uveli islam.

Skoro neprohodne avganistanske planine i pustinjski teren su se odrazili na etnički i jezički jedinstveno stanovništvo. Paštuni su najdominantnija etnička grupa, zajedno sa Tadžicima, Hazarima, Ajmacima, Uzbecima, Turkmenima i ostalim manjim grupama.

Puč iz aprila 1978.

Šah Mohamed Zahir je nasledio presto i vladao je od 1933. do 1973. Zahirov rođak, Mohamed Daud, je bio premijer od 1953. do 1963. Marksistička Narodna demokratska partija Avganistana (NDPA) je bila označena kao najzaslužnija za značajan razvitak tokom tih godina. 1967, NDPA se podelila na dve strane: Kalk (Masovna) frakciju na čelu sa Nur Muhamedom Tarakijem i Hafizulom Aminom i Parčam (Zastava) frakciju na čelu sa Babrakom Kamalom.

Bivši premijer je preuzeo vlast vojnim udarom, skoro bez krvi, 17. jula 1973. kroz optužbe za korupciju i lošu ekonomsku situaciju. Daud je okončao monarhiju, ali njegovi pokušaji socijalnih i ekonomskih reformi su bili neuspešni. Jaka opozicija iz frakcija NDPA je izazvala represije Daudovog režima. Sa ciljem okončanja Daudove vladavine, frakcije NDPA su se ujedinile. 27. aprila 1978, NDPA je u Saur revoluciji zbacila i pogubila Dauda zajedno sa članovima njegove porodice. Nur Muhamed Taraki, generalni sekretar NDPA, je postao predsednik Revolucionarnog saveta i premijer novouspostavljene Demokratske Republike Avganistan.

Marksistička vlada

Tokom prvih 18 meseci vladavine, NDPA je izvršila marksističke reforme. Zakon o reformama bračnih običaja i agrarna reforma su bile loše shvaćene od strane populacije duboko prožete Islamom i starim običajima. Hiljade pripadnika tradicionalne elite, verskih poglavara i inteligencije je progonjeno. U okviru NDPA, sukobi su rezultovali čistkama, progonstvima i pogubljenjima.

Do leta 1978, pobuna je započela u regionu Nuristan u istočnom Avganistanu i civilni rat se proširio po zemlji. Septembra 1979, zamenik premijera Hafizula Amin je preuzeo vlast nakon pucnjave u palati u kojoj je ubijen premijer Taraki. Preko 2 meseca nestabilnosti je obeležilo Aminijev režim pošto se on borio i protiv svojih protivnika u NDPA i narastajuće pobune.

Bivši direktor CIA, Robert Gejts, je napisao u svojim memoarima da je američka obaveštajna služba počela da pruža pomoć protivničkim frakcijama u Avganistanu 6 meseci pre sovjetskog razmeštanja. 3. jula 1979, američki predsednik Džimi Karter je potpisao direktivu kojom je CIA dobila ovlašćenje da vrši prikrivene propagandne operacije protiv revolucionarnog režima. Ova informacija je obnovila debatu oko razloga izbijanja rata. Pristalice američke intervencije, navodeći Brežnjevljevu doktrinu, su tvrdile da su namere Sovjetskog Saveza da kontroliše Avganistan bile jasne. Protivnici tvrde da su SAD namerno dale Sovjetskom Savezu povod za rat da ga uvuče u sukob koji ne bi bio dobijen zbog velikih troškova.

Dalje, režimi Sovjetskog Saveza i Avganistana su održavali dobre diplomatske odnose. Pre sovjetskog razmeštanja, više od 400 sovjetskih vojnih savetnika je bilo razmešteno u Avganistanu u maju 1978. 7. jula 1979, SSSR je poslao padobranski bataljon kao odgovor na zahtev avganistanske vlade. Naknadni zahtevi avganistanske vlade nisu se odnosili na veće jedinice, nego na manje posade. Sa Avganistanom u kobnoj situaciji tokom koje je zemlja bila pod najezdom pobune podržane spolja, Sovjetski Savez je razmestio 40. armiju kao odgovor na prethodne zahteve od Vlade Avganistana. 40. armija se sastojala od dve motorizovane divizije, padobranske divizije, jurišne brigade i dva odvojena motorizovana puka.

Sovjetsko razmeštanje

Štab sovjetske 40. armije. Pre razmeštanja to je bila Tadžbegova palata, gde je ubijen Amin. Slika Mihaila Jevstafijeva

Decembra 1978, SSSR je potpisao bilateralni sporazum o prijateljstvu i saradnji sa Avganistanom koji je dopuštao razmeštanje sovjetskih vojnika u slučaju avganistanskog zahteva. Sovjetska vojna pomoć se povećala i Aminov režim je postajao sve zavisniji od sovjetske vojne pomoći i savetnika. Ipak, do oktobra 1979. odnosi između Avganistana i Sovjetskog Saveza su se poremetili, verovatno zbog Aminovog odbijanja sovjetskog predloga da stabilizuje svoju vladu.

Islamski gerilci u planinskim predelima su šikanirali avganistansku vojsku do tačke da se predsednik Amin obratio Sovjetskom Savezu da poveća pomoć. Sovjetski Savez je odlučio da pruži pomoć Avganistanu u cilju očuvanja avganistanske revolucije, ali je verovao da je Amin kao predsednik Avganistana nesposoban da izvrši ovaj zadatak. Sovjetski lideri, na osnovu informacija koje im je pružao KGB, su mislili da Amin destabilizuje situaciju u Avganistanu. Poslednji argument da se ukloni Amin je bila informacija od agenata KGB iz Kabula: navodno, dvojica Aminovih telohranitelja je ubilo bivšeg predsednika Turakija jastukom i Amin je osumnjičen da je agent CIA. Ipak, bilo je nekoliko skeptika među sovjetskim vojnim savetnicima u avganistanskoj armiji, na primer general Vasili Zaplatin, tadašnji politički savetnik, koji je tvrdio da je četvoro mlađih Tarakijevih ministara bilo odgovorno za destabilizaciju. Još jedan jak argument protiv verovanja da je Amin bio američki agent je da je on uvek i svuda pokazivao zvanično prijateljstvo sa Sovjetskim Savezom. I nakon pogubljenja Amina i dvojice njegovih sinova, njegova supruga je tvrdila da su ona i njihov preostali sin i dve ćerke želeli da idu samo u Sovjetski Savez, jer je njen muž bio njihov prijatelj. Ona je na kraju i otišla da živi u Sovjetski Savez. Ipak, Zaplatin nije uspeo da dokaže ovo.

22. decembra, sovjetski savetnici u avganistanskoj armiji su ih savetovali da izvrše periodična održavanja tenkova i ostale važne opreme. U međuvremenu, telekomunikacione veze do područja izvan Kabula su presečene, čime je prestonica ostala izolovana. Sa narušenom bezbednosnom situacijom, veliki broj sovjetskih padobranskih trupa sa pridružio stacioniranim kopnenim trupama i počeo je da sleće u Kabul. Istovremeno, Amin je premestio svoju predsedničku kancelariju u Tadžbegovu palatu, verujući da je to mesto sigurnije od mogućih pretnji.

27. decembra, 1979, 700 vojnika, uključujući 54 pripadnika specijalnih snaga KGB iz odreda Alfa i Zenit, preobučenih u avganistanske uniforme, je zauzelo važne vladine, vojne i medijske zgrade u Kabulu, uključujući i primarnu metu – Tadžbegovu palatu, gde su uklonili predsednika Amina. Operacija je počela u 19:00, kada su sovjetske specijalne snage (iz grupe Zenit) raznele kabulski komunikacioni čvor, parališući time avganistansku vojnu komandu. U 19:15 je počeo juriš na Tadžbegovu palatu koji je trajao 45 minuta. Istovremeno su zauzeti i ostali objekti (na primer Ministarstvo unutrašnjih poslova u 19:15). Operacija se završila sa potpunim uspehom ujutro 28. decembra. Sovjetska vojna komanda u Termezu je objavila na radio Kabulu da je Avganistan oslobođen Aminove vladavine.

Prema sovjetskom Politbirou, oni su pridržavali Sporazuma o prijateljstvu, saradnji i dobrim susedskim odnosima koji je potpisao prethodni predsednik Taraki. Moskva je računala da će Aminov pad okončati borbe za vlast u NDPA i takođe smanjiti avganistansko nezadovoljstvo.

Sovjeti su izjavili da je pogubljenje Hafizule Amina obavio Avganistanski revolucionarni centralni komitet. Komitet je onda za predsednika vlade izabrao bivšeg zamenika premijera Babraka Karmala, koji je bio premešten na relativno beznačajno mesto ambasadora u Čehoslovačkoj nakon pobede Kalka.

Sovjetske kopnene trupe su ušle u Avganistan sa severa 27. decembra. Ujutro, padobranska divizija iz Vitebska je sletela na aerodrom u Bagramu i razmeštanje sovjetskih trupa u Avganistanu je počelo.

Brežnjev je odbio ukupno 18 zvaničnih zahteva za vojnu pomoć od avganistanske vlade pre nego što je zapravo naredio slanje sovjetskih vojnika u Avganistan. Operacija po Sovjetima nije bila invazija u legalnom smislu, a SSSR je tvrdio da je takvo imenovanje bilo rezultat američke antisovjetske propagande.

Sovjetske operacije

Posle razmeštanja, sovjetski vojnici nisu bili sposobni da uspostave vlast izvan Kabula. Više od 80% države je još uvek bilo van efikasne vladine kontrole. Početna misija da se brane gradovi i instalacije je proširena na borbu sa antikomunističkim Mudžahedinima, koristeći uglavnom sovjetske rezerviste.

Rani vojni izveštaji otkrivaju teškoće na koje su sovjetske snage nailazile tokom borbi u planinskim terenima. Sovjetskoj armiji nije bila poznata takva borba, nije imala trening za borbu protiv gerilaca, a njeno oružje i vojna oprema, posebno oklopni transporteri i tenkovi, su ponekad bili neefikasni ili ranjivi u planinskom okruženju. Teška artiljerija je često korištena u borbama sa pobunjenicima.

Avganistanske gerilce su finansirale i obučavale Sjedinjene Države i njeni saveznici. Od posebnog značaja su bile donacije američkih protiv-avionskih sistema FIM-92 Stinger, koje je uvećalo gubitke sovjetskog vazduhoplovstva. Takođe, gerilci su bili u stanju da napadaju avione kada sleću ili poleću sa aerodroma.

Međunarodni diplomatski odgovor je bio neujednačen, u rasponu od odlučnih upozorenja do bojkota Letnjih Olimpijskih igara 1980 u Moskvi. Američki predsednik Karter je izjavio da je sovjetski napad bio ”najozbiljnija pretnja miru još od Drugog svetskog rata”.

Sovjetski vojnici su često bili u situaciji da se bore protiv civila zbog lukave taktike gerilaca. Operacije zarobljavanja pobunjeničkih odreda su često bile neuspešne i morale su da se ponavljaju u istom području jer su pobunjenici bežali u planine, a vraćali su se kada su Sovjeti odlazili.

Sovjetski vojnik na položaju (Mihail Jevstafijev)

Polovinom osamdesetih, avganistanski pokret otpora, uz podršku iz Sjedinjenih Država, Velike Britanija, Kine, Saudijske Arabije, Pakistana i drugih zemalja, je doprineo visokim gubicima za Moskvu i do zatezanja međunarodnih odnosa.

U maju 1985, sedam glavnih pobunjeničkih organizacija je osnovalo savez da bi koordinisale njihove vojne operacije protiv Sovjetske armije. Krajem 1985, grupe su bile aktivne u i oko Kabula, pokrećući raketne napade i zajedničke operacije protiv komunističke vlade. Nemogućnost Sovjetskog Saveza da uguši vojnu pobunu, pridobije značajniji broj avganistanskih pristalica i saveznika ili da obnovi avganistansku armiju je zahtevalo da poveća direktnu upotrebu svojih snaga da bi se borio protiv pobunjenika.

Mohamed Nadžibulah (1986—1989)

Vlada predsednika Karmala je bila neefikasna. Dalje oslabljena podelama u NDPA i u Parčam frakciji, napori vlade da poveća svoju podršku su rezultovali neuspehom.

Na kraju, Karmal je zamenjen 1986. Mohamedom Nadžibulahom, bišim šefom avganistanske tajne policije (KHAD).

U novembru 1986, Nadžibulah je postao izabrani predsednik i usvojen je novi ustav. Neke od novina ubačene u ustav su bili višepartijski politički sistem, sloboda govora i islamski pravni sistem u nezavisnom pravosuđu. On je takođe 1987. predstavio politiku nacionalnog pomirenja, koju su razvili stručnjaci iz Komunističke partije Sovjetskog Saveza, i kasnije korištena u drugim regionima sveta. Uprkos velikim očekivanjima, nova politika nije učinila popularnijim režim koji je podržavala Moskva prvenstveno zbog ogromne finansijske i medijske podrške zapada muslimanskim fundamentalistima.

Nezvanični pregovori oko sovjetskog povlačenja iz Avganistana su počeli još 1982. 1988, vlade Pakistana i Avganistana, uz garancije SAD i Sovjetskog Saveza, su potpisale sporazum kojim su prevaziđene važnije razlike između njih poznat kao Ženevski sporazum. Ujedinjene nacije su poslale specijalnu misiju da nadgleda proces.

Na ovaj način, Nadžibulah je stabilizovao svoju političku poziciju dovoljno da počne da podržava napore Sovjetskog Saveza za povlačenje. 20. jula 1987, objavljeno je povlačenje sovjetskih snaga iz Avganistana.

Među ostalim stvarima koje je Ženevski sporazum utvrdio je i američko i sovjetsko nemešanje u unutrašnje probleme Pakistana i Avganistana i raspored za potpuno sovjetsko povlačenje iz Avganistana do 15. februara 1989.

14.453 sovjetskih vojnika je ubijeno od 1979. do 1989, dok je na muslimanskoj strani poginulo između 150.000 i 180.000 mudžahedina. Procenjeno je da je milion Avganistanaca umrlo kao rezultat nemira tokom ovog perioda.

Posledice

Rat u Avganistanu je imao jak uticaj na spoljnu politiku Sovjetskog Saveza. On je bio jedan od ključnih razloga za prekid vladavine Komunističke partije. Rat je pokrenuo verske, nacionalne i etničke pokrete u većinskoj islamskoj populaciji centralnih sovjetskih republika blizu Avganistana. Armija je bila demoralizovana kao rezultat stalnih optužbi da je bila invaziona.

Poznati disident, akademik Andrej Saharov, javno je objavio aktivnosti Sovjetskog Saveza u Avganistanu. Shvatanje da se Sovjetska armija bori protiv islama u Avganistanu je dovelo do uspona islamskog fundamentalizma u centralnoazijskim republikama i verovatno do jačanja pokreta za nezavisnost u Čečeniji.

Građanski rat u Avganistanu se nastavio posle sovjetskog povlačenja. Nadžibulahov režim, iako nije uspeo da osvoji podršku, teritorije ili međunarodno priznanje, je uspeo da ostane na vlasti do 1992. Ipak, on je pao nakon prebega generala Abdula Rašida Dostana i njegove uzbečke milicije na stranu Talibana u martu.

Proizvodnja žita je opadala prosečno 3,5% godišnje između 1978. i 1990. zbog borbi, nestabilnosti u seoskim područjima, duge suše i propale infrastrukture. Sovjetski napori da se prekine proizvodnja u područjima pod kontrolom pobunjenika je takođe dovelo do ovog pada. Dalje, sovjetski napori da se centralizuje ekonomija kroz državno vlasništvo i kontrolu i povezivanju farmi u veće kolektivne farme je dovelo do ekonomskog pada.

Tokom povlačenja sovjetskih vojnika, avganistanska polja prirodnog gasa su zatvorena da bi se sprečile sabotaže. Obnavljanje proizvodnje gasa je bilo sprečeno unutrašnjim razdorima i prekidom tradicionalnih trgovinskih odnosa nakon raspada Sovjetskog Saveza

Izvori

• Dogramadžijev, Zoran (1988). „Kako ne pognuti glavu. Sve je više znakova da se posle osam godina bliži sporazum o povlačenju sovjetskih trupa iz Avganistana”. NIN - Nedeljne informativne novine. 

Spoljašnje veze

• Ostali izvori
• Boris Gromov „Ograničeni kontingent“