Čarls Tomson Ris Vilson

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Čarls Tomson Ris Vilson
CH FRS
Vilson 1927. godine
Lični podaci
Datum rođenja(1869-02-14)14. februar 1869.
Mesto rođenjaGlenskor, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti15. novembar 1959.(1959-11-15) (90 god.)
Mesto smrtiKarlops, Ujedinjeno Kraljevstvo
Naučni rad
Poljefizika
NagradeNobelova nagrada za fiziku (1927)

Čarls Tomson Ris Vilson CH, FRS (engl. Charles Thomson Rees Wilson, 14. februar 1869 – 15. novembar 1959) bio je škotski fizičar i meteorolog koji je dobio Nobelovu nagradu za fiziku 1927. godine "za otkriće metode koja čini vidljivim putanje naeletrisanih čestica kondenzovanjem pare".[1][2][3]

Izabran je za člana Kraljevskog društva 1900. godine.[4]

Obrazovanje i rani život[uredi | uredi izvor]

Vilson je rođen u župi Glenkors, Midlotijan, od majke Eni Klark Harper i oca Džona Vilsona, uzgajivača ovaca. Nakon što mu je otac umro 1873. godine, preselio se sa porodicom u Mančester. Uz finansijsku podršku svog polubrata studirao je biologiju na Ovens koledžu, sada Univerzitetu u Mančesteru, sa namerom da postane lekar. Godine 1887, diplomirao je na Visokoj školi. Dobio je stipendiju za pohađanje koledža Sidni Saseks u Kembridžu, gde se zainteresovao za fiziku i hemiju. Godine 1892, dobio je odlikovanje 1. klase u oba dela Prirodoslovnog triposa.[5][6][7]

Karijera[uredi | uredi izvor]

On se posebno interesovao za meteorologiju, i 1893. je počeo da proučava oblake i njihova svojstva. Počevši od 1894. godine, neko vreme je radio u opservatoriji na Ben Nevisu,[8] gde je vršio zapažanja formiranja oblaka. Posebno ga je fascinirala pojava glorija.[9] Zatim je pokušao da reprodukuje ovaj efekat u manjem obimu u Laboratoriji Kevendiš u Kembridžu, šireći vlažan vazduh unutar zatvorenog kontejnera. Kasnije je eksperimentisao sa stvaranjem tragova oblaka u svojoj komori kondenzacijom na jone nastale radioaktivnošću. Nekoliko njegovih komora za oblake je sačuvano.[10]

Vilson je postao član koledža Sidni Saseks, i univerzitetski predavač i demonstrator 1900. godine.[3] Deo studenata ga je smatrao lošim predavačem, zbog izraženog mucanja.[11]

Doprinosi[uredi | uredi izvor]

Pronalazak komore za oblake bio je prevashodno Vilsonovo prepoznatljivo dostignuće, koje mu je donelo Nobelovu nagradu za fiziku 1927. godine.[7] Laboratorija Kevendiš ga je pohvalila za stvaranje „nove i upečatljive metode istraživanja svojstava jonizovanih gasova“.[12] Oblačna komora je omogućila ogromne eksperimentalne napredke u proučavanju subatomskih čestica i oblasti fizike čestica uopšte. Neki su pripisali Vilsonu zasluge što je uopšte omogućio proučavanje čestica.[9]

Spomen ploča na Ben Nevisu o tamošnjoj opservatoriji i Č.T.R. Vilsonova oblačna komora

Vilson je objavio brojne radove o meteorologiji i fizici, na teme koje su obuhvatale rendgenske zrake,[13] jonizaciju,[14] formiranje grmljavinskih oblaka,[15] i druge meteorološke pojave.[9] Vilson je možda takođe posmatrao crvene vilenjake 1924. godine, 65 godina pre njihovog zvaničnog otkrića.[16] Vremenske prilike su bile fokus Vilsonovog rada tokom njegove karijere, od njegovih ranih zapažanja na Ben Nevisu do njegovog završnog rada, o grmljavinskim oblacima.[17][15]

Metod[uredi | uredi izvor]

Retrospektivno, Vilsonov eksperimentalni metod je pridobio određenu pažnju naučnika.

U periodu naučnog istraživanja koje je karakterisala podela između „analitičkih” i „morfoloških” naučnika, Vilsonov metod istraživanja predstavljao je hibrid. Dok su neki naučnici verovali da fenomene treba posmatrati u čistoj prirodi, drugi su predložili laboratorijski kontrolisane eksperimente kao glavni metod za istraživanje. Vilson je koristio kombinaciju metoda u svojim eksperimentima i istraživanjima.[18] Vilsonov rad „učinio je vidljivim stvari čija su svojstva ranije bila zaključena samo indirektno“.[9]

Nazvan je „skoro poslednjim od velikih individualnih eksperimentatora u fizici“.[11] On je koristio svoju oblačnu komoru na različite načine da demonstrira operativne principe stvari kao što su subatomske čestice i rendgenski zraci.[13][14] Ali njegovo primarno interesovanje, i tema većine njegovih radova, bila je meteorologija.[18]

Nagrade, priznanja i zaostavština[uredi | uredi izvor]

Vilson je izabran za kolegu Kraljevskog društva (FRS) 1900. godine.[1]

Originalna komora za oblake Č.T.R. Vilsona
Vilsonova komora za oblake u AEC-ovoj Nacionalnoj laboratoriji u Brukhejvenu

Za pronalazak oblačne komore dobio je Nobelovu nagradu za fiziku 1927. godine.[9][7] Ovu nagradu je podelio sa američkim fizičarem Arturom Komtonom, nagrađenim za svoj rad na korpuskularnoj prirodi zračenja.[17] Uprkos Vilsonovom velikom doprinosu fizici čestica, on je ostao zainteresovan za atmosfersku fiziku, posebno atmosferski elektricitet, tokom cele svoje karijere..[19][20] Na primer, njegov poslednji istraživački rad, objavljen 1956. kada je bio u svojim kasnim osamdesetim (u to vreme bio je najstariji FRS koji je objavio rad u časopisima Kraljevskog društva), bio je o atmosferskom elektricitetu.[15]

Krater Vilson na Mesecu je nazvan po njemu, Aleksandru Vilsonu i Ralfu Elmeru Vilsonu.[21] Formacije Vilsonovog kondenzacionog oblaka koje nastaju nakon velikih eksplozija, kao što su nuklearne detonacije, dobile su ime po njemu.[22] U njegovu čast imenovano je Vilsonovo društvo, naučno društvo koledža Sidni Saseks u Kembridžu,[23] kao i ČTR Vilsonov institut za atmosferski elektricitet,[24] posebna interesna grupa za atmosferski elektricitet Kraljevskog meteorološkog društva.[25]

Arhivu Č.T.R. Vilsona održava Arhiv Univerziteta u Glazgovu.[26]

Godine 2012, Kraljevsko društvo Edinburga održalo je sastanak u čast Vilsona, „velikog škotskog fizičara“.[20]

Lični život[uredi | uredi izvor]

Godine 1908, Vilson se oženio sa Džesi Frejzer, ćerkom sveštenika iz Glazgova. Par je imao četvoro dece. Porodica ga je poznavala kao strpljivog i radoznalog. On je voleo šetnje po brdima u blizini njegove kuće.[16] Čarls je umro u svojoj kući u Karlopsu 15. novembra 1959. godine, okružen porodicom.[5]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Blackett, P. M. S. (1960). „Charles Thomson Rees Wilson 1869–1959”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 6: 269—295. S2CID 73384198. doi:10.1098/rsbm.1960.0037. 
  2. ^ 1920-1992., Asimov, Isaac (1982). Asimov's biographical encyclopedia of science and technology : the lives and achievements of 1510 great scientists from ancient times to the present chronologically arranged (2. rev. izd.). Garden City, N.Y.: Doubleday. ISBN 978-0-385-17771-9. OCLC 7812956. 
  3. ^ a b Charles Thomson Rees Wilson's biography
  4. ^ Blackett, Patrick Maynard Stuart (1960). „Charles Thomson Rees Wilson, 1869-1959”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society (na jeziku: engleski). 6: 269—295. ISSN 0080-4606. S2CID 73384198. doi:10.1098/rsbm.1960.0037. 
  5. ^ a b Longair, Malcolm S. (2006). „Wilson, Charles Thomson Rees (1869–1959)”. Oxford Dictionary of National Biography (Online izd.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/36950.  (Subscription or UK public library membership required.)
  6. ^ „Wilson, Charles Thomson Rees (WL888CT)”. Kembridž baza podataka alumnista. Univerzitet u Kembridžu. 
  7. ^ a b v „C.T.R. Wilson - Biographical”. Nobelprize.org. Nobel Media AB. Pristupljeno 28. 1. 2017. 
  8. ^ Williams, Earle R. (1. 8. 2010). „Origin and context of C. T. R. Wilson's ideas on electron runaway in thunderclouds”. Journal of Geophysical Research: Space Physics (na jeziku: engleski). 115 (A8): A00E50. Bibcode:2010JGRA..115.0E50W. ISSN 2156-2202. doi:10.1029/2009JA014581. 
  9. ^ a b v g d Brocklehurst, Steven (7. 12. 2012). „Charles Thomson Rees Wilson: The man who made clouds”. BBC News (na jeziku: engleski). Pristupljeno 8. 6. 2017. 
  10. ^ Phillipson, Tacye (decembar 2016). „Surviving Apparatus Showing the Early Development of the Cloud Chamber”. Bulletin of the Scientific Instrument Society. 
  11. ^ a b Halliday, E.C. (1970). „Some Memories of Prof. C.T.R. Wilson, English Pioneer in work on Thunderstorms and Lightning”. Bulletin of the American Meteorological Society. 51 (12): 1133—1135. Bibcode:1970BAMS...51.1133H. doi:10.1175/1520-0477(1970)051<1133:smopct>2.0.co;2 Slobodan pristup. 
  12. ^ A history of the Cavendish laboratory 1871–1910.With 3 portraits in a collotype and 8 other illustrations. London. 1910. hdl:2027/coo1.ark:/13960/t0ns19f2h. 
  13. ^ a b Wilson, C. T. R. (1. 8. 1923). „Investigations on X-Rays and $ \beta $-Rays by the Cloud Method. Part I. X-Rays”. Proceedings of the Royal Society of London A: Mathematical, Physical and Engineering Sciences (na jeziku: engleski). 104 (724): 1—24. Bibcode:1923RSPSA.104....1W. ISSN 1364-5021. doi:10.1098/rspa.1923.0090 Slobodan pristup. 
  14. ^ a b Wilson, C. T. R. (9. 6. 1911). „On a Method of Making Visible the Paths of Ionising Particles through a Gas”. Proceedings of the Royal Society of London A: Mathematical, Physical and Engineering Sciences (na jeziku: engleski). 85 (578): 285—288. Bibcode:1911RSPSA..85..285W. ISSN 1364-5021. doi:10.1098/rspa.1911.0041 Slobodan pristup. 
  15. ^ a b v Wilson, C. T. R. (2. 8. 1956). „A Theory of Thundercloud Electricity”. Proceedings of the Royal Society of London A: Mathematical, Physical and Engineering Sciences (na jeziku: engleski). 236 (1206): 297—317. Bibcode:1956RSPSA.236..297W. ISSN 1364-5021. S2CID 98637297. doi:10.1098/rspa.1956.0137. 
  16. ^ a b Bowler, Sue (7. 12. 2012). „C T R Wilson, a Great Scottish Physicist: His Life, Work and Legacy” (PDF). 
  17. ^ a b „C. T. R. Wilson”. Physics Today (na jeziku: engleski). 2017. doi:10.1063/pt.5.031417. 
  18. ^ a b Gooding, David; Pinch, Trevor; Schaffer, Simon (18. 5. 1989). The Uses of Experiment: Studies in the Natural Sciences (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. ISBN 9780521337687. 
  19. ^ Harrison, Giles (1. 10. 2011). „The cloud chamber and CTR Wilson's legacy to atmospheric science” (PDF). Weather (na jeziku: engleski). 66 (10): 276—279. Bibcode:2011Wthr...66..276H. ISSN 1477-8696. S2CID 2428610. doi:10.1002/wea.830. 
  20. ^ a b Aplin, Karen L. (1. 4. 2013). „CTR Wilson – Honouring a Great Scottish Physicist”. Weather (na jeziku: engleski). 68 (4): 96. Bibcode:2013Wthr...68...96A. ISSN 1477-8696. doi:10.1002/wea.2095 Slobodan pristup. 
  21. ^ „Planetary Names: Crater, craters: Wilson on Moon”. planetarynames.wr.usgs.gov (na jeziku: engleski). Pristupljeno 28. 1. 2017. 
  22. ^ Glasstone, Samuel; Dolan, Philip J., ur. (1977). The effects of nuclear weapons (3rd izd.). Washington: U.S. Department of Defense. str. 45. hdl:2027/uc1.31822004829784. 
  23. ^ „About | Wilson Society”. www.srcf.ucam.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 28. 1. 2017. 
  24. ^ CTR Wilson Institute for Atmospheric Electricity
  25. ^ Royal Meteorological Society
  26. ^ „Papers of Charles Thomson Rees Wilson, 1869–1959, Nobel Prize winner and Professor of Natural Philosophy, University of Cambridge – Archives Hub”. Pristupljeno 28. 1. 2017. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Čarls Tomson Ris Vilson na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Чарлс_Томсон_Рис_Вилсон&oldid=27674884”