Пређи на садржај

Љубо Илић

С Википедије, слободне енциклопедије
љубо илић
Љубо Илић
Лични подаци
Датум рођења(1905-04-16)16. април 1905.
Место рођењаСплит, Аустроугарска
Датум смрти17. март 1994.(1994-03-17) (88 год.)
Место смртиБеоград, Србија, СР Југославија
Професијадипломата
Породица
СупружникЗинка Кунц
Деловање
Члан КПЈ одпре рата
Учешће у ратовимаШпански грађански рат
Други светски рат
СлужбаИнтернационалне бригаде
Покрет отпора
Југословенска армија
19361939.
19431945.
19451946.
Чинмајор НРА
генерал-мајор ЈНА у резерви
Посланик ФНРЈ у Норвешкој
Период19511953.
ПретходникСрећко Шиловић
НаследникРадивој Увалић
Амбасадор ФНРЈ у Мексику
Период19531958.
ПретходникКарло Мразовић
НаследникДалибор Солдатић
Амбасадор ФНРЈ у Данској
Период19571962.
ПретходникМилош Царевић
НаследникЛазар Лилић
Амбасадор СФРЈ у Швајцарској
Период19671970.
ПретходникМара Радић
НаследникВасилије Миловановић
Херој
Народни херој од27. новембра 1953.

Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден партизанске звезде са златним венцем Орден заслуга за народ са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем
Партизанска споменица 1941.
инострана одликовања:
Ратни крст Орден Легије части

Љубо Илић (Сплит, 16. април 1905Београд, 17. март 1994) био је учесник Шпанског грађанског рата и Француског покрета отпора, током Другог светског рата, дипломата и друштвено-политички радник СФРЈ и народни херој Југославије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 16. априла 1905. године у Сплиту. Због лошег материјалног стања, у веома тешким условима завршио је Средњу техничку школу. Године 1926, средствима из властите зараде, отишао је на студије у Француску.

Дипломирао је архитектуру и урбанизам на Техничком факултету на Сорбони, 1931. године. По завршетку студија, био је један од покретача часописа за архитектуру, „Архитектура данас“ (фр. Architecture d’aujourd’hui) и организатор изложбе групе „Земља“.[1] У Паризу је, с групом студената-марксиста, преузео управу Удружења југословенских студената, а био је и секретар антифашистичких публикација „Ами ди Монд“ и месечника „План“. Издавао је, у име југословенских радника, „Исељенички гласник“. Био је секретар Емиграционе комисије, а извесно време радио је и у техници Комунистичке партије Југославије (КПЈ), која је обезбеђивала штампање партијског органа „Пролетер“ и органа КП Словеније „Дело“. Учествовао је и у организовању канала којим се партијска штампа пребацивала у Југославију, углавном посредством морнара и лука Солун, Сплит, Ријека и Трст.

Шпански грађански рат

[уреди | уреди извор]

По одобрењу Централног комитета КПЈ, отишао је, августа 1936. године, као добровољац у Шпанију. Ступио је у батаљон „Домбровски“ и укључио се у борбе које су се тамо водиле. Био је политички комесар, а затим командир чете. У једној од борби за одбрану Мадрида тешко је рањен. После изласка из болнице, отишао је у Албасете на официрски курс. Затим је у Андалузији, у позадини Франкових трупа, организовао герилске партизанске одреде, од којих је накнадно формиран 14. партизански корпус. На арагонском фронту учествовао је у офанзиви на Сарагосу. Рањен је још два пута. Због привремене неспособности за фронт, постављен је за команданта Војне партизанске академије код Барселоне.

Јула 1938. постао је командант 76. партизанске дивизије; с њом је учествовао у последњим борбама у Шпанији, када је преузео команду 14. гуериљског корпуса. Био је директно у вези са Начелником Генералштаба, генералом Висенте Рохом, и заштитница при повлачењу Армије Ебро и Десете армије. У том периоду водио је, пуна два месеца, тешке борбе.

Имао је чин мајора Шпанске републиканске армије, и био одликован Орденом де Ћора и Орденом де Суфримиенто пор ла Патриа.

Учешће у Француском покрету отпора

[уреди | уреди извор]
Орден француске Легије части

Половином фебруара 1939. године доспео је, с осталим борцима Интернационалних бригада, у логор Сен Сипријен, у Француској. Крајем марта изашао је из логора, и по партијској директиви живео је у Паризу, где га је открила територијална безбедност, ухапсила и вратила у логор.

Фебруара 1941. године, с још неким друговима, пребачен је у специјални затвор у Тулузу, где је дошао у додир са затвореним француским комунистима, а преко њих с ослободилачком организацијом ван затвора. Нешто касније, Петенова полиција спровела их је у затвор „Кастре“ и предала Специјалној полицији, која се налазила у рукама немачког окупатора.

Пошто покушај бега, крајем 1942. године, није успео, тек септембра 1943, заједно с групом другова, успео је да побегне и прикључио се Француском покрету отпора. За кратко време постао је командант Јужне зоне Француске, а јануара 1944. године позван је у Национални војни комитет Француске и постављен за команданта свих страних снага које су се бориле у Француској. Тада је унапређен у чин генерала, а добио је и диплому Националног војног комитета Француске, Споменицу Француског покрета отпора, Ратни крст и Национални орден Легије части у рангу Великог официра.

Октобра 1944. године акредитован је при Команди савезничких експедиционих снага Ф. Х. А. Е. Ф, а од јануара 1945. године налазио се на дужности југословенског војног аташеа у Паризу.

Послератни период

[уреди | уреди извор]

После ослобођења Југославије, обављао је разне одговорне дужности у дипломатској служби:

Пензионисан је 27. децембра 1974. године, када је постао члан Савета федерације. Имао је чин резервног генерал-мајора ЈНА.

Био је ожењен познатом оперском певачицом Зинком Кунц. Умро је 17. марта 1994. године и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више других страних и југословенских одликовања, међу којима су — Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом и Орден братства и јединства са златним венцем. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Референце

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]