Београд у првим месецима нацистичке окупације

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
У овако разореном Београду, требало је што пре нормализовати Живот

Београд у првим месецима нацистичке окупације обухвата приказ стања и активности које су предузимане средином 1941. године, од стране нацистичке окупационе власти, градске власти и становника, у циљу нормализације свакодневица, након априлског рата и масовног разарања града, које је водило нивелисању друштвене структура. А у том нивелисању читави слојеви грађанства, материјално су пропали, или практично нестали из структура грађанства и структуре београдског друштва, јер су економске и остале недаће утицале су на изједначавање класа („народна несрећа изравнала је све класе“).[1]

У исто време, Београђани су, иако изложени сталној контроли, од режима кретања преко комуникације до дружења, налазили начин да одрже неке форме свог предратног стила живота и да пронађу „оазе“ за слободнији разговор и дружење, и то углавном у приватним просторима. У том процесу дошло је до једне шире појаве која се може назвати регресија у свим областима живота, односно ретрадиционализација. У Београду се она подједнако добро видела у области социјалних мрежа (окретање традиционалим типовима мрежа (сродници) насупрот модерниим (пријатељи и познаници) или у области снабдевања, где су примат добили традиционални облици привреде (нерегуларно снабдевање - црна берза, трампа, обрада башти и гајење живине у граду). Међутим то је оставило и неке шире последице на живот Београђана, као и на њихово окружење.

И тако упркос свим проблемима, град је почео да успоставља своје животне токове, а постојала је и могућност да се оде у позориште, биоскоп, зоолошки врт, на плажу итд. У некој новообликованој свакодневици у Београду, која се у многим сегментима разликовала од оне у мирнодопском периоду (и која ће уз одређене измене бити на „снази” до окончања окупације 20. октобра 1944. године), морали су да снађу, живе и опстану његови становници.

Стање у првим данима окупације Београда[уреди]

Железничка станица након бомбардовања
Разорене фабрике у Београду
Пијаца на Цветном тргу

Са преко 327 фабрика, у условима економски недовољно развијеног југословенског друштва, Београд је био међу најразвијенији индустријски центар Краљевине Југославије.[2][3] Са више од 170 основних и средњих школа, једним универзитетом, Српска краљевском академијом, седиштем патријарха Српске православне цркве, 27 биоскопа, 8 професионалних и на десетине аматерских позоришта, 74 штампарије, пре Априлског рата у Југославији Београд је представљао и културно-просветно и духовно средиште Краљевин. Улична расвета и канализација, телефон и телеграф, градски превоз, такси служба, такође су били само део тековина модерних технологија на услузи грађанима Београда.[4]

У Београду је, после вишедневног бруталног бомбардовања, погинуло између 2.270 и 4.000 становника, а број рањених био је вишеструко већи.[5] Према евиденцији Општине града Београда број сахрањених лица која су настрадала приликом бомбардовања од 6. априла до 12. јуна 1941. године износио је 1.940, а у периоду до 20. октобра 1941. године 1.970.[6][7]

Укупно је оштећено 9.365 од 19.641 евидентиране зграде на територији града (готово 45 % целокупног стамбеног фонда Београда) од којих је 714 потпуно уништено. Водоводна и канализациона мрежа оштећена је на 360 места. Оштећења је претрпео и градски превоз. Од 104 трамвајских кола,[a] уништено је 76, а од 87 градских аутобуса уништено је 48.[8] Неки пожари започети бомбардовањем трајали су данима и систематски девастирали град.[9]

Поред оних Београђана који су град напустили пред почетак рата, после почетка бомбардовања дошло је до правог егзодуса. Меродавни појединци процењивали су да је од око 320.000 становника колико је Београд са Земуном имао пред рат, тих дана избегло приближно између 220.000 и 250.000 људи.[10] Већина је напуштала Београд пешке, и склањала се у околна села, док не прође само бомбардовање.[11] Други, који су остали, били су принуђени да, после сваке сирене, одлазе у подруме које су, већ раније у ишчекивању рата, претворили заклоне и склоништа.

У полусрушен Београд 12. априла прво је ушла извиђачка група капетана Клингенберга, од девет војника, припадника СС дивизије Дас Рајх, а за њом инвазионе трупе које су заузеле Београд. Немци у првим данима априла 1941. нису биле заинтересоване за нормализацију живота у граду већ су своје деловање ограничили, на осигурање ратног плена, чување заробљеника, сопственог живота и слично.[12] Посебно ружан и недостојан вид коришћења ратног хаоса, од стране Београђана, биле су масовне пљачке продавница, радњи и приватних кућа, па чак и лешева током и након бомбардовања Београда.[13]

Након вишедневног хаоса од друге половине алрила 1941. настао је један период вишемесечног живота у граду, тешко страдалом од бомбардовања, у који је ушао окупатор, и завео строг режим под којим је појединим Београђанима „оспорено” право на живот, а чекање у реду за бројне потребштине и недостатак основних животних намирница била је свакодневна појава. Није постојала ниједна област живота која је била бар на известан начин поштеђена њиховог разорног утицаја. Многи Београђани су имали проблем да задрже посао или да га нађу, а самим тим и да обезбеде редовне изворе прихода. Неки су били принуђени да промене ранији посао и каријеру, други су се, упоредо са редовним послом, бавили и додатним и тиме обезбеђивали приходе (на пример, стратегија супституције, односно самопроизводња и самоуслуживање) и сл. Државни чиновници су се, због малих плата и сталног притиска поузданости, нашли у веома тешком положају. Предузетници су у условима дириговане привреде изгубили своју ранију улогу и доведени су на ивицу опстанка, изузев појединаца који су успели да обезбеде добре послове с Немцима и домаћом влашћу.

Недовољни приходи, контролисано и лоше снабдевање одмах су се одразили и на животни стандард. Само ретки, високи припадници домаће управе и предузетници, успели су да одрже стандард, а неки чак и да га побољшају. Остали су живели на ивици беде, у сталној борби за храну, принуђени да се прилагођавају како су значи и умели, и то углавном редукујући своје потребе. Живот у Београду је сведен на супсистенцијални ниво, односно ниво голог одржања живота.

Априлски слом 1941. године и сурове репресалије Немаца, суочавање са могућношћу истребљења великог дела становништва Београда, подстакло је Београђане, на стратегију чувања голог живота и ишчекивања. А у том ишчекивању једни (старији) веровали су да ће окупација проћи и да ће победа Савезника успоставити предратни поредак. док се доста млађих људи, определио се за активни отпор. Међутим, та стратегија је, с гледишта грађана који су одбарали колаборацију, била ипак опредељивање, јер самим тим што нису били уз њих, били су против њих, а то је додатно отежало живот Београђана. Ваља поменути и то да је посебну категорију међу колаборационистима чинила група денунцијатора и сарадника немачких служби. Према једном податку, који је изрекао бивши саветник Немачког посланства у Београду Фајне, а који можда изгледа претеран, али сведочи о размерама појаве, број ових других је у 1943. години износио чак 40.000 сарадника.[14]

Успостављање извршне власти[уреди]

Ливница Пантелић, по налогу власти морала је да настави са радом

Окупациона власт које су настојале да, у одређеној мери, што пре нормализује живот у Београду, издале су наређење затеченим државним и општинске властима, полицији и школама „да одмах наставе рад како би служили сопственом становништву”. Над Београдом и српским народом успостављен је сложен систем немачке војно-окупационе управе, који је радикално мењао како њихов живот и непосредно градско окружење, тако и читаво српско друштво. Тај систем требало је да преко својих разгранатих установа, које су често биле међусобно и сукобљене, обезбеди ред и мир, руководи целокупном окупационом управом, организује, усмерава и надзире рад домаће цивилне власти, контролише привредне и индустријски важне објекте, саобраћајне комуникације, живот и рад грађана Београда као и уопште становништва цела Србије. У таквој организацији власти Српска и Београдска „власт“ је практично била у позицији помоћног органа немачке војно-окупационе управе, без чије сагласности она није могла да спроведе готово ниједну озбиљнију активност.[15]

Занатске и трговинске радње

Занатске радње, трговине и банке, под принудом власти, [b] морале су да наставе да пружају услуге Београђанима, под принудом, "Нагомилавање робе за дневну употребу" било је забрањено , као и "повећање цена и смањење сваке врсте надница које су постојале на дан окупације", сматрано је саботажом, и строго је кажњавано.[16]

Судство

Почетком маја 1941. рад су обновили судови и тужилаштво у Београду. Касациони суд почео је са радом 1. маја 1941, а Окружни и Београдски апелациони суд 2. маја 1941, Срески суд за Београд поново је почео да ради 7. маја 1941, док податак о обнови рада Управног суда за Београд није познат.[17]

Полиција

Колаборационистичкаполицијскавласти у Београду за ванредног комесара за Београд поставила је предратног шефа Одељења опште полиције УГБ, Драгомира Драгија Јовановића. Његовом наредбом о устројству и делокругу рада полиције у Београду од 23. априла успостављена је полицијска власт под називом Полиција-Београд.[18]

Овај орган полииције, са одређеним изменама имао је делокруг рада и структуру предратне УГБ, и састојао се од:

  • Административног одељења,
  • Одељења специјалне полиције (предратна Општа полиција),
  • Одељења кривичне полиције,
  • Одсека за чување морала,
  • Централне пријавнице,
  • Финансијског одсека,
  • Одељења полицијских агената, полицијске страже и 7 квартова (уместо предратних 17).[19]
Хитна медицинска помоћ

Поуздано се зна да је Станица за хитну помоћ у Београду на почетку Другог светског рата располагала са шест санитетских возила за лекарску теренску службу и транспорт болесника. Окупатор је реквирирао, а касније и уништио целокупни возни парк Станице. Како о начину превоза лежећих болесника нема поузданих података, може се претпоставити да су се у те сврхе користиле кочије и штајервагени.[20]

Мере репресије[уреди]

Прво стрељање на Бањици

На подручју окупираној Србије успостављени су многобројни инструменти репресије чије су жртве, биле и становници Београда. Колективно кажњавање представљало је срж немачке окупационе политике, а њен најстрашнији сегмент биле су одмазде. На самом почеку окупације нису примењиване квоте, али су одмазде постојале још од Априлског рата. Репресија која је примењивана у случајевима пружања отпора окупационој сили била је регулисана међународним правом, али мере застрашивања становништва у Србији 1941. могу се сврстати у ред „прекомерних репресалија“.[21]

Нацисти су у Београду доносили и мере које су појединим Београђанима егзистенцијално угрожавале живот, а код других изазивале додатни немир и страх у Београду. Једна од тих била је наредба Команде војног команданта о куповини животних намирница за Јевреје од 25. априла, према којој су припадници ове вероисповести могли да купују животне намирнице тек од 10:30 часова сваки дан, у редове за воду и остале намирнице могли су да се укључе „тек пошто се остали грађани аријевци снабдеју”, а свим трговцима било је строго забрањено да им по вишим ценама продају робу испод тезге. Наведене мере биле су само увод. Окупатор је, сагласно својој идеологији чији је важан сегмент била теза да су Јевреји „узрок свега злог”, стрељао интерниране Јевреје, као меру одмазде.

Друга мера била је Наредба Војног заповедника за Србију од 30. маја 1941. године, којом су Јевреји стављени ван постојећих закона, односно стављени су под специјалне нацистичке и расистичке прописе;

  • Одузета су им сва грађанскаа права: забрана напуштања места становања, коришћење јавних превозних средстава, посећивање јавних локала и приредаби, кретање одређеним улицама, напуштање стана у време полицијског часа.
  • Забрањено им је бављање лекарском, ветеринарском, апотекарском и адвокатском праксом.
  • Сву су били отпуштени из државне и других служби.[22]

У октобру 1941, основан је логор на београдском Сајму. Његов званични назив био је логор Земун. У њему је интернирано укупно око 6.400 Јевреја и 600 Рома.[c][23]

Вешање на Теразијама, као мера застраживања

Наређено је да сва лица у Београду предају „прибор за радио-емисије”", ватрено оружје као и сва убојна средства. Списак активности које је санкционисао Војни суд био је следећи:

  • неизвршавање наредбе о предаји радио емисије и оружја,
  • помагање лица која нису немачка, а налазе се у окупираној области,
  • сва предавања извештаја лицима или властима ван окупиране области, која наноси штету немачкој војној сили и Рајху,
  • свако општење са ратним заробљеницима",
  • сакупљање на улицама, дељење летака, приређивање јавних скупова и поворки,
  • свака друга слична активност која није претходно одобрена од немачког команданта или која је против немачког карактера,
  • подстрекавање на обуставу рада, злонамерну обуставу рада, штрајк и затварање предузећа итд,

Уведен је и полицијски час који је ступао на снагу у 19 часова, а престајао у 5 часова ујутру. После првог оружаног напада на немачку патролу постало је јасно да 50. члан Хашке конвенције неће представљати препреку за окупатора. Београђани су упозорени да ће немачка оружана сила у будућности на сличне нападе одговорити узимањем талаца и стрељањем истих, што се и догодило у безброј случајева.[16]

Затвори Гестапоа у Београду

Гестапо је своје затворенике држао у неоштећеној згради затвора Окружног суда у Улици краља Александра (на месту данашње зграде Дома синдиката), али и у згради Ратничког дома (сада Дом Војске Србије), где му је било седиште за Србију.

Валута и монетарни систем[уреди]

20 српских динара из 1941
20 немачких рајх марака

Новац из времена окупације познат и као „Недићев новац” користио се као средство плаћања у Београду. Монетарни ток је успостављен прештампавањем резервних емисија новчаница Краљевине Југославије, које су се у том тренутку затекле у трезорима банке.[24]

Поред динара, као званична валута, уведена је и немачка рајх марка. Београђани су за 100 динара могли да добију 5 рајх марака,[25] Потом су од јуна 1941. до јуна 1942. окупатори и српски колаборационисти спровели процес замене немачке валуте за српску динар у односу 1:1.

Нова валута Београђанима није донела и новчану стабилност јер је колаборационистички режим, услед недостатка средстава, злоупотребљавао стање и штампао новац без покрића.[25]

Такође окупатор је принуђивао локалне власти на монетарне шпекулације које су резултовале хиперинфлацијама и додатно отежавале живот грађана. То се посебно догодило када су од 1941. године почела масовна одвођења становништва у Немачку на принудни рад.

Поред колаборационистичког режима и појњедини Београђани решили су да искористе конфузно ратно како би противзаконито прибавили материјална добра, а којим методама су се користили сазнајемо из следећих редова:

Београђани који су противзаконито прибавили материјална добра, бавећи се недозвољеним финансијским пословима, и уколико су ухваћени од стране полицијских органа били у опасности да проведу од 10 до 30 дана у затвору. Поред затворске казне, окупационе власти нису се устезале да због одређених прекршаја таква лица и стрељају.[27]

Реална вредност динара вртоглаво је опадала из дана у дан и са правом се може говорити о постојању хиперинфлације у окупираној Србији, мада она није била ни изблиза толика као инфлаторни талас који је погодио окупирану Грчку. Примера ради,

Већ од јесени 1941. године робно-новчана трговина замењена је натуралном разменом, што ће, уз ретке изузетке, остати пракса у трговања у Београду до самог краја рата.[29]

Према анализи Комесаријата за цене и наднице, чиновничка плата подмиривала је свега 40% основних животних потреба четворочлане породице ако су потрепштине набављане по повлашћеним ценама, а мање од 10% према реалним ценама са црне берзе. У повољнијој ситуацији биле су радничке породице, јер су радничка примања на основу формиране наднице била и до два и по пута већа од чиновничке плате.[29]).

Издаваштво, цензура, књижевни живот и библиотеке[уреди]

Током немачке окупације Бдеограда, културни и књижевни живот доживео је огромну и наметнуту трансформацију, чији је циљ био да се стваралачке снаге ставе под контролу и натерају да раде у корист нацистичке и колаборационистичке пропагандне машинерије. Тако је створена је културна политика која се ослањала на идеолошке постулате нацизма, национализма, ксенофобије и антимодернизма.[30]

Цензура на издавање штампаног материјала

Контрола је спровођена путем цензуре штампаног материјала и забране штампања књига и часописа, путем контроле значајних књижара и издавачких кућа. Успостављањем надзора књижевни живот је у великој мери замро, јер се већина писаца и интелектуалаца повукла из јавности и одбила да делује у наметнутом систему.[31]

Молбе за одобрење штампања су се слале Пропагандном одељењу „S”, где је материјал прегледан и где се и одлучивало о томе хоће ли нека књига добити дозволу за штампање.[33] Међутим чак и када је нека књига добила одобрење за штампање, она је у сваком тренутку могло бити повучена из продаје и употребе.

Књижевни живот

Тако је створен сурогат правог књижевног стваралаштва, који је требало да замени и истисне оно што су генерације српских и југословенских мислилаца и великана писане речи стварали и неговали деценијама. Тај сурогат књижевности био је у највећој мери:

Креатори српске културне политике у Београду у периоду окупације, у предратно доба углавном су били неостварени људи са маргина српске и београдскје културе и паракултуре, који су покушали да српску књижевност уклопе у шаблон који је био сразмеран улози српског народа у „Новој Европи”.[35]

Библиотеке
Остаци Народне библиотеке након бомбардовање Београда (1941)

Књижевни живот српске престонице је у самом почетку периода окупације био, пре свега другог, обележен ужасним разарањем Народне библиотеке у Београду, која је у ваздушним нападима снага Луфтвафе у ноћи између 6. и 7. априла 1941. године, била погођена запаљивим бомбама, што је довело до уништења готово целокупног њеног фонда.

Проналажење адекватног смештаја за оно што је од библиотечког богатства преостало, као и почетак обнове библиотечког фонда, били су приоритети нових колаборационистичких власти, посебно оних појединаца који су у новим приликама одлучивали о културној политици у Београду. Током лета 1941. године Народна библиотека је привремено смештена у просторије Феријалног савеза у Француској улици 36, иако те просторије нису испуњавале услове које су институцији каква је била библиотека били неопходни.[36]

Преко штампе апеловало се на јавност да помогне раду библиотеке а богатим појединцима да одвоје материјална средства за њено збрињавање. Неадекватни смештај је представљао све већи проблем, јер зграда у којој је библиотека била привремено смештена није могла да прими оно што је од књига спашено, нити оно што су грађани и друге културне и просветне институције касније донирале. Ипак, упркос најавама и обећањима да ће проблем бити решен, и упркос обећању Драгог Јовановића да ће Управа града Београда пронаћи адекватан простор, ово питање је остало нерешено а библиотека затворена за посетиоце.[37][38]

Универзитетска библиотека је била поштеђена већих разарања током априлског бомбардовања, тако да су на згради и књижевном фонду настала мање материјална оштеђења. Већи проблем за библиотеку и њену грађу представљала је чињеница да су током априла 1941. године зграду библиотеке за своје потребе користили припадници немачке војске. Када су Немци коначно изашли из зграде, утврђена је уништење од 587 књига. Отпочело се са нужним поправкама, а о свему је писмено извештен Ректор Универзитета у Београду, у октобру 1941. године Универзитетска библиотека је обновила рад.[39]

Обезбеђивање намирница и снабдевање храном и дуваном популације у Београду[уреди]

Без обзира што је највећи проблема за окупационе и колаборационистичке органе од првих дана окупације Београд било обезбеђивање намирница и снабдевање храном и другим потрепштинама популације у Београду, нацистичка немачка је то стање још више отежавала јер је организовала екстензивну привредну експлоатацију готово свих територија које је окупирала. То је за последицу најчешће имало велико сиромаштво и општу несташицу неопходних намирница које су погађале и становништво Београда.[40]. Стање снабдевања посебно су оптерећивале и велике прнудне реквизиције („откуп”) хране и сировина, које су, у нпр. окупираној Србији и Грчкој изазвале масовно гладовање становништва.[41][42][43][44]

Такође на несташицу хране у граду утицао је и велики број избеглица из НДХ: који су још у првим недељама окупације бежећи пред усташким геноцидом преко Дрине, преплавили Београд и увећали број гладних становника.

Рационисање хране и основних животних намирница уведено је недуго по успостављању окупационе управе, али се оно убрзо показало као неефикасно и недовољно добро организовано.

Први корак који је предузела Општина ради решавања овог проблема, била је организација пописа до 24. априла 1941. свих пекара које нису биле много оштећене и које су могле да се за рад лако оспособе. Слободне „хлебарске радње” додељене су хлебарским радницима као и брашно од кога је било дозвољено да се пече само хлеб без икакве мешавине са другим брашном.[45]

Како би се смањила несташица хране у Београду било је забрањено: продавање хлеба, меса, масти, бутера, млека, сира и јаја немачким војницима.

Савети Општинских новина становницима Београда: Да се уместо шебоја, лепе кате и перунике, дана и ноћи и другог шареног цвећа, негује кромпир и шаргарепа, пасуљ, парадајз и салата.[46]

И поред предузетих мера током маја 1941. у Београду осетила се велика несташица:

  • Хлеба, за који су испред и пре него што је хлеб био испечен, чекало више стотина људи.
  • Цигарета, јер су трафике остале без дувана, а у њима су се продавали само стари (предратни) примерци забавних листова. Цигарете су се продавале нелегално у кафанама на комад, по цени од 1 динар.[46] Наиме београдски трафиканти желећи да на рачун сиротиње повећају зараду, уместо да цигарете продају директно потрошачима, они си продавали келнерима за 20% до 30% скупље.
  • Меса, након које је уследила наредба о рационализацији месе у лето 1941. године, када су званично уведена два безмесна дана у недељи.

У периоду август-новембар 1941. године становници Београда могли су на трпезу да изнесу хлеб 32 пута, а месо свега пет пута, уколико су се ослањали само на храну коју је дистрибуирао Дирис.[47]

Процес посељачења Београда:

Процес посељачења почео је када су у потрази за храном Београђани залазили у села и тиме се приближили сељаку и селу. Онда је обрада башта и гајење животиња за исхрану у Београду, најдиректније довела село и сељачки начин живота у град.

Оно што је до тада опстајало у ограниченој мери на периферији Београда, сада се ширило и унутар града, у његове централне зоне. На тај начин одигравао се и процес рурбанизације, односно процес „посељачења Београда”, приликом којег је бар за извесно време „умирао“ и градски и грађански начин живота.[46]

За најсиромашније покренута је активност да се отворе јавне кухиње. Међутим ова иницијатива је на почетку злоупотребљена, па су тако нпр. у првој кухињи овог типа, која се налазила у Младонагоричанској улици, порцију могли да добију само општински службеници. На територији УГБ-а радило је 5 јавних кухиња, у којима је у току маја издато 34.340 оброка, а за првих 10 дана јуна месеца 1941. 36.755 оброка топле хране "75 Према подацима УГБ-а у кухињама Општине хранило се 1.801 породица са око 5.000 чланова, на шта је из општинске касе дневно одлазило 30.000 динара.[48]

Како је време одмицало, а улазило се у период године издашнији пољопривредним произвосима, учињени су одређени помаци у снабдевању града храном. Из околних села на београдске пијаце почела су да пристижу кола са поврћем. Иако је на тезгама доминирао зелениш, осећао се и даље недостатак јаја, масти, путера, свињског, живинског и рибљег меса. За време окупације грађани Београда могли су да се снабдевају на седам градских пијаца: у Господар Јовановој улици, на Зеленом венцу, на Каленићевом гувну, Цветном тргу, Смедеревском ђерму, у Битољској улици „Палилулска” и у Видинској улици „Бајлонова”.

"Орач", "Гинић", "Шуматовац", "Југославија" и "Скадарлија" - од пре рата култне београдске кафане, прве су обновиле рад. Гости су тих првих дана рата ручавали за столовима без белих стољњака уз оскудну понуди и пила кувану воду из шоља за белу кафу. Међутим упркос оскудној понуди и лошој услузи цене кафанских услуга биле су веће него што би требало да буду.[49]

У даљем току окупације Дистрибуцијом хране у престоници бавила се Дирекција за снабдевање становништва града Београда (Дирис), која је основана средином августа 1941. године.

Становници окупираног Београд прибегавали су свим могућим средствима како би се спасли умирања од глади: поврће, живина и ситнија стока гајени су у двориштима кућа и вила угледних београдских породица, трговало се на црној берзи и са немачким војницима, домаћице су до крајњих граница развиле могућности спремања хране од минимума расположивих намирница.

Један дан београдске домаћице

Један обичан дан београдске домаћице био је испуњен бројним обавезама. За разлику од предратног периода, жена је сада устајала рано, ложила ватру, избегавала свакодневну употребу купатила, спремала доручак у којем је чај замењивао млеко, пекмез путер, а хлеб пециво. Јела је домаћица припремала на решоу или уз помоћ мало дрва, док би поподне израчунавала буџет.

Жене које су до рата имале помоћ у обављању кућних послова биле су принуђене да их у потпуности обављају саме пошто су кућне помоћнице напустиле београдске домове и вратиле се у своје завичаје ван граница окупиране Србије или нашле боље плаћени посао код окупационих власти.

Често невидљив кућни рад, потцењен и рутински, а уз то и друштвено непризнат, добио је на значају. Недостатак кућне послуге приказиван је као позитивна појава јер је натерао београдске госпође из грађанског друштва да постану узорне домаћице.[50]

Противепидемијске мере и здравствена заштита[уреди]

До краја априла 1941., већина здравствених установа у Београду обновила је рад. Београђани су могли да се обрате за здравствену помоћ у рејонским амбулантама, а на располагању им је било и неколико болница, диспанзера и санаторијума.[49] Међутим у каснијем периоду здравствена нега Београђана била је сведена на веома скромну меру, јер је окупатор од свих клиничких капацитета на располагање становништву оставио само Градску болницу и део Опште болнице, док су остале установе биле резервисане за немачке потребе. Према дневнику Младен Жујовића стање у болницама изгледало је овако:

Колика је несташице основног хигијенског и медицинског материјала сведочи и чињеница да су становници прали зубе содом бикарбоном, а мајке новорођенчад увијале у старе новине, јер није било пелена и повоја.[51]

У настојању да сузбију заразне болести, општинске власти саветовале су да се.

  • Вода за пиће и припрему хране пре употребе прокува 10 минута,
  • Изврши обавезно заштитно пелцовање целокупног грађанства града Београда против тифуса и паратифуса. До 22. маја у Београду је вакцинисано 130.000 особа.
  • Да је дужност сваког грађанина да сваки појединачни случај појаве заразних болести одмах пријави квартном лекару.[52]
  • Забрањујњ употреба клозета, и врши убијање животиња по улицама како би се спречила епидемија заразних болести.

Смрад од лешева и згаришта, који је представљао опасност од епидемија, натерао је Немце, а и српску власт, да се првенствено позабави овим питањима. За одстрањивање лешева и рашчишћавање улица, мобилисани су од стране Немаца сви Јевреји од 15 до 60 година, општински апарат, многи српски ратни заробљеници и свако ко се затекао на улици у радно време. Окупатор је забранио употребу клозета и убијао животиње по улици како би се спречила епидемија заразних болести.

Здравствена заштита јевреја

Како се почев од маја 1941. Јевреји нису више могли лечити у Беградским здравственим установама, градске власти наредиле су Јеврејима да самостално оснују сопствену „Јеврејску здравствену службу”, у оквиру које су могли радити искључиво јеврејски здравствени радници. Такође овом уредбом наређено је Јеврејима да морају сопственим средствим да врше опремање новооснованих здравствене установ, набављају лекове и сносе све трошкове лечења. Међутим, та самосталност била је ограничене природе, јер су доста често у новоформиране јеврејске здравствене установе изнеада упадали Немци, хапсили здравствено особље и из њихове потребе односили опрему и лекове, што је приморавало Јевреје, да поново врше опремање здравствених установа.[53]

Првих месеци од сонивања „Јеврејске здравствене службе” у њој је радило око 75 лекара, 6 апотекара, по 1 дрогериста и ветеринар, 24 студената медицине и 26 болничарки (приучених лица). Како су они који су били укључени у рад здравствене службе били ослобађани од присилног рада, убрзо је је дошло до повећања броја ангажованих лекара.

Лични изглед[уреди]

Несташица средстава за хигијену, пре свега сапуна, утицала је на то да је свет у Београду постајао прљавији и запуштенији, одајући задах неопраног тела.742 Занемаривање изгледа и немогућност одржавања личне хигијене водили су телесном пропадању које је отварало пут духовној запуштености и апатији. Беда је била свеприсутна и лако уочљива на улицама, нарочито у спољашњем изгледу жена.

Окупација је узимала свој данак и одражавала се на стање духа и физички изглед људи који су, прљави и мршави, деловали бедно. Услед психофизичких напора, изгладњивања и свакодневних тешкоћа, жене су губиле на привлачности и лепоти. Предратна тежња ка дотеривању утицала је да је током окупације изглед жена јаче упадао у очи.[54] Шминкање и дотеривање било је осуђивано и критиковано путем штампе „као знак декаденције и урушавања традиционалног изгледа и владања жене”.

Несташица фабрички произведене одеће подстицала је многе жене да се окрену обнови и крпљењу старе одеже, ручним радовима, предењу, плетењу и ткању, што је афирмисано и путем штампе.[55]

Код ммогих београђана оба пола се траг некадашње лепоте и друштвеног статуса могао се сада само преко манира који су сведочили о префињености, јер је измењен спољашњем изглед, нарочито у облачењу.

Покретање културно-забавних и спортских активности[уреди]

Један од приоритета окупационих власти било је покретање културних, забавних и спортских активности са циљем да се „суровост окупације на неки начин релативизује”. Такође културна политика српске колаборационистичке владе која је била свеобухватног карактера: тежила је да потпуно контролише све сегменте културе и просвете, као и да утиче на уметничко стваралаштво и стварање новог система вредности, који је био заснован на патријархално-националистичким основама.

Позориште, балет и опера

О активностима везаним за почетак рада позоришта, балета и опере, београдске Општинске новине од 27. априла известиле су грађане:

Како је време одмицало културно-забавна понуда престонице била је све разноврснија. Грађани Београда су у првим јунским данима могли да, у Уметничком позоришту на Коларчевом универзитету, погледају представу „Жене у позадини” или балетску представу „Лепи Дунав”.

Истраживања су показала да се током окупације десила велика експанзија позоришне продукције, на чијем су таласу деловале десетине позоришних трупа, изводећи (неке од њих) и по више представа дневно.220 Иза ове експанзије налазио се ратни интерес окупатора, коме је одговарало да се становништву понуде извесни културно-забавни садржаји по приступачним ценама, и на тај начин оно заокупи и пацификује.[56][57]

Крајем априла Београђани су могли да слушају Војнички радио Београд (Soldatensender Belgrad (Војнички радио Београд))
Радио

Крајем априла Београђани су могли да слушају и Војнички радио Београд (Soldatensender Belgrad или Sender Belgrad), на коме су емитоване вести на немачком и српском језику, немачке емисије и музика.

Биоскопи

Први биоскоп који прорадио био је „Београд”, али су пројекције у њему имали право да гледају само немачки војници. Прилику да иду у биоскоп београђани су добили 6. маја, када су отворени биоскопи "„Новаковић”" и „Сити”, на чијем репертоару су се уз потпуно избацивање америчког филма нашли претежно авантуристички филмови и мелодраме.[17] Како је време одмицало биопскопса понуда филмова за љубитеље седме уметности се увећавала. Пројекције филмова које су се одржавале 11 биоскопа биле су попут „Синови брда”, „Жена као ти”, „Слепи миш” итд.[58]

Зоолошки врт

Зоолошки врт, своје капије отворио је за посетиоце 18. маја. Које животиње су Београђани могли да виде сазнајемо из следећег дела текста:

Почетак рада школа[уреди]

Министарства просвете 9. маја 1941. наредио је да су сви ђаци четвртог разреде на подручју Првог градског школског надзорништвом у Београду обавезни да наставе школу. Убрзо је иста наредба важила и за ђаке осталих надзорништва.[59]

Београдски учитељи, наставници и професори наишли су на тежак проблем, како организовати наставу и смештај ђака, у школома које су једним делом биле оштећен у бомбардовању а једним делом реквириране за потребе окупатора. У таквим условима просветне власти су биле приморане да ђаке размештају у школе које су имале своје зграде.

У таквим условима, у периоду од маја до јуна 1941, настава у школама извођена је нередовно, а у 14 средњих и 12 основних школа рад није обновљен.[60]

Концепт интегралног „васпитања у националном духу“, често називан и пројектом стварања „новог српског човека“, био је део једне ултраконзервативне, антиинтернационалистичке и екстремно националистичке културне и просветне политике који је вођен од првих дана окупације. Овај пројекат имао је за циљ да, „кроз дугорочну строгу контролу државе над образовно-васпитним процесима, допринесе стварању идеолошки индоктринираних појединаца спремних на подношење најразличитијих жртава за добробит српског народа и државе.”

Успостављање градског и међуградског саобраћаја[уреди]

На тешко оштећеној железничкој станици Беогард саобраћај је успостављен крајем алрила. 1941.

Прва трамвајска линија пуштена је у саобраћај 26. априла на линији бр. 6. Путници су морали да се навикну на одређене промене: Јеврејима је одмах забрањена вожња трамвајима, а предња платформа била је резервисана само за немачке војнике.

Дозволу за коришћење аутомобила добијали су само они који су директно радили за окупаторске власти. Тас мера натерала је мног Београђане да се брзо прилагодили измењеним приликама. Бицикл је постао ново превозно средство за масовну употребу. Користили су га и они грађани који су се пре рата возили луксузним аутомобилима.

Железнички саобраћај на главној железничкој станици у Београду успостављен је крајем априла 1941. Главна зграда била је и даље оштећена због чега су путници били приморани да карте купују у возу. Према извештају локалне штампе возови су уредно одлазили и долазили, се 90 носача пртљага, од предратних 220, вратило на своја радна места и помагало путницима укрцавање и сикрцавање из вагона.[61]

Обнова инфраструктуре[уреди]

Обнова инфреструктуре: београдски путари у мају 1941. уградили су „160 квадратних метара обичне калдрме на коловозу, 650 метара модерне калдрме и 270 метара коловозног ивичњака”.[62]

Првих месеци окупације због бројних рушевима склоних паду и заосталих бомби није било безбедно ходати по београдским улицама. Власт није одмах успела да огради све неексплодиране бомбе. У највећој опасности били су најмлађи Београђани који су се, како преносе београдске Општинске новине, безбрижно играли „око тих опасних простора, па чак и претрчавали преко неког испуцалог и набубрелог тротоара”.[63]

У мају 1941. интензивирана је поправка инфраструктуре. Водоводна и канализациона мрежа поправљена је на 22 главна довода, а на 48 места извршени су потребни радови на оштећеним уличним цевима. У другој половини маја 1941. водовод у Београду који је за време бомбардовања био врло оштећен, има је још врло мало улица без воде, а и и до воде није било тешко доћи.

Возачи моторних возила, фијакеристи, таљигаши и остали учесници саобраћаја у Београду су од 7. маја могли да саобраћају у још 37 улица, у које су београдски путари уградили 160 квадратних метара обичне калдрме на коловозу, 650 метара модерне калдрме и 270 метара коловозног ивичњака.

Након што је позвано сво особље Министарства за пошту и телеграф да се јави на дужност, а на предлог комесара овог министарства војне власти дозволиле су отварање телефонског саобраћаја у Београду.[d] ". Међутим сви Београђани нису могли поново да телефонирају. Према наредби окупационих власти: „Јевреји више не могу бити сопственици телефона у Београду и они су потпуно искључени од давања телефонске везе у Београду”.[59] Како се неколико пута десило да су телефонски каблови намерно прекинути, одређени су од немачких власти таоци. Са тракама око руке они су били дужни да пажљиво посматрају онај део кабла за који су својим животом одговарали.

Легализација проституције[уреди]

Ширење проституције било је на неки начин очекивано у јавности већ на самом почетку окупације Београда и Србије у Другом светском рату. Овим очекивањима погодовала је чињеница да је постојао велики број жена чији су се мужеви нашли у ратном заробљеништву или су убијени у Априлском рату. Такође жене које су саме себе издржавале и нису имале помоћ средине често нису имале другог избора него да се окрену проституцији, понекад и у страху од реакције немачких окупационих снага на одбијање њихових понуда. Присуство све већег броја немачких војника у Београду повећало је потражњу за услугама кафана и других локала у којима су држане проститутке, и условило оснивање посебних јавних кућа, намењених искључиво немачким војницима. Тако је у Косовској улици у Београду отворена јавна кућа са 300 жена и девојака, намењена искључиво немачким војницима и под сталном лекарском контролом.396 Насупрот овој у децембру 1941. функционисала је и јавна кућа за немачке војнике у улици Мајке Јевросиме у којој се у том периоду налазило 15 проститутки[64]

Како је проституција, али и остали облици „интимних односа” са окупатором током Другог светског рата у већини окупираних земаља Европе била широко распрострањена појава,[e] у том смислу и Србија није била изутетак. Окупационе власти донеле су и пропис о легализацији проституцију у Београду, по коме је било дозвољено да све особе које се баве „најстаријим занатом на свету” буду регистроване у полицији и добију уредне књижице за обављање таквим послом.

Проститутке су све време окупације, обавезно ишле на лекарске прегледе три пута недељно, како би се смањио проценат венеричних и других полно преносивих болести, којих је према расположивим подацима из протокола здравствених установа у Београду било у великом броју.[67]

Немачки војници су се углавном пристојно и коректно понашали према проституткама, али и према београдским женама.[68] Такво стање се изменило одласком већине немачких снага на Источни фронт, јер у Србији остале малобројне немачке трупе, углавном састављене од старијег људства, недовољно дисциплинованог, склоног опијању и неуљудном понашању.[69]

Напомене[уреди]

  1. ^ Колико је Дирекција трамваја и осветљења пред рат имала на располагању
  2. ^ Окупационе власти су свако „безразложно затварање радњи” забрањивали и строго кажњавали.
  3. ^ Половином марта 1942, окупатор је одлучио да све заточенике логора, Јевреје, већином жене и децу, погуби. За ове потребе у Београд је, у априлу, упућен специјални камион - покретна гасна комора тзв. душегупка, помоћу кога су нацисти, до 10. маја 1942 године, спровели „Коначно решење” у Србији, погубивши око 6.320 Јевреја
  4. ^ Тиме су створили предуслови за живљи рад привредном свету и снабдевању животним намирницама грађанства у Београду
  5. ^ Овај вид „сарадње” са окупатором у историографији добио је после рата и посебан термин „хоризонтална колаборација”. [65]

Извори[уреди]

  1. ^ АЈ, 103-113-417, Извештај о стању у Србији у месецу септембру 1942.
  2. ^ Статистички годишњак 1940, Београд 1941, 182–183.
  3. ^ Алексић Драган, Држава и привреда у Краљевини СХС, Београд 2010.
  4. ^ Predrag J. Marković, Beograd i Evropa 1918–1941: Evropski uticaj na proces modernizacije Beograda, Beograd 1992, 135–151.
  5. ^ Љ. Димић, Историја српске државности, Платонеум, стр. 215
  6. ^ ИАБ, ОГБ, Управно одељење, 1941, к-212, ф-8, ; к-214, ф-11, Извештај Одсека за гробља – Управном одељењу ОГБ, бр. 258, 14. јун 1941.
  7. ^ Извештај Одсека за гробља – Управном одељењу ОГБ, бр. 836, 20. октобар 1941.
  8. ^ Бомбардовање Београда 1941–1944, Београд 1975, 23.
  9. ^ Бранислав Божовић, Београд под комесарском упавом 1941, 49.
  10. ^ Историјски архив Београда (ИАБ), Општина града београда (ОГБ), Управно одељење, к-210, ф- 5-448/1941, Одговор на захтев потпуковника Ранцеа, без. дат. (вероватно почетак маја 1941).
  11. ^ Никола Тркља, Ратни дневник Лазара Тркље, (фељтон) Политика, 26. мај 2015.
  12. ^ Muharem Kreso, Njemačka okupaciona uprava u Beogradu 1941–1944, Beograd 1979, 67.
  13. ^ Милан Банић, Агонија Југославије. Дани слома 1941.,Београд 1998, 57.
  14. ^ Tripković Đoko, „Izveštaj generala F. Maklejna - „Beograd pod partizanima“, Istorija 20 veka 1/1987, Beograd 1987, 175-195.
  15. ^ Muharem Krеsо, Njemačka okupaciona uprava u Beogradu 1941-1944, Beograd 1979, 70-72;
  16. 16,0 16,1 Милош М. Радојковић, Рат и међународно право, Београд 1947, 91.
  17. 17,0 17,1 Општинске новине, Београд бр. 24, 6. мај 1941, 3.
  18. ^ Бранислав Божовић, Београд под комесарском управом 1941, Београд 1998, 66
  19. ^ Општинске новине, Београд бр. 13, 25. април (1941). стр. 2.
  20. ^ Petrović P, Durlević Z. 130 godina Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć u Beogradu. Beograd: Elit-Medica, 2010.
  21. ^ Сретеније Зоркић, „Терор у Београду за време непријатељске окупације“, Годишњак града Београда, 6/1959, 459-498,
  22. ^ Lis.t naredaba Vojnog zapovednika za Srbiju broj 8, od 30. V 1941.
  23. ^ .Милан Кољанин, Немачки логор на Београдском сајмишту 1941-1944, Београд 1992.
  24. ^ Музеј града Београда & 100 динара из 1942.
  25. 25,0 25,1 Драган Алексић, Привреда Србије у Другом светском рату, Београд 2002, 307-309
  26. ^ Општинске новине, Београд бр. 36, 18. мај 1941, 5.
  27. ^ Општинске новине, Београд бр. 38, 20. мај 1941, 3
  28. ^ Наташа Милићевић, Душан Никодијевић, Свакодневни живот под окупацијом 1941–1944. Искуство једног Београђанина, Београд 2011, 30-33.
  29. 29,0 29,1 Архив Србије, Г-6, ф-62, Годишње коштање живота и куповна моћ радничке породице у Београду 1942. године.
  30. ^ Ђорђевић, Бојан, Српска култура под окупацијом, Београд (2008). стр. 88. (у даљем тексту: Ђорђевић, Б.,Српска култура
  31. ^ Đorđević, Bojan, Smisao intelektualnog angažmana u ratu i okupaciji, у: Intelektualci i rat 1939–1947 , dio 1, uredili Drago Roksandić i Ivana Cvijović Javorina, Zagreb (2013). стр. 107–114.
  32. ^ Јован Пејчић, Култура и памћење: Београд у историји и литератури, Београд (1998). стр. 34–37.
  33. ^ „Уредба о штампању књига и списа”, Ново време , бр. 67, 23. јул (1941). стр. 3.
  34. ^ Војни архив (ВА), Четничка архива (Ча), к. 269, ф. 3, бр. 17, Записник о саслушању Велибора Јонића. стр. 78.
  35. ^ Đorđević, Bojan, Srpski intelektualci u okupaciji: od ćutnje do rezignacije, у: Intelektualci i rat 1939–1947 , uredili Drago Roksandić i Ivana Cvijović Javorina, Zagreb (2012). стр. 271.
  36. ^ „Народна библиотека још нема своју зграду!”, Обнова , бр. 26, 2. август (1941). стр. 5.
  37. ^ Л. Б. Ј., „Најновији напори на обнови Народне библиотеке”, Понедељак, бр. 17, 24. новембар (1941). стр. 4;
  38. ^ И. Ђ., „Народна библиотека добиће нову зграду”, Ново време, бр. 434, 30. новембар (1942). стр. 4.
  39. ^ Радосав Марковић, Универзитетска библиотека у Београду: 1921–1945, Београд 1968, 110.
  40. ^ Kalvokarezi Piter, Vint Gaj (1987): Totalni rat; Beograd: Rad 204–218.
  41. ^ Mazower, Mark (1993): Inside Hitler’s Greece: The Experience of Occupation 1941–1944; London – New Heaven: Yale University Press.
  42. ^ Милићевић, О исхрани у окупираном Београду 1941–1944, Токови историје, Београд 2012, 2. стр. 77-92.
  43. ^ Милићевић Наташа, Никодијевић Душан (2011), Свакоднени живот под окупацијом 1941–1944. Искуство једног Београђанина; Београд: ИНИС
  44. ^ Mazower, Mark (2009): Hitler’s Empire – Nazi rule in occupied Europe; London: Penguin Books.
  45. ^ Милићевић, О исхрани у окупираном Београду 1941–1944, Токови историје, Београд 2012, 2, 3.
  46. 46,0 46,1 46,2 Општинске новине, Београд бр. 30, 12. мај 1941, стр 3.
  47. ^ Н. Милићевић, О исхрани у окупираном Београду 1941–1944., Токови историје, 2/2012, 77–91.
  48. ^ Општинске новине, Београд бр. 60, 13. јун 1941, 5.
  49. 49,0 49,1 Општинске новине, Београд бр. 18, 29. април (1941). стр. 3.
  50. ^ Ново време, бр. 53, 9. 7. 1941.
  51. ^ Младен Жујовић, Ратни дневник 2. Југославија у II светском рату (јун 1942–април 1944), Врњачка Бања 2004, 46.
  52. ^ Општинске новине, Београд бр. 14, 26. април 1941, 3.
  53. ^ Novo Vreme. broj 73, od 29. VI i 1941.
  54. ^ М. Јовановић Стоимировић, Дневник, 1943, рукопис.
  55. ^ Ново време, бр. 868, 21. 2. 1944.
  56. ^ Боро Мајданац, Позориште у окупираној Србији: позоришна политика Србије 1941–1944, Београд 2010;
  57. ^ Василије Марковић, Театри окупиране престонице 1941–1944, Београд 1998.
  58. ^ Општинске новине, Београд бр. 54, 5. јун 1941, 4.
  59. 59,0 59,1 Општинске новине, Београд бр. 27, 9. мај 1941, 3
  60. ^ Миодраг Симић, Школе у Београду у време окупације од 1941. до 1944, Годишњак града Београда, XXI, Београд 1974, 75–89.
  61. ^ Општинске новине, Београд бр. 17, 28. април 1941, 3
  62. ^ Општинске новине, Београд, бр. 25, 7. мај (1941). стр. 3.
  63. ^ Наташа Милићевић, О исхрани у окупираном Београду 1941–1944, Токови историје, Београд 2012, 2, 4.
  64. ^ АС (Архив Србије), Г-10 (Министарстворада, социјалног старања и народног здравља 1941–1944), 25567/41.
  65. ^ Ljubinka Škodrić, „Horizontalna kolaboracija“ – Intimne veze žena sa nemačkim okupatorom u Srbiji 1941–1944,Istorija 20. veka, Beograd 2013/1, 105–123.
  66. ^ Службене новине, Београд бр. 82, 20. 6. 1941.
  67. ^ Општинске новине, Београд, бр. 20, 2. мај 1941, 3.
  68. ^ Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, Жена и рат. „Друга страна“ окупације 1941–1944. године на простору чачанског краја, Зборник радова Народног музеја, 33, Чачак, 141-183. стр. 147.
  69. ^ Горан Давидовић, Милош Тимотијевић, Затамњена прошлост. Историја равногораца чачанског краја, I, Чачак-Горњи Милановац-Краљево 2002, 90.

Литература[уреди]

  • Гавела, Ђуро, Српска књижевна задруга под окупацијом, Београд 1945.
  • Дурковић-Јакшић, Љубомир, „О пропасти Народне библиотеке у Београду 1941. и судбини њених реткости”, Археографски прилози, бр. 6–7, 1984–1985.
  • Dahm, Volker, „Die nationalsozialistische Schrifttumspolitik nach dem 10. Mai 1933”, у: 10. Mai 1933: Bücherverbrennung in Deutschland und die Folgen, herausgegeben von Ulrich Walberer, Frankfurt am Main 1983.

Спољашње везе[уреди]