Ерски хумор

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Ерски хумор
Gajevi, Zlatibor, Serbia - panoramio (12).jpg
Насеље Гајеви, Златибор
Нематеријално културно наслеђе
РегионЗлатиборски округ, западна Србија
ЗаједницаЛокалне заједнице на подручју Златиборског округа у западној Србији
ПредлагачОпштина Чајетина, Библиотека „Љубиша Р. Ђенић” Чајетина
Веб сајтhttp://nkns.rs/cyr

Ерски хумор је форма усмене књижевности која је карактеристична за подручје Златиборског округа и представља специфичан начин шаљивог односа према стварности. Присутан је у свакодневној комуникацији и шалама међу становиштвом, а препознаје се и у многим књижевним родовима и врстама.

Ерски хумор се налази на листи нематеријалног култуног наслеђа Србије.[1]

Ерски хумор у књижевности[уреди | уреди извор]

Примери савременог ерског хумора
Чигота

После месец дана проведених на Златибору, где је дошла, да помоћу чувеног третмана "Чигота" скине који килограм, једна Ужичанка се телефоном јави мужу:
- Драги, толико сам срећна. За месец дана изгубила сам трећину своје килаже. Реци ми, мили, колико још да останем?
- Остани, душо, још два месеца.

У самопослузи

Боравећи на Партизанским Водама, група немачких туриста посети једнога дана самопослугу „Инекс”. Гости су дуго разгледали робу у рафовима, али је очигледно било да нису могли пронаћи оно што су тражили. Коначно, један од њих приђе приученом продавцу Радовану и упита га:
- Спрехензи дојч?
- Ја мислим, да то немамо, али за сваки случај питај Жику.

Питалице

Чиме се Златиборци греју а почиње на З?
Одговор: Здрвима

Чега се Златиборац највише плаши а почиње са словом Д?
Одговор: Думре

Зашто у Чајетини нико не користи жмигавац?
Одговор: Зато што сви знају где ко станује и где је кренуо[2]

Ерски хумор уочљив је у различитим књижевним родовима и врстама:

Настанак[уреди | уреди извор]

Сурови услови живота и непрестена борба за преживљавање утицали су на обликовање карактера и менталитета људи из златиборске регије. Њихов есео дух обликовао је јединствен смисао за хумор, као облик одбране од свакодневних проблема. Ерски хумор представља истинску културну и друштвену посебност људи из златиборске регије.[3]

Теме и садржај[уреди | уреди извор]

Приче прожете ерским хумором карактерише мудрост и речитост. Инспирисане су свакодневним животом и баве се важним друштвеним темама, проблемима о којима се ћути, као и промоцијом правих друштвених вредности и ставова. То су комичне досетке у којима се људи овог краја на шаљив начин критички обрачунавају са властодршцима, свештеницима, трговцима, учитељима и другим актерима друштвеног живота. Изражавањем својеврсног народног бунта они се заправо боре за своја права, друштвене вредности и правду.[3]

Најпознатије приче[уреди | уреди извор]

Распрострањеност[уреди | уреди извор]

Ерски хумор, у домену усмене традиције, присутан је у локалним заједницама на подручју Златиборског округа, у општинама: Ариље, Бајина Башта, Ивањица, Косјерић, Нова Варош, Пожега, Пријепоље, Прибој, Чајетина и Ужице.[1]

Нематеријално културно наслеђе[уреди | уреди извор]

Многобројни путописци и истраживачи који су пролазили златиборским крајем уочили су ову особину народа који ту живи. Овим феноменом касније су се бавили и разни научни радници и сакупљачи „ерских народних мудролија“, што додатно говори о значају, значењу и традицији који ерски хумор има у културној баштини српског народа.

Значај ерског хумора као дела културног идентитета српског народа, препознат је и од стране Националног комитета за нематеријално културно наслеђе Србије, на предлог Библиотеке „Љубиша Р. Ђенић” и општине Чајетина. Тако је 18. јуна 2012. године, заједно са двадесет и шест других елемената, уписан на Листу нематеријалног културног наслеђа Републике Србије.[3]

Ерски хумор данас[уреди | уреди извор]

Ерски хумор, као и друге шаљиве народне приповетке, у савременом друштву одумире, али се утицај овог феномена одразио на формирање вица као новог вида усмене књижевности. Други облик настављања усмене шаљиве приповетке јавља се српској писаној књижевности, нарочито у епохи реализма. Ови утицаји могу се запазити у делима српских књижевника, од Стефана Митрова Љубише, преко Милована Глишића, Стевана Сремца, Радоја Домановића, Бранислава Нушића и Петра Кочића, па све до Бранка Ћопића.[4]

У Чајетини и на Златибору се од 2008. године одржава традиционална манифестација Летњи улични ерски кабаре, која има за циљ промоцију локалног, специфичног ерског хумора.[3]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 „Ерски хумор”. Приступљено 26. 9. 2019. 
  2. ^ „Erski humor”. Zlatibor.rs. RadionicaKRUG. Приступљено 26. 9. 2019. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 „Erski humor”. Serbia.com. Приступљено 26. 9. 2019. 
  4. ^ Самарџија, Снежана (1986). „(Предговор)”. Шаљиве народне приче. Београд: Рад. стр. 16-17. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Шаљиве народне приче. Београд: Рад. 1986. COBISS.SR 28338439
  • Одјеци у провалији : антологија ерског афоризма. Зрењанин ; Нови Сад: Агора. 2015. ISBN 978-86-6053-125-6. Приступљено 26. 9. 2019. COBISS.SR 297192199
  • Миленко Мисаиловић, Мудрост народног хумора, Вести, Титово Ужице, 1987.
  • Љубиша Р. Ђенић, Ерске мудрологије, Чајетина, 1976.
  • Милисав Р. Ђенић, Нови ерски хумор, Титово Ужице, 1977.
  • „Савремени ерски хумор“, Народни музеј Ужице, Ужице, 2012. Аутори текстова:Невена Пантић, Ивана Тодоровић, Загорка Никитовић, Драгана Ивановић. Рецензију је радио Раде Јовановић.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]