Ојкача

С Википедије, слободне енциклопедије
Ојкање
Народна ношња ојкача из
Далматинске загоре
Светска баштина Унеска
Званично имеОјкање
МестоСветска баштина по земљама, Хрватска
КритеријумНематеријално културно наслеђе: 
Референца00320
Упис2010. (34. седница)
Веб-сајтhttps://ich.unesco.org/en/USL/ojkanje-singing-00320
Ојкање
Козарчани пјевају ојкачу
Нематеријално културно наслеђе
РегионВојводина, Београд
ЗаједницаКрајишко становништвао насељено пре свега у Војводини и на подручју Београда
ПредлагачБранково коло, Завичајно крајишко удружење „Никола Тесла”
Датум уписа18. 6. 2012.
Веб сајтhttp://nkns.rs/cyr

Ојкача је десетерачка пјесма из два стиха, који се завршавају дугим „оој“. Пјева је три или пет пјевача, или цијело коло, у полутону (секунди). Може бити праћена једноструним или двоструним гуслама свираним у истој интонацији, која се у западноевропској музичкој теорији сматра обрасцем какофоније. Традиција ојкаче, или ојкања посебно се гаји у Крајини, а нарочито о Поткозарју.

Ојкача је уврштена у Националном регистру нематеријалног културног наслеђа Србије.[1] Ојкача се и у Хрватској сматра нематеријалним културним наслеђем, па се од 2010. године, на предлог Републике Хрватске, налази и на УНЕСКОВОЈ Репрезентативној листи нематеријалног културног наслеђа човечанства, као угрожено наслеђе.[2]

Име „Ојкача“[уреди | уреди извор]

Постоји више теза и супротних мишљења о настанку имена „Ојкача“.

Многи тврде да је њено име настало од глагола ојкати, што значи «отегнуто и тужно пјевати, наглашавајући и продужавајући глас о».

Једна од претпоставки да је настала из ријечи 'Ој'(које је наглашено у пјесми) и ријечи 'Кача'-змија старословенски која асоцира на игру тј. коло

Народ ојкачу назива и војкачом, што се може објаснити на више начина: ријеч војка значи „овдје“. Дакле: овдје, вође, вој, војка, војкаре, војкарце. Према томе војкача је наша пјесма, она што се пјева овдје, ту, у завичају, на огњишту.

Пјевање ојкаче[уреди | уреди извор]

Ојкача је изражена у једноставној мелодији пратећег гласа и развијеној мелодији пјевача који води. Један заводи пјесму док су други пратња.

Често се сугласник в приликом ојкања може чути тамо гдје му није мјесто у сељачком пјевању. Овдје се јавља дакле потреба кићења ријечи, односно мелодије са вишком ријечи који доприносе богатству ојкаче.

Теме[уреди | уреди извор]

Теме су углавном шаљивог или тужног карактера, а неретко се у њима појављују и неке егзистенцијалне теме из свакодневног живота. После ратова 90-тих година, и нестанком великог броја Срба са простора Крајине, често се појављују и пјесме о животу у избјеглиштву и песме националистичког карактера.

Крајишка музика[уреди | уреди извор]

Крајишка музика представља модернизовану верзију ојкаче и изводи се уз пратњу хармонике, а понекад и без пратње других гласова. Посебно је популарна у Републици Српској и међу досељеницима из Крајине.

Ојкање код Крајишника[уреди | уреди извор]

Ојкање (такође војкање, трескање, завијање, грохотање) је посебан начин певања слогова хој, вој, ој, дужим тремолисањем или такође дужим или краћим мелисмима. Јавља се као рефрен у десетерачким и осмерачким песмама, а изводи се појединачно у тзв. самачким и путничким песмама или чешће полифоно; док један певач држи отегнуте тонове исте висине тј. војка, очи, други треска, потреса, тј. тремолише. Певач који треска започиње за кварту или терцу више од лежећег тона спуштајући глас и постепено га смирујући у унисону са другим певачима.[3] Ојкање је у разним облицима најраспрострањеније у Лици, Далмацији (нарочито Далматинској загори) и Херцеговини. Ојкалица се у Сињу традиционално зове рера, а у Имотском и околини те у западној Херцеговини ганга. Обично се ојкајући испевавају кратки стихови, најчешће шаљиве риме. Ганге или гангалице су народне песме које се изводе на начин примитивне полифоније, нарочито раширене у околини Имотског.[2]

Нематеријално културно наслеђе[уреди | уреди извор]

УНЕСКО-ов Комитет за нематеријалну културну баштину света 16. новембра 2010. је, на предлог Републике Хрватске, уврстио музички изричај ојкање на УНЕСКО репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човеченства.[2]

Ојкача је данас изузетно распострањена у областима у којима је насељено становништво крајишког порекла, пре свега у Војводини и на подручју Београда. Зато је 2012. године уврштено и у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[1]

Види још[уреди | уреди извор]

Викизворник има изворни текст повезан са чланком Ој дјевојко.
Викизворник има изворни текст повезан са чланком Успут записано.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „ОЈКАЧА”. Нематеријално културно наслеђе Србије. Министарство културе и информисања РС и Етнографски музеј у Београду. Приступљено 20. 1. 2019. 
  2. ^ а б в „Ojkanje singing”. Intangible Cultural Heritage. UNESCO. Приступљено 20. 1. 2019. 
  3. ^ Општа енциклопедија Југославенског лексикографског завода, свезак 6 (Них-Рас), Загреб (1980). стр. 155.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ојкача&oldid=27421219”