Одбојкашка репрезентација Италије

Италија

Надимак	Азури
Савез	ФИПАВ
Конфедерација	ЦЕВ (Европа)
Селектор	Ђанлоренцо Бленђини
Капитен	Симоне Бути
Највише наступа	Андреа Ђани (474)
ФИВБ шифра	ITA
ФИВБ ранг	4.
Прва међународна утакмица
Италија 1 : 3 Француска (19.04. 1947, Париз)
Олимпијске игре
Учешћа	10 (први пут: 1976)
Најбољи резултат	Допрвак (2): 1996, 2004.
Светско првенство
Учешћа	18 (први пут: 1949)
Најбољи резултат	Првак (4): 1990, 1994, 1998., 2022.
Европско првенство
Учешћа	28 (први пут: 1948)
Најбољи резултат	Првак (6): 1989, 1993, 1995, 1999, 2003, 2005.
Светска лига
Учешћа	26 (први пут: 1990)
Најбољи резултат	Првак (8): 1990, 1991, 1992, 1994, 1995, 1997, 1999, 2000.
Светски куп
Учешћа	7 (први пут: 1981)
Најбољи резултат	Првак (1): 1995.
Велики куп шампиона
Учешћа	3 (први пут: 1993)
Најбољи резултат	Првак (1): 1993.

Освојене медаље
Одбојка
Олимпијске игре
	1996. Атланта	{{{2}}}|
	2004. Атина	{{{2}}}|
	1984. Лос Анђелес	{{{2}}}|
	2000. Сиднеј	{{{2}}}|
	2012. Лондон	{{{2}}}|
Свјетска првенства
	1990. Бразил
	1994. Грчка
	1998. Јапан
	2022. Пољска/Словенија
	1978. Италија
Европска првенства
	1989. Шведска
	1993. Финска
	1995. Грчка
	1999. Аустрија
	2003. Немачка
	2005. Италија/Србија и Црна Гора
	1991. Немачка
	2001. Чешка
	2011. Аустрија/Чешка
	2013. Данска/Пољска
	1948. Италија
	1997. Холандија
	2015. Бугарска/Италија
Свјетска лига
	1990. Осака
	1991. Милан
	1992. Ђенова
	1994. Милано
	1995. Рио де Жанеиро
	1997. Москва
	1999. Мар де Плата
	2000. Ротердам
	1996. Ротердам
	2001. Катовице
	2004. Рим
	1993. Сао Пауло
	2003. Мадрид
	2013. Мар дел Плата
	2014. Фиренца
Свјетски куп
	1995. Јапан
	1989. Јапан
	2003. Јапан
	2015. Јапан
	1999. Јапан
Велики куп шампиона
	1993. Јапан
	2005. Јапан
	2013. Јапан

Одбојкашка репрезентација Италије представља национални тим Италије на међународним такмичењима у одбојци. Заузима 4. мјесто на ФИВБ ранг-листи. Једна је од најуспјешнијих екипа у историји одбојке.

Историја (1917—2015)

Доба медиокритета (1917—1978)

Одбојка је у Италију стигла за вријеме Првог свјетског рата. Двије чете америчке војске су, 5. априла 1917. године, у Равени одиграле егзибициону утакмицу. У наредним годинама није било значајнијих помака, све до 1946. и оснивања Одбојкашког савеза Италије (ФИПАВ). Национални тим је, под командом Пјетра Бернардија, своју прву утакмицу одиграо у Паризу,19. априла 1947. године, против Француске и изгубио резултатом 3:1.

Наредне године је, са Анђелом Костом као новим селектором, освојена бронзана медаља на Европском првенству, које је одржано у Риму. Добар почетак, ипак, није значио много, па ће азури наредну медаљу на великом такмичењу чекати пуне три деценије. У међувремену су, осим просјечних резултата на најважнијим смотрама, освајане медаље на Медитеранским играма и Универзијади.

Под вођством Ивана Тринаестића, бившег југословенског репрезентативца, освојене су двије медаље на Медитеранским играма: златна у Либану 1959. и сребрна у Алжиру 1963.

Одоне Федерцони ће предводити азуре до златне медаље на Универзијади 1970, док ће његов насљедник, Франко Андерлини, успјети да освоји сребро на Медитеранским играма 1975.

Наговјештаји успона (1978—1989)

Добијање права на организацију Свјетског првенства 1978. условило је настанак корјенитих промјена у начину на који функционишу Одбојкашки савез Италије (ФИПАВ) и национални тим. На том такмичењу се, мимо свих очекивања, сребрни галеб Кармела Питере домогао финала, у ком су Совјети били надмоћни, али је освојена медаља указивала на велике могућности италијанске одбојке. Негри, Ди Косте, Ди Бернардо, Греко, Дал'Олио, Алесандро, Наси, Лацерони, Кончети, Ланфранко, Иноченти и Шилипоти су скренули пажњу свјетске одбојкашке јавности на себе, привукли нека звучна имена ка Серији А1, те мотивисали мноштво дјечака на бављење одбојком. Тако се стварала основа за појаву најјаче лиге и репрезентације у Европи.

До стасавања генерације феномена, Италијани су освојили бронзану медаљу на Олимпијским играма 1984, те још пет медаља на мање важним такмичењима: злато (1983) и бронзу (1987) на Медитеранским играма и три бронзе (1983, 1985, 1987) на Универзијадама.

Генерација феномена (1989—2000)

Главни чланак: Италијанска генерација феномена

Италијанска лига је већ од средине осамдесетих почела да представља озбиљну, до тада незамисливу, конкуренцију совјетским тимовима. Сантрал Парма и Панини Модена су представљали нуклеус, из ког су се касније развиле најдоминантнија свјетска репрезентација и лига деведесетих.

Након веома лошег резултата на Олимпијским играма 1988. (9. мјесто) искусног Питеру је замијенио Аргентинац Хулио Веласко, којег је за нову функцију препоручило веома успјешно вођење Панини Модене, троструког узастопног допрвака Европе.

Окосницу тима који је у Веласковој ери харао Европом и свијетом чинили су: Андреа Лукета, Андреа Зорзи, Лука Кантагали, Паоло Тофоли, Андреа Гардини, Марко Брачи, Андреа Ђани, Пасквале Гравина, Фердинандо Де Ђорђи, Марко Мартинели, Микеле Пазинато, Клаудио Гали, потом касније прикључени Самуеле Папи и Андреа Сарторети као и, наравно, службено најбољи одбојкаш XX вијека, Лоренцо Бернарди.

Највећи супарник Италијанима у овом периоду били су Холанђани.

Ипак, доминацију на свјетским и европским првенствима те издањима Свјетске лиге нијесу пратила одговарајућа постигнућа на Олимпијским играма. И док је у Барселони 1992. освојено разочаравајуће 5. мјесто, дотле је у Атланти 1996. генерација феномена, оптерећена нестварним медијским притиском, али и сјајним наступом освете жедних Холанђана, пропустила велику прилику да се домогне једине златне медаље која јој је недостајала. Сребро је оцијењено као неуспјех, па се Веласко повукао. Исто су учинили Зорзи и Кантагали, док ће се Бернарди појавити на свега два такмичења у годинама које су слиједиле.

Нови селектор, Бразилац Бебето, задржао се релативно кратко - свега двије године - али је у том периоду успио да освоји Свјетску лигу и, још важније, Свјетско првенство 1998. Тај успјех је донекле остао у сјенци допинг скандала: након финалне утакмице је установљено да је Марко Брачи користио недозвољена средства. Играч је кажњен, али титула није промијенила власника.

Шеф стручног штаба је, потом, постао бивши репрезентативац Андреа Анастази, који је од челника федерације добио јасан задатак: задржати висок ниво, али и коначно освојити Олимпијске игре. Почело је одлично: у 1999. су освојене Свјетска лига и Европско првенство, а бронзана медаља са Свјетског купа је гарантовала пласман на Олимпијске игре. Олимпијска година је започета освајањем Свјетске лиге - осмим и, испоставиће се, посљедњим насловом италијанске репрезентације у овом такмичењу - па се очекивало да Игре у Сиднеју буду круна једне сјајне генерације. Ипак, опет су били „кратки“. У полуфиналу их је зауставила СР Југославија, па је тако чудесна генерација феномена сишла са велике сцене, а да ни у трећем покушају није успјела да освоји олимпијско злато.

Јаку утјеху су могли пронаћи у чињеници да су, за једанаест година, три пута били свјетски (1990, 1994, 1998), четири пута европски прваци (1989, 1993, 1995, 1999), осам пута освајачи Свјетске лиге (1990, 1991, 1992, 1994, 1995, 1997, 1999, 2000), те по једном побједници Свјетског купа (1995), Великог купа шампиона (1993), Игара добре воље (1990), "Топ 4" турнира (1994) и Супер Челенџ купа (1996). Укупно, на 30 великих такмичења, освојили су 28 медаља, од чега чак 20 златних. Што се тиче успјеха на такмичењима мањег значаја, помена су вриједне златна медаља на Медитеранским играма 1991. те сребрна (1997) и бронзана медаља (1995) на Универзијади. Сасвим довољно да их се, упркос томе што никада нијесу били олимпијски прваци, сматра највећим одбојкашким тимом XX вијека.

Чување европског и губитак свјетског трона (2000—2005)

Након сиднејског неуспјеха, најискуснији играчи су одлучили да окончају своје репрезентативне каријере (Гардини, Брачи), неки су, упркос обећавајућем почетку, испали из комбинација (Розалба), а неки су паузирали, па се враћали у тим (Ђани, Меони, Пипи, Гравина, Тофоли, Корсано)... Поред раније помињаних Папија и Сарторетија, окосницу тима током овог периода чинили су Алесандро Феи, Валерио Вермиљо, Луиђи Мастранђело и, од 2004. године, Алберто Чизола. На самом почетку новог циклуса, примат у Свјетској лиги су преузели Бразилци, па су се азури морали задовољити другим мјестом (2001), док су, европском одбојком, краткотрајно, завладали Југословени. На Медитеранским играма у Тунису, под вођством Ким Хо Чула, освојена је златна медаља.

Четврто мјесто у Свјетској лиги и пето мјесто на Свјетском првенству 2002. су представљали неуспјех (симболично, у четвртфиналу су Италијане зауставили управо Бразилци, будући троструки прваци), па је, након оставке Анастазија, упражњено мјесто шефа стручног штаба, заузео Ђан Паоло Монтали.

Током наредне три године је постизао изванредне резултате. Двије европске титуле (2003, 2005), друго мјесто на Свјетском купу 2003, олимпијско сребро (Атина 2004) и треће мјесто на Великом купу шампиона (2005) указивали су на могућност да се Италијани одрже у врху свјетске одбојке, али до тога, макар у смислу остваривања континуитета, ипак није дошло. Посљедњи остаци генерације феномена су, након атинског финала, окончали репрезентативне каријере (Ђани, Сарторети, Тофоли; у суштини и Папи, који ће се појавити још само на два такмичења у наредних осам година), а млађи играчи - са изузетком освајања титуле пред домаћом публиком на Европском првенству 2005. године - нијесу се показали кадрима да одрже ниво својих славних претходника.

Вријеме наизмјеничних успона и падова (2005—2015)

Титула освојена у Риму (2005) посљедња је до које се домогла италијанска репрезентација. Лоши резултати на Свјетском првенству 2006. и Европском првенству 2007. алармирали су челнике федерације, па је на селекторску клупу враћен Андреа Анастази. Но, са лимитираним играчким кадром, све што је на великим такмичењима постигао била су два четврта мјеста (на Олимпијским играма 2008. и Свјетском првенству 2010) те не превише значајна златна медаља на Медитеранским играма 2009.

Анастази се, након неуспјешног покушаја да се домогне медаље на домаћем терену (поменуто СП 2010) повукао, а селекторску функцију је наслиједио Мауро Беруто, под чијим вођством су освојене: бронзана медаља на Олимпијским играма 2012, двије сребрне медаље на европским првенствима (2011, 2013), двије бронзане медаље у Свјетској лиги (2013, 2014) и бронзана медаља у Великом купу шампиона (2013). Од медаља на мање битним такмичењима, помена је вриједно злато на Медитеранским играма 2013.

Након повлачења Вермиља, Мастранђела, Чизоле, Феија, Чернича и Саванија, најважнију улогу у репрезентацији имају Емануеле Бирарели, Драган Травица, Иван Зајцев, Филипо Ланца, Лука Ветори, Ђулио Саби...

На (Свјетском првенству 2014). Италијани су заузели слабо 13. мјесто, што указује на то да овај тим, иако веома квалитетан, не посједује ону снагу, која би му омогућила да, из године у годину, континуирано постиже одличне резултате.

Солидне партије у Свјетској лиги 2015. су им омогућиле пут на завршни турнир, али су тамо наступити у измијењеном саставу, пошто су, неколико дана прије поласка, из тима, због недисциплине, одстрањени кључни играчи: Драган Травица, Ђулио Саби, Иван Зајцев и Луиђи Рандацо. Освојено је шесто мјесто, а Мауро Беруто је мјесто селектора уступио свом замјенику Ђанлоренцу Бленђинију.

Захваљујући добром рејтингу, азури су добили позив за учешће на Свјетски куп, на ком су, појачани Кубанцем Османијем Хуантореном и повратницима (Зајцев и Саби), освојили друго мјесто, чиме су изборили пласман на Олимпијске игре 2016.

На Европском првенству, чија је завршница одржана у Бугарској, азури су освојили бронзану медаљу. У четвртфиналу су елиминисали фаворизоване Русе, али су у полуфиналу доживјели шокантан пораз од Словенаца.

Резултати (1947—2015)

Наступи на најзначајнијим такмичењима

Олимпијске игре

Година	Домаћин	Позиција
1964	Токио	није учествовала
1968	Мексико Сити	није учествовала
1972	Минхен	није учествовала
1976	Монтреал	8. мјесто
1980	Москва	9. мјесто
1984	Лос Анђелес	3. мјесто
1988	Сеул	9. мјесто
1992	Барселона	5. мјесто
1996	Атланта	2. мјесто
2000	Сиднеј	3. мјесто
2004	Атина	2. мјесто
2008	Пекинг	4. мјесто
2012	Лондон	3. мјесто

Свјетска првенства

Година	Домаћин	Позиција
1949	Чехословачка	8º мјесто
1952	Совјетски Савез	није учествовала
1956	Француска	14º мјесто
1960	Бразил	није учествовала
1962	Совјетски Савез	14º мјесто
1966	Чехословачка	16º мјесто
1970	Бугарска	15º мјесто
1974	Мексико	19º мјесто
1978	Италија	2º мјесто
1982	Аргентина	14º мјесто
1986	Француска	11º мјесто
1990	Бразил	1º мјесто
1994	Грчка	1º мјесто
1998	Јапан	1º мјесто
2002	Аргентина	5º мјесто
2006	Јапан	5º мјесто
2010	Италија	4º мјесто
2014	Пољска	13º мјесто
2018	Бугарска Италија	5º мјесто
2022	Пољска Словенија	1º мјесто

Европска првенства

Година	Домаћин	Позиција
1948	Италија	3º мјесто
1950	Бугарска	није учествовала
1951	Француска	8º мјесто
1955	Румунија	9º мјесто
1958	Чехословачка	10º мјесто
1963	Румунија	10º мјесто
1967	Турска	8º мјесто
1971	Италија	8º мјесто
1975	Југославија	10º мјесто
1977	Финска	8º мјесто
1979	Француска	5º мјесто
1981	Бугарска	7º мјесто
1983	Источна Њемачка	4º мјесто
1985	Холандија	6º мјесто
1987	Белгија	9º мјесто
1989	Шведска	1º мјесто
1991	Њемачка	2º мјесто
1993	Финска	1º мјесто
1995	Грчка	1º мјесто
1997	Холандија	3º мјесто
1999	Аустрија	1º мјесто
2001	Чешка	2º мјесто
2003	Њемачка	1º мјесто
2005	Италија / Србија и Црна Гора	1º мјесто
2007	Русија	6º мјесто
2009	Турска	10º мјесто
2011	Аустрија / Чешка	2º мјесто
2013	Данска / Пољска	2º мјесто
2015	Бугарска / Италија	3º мјесто

Свјетска лига

Година	Домаћин завршног турнира	Позиција
1990	Осака	1º мјесто
1991	Милано	1º мјесто
1992	Ђенова	1º мјесто
1993	Сао Паоло	3º мјесто
1994	Милано	1º мјесто
1995	Рио де Жанеиро	1º мјесто
1996	Ротердам	2º мјесто
1997	Москва	1º мјесто
1998	Милано	4º мјесто
1999	Мар дел Плата	1º мјесто
2000	Ротердам	1º мјесто
2001	Катовице	2º мјесто
2002	Бело Хоризонте	4º мјесто
2003	Мадрид	3º мјесто
2004	Рим	2º мјесто
2005	Београд	7º мјесто
2006	Москва	6º мјесто
2007	Катовице	9º мјесто
2008	Рио де Жанеиро	7º мјесто
2009	Београд	7º мјесто
2010	Кордоба	6º мјесто
2011	Гдањск	6º мјесто
2012	Софија	11º мјесто
2013	Мар дел Плата	3º мјесто
2014	Фиренца	3º мјесто
2015	Рио де Жанеиро	6º мјесто

Свјетски куп

Година	Домаћин	Позиција
1965	Пољска	није учествовала
1969	Источна Њемачка	није учествовала
1977	Јапан	није учествовала
1981	Јапан	7º мјесто
1985	Јапан	није учествовала
1989	Јапан	2º мјесто
1991	Јапан	није учествовала
1995	Јапан	1º мјесто
1999	Јапан	3º мјесто
2003	Јапан	2º мјесто
2007	Јапан	није учествовала
2011	Јапан	4º мјесто
2015	Јапан	2º мјесто

Велики куп шампиона

Година	Домаћин	Позиција
1993	Јапан	1º мјесто
1997	Јапан	није учествовала
2001	Јапан	није учествовала
2005	Јапан	3º мјесто
2009	Јапан	није учествовала
2013	Јапан	3º мјесто

Наступи на осталим такмичењима

Медитеранске игре

Година	Домаћин	Позиција
1959	Бејрут	1º мјесто
1963	Напуљ	2º мјесто
1967	Тунис	није учествовала
1971	Измир	није учествовала
1975	Алжир	2º мјесто
1979	Сплит	4º мјесто
1983	Казабланка	1º мјесто
1987	Латакија	3º мјесто
1991	Атина	1º мјесто
1993	Лангдок-Русијон	није учествовала
1997	Бари	4º мјесто
2001	Тунис	1º мјесто
2005	Алмерија	5º мјесто
2009	Пескара	1º мјесто
2013	Мерсин	1º мјесто

Универзијада

Година	Домаћин	Позиција
1959	Торино	-
1961	Софија	-
1963	Порто Алегре	-
1965	Будимпешта	-
1967	Токио	-
1970	Торино	1º мјесто
1973	Москва	-
1975	Рим	Такмичење у одбојци није одржано
1977	Софија	-
1979	Мексико Сити	-
1981	Букурешт	-
1983	Едмонтон	3º мјесто
1985	Кобе	3º мјесто
1987	Загреб	3º мјесто
1989	Дуизбург	Такмичење у одбојци није одржано
1991	Шефилд	-
1993	Бафало	-
1995	Фукуока	3º мјесто
1997	Катанија	2º мјесто
1999	Палма де Мајорка	-
2001	Пекинг	-
2003	Даегу	-
2005	Измир	3º мјесто
2007	Бангкок	-
2009	Београд	-
2011	Шенџен	-
2013	Казањ	-
2015	Гвангжу	-

Меморијал „Хуберт Вагнер“

Година	Домаћин	Позиција
2003	Олштин	није учествовала
2004	Олштин, Илава	није учествовала
2005	Олштин, Илава	није учествовала
2006	Олштин,Острода	7º мјесто
2007	Олштин, Елблаг, Илава	није учествовала
2008	Олштин	није учествовала
2009	Лођ	2º мјесто
2010	Бидгошч	није учествовала
2011	Катовице	1º мјесто
2012	Зјелона Гора	није учествовала
2013	Плоцк	није учествовала
2014	Краков	није учествовала
2015	Торуњ	није учествовала

Турнир "Топ 4"

Година	Домаћин	Позиција
1988	Јапан	није учествовала
1990	Јапан	2º мјесто
1992	Јапан	није учествовала
1994	Јапан	1º мјесто

Супер Челенџ куп

Година	Домаћин	Позиција
1996	Јапан	1º мјесто

Игре добре воље

Година	Домаћин	Позиција
1986	Москва	није учествовала
1990	Сијетл	1º мјесто

Селектори

#	Играч	Од – до
1	Пјетро Бернарди	1947
2	Анђело Коста	1947—1949
3	Ренцо Дел Чика	1949 – 1953
4	Иван Тринаестић	1953 – 1966
5	Јозеф Козак	1966 – 1969
6	Одоне Федерцони	1969—1974
7	Франко Андерлини	1974—1976
8	Адријано Павлика	1976—1977
9	Едвард Скорек	1978
10	Кармело Питера	1978—1988
11	Микеланђело Ло Бјанко	1988
12	Хулио Веласко	1988—1996
13	Пауло Роберто де Фреиташ Бебето	1996—1998
14	Андреа Анастази	1998—2002
15	Ђан Паоло Монтали	2002—2007
16	Андреа Анастази	2007—2010
17	Мауро Беруто	2010 - 2015
18	Ђанлоренцо Бленђини	2015 -