Одбојкашка репрезентација Италије
![]() | |
Надимак | Азури |
---|---|
Савез | ФИПАВ |
Конфедерација | ЦЕВ (Европа) |
Селектор | ![]() |
Капитен | Симоне Бути |
Највише наступа | Андреа Ђани (474) |
ФИВБ шифра | ITA |
ФИВБ ранг | 4.[1] |
Прва међународна утакмица | |
![]() ![]() | |
Олимпијске игре | |
Учешћа | 10 (први пут: 1976) |
Најбољи резултат | ![]() |
Светско првенство | |
Учешћа | 18 (први пут: 1949) |
Најбољи резултат | ![]() |
Европско првенство | |
Учешћа | 28 (први пут: 1948) |
Најбољи резултат | ![]() |
Светска лига | |
Учешћа | 26 (први пут: 1990) |
Најбољи резултат | ![]() |
Светски куп | |
Учешћа | 7 (први пут: 1981) |
Најбољи резултат | ![]() |
Велики куп шампиона | |
Учешћа | 3 (први пут: 1993) |
Најбољи резултат | ![]() |
Одбојкашка репрезентација Италије представља национални тим Италије на међународним такмичењима у одбојци. Заузима 4. мјесто на ФИВБ ранг-листи. Једна је од најуспјешнијих екипа у историји одбојке.
Историја (1917—2015)[уреди | уреди извор]
Доба медиокритета (1917—1978)[уреди | уреди извор]
Одбојка је у Италију стигла за вријеме Првог свјетског рата. Двије чете америчке војске су, 5. априла 1917. године, у Равени одиграле егзибициону утакмицу. У наредним годинама није било значајнијих помака, све до 1946. и оснивања Одбојкашког савеза Италије (ФИПАВ). Национални тим је, под командом Пјетра Бернардија, своју прву утакмицу одиграо у Паризу,19. априла 1947. године, против Француске и изгубио резултатом 3:1.
Наредне године је, са Анђелом Костом као новим селектором, освојена бронзана медаља на Европском првенству, које је одржано у Риму. Добар почетак, ипак, није значио много, па ће азури наредну медаљу на великом такмичењу чекати пуне три деценије. У међувремену су, осим просјечних резултата на најважнијим смотрама, освајане медаље на Медитеранским играма и Универзијади.
Под вођством Ивана Тринаестића, бившег југословенског репрезентативца, освојене су двије медаље на Медитеранским играма: златна у Либану 1959. и сребрна у Алжиру 1963.
Одоне Федерцони ће предводити азуре до златне медаље на Универзијади 1970, док ће његов насљедник, Франко Андерлини, успјети да освоји сребро на Медитеранским играма 1975.
Наговјештаји успона (1978—1989)[уреди | уреди извор]
Добијање права на организацију Свјетског првенства 1978. условило је настанак корјенитих промјена у начину на који функционишу Одбојкашки савез Италије (ФИПАВ) и национални тим. На том такмичењу се, мимо свих очекивања, сребрни галеб Кармела Питере домогао финала[2], у ком су Совјети били надмоћни, али је освојена медаља указивала на велике могућности италијанске одбојке. Негри, Ди Косте, Ди Бернардо, Греко, Дал'Олио, Алесандро, Наси, Лацерони, Кончети, Ланфранко, Иноченти и Шилипоти су скренули пажњу свјетске одбојкашке јавности на себе, привукли нека звучна имена ка Серији А1, те мотивисали мноштво дјечака на бављење одбојком. Тако се стварала основа за појаву најјаче лиге и репрезентације у Европи.
До стасавања генерације феномена, Италијани су освојили бронзану медаљу на Олимпијским играма 1984, те још пет медаља на мање важним такмичењима: злато (1983) и бронзу (1987) на Медитеранским играма и три бронзе (1983, 1985, 1987) на Универзијадама.
Генерација феномена (1989—2000)[уреди | уреди извор]
Италијанска лига је већ од средине осамдесетих почела да представља озбиљну, до тада незамисливу, конкуренцију совјетским тимовима. Сантрал Парма и Панини Модена су представљали нуклеус, из ког су се касније развиле најдоминантнија свјетска репрезентација и лига деведесетих.
Након веома лошег резултата на Олимпијским играма 1988. (9. мјесто) искусног Питеру је замијенио Аргентинац Хулио Веласко, којег је за нову функцију препоручило веома успјешно вођење Панини Модене, троструког узастопног допрвака Европе.
Окосницу тима који је у Веласковој ери харао Европом и свијетом чинили су: Андреа Лукета, Андреа Зорзи, Лука Кантагали, Паоло Тофоли, Андреа Гардини, Марко Брачи, Андреа Ђани, Пасквале Гравина, Фердинандо Де Ђорђи, Марко Мартинели, Микеле Пазинато, Клаудио Гали, потом касније прикључени Самуеле Папи и Андреа Сарторети као и, наравно, службено најбољи одбојкаш XX вијека, Лоренцо Бернарди.
Највећи супарник Италијанима у овом периоду били су Холанђани.
Ипак, доминацију на свјетским и европским првенствима те издањима Свјетске лиге нијесу пратила одговарајућа постигнућа на Олимпијским играма. И док је у Барселони 1992. освојено разочаравајуће 5. мјесто, дотле је у Атланти 1996. генерација феномена, оптерећена нестварним медијским притиском, али и сјајним наступом освете жедних Холанђана, пропустила велику прилику да се домогне једине златне медаље која јој је недостајала. Сребро је оцијењено као неуспјех, па се Веласко повукао[3]. Исто су учинили Зорзи и Кантагали, док ће се Бернарди појавити на свега два такмичења у годинама које су слиједиле.
Нови селектор, Бразилац Бебето, задржао се релативно кратко - свега двије године - али је у том периоду успио да освоји Свјетску лигу и, још важније, Свјетско првенство 1998. Тај успјех је донекле остао у сјенци допинг скандала: након финалне утакмице је установљено да је Марко Брачи користио недозвољена средства. Играч је кажњен, али титула није промијенила власника.[4]
Шеф стручног штаба је, потом, постао бивши репрезентативац Андреа Анастази, који је од челника федерације добио јасан задатак: задржати висок ниво, али и коначно освојити Олимпијске игре. Почело је одлично: у 1999. су освојене Свјетска лига и Европско првенство, а бронзана медаља са Свјетског купа је гарантовала пласман на Олимпијске игре. Олимпијска година је започета освајањем Свјетске лиге - осмим и, испоставиће се, посљедњим насловом италијанске репрезентације у овом такмичењу - па се очекивало да Игре у Сиднеју буду круна једне сјајне генерације. Ипак, опет су били „кратки“. У полуфиналу их је зауставила СР Југославија[5], па је тако чудесна генерација феномена сишла са велике сцене, а да ни у трећем покушају није успјела да освоји олимпијско злато.
Јаку утјеху су могли пронаћи у чињеници да су, за једанаест година, три пута били свјетски (1990, 1994, 1998), четири пута европски прваци (1989, 1993, 1995, 1999), осам пута освајачи Свјетске лиге (1990, 1991, 1992, 1994, 1995, 1997, 1999, 2000), те по једном побједници Свјетског купа (1995), Великог купа шампиона (1993), Игара добре воље (1990), "Топ 4" турнира (1994) и Супер Челенџ купа (1996). Укупно, на 30 великих такмичења, освојили су 28 медаља, од чега чак 20 златних. Што се тиче успјеха на такмичењима мањег значаја, помена су вриједне златна медаља на Медитеранским играма 1991. те сребрна (1997) и бронзана медаља (1995) на Универзијади. Сасвим довољно да их се, упркос томе што никада нијесу били олимпијски прваци, сматра највећим одбојкашким тимом XX вијека.
Чување европског и губитак свјетског трона (2000—2005)[уреди | уреди извор]
Након сиднејског неуспјеха, најискуснији играчи су одлучили да окончају своје репрезентативне каријере (Гардини, Брачи), неки су, упркос обећавајућем почетку, испали из комбинација (Розалба), а неки су паузирали, па се враћали у тим (Ђани, Меони, Пипи, Гравина, Тофоли, Корсано)... Поред раније помињаних Папија и Сарторетија, окосницу тима током овог периода чинили су Алесандро Феи, Валерио Вермиљо, Луиђи Мастранђело и, од 2004. године, Алберто Чизола. На самом почетку новог циклуса, примат у Свјетској лиги су преузели Бразилци, па су се азури морали задовољити другим мјестом (2001), док су, европском одбојком, краткотрајно, завладали Југословени. На Медитеранским играма у Тунису, под вођством Ким Хо Чула, освојена је златна медаља.
Четврто мјесто у Свјетској лиги и пето мјесто на Свјетском првенству 2002. су представљали неуспјех (симболично, у четвртфиналу су Италијане зауставили управо Бразилци, будући троструки прваци), па је, након оставке Анастазија, упражњено мјесто шефа стручног штаба, заузео Ђан Паоло Монтали.
Током наредне три године је постизао изванредне резултате. Двије европске титуле (2003, 2005), друго мјесто на Свјетском купу 2003, олимпијско сребро (Атина 2004) и треће мјесто на Великом купу шампиона (2005) указивали су на могућност да се Италијани одрже у врху свјетске одбојке, али до тога, макар у смислу остваривања континуитета, ипак није дошло. Посљедњи остаци генерације феномена су, након атинског финала, окончали репрезентативне каријере (Ђани, Сарторети, Тофоли; у суштини и Папи, који ће се појавити још само на два такмичења у наредних осам година), а млађи играчи - са изузетком освајања титуле пред домаћом публиком на Европском првенству 2005. године - нијесу се показали кадрима да одрже ниво својих славних претходника.
Вријеме наизмјеничних успона и падова (2005—2015)[уреди | уреди извор]
Титула освојена у Риму (2005) посљедња је до које се домогла италијанска репрезентација. Лоши резултати на Свјетском првенству 2006. и Европском првенству 2007. алармирали су челнике федерације, па је на селекторску клупу враћен Андреа Анастази. Но, са лимитираним играчким кадром, све што је на великим такмичењима постигао била су два четврта мјеста (на Олимпијским играма 2008. и Свјетском првенству 2010) те не превише значајна златна медаља на Медитеранским играма 2009.
Анастази се, након неуспјешног покушаја да се домогне медаље на домаћем терену (поменуто СП 2010) повукао, а селекторску функцију је наслиједио Мауро Беруто, под чијим вођством су освојене: бронзана медаља на Олимпијским играма 2012, двије сребрне медаље на европским првенствима (2011, 2013), двије бронзане медаље у Свјетској лиги (2013, 2014) и бронзана медаља у Великом купу шампиона (2013). Од медаља на мање битним такмичењима, помена је вриједно злато на Медитеранским играма 2013.
Након повлачења Вермиља, Мастранђела, Чизоле, Феија, Чернича и Саванија, најважнију улогу у репрезентацији имају Емануеле Бирарели, Драган Травица, Иван Зајцев, Филипо Ланца, Лука Ветори, Ђулио Саби...
На (Свјетском првенству 2014). Италијани су заузели слабо 13. мјесто, што указује на то да овај тим, иако веома квалитетан, не посједује ону снагу, која би му омогућила да, из године у годину, континуирано постиже одличне резултате.
Солидне партије у Свјетској лиги 2015. су им омогућиле пут на завршни турнир, али су тамо наступити у измијењеном саставу, пошто су, неколико дана прије поласка, из тима, због недисциплине, одстрањени кључни играчи: Драган Травица, Ђулио Саби, Иван Зајцев и Луиђи Рандацо.[6] Освојено је шесто мјесто, а Мауро Беруто је мјесто селектора уступио свом замјенику Ђанлоренцу Бленђинију.
Захваљујући добром рејтингу, азури су добили позив за учешће на Свјетски куп, на ком су, појачани Кубанцем Османијем Хуантореном и повратницима (Зајцев и Саби),[7] освојили друго мјесто, чиме су изборили пласман на Олимпијске игре 2016.[8]
На Европском првенству, чија је завршница одржана у Бугарској, азури су освојили бронзану медаљу. У четвртфиналу су елиминисали фаворизоване Русе, али су у полуфиналу доживјели шокантан пораз од Словенаца.
Резултати (1947—2015)[уреди | уреди извор]
Наступи на најзначајнијим такмичењима[уреди | уреди извор]
Олимпијске игре[уреди | уреди извор]
Година | Домаћин | Позиција |
---|---|---|
1964 | ![]() |
није учествовала |
1968 | ![]() |
није учествовала |
1972 | ![]() |
није учествовала |
1976 | ![]() |
8. мјесто |
1980 | ![]() |
9. мјесто |
1984 | ![]() |
3. мјесто |
1988 | ![]() |
9. мјесто |
1992 | ![]() |
5. мјесто |
1996 | ![]() |
2. мјесто |
2000 | ![]() |
3. мјесто |
2004 | ![]() |
2. мјесто |
2008 | ![]() |
4. мјесто |
2012 | ![]() |
3. мјесто |
Свјетска првенства[уреди | уреди извор]
Година | Домаћин | Позиција |
---|---|---|
1949 | ![]() |
8º мјесто |
1952 | ![]() |
није учествовала |
1956 | ![]() |
14º мјесто |
1960 | ![]() |
није учествовала |
1962 | ![]() |
14º мјесто |
1966 | ![]() |
16º мјесто |
1970 | ![]() |
15º мјесто |
1974 | ![]() |
19º мјесто |
1978 | ![]() |
2º мјесто |
1982 | ![]() |
14º мјесто |
1986 | ![]() |
11º мјесто |
1990 | ![]() |
1º мјесто |
1994 | ![]() |
1º мјесто |
1998 | ![]() |
1º мјесто |
2002 | ![]() |
5º мјесто |
2006 | ![]() |
5º мјесто |
2010 | ![]() |
4º мјесто |
2014 | ![]() |
13º мјесто |
2018 | ![]() ![]() |
5º мјесто |
2022 | ![]() ![]() |
1º мјесто |
Европска првенства[уреди | уреди извор]
Година | Домаћин | Позиција |
---|---|---|
1948 | ![]() |
3º мјесто |
1950 | ![]() |
није учествовала |
1951 | ![]() |
8º мјесто |
1955 | ![]() |
9º мјесто |
1958 | ![]() |
10º мјесто |
1963 | ![]() |
10º мјесто |
1967 | ![]() |
8º мјесто |
1971 | ![]() |
8º мјесто |
1975 | ![]() |
10º мјесто |
1977 | ![]() |
8º мјесто |
1979 | ![]() |
5º мјесто |
1981 | ![]() |
7º мјесто |
1983 | ![]() |
4º мјесто |
1985 | ![]() |
6º мјесто |
1987 | ![]() |
9º мјесто |
1989 | ![]() |
1º мјесто |
1991 | ![]() |
2º мјесто |
1993 | ![]() |
1º мјесто |
1995 | ![]() |
1º мјесто |
1997 | ![]() |
3º мјесто |
1999 | ![]() |
1º мјесто |
2001 | ![]() |
2º мјесто |
2003 | ![]() |
1º мјесто |
2005 | ![]() ![]() |
1º мјесто |
2007 | ![]() |
6º мјесто |
2009 | ![]() |
10º мјесто |
2011 | ![]() ![]() |
2º мјесто |
2013 | ![]() ![]() |
2º мјесто |
2015 | ![]() ![]() |
3º мјесто |
Свјетска лига[уреди | уреди извор]
Година | Домаћин завршног турнира | Позиција |
---|---|---|
1990 | ![]() |
1º мјесто |
1991 | ![]() |
1º мјесто |
1992 | ![]() |
1º мјесто |
1993 | ![]() |
3º мјесто |
1994 | ![]() |
1º мјесто |
1995 | ![]() |
1º мјесто |
1996 | ![]() |
2º мјесто |
1997 | ![]() |
1º мјесто |
1998 | ![]() |
4º мјесто |
1999 | ![]() |
1º мјесто |
2000 | ![]() |
1º мјесто |
2001 | ![]() |
2º мјесто |
2002 | ![]() |
4º мјесто |
2003 | ![]() |
3º мјесто |
2004 | ![]() |
2º мјесто |
2005 | ![]() |
7º мјесто |
2006 | ![]() |
6º мјесто |
2007 | ![]() |
9º мјесто |
2008 | ![]() |
7º мјесто |
2009 | ![]() |
7º мјесто |
2010 | ![]() |
6º мјесто |
2011 | ![]() |
6º мјесто |
2012 | ![]() |
11º мјесто |
2013 | ![]() |
3º мјесто |
2014 | ![]() |
3º мјесто |
2015 | ![]() |
6º мјесто |
Свјетски куп[уреди | уреди извор]
Година | Домаћин | Позиција |
---|---|---|
1965 | ![]() |
није учествовала |
1969 | ![]() |
није учествовала |
1977 | ![]() |
није учествовала |
1981 | ![]() |
7º мјесто |
1985 | ![]() |
није учествовала |
1989 | ![]() |
2º мјесто |
1991 | ![]() |
није учествовала |
1995 | ![]() |
1º мјесто |
1999 | ![]() |
3º мјесто |
2003 | ![]() |
2º мјесто |
2007 | ![]() |
није учествовала |
2011 | ![]() |
4º мјесто |
2015 | ![]() |
2º мјесто |
Велики куп шампиона[уреди | уреди извор]
Година | Домаћин | Позиција |
---|---|---|
1993 | ![]() |
1º мјесто |
1997 | ![]() |
није учествовала |
2001 | ![]() |
није учествовала |
2005 | ![]() |
3º мјесто |
2009 | ![]() |
није учествовала |
2013 | ![]() |
3º мјесто |
Наступи на осталим такмичењима[уреди | уреди извор]
Медитеранске игре[уреди | уреди извор]
Година | Домаћин | Позиција |
---|---|---|
1959 | ![]() |
1º мјесто |
1963 | ![]() |
2º мјесто |
1967 | ![]() |
није учествовала |
1971 | ![]() |
није учествовала |
1975 | ![]() |
2º мјесто |
1979 | ![]() |
4º мјесто |
1983 | ![]() |
1º мјесто |
1987 | ![]() |
3º мјесто |
1991 | ![]() |
1º мјесто |
1993 | ![]() |
није учествовала |
1997 | ![]() |
4º мјесто |
2001 | ![]() |
1º мјесто |
2005 | ![]() |
5º мјесто |
2009 | ![]() |
1º мјесто |
2013 | ![]() |
1º мјесто |
Универзијада[уреди | уреди извор]
Година | Домаћин | Позиција |
---|---|---|
1959 | ![]() |
- |
1961 | ![]() |
- |
1963 | ![]() |
- |
1965 | ![]() |
- |
1967 | ![]() |
- |
1970 | ![]() |
1º мјесто |
1973 | ![]() |
- |
1975 | ![]() |
Такмичење у одбојци није одржано |
1977 | ![]() |
- |
1979 | ![]() |
- |
1981 | ![]() |
- |
1983 | ![]() |
3º мјесто |
1985 | ![]() |
3º мјесто |
1987 | ![]() |
3º мјесто |
1989 | ![]() |
Такмичење у одбојци није одржано |
1991 | ![]() |
- |
1993 | ![]() |
- |
1995 | ![]() |
3º мјесто |
1997 | ![]() |
2º мјесто |
1999 | ![]() |
- |
2001 | ![]() |
- |
2003 | ![]() |
- |
2005 | ![]() |
3º мјесто |
2007 | ![]() |
- |
2009 | ![]() |
- |
2011 | ![]() |
- |
2013 | ![]() |
- |
2015 | ![]() |
- |
Меморијал „Хуберт Вагнер“[уреди | уреди извор]
Година | Домаћин | Позиција |
---|---|---|
2003 | ![]() |
није учествовала |
2004 | ![]() |
није учествовала |
2005 | ![]() |
није учествовала |
2006 | ![]() |
7º мјесто |
2007 | ![]() |
није учествовала |
2008 | ![]() |
није учествовала |
2009 | ![]() |
2º мјесто |
2010 | ![]() |
није учествовала |
2011 | ![]() |
1º мјесто |
2012 | ![]() |
није учествовала |
2013 | ![]() |
није учествовала |
2014 | ![]() |
није учествовала |
2015 | ![]() |
није учествовала |
Турнир "Топ 4"[уреди | уреди извор]
Година | Домаћин | Позиција |
---|---|---|
1988 | ![]() |
није учествовала |
1990 | ![]() |
2º мјесто |
1992 | ![]() |
није учествовала |
1994 | ![]() |
1º мјесто |
Супер Челенџ куп[уреди | уреди извор]
Година | Домаћин | Позиција |
---|---|---|
1996 | ![]() |
1º мјесто |
Игре добре воље[уреди | уреди извор]
Година | Домаћин | Позиција |
---|---|---|
1986 | ![]() |
није учествовала |
1990 | ![]() |
1º мјесто |
Селектори[уреди | уреди извор]
# | Играч | Од – до |
---|---|---|
1 | ![]() |
1947 |
2 | ![]() |
1947—1949 |
3 | ![]() |
1949 – 1953 |
4 | ![]() |
1953 – 1966 |
5 | ![]() |
1966 – 1969 |
6 | ![]() |
1969—1974[9] |
7 | ![]() |
1974—1976 |
8 | ![]() |
1976—1977 |
9 | ![]() |
1978 |
10 | ![]() |
1978—1988[10] |
11 | ![]() |
1988 |
12 | ![]() |
1988—1996 |
13 | ![]() |
1996—1998 |
14 | ![]() |
1998—2002[11] |
15 | ![]() |
2002—2007 |
16 | ![]() |
2007—2010 |
17 | ![]() |
2010 - 2015 |
18 | ![]() |
2015 - |