Одбојкашка репрезентација Италије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Италија Италија
Надимак Азури
Савез ФИПАВ
Конфедерација ЦЕВ (Европа)
Селектор Италија Мауро Беруто
Помоћни тренер Италија Ђан Лоренцо Бленђини
Капитен Емануеле Бирарели
Највише наступа Андреа Ђани (474)
ФИВБ шифра ITA
ФИВБ ранг 4.[1]
Прва међународна утакмица
Застава Италије Италија 1 : 3 Застава Француске Француска (19.04.1947, Париз)
Олимпијске игре
Учешћа 10 (први пут: 1976)
Најбољи резултат Silver medal olympic.svg Допрвак (2): 1996, 2004.
Светско првенство
Учешћа 15 (први пут: 1949)
Најбољи резултат Gold medal world centered-2.svg Првак (3): 1990, 1994, 1998.
Европско првенство
Учешћа 27 (први пут: 1948)
Најбољи резултат Gold medal europe.svg Првак (6): 1989, 1993, 1995, 1999, 2003, 2005.
Светска лига
Учешћа 26 (први пут: 1990)
Најбољи резултат Gold medal world centered-2.svg Првак (8): 1990, 1991, 1992, 1994, 1995, 1997, 1999, 2000.
Светски куп
Учешћа 6 (први пут: 1981)
Најбољи резултат Gold medal world centered-2.svg Првак (1): 1995.
Велики куп шампиона
Учешћа 3 (први пут: 1993)
Најбољи резултат Gold medal world centered-2.svg Првак (1): 1993.


Освојене медаље
Одбојка
Олимпијске игре
Сребро 1996. Атланта
Сребро 2004. Атина
Бронза 1984. Лос Анђелес
Бронза 2000. Сиднеј
Бронза 2012. Лондон
Свјетска првенства
Злато 1990. Бразил
Злато 1994. Грчка
Злато 1998. Јапан
Сребро 1978. Италија
Европска првенства
Злато 1989. Шведска
Злато 1993. Финска
Злато 1995. Грчка
Злато 1999. Аустрија
Злато 2003. Немачка
Злато 2005. Италија/Србија и Црна Гора
Сребро 1991. Немачка
Сребро 2001. Чешка
Сребро 2011. Аустрија/Чешка
Сребро 2013. Данска/Пољска
Бронза 1948. Италија
Бронза 1997. Холандија
Свјетска лига
Злато 1990. Осака
Злато 1991. Милан
Злато 1992. Ђенова
Злато 1994. Милано
Злато 1995. Рио де Жанеиро
Злато 1997. Москва
Злато 1999. Мар де Плата
Злато 2000. Ротердам
Сребро 1996. Ротердам
Сребро 2001. Катовице
Сребро 2004. Рим
Бронза 1993. Сао Пауло
Бронза 2003. Мадрид
Бронза 2013. Мар дел Плата
Бронза 2014. Фиренца
Свјетски куп
Злато 1995. Јапан
Сребро 1989. Јапан
Сребро 2003. Јапан
Бронза 1999. Јапан
Велики куп шампиона
Злато 1993. Јапан
Бронза 2005. Јапан
Бронза 2013. Јапан

Одбојкашка репрезентација Италије представља национални тим Италије на међународним такмичењима у одбојци. Заузима 4. мјесто на ФИВБ ранг-листи. Једна је од најуспјешнијих екипа у историји одбојке.


Историја (1917 - 2015)[уреди]

Доба медиокритета (1917 - 1978)[уреди]

Одбојка је у Италију стигла за вријеме Првог свјетског рата. Двије чете америчке војске су, 5. априла 1917. године, у Равени одиграле егзибициону утакмицу. У наредним годинама није било значајнијих помака, све до 1946. и оснивања Одбојкашког савеза Италије (ФИПАВ). Национални тим је, под командом Пјетра Бернардија, своју прву утакмицу одиграо у Паризу,19. априла 1947. године, против Француске и изгубио резултатом 3:1.

Наредне године је, са Анђелом Костом као новим селектором, освојена бронзана медаља на Европском првенству, које је одржано у Риму. Добар почетак, ипак, није значио много, па ће азури наредну медаљу на великом такмичењу чекати пуне три деценије. У међувремену су, осим просјечних резултата на најважнијим смотрама, освајане медаље на Медитеранским играма и Универзијади.

Под вођством Ивана Тринаестића, бившег југословенског репрезентативца, освојене су двије медаље на Медитеранским играма: златна у Либану 1959. и сребрна у Алжиру 1963.

Одоне Федерцони ће предводити азуре до златне медаље на Универзијади 1970, док ће његов насљедник, Франко Андерлини, успјети да освоји сребро на Медитеранским играма 1975.


Наговјештаји успона (1978 - 1989)[уреди]

Добијање права на организацију Свјетског првенства 1978. условило је настанак корјенитих промјена у начину на који функционишу Одбојкашки савез Италије (ФИПАВ) и национални тим. На том такмичењу се, мимо свих очекивања, сребрни галеб Кармела Питере домогао финала[2], у ком су Совјети били надмоћни, али је освојена медаља указивала на велике могућности италијанске одбојке. Негри, Ди Косте, Ди Бернардо, Греко, Дал'Олио, Алесандро, Наси, Лацерони, Кончети, Ланфранко, Иноченти и Шилипоти су скренули пажњу свјетске одбојкашке јавности на себе, привукли нека звучна имена ка Серији А1, те мотивисали мноштво дјечака на бављење одбојком. Тако се стварала основа за појаву најјаче лиге и репрезентације у Европи.

До стасавања генерације феномена, Италијани су освојили бронзану медаљу на Олимпијским играма 1984, те још пет медаља на мање важним такмичењима: злато (1983) и бронзу (1987) на Медитеранским играма и три бронзе (1983, 1985, 1987) на Универзијадама.


Генерација феномена (1989 - 2000)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Италијанска генерација феномена.

Италијанска лига је већ од средине осамдесетих почела да представља озбиљну, до тада незамисливу, конкуренцију совјетским тимовима. Сантрал Парма и Панини Модена су представљали нуклеус, из ког су се касније развиле најдоминантнија свјетска репрезентација и лига деведесетих.

Након веома лошег резултата на Олимпијским играма 1988. (9. мјесто) искусног Питеру је замијенио Аргентинац Хулио Веласко, којег је за нову функцију препоручило веома успјешно вођење Панини Модене, троструког узастопног допрвака Европе.

Окосницу тима који је у Веласковој ери харао Европом и свијетом чинили су: Андреа Лукета, Андреа Зорзи, Лука Кантагали, Паоло Тофоли, Андреа Гардини, Марко Брачи, Андреа Ђани, Пасквале Гравина, Фердинандо Де Ђорђи, Марко Мартинели, Микеле Пазинато, Клаудио Гали, потом касније прикључени Самуеле Папи и Андреа Сарторети као и, наравно, службено најбољи одбојкаш ХХ вијека, Лоренцо Бернарди.

Највећи супарник Италијанима у овом периоду били су Холанђани.

Ипак, доминацију на свјетским и европским првенствима, те издањима Свјетске лиге нијесу пратила одговарајућа постигнућа на Олимпијским играма. И док је у Барселони 1992. је освојено разочаравајуће 5. мјесто, дотле је у Атланти 1996. генерација феномена, оптерећена нестварним медијским притиском, али и сјајним наступом освете жедних Холанђана, пропустила велику прилику да се домогне јединог златног одличја које јој је недостајало. Сребро је оцијењено као неуспјех, па се Веласко повукао[3]. Исто су учинили Зорзи и Кантагали, док ће се Бернарди појавити на свега два такмичења у годинама које су слиједиле.

Нови селектор, Бразилац Бебето, задржао се релативно кратко - свега двије године - али је, у том периоду, успио да освоји Свјетску лигу и, још важније, Свјетско првенство 1998. Тај успјех је донекле остао у сјенци допинг скандала: након финалне утакмице је установљено да је Марко Брачи користио недозвољена средства. Играч је кажњен, али титула није промијенила власника.[4]

Шеф стручног штаба је, потом, постао бивши репрезентативац Андреа Анастази, који је од челника федерације добио јасан задатак: задржати високу разину, али и коначно освојити Олимпијске игре. Почело је одлично: у 1999. су освојене Свјетска лига и Европско првенство, а бронзана медаља са Свјетског купа је гарантовала пласман на Олимпијске игре. Олимпијска година је започета освајањем Свјетске лиге - осмим и, испоставиће се, посљедњим насловом италијанске репрезентације у овом такмичењу - па се очекивало да Игре у Сиднеју буду круна једне сјајне генерације. Ипак, опет су били "кратки". У полуфиналу их је зауставила СР Југославија[5], па је тако чудесна генерација феномена сишла са велике сцене, а да ни у трећем покушају није успјела да освоји олимпијско злато.

Јаку утјеху су могли пронаћи у чињеници да су, за једанаест година, три пута били свјетски (1990, 1994, 1998), четири пута европски прваци (1989, 1993, 1995, 1999), осам пута освајачи Свјетске лиге (1990, 1991, 1992, 1994, 1995, 1997, 1999, 2000), те по једном побједници Свјетског купа (1995), Великог купа шампиона (1993), Игара добре воље (1990), "Топ 4" турнира (1994) и Супер Челенџ купа (1996). Укупно, на 30 великих такмичења, освојили су 28 медаља, од чега чак 20 златних. Што се тиче успјеха на такмичењима мањег значаја, помена су вриједне златна медаља на Медитеранским играма 1991. те сребрна (1997) и бронзана медаља (1995) на Универзијади. Сасвим довољно да их се, упркос томе што никада нијесу били олимпијски прваци, сматра највећим одбојкашким тимом ХХ вијека.


Чување европског и губитак свјетског трона (2000 - 2005)[уреди]

Након сиднејског неуспјеха, најискуснији играчи су одлучили да окончају своје репрезентативне каријере (Гардини, Брачи), неки су, упркос обећавајућем почетку, испали из комбинација (Розалба), а неки су паузирали, па се враћали у тим (Ђани, Меони, Пипи, Гравина, Тофоли, Корсано)... Поред раније помињаних Папија и Сарторетија, окосницу тима током овог периода чинили су Алесандро Феи, Валерио Вермиљо, Луиђи Мастранђело и, од 2004. године, Алберто Чизола. На самом почетку новог циклуса, примат у Свјетској лиги су преузели Бразилци, па су се азури морали задовољити другим мјестом (2001), док су, европском одбојком, краткотрајно, завладали Југословени. На Медитеранским играма у Тунису, под вођством Ким Хо Чула, освојена је златна медаља.

Четврто мјесто у Свјетској лиги и пето мјесто на Свјетском првенству 2002. су представљали неуспјех (симболично, у четвртфиналу су Италијане зауставили управо Бразилци, будући троструки прваци), па је, након оставке Анастазија, упражњено мјесто шефа стручног штаба, заузео Ђан Паоло Монтали.

Током наредне три године је постизао изванредне резултате. Двије европске титуле (2003, 2005), друго мјесто на Свјетском купу 2003, олимпијско сребро (Атина 2004) и треће мјесто на Великом купу шампиона (2005) указивали су на могућност да се Италијани одрже у врху свјетске одбојке, али до тога, макар у смислу остваривања континуитета, ипак није дошло. Посљедњи остаци генерације феномена су, након атинског финала, окончали репрезентативне каријере (Ђани, Сарторети, Тофоли; у суштини и Папи, који ће се појавити још само на два такмичења у наредних осам година), а млађи играчи - са изузетком освајања титуле пред домаћом публиком на Европском првенству 2005. године - нијесу се показали кадрима да одрже разину својих славних претходника.


Вријеме наизмјеничних успона и падова (2005 - 2015)[уреди]

Титула освојена у Риму (2005) посљедња је до које се домогла италијанска репрезентација. Лоши резултати на Свјетском првенству 2006. и Европском првенству 2007. алармирали су челнике федерације, па је на селекторску клупу враћен Андреа Анастази. Но, са лимитираним играчким кадром, све што је на великим такмичењима постигао била су два четврта мјеста (на Олимпијским играма 2008. и Свјетском првенству 2010) те не превише значајна златна медаља на Медитеранским играма 2009.

Анастази се, након неуспјешног покушаја да се домогне медаље на домаћем терену (поменуто СП 2010) повукао, а селекторску функцију је наслиједио Мауро Беруто, под чијим вођством су освојене: бронзана медаља на Олимпијским играма 2012, двије сребрне медаље на европским првенствима (2011, 2013), двије бронзане медаље у Свјетској лиги (2013, 2014) и бронзана медаља у Великом купу шампиона (2013). Од медаља на мање битним такмичењима, помена је вриједно злато на Медитеранским играма 2013.

Након повлачења Вермиља, Мастранђела, Чизоле, Феија, Чернича и Саванија, најважнију улогу у репрезентацији имају Емануеле Бирарели, Драган Травица, Иван Зајцев, Филипо Ланца, Лука Ветори, Ђулио Саби...

На претпосљедњем великом такмичењу (СП 2014), Италијани су заузели слабо 13. мјесто, што указује на то да овај тим, иако веома квалитетан, не посједује ону снагу, која би му омогућила да, из године у годину, континуирано постиже одличне резултате.

Солидне партије у Свјетској лиги 2015. су им омогућилe пут на завршни турнир, али ће тамо наступити у измијењеном саставу, пошто су, неколико дана прије поласка, из тима, због недисциплине, одстрањени кључни играчи: Драган Травица, Ђулио Саби, Иван Зајцев и Луиђи Рандацо.[6]


Резултати (1947 - 2015)[уреди]

Наступи на најзначајнијим такмичењима[уреди]

Олимпијске игре[уреди]

Година Домаћин Позиција
1964 Јапан Токио није учествовала
1968 Flag of Mexico.svg Мексико Сити није учествовала
1972 Немачка Минхен није учествовала
1976 Канада Монтреал 8. мјесто
1980 Застава Совјетског Савеза Москва 9. мјесто
1984 Сједињене Америчке Државе Лос Анђелес 3. мјесто
1988 Flag of South Korea.svg Сеул 9. мјесто
1992 Шпанија Барселона 5. мјесто
1996 Сједињене Америчке Државе Атланта 2. мјесто
2000 Аустралија Сиднеј 3. мјесто
2004 Грчка Атина 2. мјесто
2008 Кина Пекинг 4. мјесто
2012 Уједињено Краљевство Лондон 3. мјесто


Свјетска првенства[уреди]

Година Домаћин Позиција
1949 Застава Чехословачке Чехословачка 8º мјесто
1952 Застава Совјетског Савеза СССР није учествовала
1956 Застава Француске Француска 14º мјесто
1960 Застава Бразила Бразил није учествовала
1962 Застава Совјетског Савеза СССР 14º мјесто
1966 Застава Чехословачке Чехословачка 16º мјесто
1970 Застава Бугарске Бугарска 15º мјесто
1974 Застава Мексика Мексико 19º мјесто
1978 Застава Италије Италија 2º мјесто
1982 Застава Аргентине Аргентина 14º мјесто
1986 Застава Француске Француска 11º мјесто
1990 Застава Бразила Бразил 1º мјесто
1994 Застава Грчке Грчка 1º мјесто
1998 Застава Јапана Јапан 1º мјесто
2002 Застава Аргентине Аргентина 5º мјесто
2006 Застава Јапана Јапан 5º мјесто
2010 Застава Италије Италија 4º мјесто
2014 Застава Пољске Пољска 13º мјесто


Европска првенства[уреди]

Година Домаћин Позиција
1948 Застава Италије Италија 3º мјесто
1950 Застава Бугарске Бугарска није учествовала
1951 Застава Француске Француска 8º мјесто
1955 Застава Румуније Румунија 9º мјесто
1958 Застава Чехословачке Чехословачка 10º мјесто
1963 Застава Румуније Румунија 10º мјесто
1967 Застава Турске Турска 8º мјесто
1971 Застава Италије Италија 8º мјесто
1975 Застава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије СФРЈ 10º мјесто
1977 Застава Финске Финска 8º мјесто
1979 Застава Француске Француска 5º мјесто
1981 Застава Бугарске Бугарска 7º мјесто
1983 Flag of the German Democratic Republic Источна Њемачка 4º мјесто
1985 Холандија Холандија 6º мјесто
1987 Застава Белгије Белгија 9º мјесто
1989 Застава Шведске Шведска 1º мјесто
1991 Немачка Њемачка 2º мјесто
1993 Застава Финске Финска 1º мјесто
1995 Застава Грчке Грчка 1º мјесто
1997 Холандија Холандија 3º мјесто
1999 Застава Аустрије Аустрија 1º мјесто
2001 Застава Чешке Републике Чешка 2º мјесто
2003 Немачка Њемачка 1º мјесто
2005 Застава Италије Италија / Застава Србије и Црне Горе Србија и Црна Гора 1º мјесто
2007 Застава Русије Русија 6º мјесто
2009 Застава Турске Турска 10º мјесто
2011 Застава Аустрије Аустрија / Застава Чешке Републике Чешка 2º мјесто
2013 Застава Данске Данска / Застава Пољске Пољска 2º мјесто
2015 Застава Бугарске Бугарска / Застава Италије Италија '


Свјетска лига[уреди]

Година Домаћин завршног турнира Позиција
1990 Јапан Осака 1º мјесто
1991 Италија Милано 1º мјесто
1992 Италија Ђенова 1º мјесто
1993 Бразил Сао Паоло 3º мјесто
1994 Италија Милано 1º мјесто
1995 Бразил Рио де Жанеиро 1º мјесто
1996 Холандија Ротердам 2º мјесто
1997 Русија Москва 1º мјесто
1998 Италија Милано 4º мјесто
1999 Аргентина Мар дел Плата 1º мјесто
2000 Холандија Ротердам 1º мјесто
2001 Пољска Катовице 2º мјесто
2002 Бразил Бело Хоризонте 4º мјесто
2003 Шпанија Мадрид 3º мјесто
2004 Италија Рим 2º мјесто
2005 Србија и Црна Гора Београд 7º мјесто
2006 Русија Москва 6º мјесто
2007 Пољска Катовице 9º мјесто
2008 Бразил Рио де Жанеиро 7º мјесто
2009 Србија Београд 7º мјесто
2010 Аргентина Кордоба 6º мјесто
2011 Пољска Гдањск 6º мјесто
2012 Бугарска Софија 11º мјесто
2013 Аргентина Мар дел Плата 3º мјесто
2014 Италија Фиренца 3º мјесто
2015 Бразил Рио де Жанеиро '


Свјетски куп[уреди]

Година Домаћин Позиција
1965 Застава Пољске Пољска није учествовала
1969 Flag of the German Democratic Republic Источна Њемачка није учествовала
1977 Застава Јапана Јапан није учествовала
1981 Застава Јапана Јапан 7º мјесто
1985 Застава Јапана Јапан није учествовала
1989 Застава Јапана Јапан 2º мјесто
1991 Застава Јапана Јапан није учествовала
1995 Застава Јапана Јапан 1º мјесто
1999 Застава Јапана Јапан 3º мјесто
2003 Застава Јапана Јапан 2º мјесто
2007 Застава Јапана Јапан није учествовала
2011 Застава Јапана Јапан 4º мјесто
2015 Застава Јапана Јапан '


Велики куп шампиона[уреди]

Година Домаћин Позиција
1993 Застава Јапана Јапан 1º мјесто
1997 Застава Јапана Јапан није учествовала
2001 Застава Јапана Јапан није учествовала
2005 Застава Јапана Јапан 3º мјесто
2009 Застава Јапана Јапан није учествовала
2013 Застава Јапана Јапан 3º мјесто


Наступи на осталим такмичењима[уреди]

Медитеранске игре[уреди]

Година Домаћин Позиција
1959 Либан Бејрут 1º мјесто
1963 Италија Напуљ 2º мјесто
1967 Тунис Тунис није учествовала
1971 Турска Измир није учествовала
1975 Алжир Алжир 2º мјесто
1979 Југославија Сплит 4º мјесто
1983 Мароко Казабланка 1º мјесто
1987 Сирија Латакија 3º мјесто
1991 Грчка Атина 1º мјесто
1993 Француска Лангдок-Русијон није учествовала
1997 Италија Бари 4º мјесто
2001 Тунис Тунис 1º мјесто
2005 Шпанија Алмерија 5º мјесто
2009 Италија Пескара 1º мјесто
2013 Турска Мерсин 1º мјесто


Универзијада[уреди]

Година Домаћин Позиција
1959 Италија Торино -
1961 Народна Република Бугарска Софија -
1963 Бразил Порто Алегре -
1965 Мађарска Будимпешта -
1967 Јапан Токио -
1970 Италија Торино 1º мјесто
1973 Застава Совјетског Савеза Москва -
1975 Италија Рим Такмичење у одбојци није одржано
1977 Народна Република Бугарска Софија -
1979 Мексико Мексико Сити -
1981 Социјалистичка Република Румунија Букурешт -
1983 Канада Едмонтон 3º мјесто
1985 Јапан Кобе 3º мјесто
1987 Југославија Загреб 3º мјесто
1989 Немачка Дуизбург Такмичење у одбојци није одржано
1991 Уједињено Краљевство Шефилд -
1993 Сједињене Америчке Државе Бафало -
1995 Јапан Фукуока 3º мјесто
1997 Италија Катанија 2º мјесто
1999 Шпанија Палма де Мајорка -
2001 Кина Пекинг -
2003 Јужна Кореја Даегу -
2005 Турска Измир 3º мјесто
2007 Тајланд Бангкок -
2009 Србија Београд -
2011 Кина Шенжен -
2013 Русија Казањ -
2015 Јужна Кореја Гвангжу -


Меморијал "Хуберт Вагнер"[уреди]

Година Домаћин Позиција
2003 Пољска Олштин није учествовала
2004 Пољска Олштин, Илава није учествовала
2005 Пољска Олштин, Илава није учествовала
2006 Пољска Олштин,Острода 7º мјесто
2007 Пољска Олштин, Елблаг, Илава није учествовала
2008 Пољска Олштин није учествовала
2009 Пољска Лођ 2º мјесто
2010 Пољска Бидгошч није учествовала
2011 Пољска Катовице 1º мјесто
2012 Пољска Зјелона Гора није учествовала
2013 Пољска Плоцк није учествовала
2014 Пољска Краков није учествовала
2015 Пољска Торуњ није учествовала


Турнир "Топ 4"[уреди]

Година Домаћин Позиција
1988 Застава Јапана Јапан није учествовала
1990 Застава Јапана Јапан 2º мјесто
1992 Застава Јапана Јапан није учествовала
1994 Застава Јапана Јапан 1º мјесто


Супер Челенџ куп[уреди]

Година Домаћин Позиција
1996 Застава Јапана Јапан 1º мјесто


Игре добре воље[уреди]

Година Домаћин Позиција
1986 Застава Совјетског Савеза Москва није учествовала
1990 Сједињене Америчке Државе Сијетл 1º мјесто


Селектори[уреди]

# Играч Од – до
1 Италија Пјетро Бернарди 1947
2 Италија Анђело Коста 1947 - 1949
3 Италија Ренцо Дел Чика 1949 – 1953
4 Југославија Иван Тринаестић 1953 – 1966
5 Чехословачка Јозеф Козак 1966 – 1969
6 Италија Одоне Федерцони 1969 - 1974[7]
7 Италија Франко Андерлини 1974 - 1976
8 Италија Адријано Павлика 1976 - 1977
9 Пољска Едвард Скорек 1978
10 Италија Кармело Питера 1978 - 1988[8]
11 Италија Микеланђело Ло Бјанко 1988
12 Аргентина Хулио Веласко 1988 - 1996
13 Бразил Пауло Роберто де Фреиташ Бебето 1996 - 1998
14 Италија Андреа Анастази 1998 - 2002[9]
15 Италија Ђан Паоло Монтали 2002 - 2007
16 Италија Андреа Анастази 2007 - 2010
17 Италија Мауро Беруто 2010 - ?


Рекорди[уреди]

Игачи са највише одиграних утакмица[уреди]

Списак је сачињен 12. августа 2012. године.[10]

# Играч Од – до Утакмица
1 Андреа Ђани 1988 – 2005 478
2 Андреа Гардини 1986 – 2000 418
3 Луиђи Мастранђело 1999 – ? 363
4 Самуеле Папи 1993 – 2012 361
5 Марко Брачи 1988 – 2002 347
6 Паоло Тофоли 1987 – 2004 342
7 Лука Кантагали 1986 – 1996 330
= Фердинандо Де Ђорђи 1987 – 2002 330
= Андреа Сарторети 1993 – 2004 330
10 Андреа Зорзи 1986 – 1998 325


Тренутни састав[уреди]

Играчи пријављени за наступ у Свјетској лиги 2015.[11]

Име Датум рођења Висина
(cm)
Маса
(kg)
Смеч
(cm)
Блок
(cm)
Клуб
Средњи блокери
15 Емануеле Бирарели Captain sports.svg 8. фебруар 1981. 202 95 340 316 Италија Трентино Волеј
19 Симоне Анцани 24. фебруар 1992. 204 100 350 330 Италија Блу Волеј Верона
1 Стефано Менгоци 6. јун 1985. 202 88 333 318 Италија Порто Робур Коста
11 Симоне Бути 19. септембар 1983. 206 100 346 328 Италија Сир Сејфти Перуђа
14 Матео Пјано 24. октобар 1990. 208 102 352 325 Италија Модена Волеј
24 Ајмоне Алети 28. јун 1985. 207 90 342 310 Италија Копра Пјаченца
22 Елија Боси 15. август 1994. 202 91 343 320 Италија Молфета
Техничари
13 Драган Травица 28. август 1986. 200 94 335 320 Русија Белогорје
8 Давиде Саита 23. јун 1987. 182 92 320 300 Француска Спејсерс Тулуз Волеј
5 Адријано Паолучи 11. фебруар 1979. 190 84 310 290 Италија Сир Сејфти Перуђа
6 Симоне Ђанели 6. август 1996. 198 92 342 265 Италија Трентино Волеј
Коректори
4 Лука Ветори 26. април 1991. 200 95 345 323 Италија Модена Волеј
18 Ђулио Саби 10. август 1989. 201 92 352 325 Италија Лубе Банка Мачерата
2 Габријеле Нели 4. децембар 1993. 210 100 355 320 Италија Трентино Волеј
Примачи сервиса
9 Иван Зајцев 2. октобар 1988. 202 92 355 348 Русија Динамо Москва
10 Филипо Ланца 3. март 1991. 198 98 350 330 Италија Трентино Волеј
12 Луиђи Рандацо 30. април 1994. 198 92 352 255 Италија Алтотевере Чита Ди Кастело
16 Олег Антонов 28. јул 1988. 198 88 340 310 Француска Тур ВБ
23 Јакопо Бото 22. септембар 1987. 191 76 345 320 Италија Веро Волеј
25 Јакопо Масари 2. јун 1988. 185 79 328 310 Италија Копра Пјаченца
21 Андреа Галијани 6. јануар 1988. 205 93 360 335 Италија Веро Волеј
3 Ђакомо Рафаели 7. фебруар 1995. 198 95 338 330 Италија Клуб Италија
Либеро
20 Масимо Колачи 21. фебруар 1985. 180 75 324 308 Италија Трентино Волеј
7 Салваторе Росини 13. јул 1986. 185 82 312 301 Италија Модена Волеј
17 Андреа Ђови 19. август 1983. 183 80 310 290 Италија Сир Сејфти Перуђа
Стручни штаб
Селектор Мауро Беруто 8. мај 1969.
Тим менаџер Стефано Шаша
1º асистент Ђан Лоренцо Бленђини 29. децембар 1971.
2º асистент Мирко Корсано 28. октобар 1973.
Љекар Пјеро Бенели 12. октобар 1955.
Физиотерапеут Давиде Лама 20. октобар 1970.


Референце[уреди]


Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :