Пређи на садржај

Одбојкашка репрезентација Италије

С Википедије, слободне енциклопедије
Италија Италија
НадимакАзури
СавезФИПАВ
КонфедерацијаЦЕВ (Европа)
СелекторИталија Ђанлоренцо Бленђини
КапитенСимоне Бути
Највише наступаАндреа Ђани (474)
ФИВБ шифраITA
ФИВБ ранг4.[1]
Прва међународна утакмица
 Италија 1 : 3  Француска (19.04. 1947, Париз)
Олимпијске игре
Учешћа10 (први пут: 1976)
Најбољи резултат Допрвак (2): 1996, 2004.
Светско првенство
Учешћа18 (први пут: 1949)
Најбољи резултат Првак (4): 1990, 1994, 1998., 2022.
Европско првенство
Учешћа28 (први пут: 1948)
Најбољи резултат Првак (6): 1989, 1993, 1995, 1999, 2003, 2005.
Светска лига
Учешћа26 (први пут: 1990)
Најбољи резултат Првак (8): 1990, 1991, 1992, 1994, 1995, 1997, 1999, 2000.
Светски куп
Учешћа7 (први пут: 1981)
Најбољи резултат Првак (1): 1995.
Велики куп шампиона
Учешћа3 (први пут: 1993)
Најбољи резултат Првак (1): 1993.
Освојене медаље
Одбојка
Олимпијске игре
Сребрна медаља — друго место 1996. Атланта {{{2}}}|
Сребрна медаља — друго место 2004. Атина {{{2}}}|
Бронзана медаља — треће место 1984. Лос Анђелес {{{2}}}|
Бронзана медаља — треће место 2000. Сиднеј {{{2}}}|
Бронзана медаља — треће место 2012. Лондон {{{2}}}|
Свјетска првенства
Златна медаља — прво место 1990. Бразил
Златна медаља — прво место 1994. Грчка
Златна медаља — прво место 1998. Јапан
Златна медаља — прво место 2022. Пољска/Словенија
Сребрна медаља — друго место 1978. Италија
Европска првенства
Златна медаља — прво место 1989. Шведска
Златна медаља — прво место 1993. Финска
Златна медаља — прво место 1995. Грчка
Златна медаља — прво место 1999. Аустрија
Златна медаља — прво место 2003. Немачка
Златна медаља — прво место 2005. Италија/Србија и Црна Гора
Сребрна медаља — друго место 1991. Немачка
Сребрна медаља — друго место 2001. Чешка
Сребрна медаља — друго место 2011. Аустрија/Чешка
Сребрна медаља — друго место 2013. Данска/Пољска
Бронзана медаља — треће место 1948. Италија
Бронзана медаља — треће место 1997. Холандија
Бронзана медаља — треће место 2015. Бугарска/Италија
Свјетска лига
Златна медаља — прво место 1990. Осака
Златна медаља — прво место 1991. Милан
Златна медаља — прво место 1992. Ђенова
Златна медаља — прво место 1994. Милано
Златна медаља — прво место 1995. Рио де Жанеиро
Златна медаља — прво место 1997. Москва
Златна медаља — прво место 1999. Мар де Плата
Златна медаља — прво место 2000. Ротердам
Сребрна медаља — друго место 1996. Ротердам
Сребрна медаља — друго место 2001. Катовице
Сребрна медаља — друго место 2004. Рим
Бронзана медаља — треће место 1993. Сао Пауло
Бронзана медаља — треће место 2003. Мадрид
Бронзана медаља — треће место 2013. Мар дел Плата
Бронзана медаља — треће место 2014. Фиренца
Свјетски куп
Златна медаља — прво место 1995. Јапан
Сребрна медаља — друго место 1989. Јапан
Сребрна медаља — друго место 2003. Јапан
Сребрна медаља — друго место 2015. Јапан
Бронзана медаља — треће место 1999. Јапан
Велики куп шампиона
Златна медаља — прво место 1993. Јапан
Бронзана медаља — треће место 2005. Јапан
Бронзана медаља — треће место 2013. Јапан

Одбојкашка репрезентација Италије представља национални тим Италије на међународним такмичењима у одбојци. Заузима 4. мјесто на ФИВБ ранг-листи. Једна је од најуспјешнијих екипа у историји одбојке.

Историја (1917—2015)

[уреди | уреди извор]

Доба медиокритета (1917—1978)

[уреди | уреди извор]

Одбојка је у Италију стигла за вријеме Првог свјетског рата. Двије чете америчке војске су, 5. априла 1917. године, у Равени одиграле егзибициону утакмицу. У наредним годинама није било значајнијих помака, све до 1946. и оснивања Одбојкашког савеза Италије (ФИПАВ). Национални тим је, под командом Пјетра Бернардија, своју прву утакмицу одиграо у Паризу,19. априла 1947. године, против Француске и изгубио резултатом 3:1.

Наредне године је, са Анђелом Костом као новим селектором, освојена бронзана медаља на Европском првенству, које је одржано у Риму. Добар почетак, ипак, није значио много, па ће азури наредну медаљу на великом такмичењу чекати пуне три деценије. У међувремену су, осим просјечних резултата на најважнијим смотрама, освајане медаље на Медитеранским играма и Универзијади.

Под вођством Ивана Тринаестића, бившег југословенског репрезентативца, освојене су двије медаље на Медитеранским играма: златна у Либану 1959. и сребрна у Алжиру 1963.

Одоне Федерцони ће предводити азуре до златне медаље на Универзијади 1970, док ће његов насљедник, Франко Андерлини, успјети да освоји сребро на Медитеранским играма 1975.

Наговјештаји успона (1978—1989)

[уреди | уреди извор]

Добијање права на организацију Свјетског првенства 1978. условило је настанак корјенитих промјена у начину на који функционишу Одбојкашки савез Италије (ФИПАВ) и национални тим. На том такмичењу се, мимо свих очекивања, сребрни галеб Кармела Питере домогао финала[2], у ком су Совјети били надмоћни, али је освојена медаља указивала на велике могућности италијанске одбојке. Негри, Ди Косте, Ди Бернардо, Греко, Дал'Олио, Алесандро, Наси, Лацерони, Кончети, Ланфранко, Иноченти и Шилипоти су скренули пажњу свјетске одбојкашке јавности на себе, привукли нека звучна имена ка Серији А1, те мотивисали мноштво дјечака на бављење одбојком. Тако се стварала основа за појаву најјаче лиге и репрезентације у Европи.

До стасавања генерације феномена, Италијани су освојили бронзану медаљу на Олимпијским играма 1984, те још пет медаља на мање важним такмичењима: злато (1983) и бронзу (1987) на Медитеранским играма и три бронзе (1983, 1985, 1987) на Универзијадама.

Генерација феномена (1989—2000)

[уреди | уреди извор]

Италијанска лига је већ од средине осамдесетих почела да представља озбиљну, до тада незамисливу, конкуренцију совјетским тимовима. Сантрал Парма и Панини Модена су представљали нуклеус, из ког су се касније развиле најдоминантнија свјетска репрезентација и лига деведесетих.

Након веома лошег резултата на Олимпијским играма 1988. (9. мјесто) искусног Питеру је замијенио Аргентинац Хулио Веласко, којег је за нову функцију препоручило веома успјешно вођење Панини Модене, троструког узастопног допрвака Европе.

Окосницу тима који је у Веласковој ери харао Европом и свијетом чинили су: Андреа Лукета, Андреа Зорзи, Лука Кантагали, Паоло Тофоли, Андреа Гардини, Марко Брачи, Андреа Ђани, Пасквале Гравина, Фердинандо Де Ђорђи, Марко Мартинели, Микеле Пазинато, Клаудио Гали, потом касније прикључени Самуеле Папи и Андреа Сарторети као и, наравно, службено најбољи одбојкаш XX вијека, Лоренцо Бернарди.

Највећи супарник Италијанима у овом периоду били су Холанђани.

Ипак, доминацију на свјетским и европским првенствима те издањима Свјетске лиге нијесу пратила одговарајућа постигнућа на Олимпијским играма. И док је у Барселони 1992. освојено разочаравајуће 5. мјесто, дотле је у Атланти 1996. генерација феномена, оптерећена нестварним медијским притиском, али и сјајним наступом освете жедних Холанђана, пропустила велику прилику да се домогне једине златне медаље која јој је недостајала. Сребро је оцијењено као неуспјех, па се Веласко повукао[3]. Исто су учинили Зорзи и Кантагали, док ће се Бернарди појавити на свега два такмичења у годинама које су слиједиле.

Нови селектор, Бразилац Бебето, задржао се релативно кратко - свега двије године - али је у том периоду успио да освоји Свјетску лигу и, још важније, Свјетско првенство 1998. Тај успјех је донекле остао у сјенци допинг скандала: након финалне утакмице је установљено да је Марко Брачи користио недозвољена средства. Играч је кажњен, али титула није промијенила власника.[4]

Шеф стручног штаба је, потом, постао бивши репрезентативац Андреа Анастази, који је од челника федерације добио јасан задатак: задржати висок ниво, али и коначно освојити Олимпијске игре. Почело је одлично: у 1999. су освојене Свјетска лига и Европско првенство, а бронзана медаља са Свјетског купа је гарантовала пласман на Олимпијске игре. Олимпијска година је започета освајањем Свјетске лиге - осмим и, испоставиће се, посљедњим насловом италијанске репрезентације у овом такмичењу - па се очекивало да Игре у Сиднеју буду круна једне сјајне генерације. Ипак, опет су били „кратки“. У полуфиналу их је зауставила СР Југославија[5], па је тако чудесна генерација феномена сишла са велике сцене, а да ни у трећем покушају није успјела да освоји олимпијско злато.

Јаку утјеху су могли пронаћи у чињеници да су, за једанаест година, три пута били свјетски (1990, 1994, 1998), четири пута европски прваци (1989, 1993, 1995, 1999), осам пута освајачи Свјетске лиге (1990, 1991, 1992, 1994, 1995, 1997, 1999, 2000), те по једном побједници Свјетског купа (1995), Великог купа шампиона (1993), Игара добре воље (1990), "Топ 4" турнира (1994) и Супер Челенџ купа (1996). Укупно, на 30 великих такмичења, освојили су 28 медаља, од чега чак 20 златних. Што се тиче успјеха на такмичењима мањег значаја, помена су вриједне златна медаља на Медитеранским играма 1991. те сребрна (1997) и бронзана медаља (1995) на Универзијади. Сасвим довољно да их се, упркос томе што никада нијесу били олимпијски прваци, сматра највећим одбојкашким тимом XX вијека.

Чување европског и губитак свјетског трона (2000—2005)

[уреди | уреди извор]

Након сиднејског неуспјеха, најискуснији играчи су одлучили да окончају своје репрезентативне каријере (Гардини, Брачи), неки су, упркос обећавајућем почетку, испали из комбинација (Розалба), а неки су паузирали, па се враћали у тим (Ђани, Меони, Пипи, Гравина, Тофоли, Корсано)... Поред раније помињаних Папија и Сарторетија, окосницу тима током овог периода чинили су Алесандро Феи, Валерио Вермиљо, Луиђи Мастранђело и, од 2004. године, Алберто Чизола. На самом почетку новог циклуса, примат у Свјетској лиги су преузели Бразилци, па су се азури морали задовољити другим мјестом (2001), док су, европском одбојком, краткотрајно, завладали Југословени. На Медитеранским играма у Тунису, под вођством Ким Хо Чула, освојена је златна медаља.

Четврто мјесто у Свјетској лиги и пето мјесто на Свјетском првенству 2002. су представљали неуспјех (симболично, у четвртфиналу су Италијане зауставили управо Бразилци, будући троструки прваци), па је, након оставке Анастазија, упражњено мјесто шефа стручног штаба, заузео Ђан Паоло Монтали.

Током наредне три године је постизао изванредне резултате. Двије европске титуле (2003, 2005), друго мјесто на Свјетском купу 2003, олимпијско сребро (Атина 2004) и треће мјесто на Великом купу шампиона (2005) указивали су на могућност да се Италијани одрже у врху свјетске одбојке, али до тога, макар у смислу остваривања континуитета, ипак није дошло. Посљедњи остаци генерације феномена су, након атинског финала, окончали репрезентативне каријере (Ђани, Сарторети, Тофоли; у суштини и Папи, који ће се појавити још само на два такмичења у наредних осам година), а млађи играчи - са изузетком освајања титуле пред домаћом публиком на Европском првенству 2005. године - нијесу се показали кадрима да одрже ниво својих славних претходника.

Вријеме наизмјеничних успона и падова (2005—2015)

[уреди | уреди извор]

Титула освојена у Риму (2005) посљедња је до које се домогла италијанска репрезентација. Лоши резултати на Свјетском првенству 2006. и Европском првенству 2007. алармирали су челнике федерације, па је на селекторску клупу враћен Андреа Анастази. Но, са лимитираним играчким кадром, све што је на великим такмичењима постигао била су два четврта мјеста (на Олимпијским играма 2008. и Свјетском првенству 2010) те не превише значајна златна медаља на Медитеранским играма 2009.

Анастази се, након неуспјешног покушаја да се домогне медаље на домаћем терену (поменуто СП 2010) повукао, а селекторску функцију је наслиједио Мауро Беруто, под чијим вођством су освојене: бронзана медаља на Олимпијским играма 2012, двије сребрне медаље на европским првенствима (2011, 2013), двије бронзане медаље у Свјетској лиги (2013, 2014) и бронзана медаља у Великом купу шампиона (2013). Од медаља на мање битним такмичењима, помена је вриједно злато на Медитеранским играма 2013.

Након повлачења Вермиља, Мастранђела, Чизоле, Феија, Чернича и Саванија, најважнију улогу у репрезентацији имају Емануеле Бирарели, Драган Травица, Иван Зајцев, Филипо Ланца, Лука Ветори, Ђулио Саби...

На (Свјетском првенству 2014). Италијани су заузели слабо 13. мјесто, што указује на то да овај тим, иако веома квалитетан, не посједује ону снагу, која би му омогућила да, из године у годину, континуирано постиже одличне резултате.

Солидне партије у Свјетској лиги 2015. су им омогућиле пут на завршни турнир, али су тамо наступити у измијењеном саставу, пошто су, неколико дана прије поласка, из тима, због недисциплине, одстрањени кључни играчи: Драган Травица, Ђулио Саби, Иван Зајцев и Луиђи Рандацо.[6] Освојено је шесто мјесто, а Мауро Беруто је мјесто селектора уступио свом замјенику Ђанлоренцу Бленђинију.

Захваљујући добром рејтингу, азури су добили позив за учешће на Свјетски куп, на ком су, појачани Кубанцем Османијем Хуантореном и повратницима (Зајцев и Саби),[7] освојили друго мјесто, чиме су изборили пласман на Олимпијске игре 2016.[8]

На Европском првенству, чија је завршница одржана у Бугарској, азури су освојили бронзану медаљу. У четвртфиналу су елиминисали фаворизоване Русе, али су у полуфиналу доживјели шокантан пораз од Словенаца.

Резултати (1947—2015)

[уреди | уреди извор]

Наступи на најзначајнијим такмичењима

[уреди | уреди извор]
Година Домаћин Позиција
1964 Јапан Токио није учествовала
1968 Мексико Сити није учествовала
1972 Њемачка Минхен није учествовала
1976 Канада Монтреал 8. мјесто
1980 Совјетски Савез Москва 9. мјесто
1984 Сједињене Америчке Државе Лос Анђелес 3. мјесто
1988 Сеул 9. мјесто
1992 Шпанија Барселона 5. мјесто
1996 Сједињене Америчке Државе Атланта 2. мјесто
2000 Аустралија Сиднеј 3. мјесто
2004 Грчка Атина 2. мјесто
2008 Кина Пекинг 4. мјесто
2012 Уједињено Краљевство Лондон 3. мјесто
Година Домаћин Позиција
1949  Чехословачка 8º мјесто
1952  Совјетски Савез није учествовала
1956  Француска 14º мјесто
1960  Бразил није учествовала
1962  Совјетски Савез 14º мјесто
1966  Чехословачка 16º мјесто
1970  Бугарска 15º мјесто
1974  Мексико 19º мјесто
1978  Италија 2º мјесто
1982  Аргентина 14º мјесто
1986  Француска 11º мјесто
1990  Бразил 1º мјесто
1994  Грчка 1º мјесто
1998  Јапан 1º мјесто
2002  Аргентина 5º мјесто
2006  Јапан 5º мјесто
2010  Италија 4º мјесто
2014  Пољска 13º мјесто
2018  Бугарска  Италија 5º мјесто
2022  Пољска  Словенија 1º мјесто
Година Домаћин Позиција
1948  Италија 3º мјесто
1950  Бугарска није учествовала
1951  Француска 8º мјесто
1955  Румунија 9º мјесто
1958  Чехословачка 10º мјесто
1963  Румунија 10º мјесто
1967  Турска 8º мјесто
1971  Италија 8º мјесто
1975  Југославија 10º мјесто
1977  Финска 8º мјесто
1979  Француска 5º мјесто
1981  Бугарска 7º мјесто
1983 Источна Немачка Источна Њемачка 4º мјесто
1985  Холандија 6º мјесто
1987  Белгија 9º мјесто
1989  Шведска 1º мјесто
1991 Њемачка Њемачка 2º мјесто
1993  Финска 1º мјесто
1995  Грчка 1º мјесто
1997  Холандија 3º мјесто
1999  Аустрија 1º мјесто
2001  Чешка 2º мјесто
2003 Њемачка Њемачка 1º мјесто
2005  Италија /  Србија и Црна Гора 1º мјесто
2007  Русија 6º мјесто
2009  Турска 10º мјесто
2011  Аустрија /  Чешка 2º мјесто
2013  Данска /  Пољска 2º мјесто
2015  Бугарска /  Италија 3º мјесто
Година Домаћин завршног турнира Позиција
1990 Јапан Осака 1º мјесто
1991 Италија Милано 1º мјесто
1992 Италија Ђенова 1º мјесто
1993 Бразил Сао Паоло 3º мјесто
1994 Италија Милано 1º мјесто
1995 Бразил Рио де Жанеиро 1º мјесто
1996 Холандија Ротердам 2º мјесто
1997 Русија Москва 1º мјесто
1998 Италија Милано 4º мјесто
1999 Аргентина Мар дел Плата 1º мјесто
2000 Холандија Ротердам 1º мјесто
2001 Пољска Катовице 2º мјесто
2002 Бразил Бело Хоризонте 4º мјесто
2003 Шпанија Мадрид 3º мјесто
2004 Италија Рим 2º мјесто
2005 Србија и Црна Гора Београд 7º мјесто
2006 Русија Москва 6º мјесто
2007 Пољска Катовице 9º мјесто
2008 Бразил Рио де Жанеиро 7º мјесто
2009 Србија Београд 7º мјесто
2010 Аргентина Кордоба 6º мјесто
2011 Пољска Гдањск 6º мјесто
2012 Бугарска Софија 11º мјесто
2013 Аргентина Мар дел Плата 3º мјесто
2014 Италија Фиренца 3º мјесто
2015 Бразил Рио де Жанеиро 6º мјесто
Година Домаћин Позиција
1965  Пољска није учествовала
1969 Источна Немачка Источна Њемачка није учествовала
1977  Јапан није учествовала
1981  Јапан 7º мјесто
1985  Јапан није учествовала
1989  Јапан 2º мјесто
1991  Јапан није учествовала
1995  Јапан 1º мјесто
1999  Јапан 3º мјесто
2003  Јапан 2º мјесто
2007  Јапан није учествовала
2011  Јапан 4º мјесто
2015  Јапан 2º мјесто
Година Домаћин Позиција
1993  Јапан 1º мјесто
1997  Јапан није учествовала
2001  Јапан није учествовала
2005  Јапан 3º мјесто
2009  Јапан није учествовала
2013  Јапан 3º мјесто

Наступи на осталим такмичењима

[уреди | уреди извор]
Година Домаћин Позиција
1959 Либан Бејрут 1º мјесто
1963 Италија Напуљ 2º мјесто
1967 Тунис Тунис није учествовала
1971 Турска Измир није учествовала
1975 Алжир Алжир 2º мјесто
1979 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Сплит 4º мјесто
1983 Мароко Казабланка 1º мјесто
1987 Сирија Латакија 3º мјесто
1991 Грчка Атина 1º мјесто
1993 Француска Лангдок-Русијон није учествовала
1997 Италија Бари 4º мјесто
2001 Тунис Тунис 1º мјесто
2005 Шпанија Алмерија 5º мјесто
2009 Италија Пескара 1º мјесто
2013 Турска Мерсин 1º мјесто
Година Домаћин Позиција
1959 Италија Торино -
1961 Народна Република Бугарска Софија -
1963 Бразил Порто Алегре -
1965 Мађарска Будимпешта -
1967 Јапан Токио -
1970 Италија Торино 1º мјесто
1973 Совјетски Савез Москва -
1975 Италија Рим Такмичење у одбојци није одржано
1977 Народна Република Бугарска Софија -
1979 Мексико Мексико Сити -
1981 Социјалистичка Република Румунија Букурешт -
1983 Канада Едмонтон 3º мјесто
1985 Јапан Кобе 3º мјесто
1987 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Загреб 3º мјесто
1989 Њемачка Дуизбург Такмичење у одбојци није одржано
1991 Уједињено Краљевство Шефилд -
1993 Сједињене Америчке Државе Бафало -
1995 Јапан Фукуока 3º мјесто
1997 Италија Катанија 2º мјесто
1999 Шпанија Палма де Мајорка -
2001 Кина Пекинг -
2003 Јужна Кореја Даегу -
2005 Турска Измир 3º мјесто
2007 Тајланд Бангкок -
2009 Србија Београд -
2011 Кина Шенџен -
2013 Русија Казањ -
2015 Јужна Кореја Гвангжу -
Година Домаћин Позиција
2003 Пољска Олштин није учествовала
2004 Пољска Олштин, Илава није учествовала
2005 Пољска Олштин, Илава није учествовала
2006 Пољска Олштин,Острода 7º мјесто
2007 Пољска Олштин, Елблаг, Илава није учествовала
2008 Пољска Олштин није учествовала
2009 Пољска Лођ 2º мјесто
2010 Пољска Бидгошч није учествовала
2011 Пољска Катовице 1º мјесто
2012 Пољска Зјелона Гора није учествовала
2013 Пољска Плоцк није учествовала
2014 Пољска Краков није учествовала
2015 Пољска Торуњ није учествовала
Година Домаћин Позиција
1988  Јапан није учествовала
1990  Јапан 2º мјесто
1992  Јапан није учествовала
1994  Јапан 1º мјесто
Година Домаћин Позиција
1996  Јапан 1º мјесто