Орхан I

Из Википедије, слободне енциклопедије
Орхан I

Орхан од Османлија
Орхан од Османлија

Пуно име Султан Орхан Гази Кан
Датум рођења 1281
Место рођења Согут (Застава Османског царства Османско царство)
Датум смрти март1362
Место смрти Бурса (Застава Османског царства Османско царство)
Титула СултанОсманског царства.
Период 1326. - 1362
Претходник/ци Осман I
Наследник/ци Мурат I
Порекло и породица
Династија Osmanli-nisani.svg Османска династија
Отац Осман I
Мајка Малхун Хатун
Супружник/ци Нилуфер Хатун
Потомство Мурат I
Касим
Халил

Tughra of Orhan.JPG
Тугра султана Орхана

Орхан I (12811362), турски султан 1326—1362, био је Султан (вођа) новоствореног Османског царства (у то време познатог као племе Османлија) од 1326. до 1362.

Прва половина владавине[уреди]

За првог везира свога Царства, Орхан је прогласио свога брата Алаедина. Тај човек био се у младости повукао од света, али се после као Свети Сава, вратио на братов двор и ту живо радио на организовању нове државе. Нарочиту је пажњу посветио финансијама, као главном извору државне снаге, почињући од 1328. год. ковати Орканов новац. Његов задатак је био да са кнежевима склапа, дијели и води бригу и послове владара. Уједно, он је био и први носилац титуле - паша.

Само државно уређење у младој турској држави било је у основи демократско: сваки човек од вредности могао је слободно напред. Вредност се људи ценила понајвише по војничким врлинама. Јер све што је постигао, Оркан је, у ствари, постигао помоћу ратничке вредности Турака, који су свима традицијама били везани за ту врсту рада.

У првој половини своје владавине од 1326. до 1344. године, Орхан је учврстио темеље своје владавине у Малој Азији, истовремено изграђујући своју војску. У исто вријеме се распало Царство Селџука, и било је већим дијелом припојено Османском царству. 1337. године Орхан је покушао са 36 бродова да заузме Константинопољ, али је доживео понижавајући пораз.

Друга половина владавине[уреди]

У другом дијелу његове владавине, од 1344 до 1359. године, владавина Орхана се распростирала до Тракије и Македоније. Он се заправо и сматра творцем Османског царства. Козе Михаило му је и даље стајао уз бок, као вођа његове велике војске. Сипахи су били и даље оснивани. Орхан је основао и изградио многе манастире, џамије и школе. Са Византинцима је живио час у стању рата, час у стању мира. Орхан је дао у задатак 1357. године свом сину Сулејман-паши да пређе Дарданеле. Тако је он заузео Калипољ, али је умро кратко након тога. Султан Орхан је умро у дубокој старости 1362. године.

Учешће у рату два Јована[уреди]

Освојивши највећи део западне Анадолије, Орхан узео учешћа у политичким превирањима у тада декадентном Византијском царству женидбом са Јеленом, ћерком Јована Кантакузина. Као цену овог брака, Орхан је 1346. године помогао Кантакузину да збаци свог дотадашњег савезника Јована V са престола и његове регенте.

Помаган од Турака, Јован Кантакузин поправља свој положај; а кад у Цариграду погибе његов главни противник, Алексије Апокавк, окренуло се и јавно мишљење у његову корист. Свет је био сит грађанског рата и његових све тежих последица, а плашиле су га и амбиције нове српске царевине. Кантакузенова странка веровала је у способности свог шефа и хтела је, да му, уз компромис са законитим царем, обезбеди власт и утицај у држави. 3. фебруара 1347. отворише му с тога они капије престонице. Кантакузен би крунисан поново за цара и дата му власт да десет година царује сам у име младог цара, који ће постати његов зет, а да после тога царују заједно. То измирење није поправило положај Византије. Изнурена земља беше клонула и изгубила веру у себе; према Србији цара Душана она је представљала, како тачно каже К. Гелцер, силу трећег реда.

Као заповедник области према српској граници, од Дидимотике до Кавале би постављен Кантакузинов син Матија. Он је, као царев син, имао да ободри Грке под српском влашћу и да им да наде на скоро ослобођење. Доиста, чим је учврстио свој положај у Цариграду, Кантакузен шаље посланство Душану, у ком му захваљује за учињене услуге и тражи повраћај узетих градова. Душан је то одбио и дао тим прилику цариградској влади да покуша нову ратну срећу. Помаган од Орханових Турака, којима је један од вођа био и Орханов син Мурат, доцније цар, Матија нападе Србе на источној граници, око Кавале. У тим борбама грчко становништво страдало је више од Турака, жељних плена, који нису много разбирали коме шта припада, него од самих Срба. Сам поход грчки, због таквог понашања Турака, не донесе за савезнике никакав успех.

Рат против Србије[уреди]

После тога Турци настављају пљачке по Византијским територијама и по јужној Бугарској. Византија их сад позива у рат против Српског царства. Лако су освојили град Бер, искористивши скеле постављене за оправку градских зидина. Градска посада српска би разоружана, па пуштена, а немачки најамници могоше изићи слободно са свом опремом. Срби су много полагали на посед старог важног Бера, славна кроз читав Средњи Век ради свог стратешког положаја и множине цркава. Одмах, чим су добили тај град, Срби су у њ довели доста велику посаду и прегли су одмах са огромним бројем радника (говорило се о 10.000) да обнове његове бедеме, и то у великом обиму, како би се у град могао склонити не само што већи број људи, него и стоке, и то са местом за пашу. Његов губитак изазвао је с тога врло мучан утисак, тим више што је при том било и издаје. После Бера падоше Воден, Острово, Нотија. У овим освајањима знатна удела су имали Турци. Нападај на град Србију храбро је одбио војвода Прељуб, иако се грчко становништво одмах споразумело са нападачима. О предаји Византији су сад размишљали и хрисопољски заповедник Брајан, заповедник Гинекокастра Вук, па чак и угледни српски војсковођа Хлапен. Када се цар Душан вратио на југ повратио је све изгубљене територије.

Турски односи на Балкану[уреди]

Постоји једно схватање у науци, која Турке овога времена приказује као људе, који су имали малу важност, који су били послушно оруђе у рукама њихових позивача ("кад их позваше, они дођоше; кад их отпустише, они одоше") и који су "приморани" да пређу у Европу и оснују своју државу. Схватање је то површно и врло упрошћено. У ствари, Турци су представљали већ тада снагу, која није слутила на добро. У Малој Азији њихово систематско продирање лишило је Грке њихових главних градова и богатих области и сатерало их до саме обале. Не нуде се њима узалуд царске кћери, војни савези и богати поклони. Кад су први већи одреди Орканови стигли у Цариград, свет их је тамо дочекао с радосним клицањем, не само с тога што су Грци били радосни ради доласка нових помоћника, него и што су ти помоћници представљали стварну снагу. Да су ти помоћници били понекад далеко од тога да служе као просто оруђе Грцима видело се већ досад у више прилика. Турци су, нема сумње, показали прави интерес за Европу тек од онда, откад су тамо били позвати; њихови први одреди нису били ништа друго него обичне помоћне чете, које слушају наредбе својих господара; али врло брзо те помоћне чете постају нека врста извидница. Чим су Турци видели, како стоје ствари у Европи, каква је снага њихових грчких послодаваца и како је богат плен коме се с оне стране Дарданела могу надати, они су се лако решили да искористе то стање и то ново подручје. Тим пре, што је Византија, исцрпена другим кризама, била стално у новчаним неприликама, не могући да исплаћује уредно најамничке награде и тако донекле и сама упућивала грамжљиви туђи елеменат да се наплаћује сам. Османлије нису, као ни други пљачкаши, пазили много на то, да ли ће оштетити своје најмодавце, а нарочито онда, кад ти најмодавци не врше према њима примљене обавезе. Рачунајући с тим, Душан намисли да турске чете или премами на своју страну или да их одврати од помагања Византије. С тога шаље једно своје посланство у Брусу и, по Кантакузенову примеру, нуди султану ништа мање него своју кћер за жену. Бар тако прича Нићифор Грегора. Султан је српско посланство примио с чашћу и отпратио га с даровима, али оно није доспело да се здраво и читаво врати у Србију. Једна грчка чета, коју је водио намесник Халкидике, предусрела је код Родоста српско посланство и њихову турску пратњу, па их делом поби, а делом зароби. Тај поступак веома је огорчио Турке и само велико унижење Кантакузеново могло је да смири Оркана. Велика је штета што о том посланству нема никаквих ближих података. Душан је свакако ишао за тим, да Византију сасвим осами и да је онда, слабу и растровану, савлада без тежих напора. Његове планове није било тешко прозрети. Видимо, да су им Грци ухватили нити и да су се пожурили да све осујете. Они су добро осећали, да им је турска помоћ, иако под скупу цену, тада била главно средство да колико-толико зауставе српски налет.

Прелазак у Европу[уреди]

У великој поморској бици пред Цариградом, 13. фебруара 1352., Млечани са својим грчким пријатељима не могоше савладати ђеновску флоту, која је била у савезу са Орханом. Уплашен тим неуспехом, Кантакузен се поче трудити, да се измири с Ђеновом и њиховим турским савезницима. Учинио је то несумњиво с тога, што му је било јасно, да је немогућно водити борбу на толико фронтова и одржати се против свих напасти. Сукоб с царем Јованом беше поново на помолу. Већ у лето 1352. водио је млади цар борбе с Кантакузеновим сином Матијом, само ускоро пожури отац у помоћ. Да се осигура за нове сукобе и да не би губио времена у превозу чета, Кантакузен понуди Турцима град Чимпу на Галипољу. Ови су примили понуду и 1352. год. прешли су у Европу, на одређено место, ако и не с намером да ту оснивају нову државу, а оно свакако у жељи, да у Европи добију јако упориште за своје акције. Њихов прелазак у Европу, према томе, ако и није био завојевачки, с већим планом, није ипак био ни онако случајан како се понекад хтело да прикаже. Стојан Новаковић тачно је рекао једном приликом:

ВикицитатиСве грчке странке из опалога Источног Римског Царства служиле су се Турцима непрестано и у свима приликама како против унутрашњих тако и против спољних непријатеља. Немоћ и страно слепило политичкога супарништва водили су Турцима руку и показивали им шта треба да раде.
({{{2}}})

Цар Јован, видећи припреме Кантакузенове и бојећи се да сам прими борбу против њега и његових опасних савезника, обрати се за помоћ српском и бугарском цару. Да покаже своје искрене намере он посла Душану као таоца свог брата Михаила. Тај акт најбоље показује значај Душанове личности и сарадње и однос византиског цара према њему. Душан се одазвао том позиву, који је био приправљен читавим његовим политичким радњом последњег времена. Одазвали су се и Бугари. Српску коњицу водио је казнац Градислав (?) Бориловић. Близу градића Емпитија дође до борбе с Орхановим Турцима. Боља и окретнија турска коњица савлада Србе, уморне с далека пута, док Бугари побегоше, а Грци падоше у плен. Та битка решила је борбу. Као победник Кантакузен прогласи свог зета лишеним престола, а за савладара подиже сина Матију (1353. год.) Цар Јован се повуче у Солун.

Притисак Турака осећао се све више. Њихове коњичке чете, сурове и грабљиве, нису водиле много рачуна о становништву подручја кроз која су пролазиле и од њих је наскоро процвилео и савезник и душманин. Непријатељи Кантакузенови бацали су кривицу за ту напаст на њега и имали су у том правцу доста успеха код света који је страдао и био киван и огорчен. Кантакузен је и сам увиђао, да му нови савезници почињу постајати опасан терет. Он с тога куша да их се ослободи. Али сва његова настојања, па чак и богате новчане понуде, да се Турци врате у Азију остају без успеха. Друга беда, која је задесила јужну Тракију, а коју Турци одмах искористише, беше страховити земљотрес од 2. марта 1354. Од њега нарочито настрада Галипоље. Турци, предвођени Орхановим сином, Сулејман пашом, у великом броју, из Чимпе и нарочито из Азије, нагрнуше у опустели град и крај и поседоше га. Земља би одмах подељена у спахилуке и уведене турске власти. Узимање земље и поседа извршено је насилно, без много обзира према стародалницима. Тако се Турци угнездише на Балканском Полуострву.

Долазак Турака у Европу донео је опасан елеменат за њену безбедност. Силни Орхан, са својом организаторском способношћу и јаком руком, беше створио од њих одличну војничку снагу и домало политичког чиниоца прворазредног значаја. "Са старинским вештинама пустињског разбојника спајају ови нови малоазиски Турци финесе њихових грчких суседа". Нагли развој раније запуштене Брусе, њихове престонице од 1326. год., давао је довољно доказа чак о конструктивној вредности њених господара. Сматрати Турке овог времена као просте пљачкашке хорде, које је само пук случај довео у повољну ситуацију, сасвим је погрешно и неисторијски. Код њих је, у ово време, владала једна воља, која је добро знала шта хоће и имала шири интерес.

Опасност од Турака опазили су доста рано сви суседи. Гомиле бегунаца са Галипоља доспеше до самог Цариграда, где су са ужасом причале о турској најезди. На Кантакузена диже се општа повика и гнев. Он постаде једна од најнепопуларнијих личности, јавно окривљаван због довођења Турака у Европу. И он сам увиђао је своју погрешку, али касно. Заузевши Галипоље, Турци су на његове протесте с иронијом одговарали, да они нису прекршили уговора, нити се огрешили о савезнике; они су само посели места потпуно напуштена. Узбуђена маса у престоници, незадовољна Кантакузеном, поче прилазити у редове странке младог цара Јована. Још ове исте године, 22. новембра 1354., успеше његове присталице да Јована доведу у Цариград и сруше Кантакузена. Осећајући се крив и одговоран, Кантакузен изгуби старо присуство духа и не покуша нов војнички отпор, него се помири са својим новим монашким чином, који је значио одрицање од сваке светске сујете. Као монах Јоасаф (од 10. децембра 1354.), предавши се богословским студијама и писању хисторије свога времена, Кантакузен је умро у дубокој старости 1383. год.

Ширење у Тракији[уреди]

Угнездивши се на Галипољу Турци брзо почеше да шире своја освајања. Још 1354. год. узели су Кипселу, на доњем току Марице, и Малград, па продужише пљачке и походе дуж читаве обале Мраморног Мора све до Цариграда. Од раније научени на плен на бугарском подручју они 1354/5. год. почеше проваљивати и преко бугарске границе. Једна бугарска хроника каже, да су допрли чак до Софије. У сукобима с турским одредима изгубио је цар Јован Александар два своја сина, од којих му Михајло беше наследник и савладар.

Цару Душану су Турци задавали бриге Турци су сваким даном постајали видно јачи и агресивнији. Оном ко је мислио да иде даље према Истоку и Цариграду они су представљали ако не несавладљиву, а оно свакако опасну препреку. Сметали су чак и у поседу стеченог. Брзи, лако покретни, смели, вешти ратници они су српској војсци задали већ дотад два-три осетна ударца. Ако им се за времена не пресече даље укорењивање у Тракији, они, са својим јаким резервама у Малој Азији, могу доста брзо постати не само врло непогодан сусед, него можда и такмац за питање византиског наслеђа. С тога Душан долази на мисао, да једном већом акцијом учини крај њиховом задржавању у Европи. Али, да би могао према њима развити своју пуну снагу, требало је да добије слободне руке на другим странама, нарочито на северу, где су Угри у последње време, од 1353. год., почели показивати своје старо непријатељско расположење. Требало је и иначе помирити западни свет, посебно талијанске републике и француски двор, са српском акцијом у Тракији, којој би непосредни циљ био одбијање Турака, а посредни, готово сигурно, посед Цариграда. Можда је цар желео, да се у његовој борби с Турцима не нађе на противничкој страни која хришћанска сила, можда Ђенова, стари пријатељ Турака и Душану и Србији не баш пријатељска ради њихових веза са Млецима. С тога свега, Душан се решава да се обрати папи, да му понуди унију своје цркве с римском, а да папа зато њега призна и прогласи "капетаном Хришћанства", борцем за веру, и да га тако заштити од непријатељства других хришћанских држава.

Паника у Византији[уреди]

Душан се надао да ће му догађаји у Византији из друге половине 1354. год. знатно помоћи да се приближи свом давном циљу. Борбе између старог Кантакузена и младог цара не беху завршене падом првога. Очеву борбу наставили су Кантакузенови синови, иако су добро осећали колико им успеху смета огорчење које је завладало против њихова оца. У широком народу, који је највише страдао, страх од Турака претварао се понегде у панику. Један млетачки извештај из Цариграда од 6. августа 1354. говорио је, да би тамошњи грађани пристали и на туђу власт, чак и на млетачку или српску, само ако би та могла да их заштити од азијатског савезника.

Пропаст Кантакузина[уреди]

После смрти цара Душана у Србији избијају међусобице, а чим је за њих сазнао Матија Кантакузен напао је у заједници с једним турским одредом од неких 5.000 људи српско подручје, мислећи да ће на доста лак начин моћи да га поврати својој држави. Али, мимо очекивања, наиђе под Сером на добро спремљену српску војску, коју је водио ћесар Војихна. Грци и Турци бише потучени и нагнани у бег. Сам цар Матија, да спасе главу, сакри се у неком тршчару близу Филипија, али га ту нађоше ловачки пси. Ухваћена, Срби су га предали његову противнику цару Јовану Палеологу, по наредби царице мајке Јелене, која се налазила у свом серском граду, где је задржала власт, иако се одмах по Душановој смрти замонашила, и постала монахиња Јелисавета.

Литература[уреди]


Претходник:
Осман I
турски султан
1326 — 1361
Наследник:
Мурат I
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}