Даница Милосављевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ДАНИЦА МИЛОСАВЉЕВИЋ
Nh milosavljevic danica.jpg
Даница Милосављевић
Датум рођења(1925-08-15)15. август 1925.
Место рођењаБиоска, код Ужица
 Краљевина СХС
Датум смрти26. фебруар 2018.(2018-02-26) (92 год.)
Место смртиБеоград
 Србија
Чланица КПЈ од10. новембра 1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Народни херој од6. јула 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден југословенске заставе
Орден Републике
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Орден за храброст
Орден партизанске звезде
Партизанска споменица 1941.
Борис Тадић и Дмитриј Медведев са ратним ветеранима током обележавања 65. година од ослобођења (Даница Милосављевић се рукује с Тадићем)

Даница Дана Милосављевић—Разић (Биоска, код Ужица, 15. август 1925Београд, 26. фебруар 2018), учесница Народноослободилачке борбе, друштвено-политичка радница СР Србије и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођена је 15. августа 1925. године у селу Биоски, код Ужица. Потиче из радничке породице. После завршетка основне школе, с родитељима долази у Ужице, где похађа гимназију.

У шеснаестој години, 1941. постаје члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Политички ради с групом омладинки, учествује и у раду групе која је имала задатак да прикупља храну и одећу за партизане и одржава везу с партизанском четом „Милош Марковић“ и „Радоје Марић“. У окупираном Ужицу завршила је санитетски курс, који је илегално одржаван с омладинкама које су се спремале да иду у Ужички партизански одред. Приликом ослобођења Ужица, 24. септембра 1941. године, Даница је с групом илегалних болничарки имала задатак да, уколико буде уличних борби, превија рањене партизане.

Одмах после ослобођења Ужица, почела је да ради у Ужичкој партизанској болници, и после петнаестодневне праксе, 10. октобра 1941. године одлази у Трећу чету Ужичког партизанског одредаДимитрије Туцовић“. У чету је дошла с ранцем санитетског материјала, за који је била задужена од штаба санитета. Очекивала је да у чети добије пушку, али то за болничарке није било уобичајено. Са својом јединицом и главнином партизанских снага повукла се у Санџак, после Прве непријатељске офанзиве, новембра 1941. године.

При формирању Прве пролетерске ударне бригаде, 21. децембра 1941. године, Даница постаје борац-болничар Треће (Ужичке) чете Петог (шумадијског) батаљона.

После борбе на Чајничу, уочи 1. маја 1942. године, Даница је постала борац Друге пролетерске ударне бригаде. Учествовала је у биткама на Купресу, Јајцу, Доњем Вакуфу, Бугојну, Сутјесци и многим другим, све познатија по храбрости, не само као борац с пушком и бомбаш, већ и пушкомитраљезац. Када је постављена за десетара, поједини борци су с подозрењем гледали на то што ће им командовати неискусна млада девојка. У првом јуришу на бункере, она је показала изванредну храброст и умешност командовања, што јој је донело поштовање свих бораца.

У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљена је 10. новембра 1942. године.

Децембра 1942. године, Четврти (ужички) батаљон Друге пролетерске ударне бригаде налазио се у селу Љубунчићу, и припремао се за напад на Ливно. Усташе су изненадиле батаљон и извршиле препад на њега. Међу 17 рањених бораца, налазила се и Даница Милосављевић. Три друга су јој притекла у помоћ. Тешко рањена, молила је другове да је оставе, да око ње не губе време и не излажу животе опасности, већ да наставе да се боре и туку усташе. Другови је нису оставили, изнели су је из борбе, превили, однели до села, одакле су све рањене борце пренели у партизанску болницу у Гламочу. Кад је оздравила, вратила се поново у Другу пролетерску бригаду. У чин потпоручника произведена је 1943. године, кад су уведени први чинови.

Од августа 1944. године, Даница је била омладински руководилац Првог батаљона Друге пролетерске бригаде. На путу за Србију, јула-августа 1944. године, Први батаљон имао је задатак да пређе реку Ибар и да заузме важне непријатељске положаје, како би остали батаљони Друге пролетерске бригаде несметано могли да заузму своје положаје. Набујали Ибар отежавао је пребацивање, тако да је чета, која је била на зачељу, изгубила везу с батаљоном. У овој чети је била и Даница. Она се у тој ситуацији брзо снашла, и, видећи да нема никога из штаба чете, позвала борце у јуриш. Како је у чети било доста нових и неискусних бораца који су се колебали, јер их није позивала команда чете, Даница је, знајући да колебање у оваквој ситуацији може да утиче на исход борбе, сама пошла на непријатељски бункер, који је с још једним другом уништила и заробила митраљез.

Године 1945. постала је члан Главног одбора Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије, затим руководилац СКОЈ-а Друге противавионске бригаде и Треће противавионске зоне. Демобилисана је јуна 1946. године, и прешла на политички рад у Ужице, где је била секретар Градског комитета СКОЈ-а и члан Општинског комитета СКОЈ-а за Ужице.

Почетком 1948. године, прешла је у Београд, на рад у Централни комитет Народне омладине Србије. Млада и храбра партизанка, неколико година после рата, сетила се својих школских књига које је оставила 1941. године пред полазак у Ужички одред и наставила је студије на Београдском универзитету.

Налазила се на разним одговорним функцијама:

  • члан Главног одбора СУБНОР-а Србије и члан Савезног одбора СУБНОР-а Југославије,
  • члан Главног одбора АФЖ Србије и Савеза женских друштава Србије,
  • члан Извршног комитета ССРН Србије,
  • председник Конференције за друштвену активност жене Србије,
  • члан Контролне комисије СК Србије
  • члан Председништва Конференције за питања друштвеног положаја жена Југославије,
  • члан Комисије за статутарна питања СКЈ и члан Савета СР Србије.

Преминула је 26. фебруара 2018. године у Београду.[1] Сахрањена је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Нослилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликована је 6. јула 1953. године.

Литература[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „In memoriam Народни херој партизанка Дана”. www.subnor.org.rs. 27. 02. 2018. 

Спољашње везе[уреди]