Светислав Стефановић Ћећа

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Светислав Стефановић (вишезначна одредница).
светислав стефановић ћећа
Svetislav Stefanovic Ceca.jpg
Светислав Стефановић Ћећа
Датум рођења(1910-04-08)8. април 1910.
Место рођењаКучево
Краљевина Србија
Датум смрти9. јануар 1980.(1980-01-09) (69 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија
СФР Југославија
СупругаНеда Мародић Стефановић
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ од1928.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска армија
1941 — 1945.
Чингенерал-потпуковник у резерви
Савезни секретар за
унутрашње послове ФНРЈ
Период14. јануар 1953 — 18. април 1963.
ПретходникАлександар Ранковић
НаследникВојин Лукић
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Светислав Стефановић Ћећа (Кучево, 8. април 1910 — Београд, 9. јануар 1980), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и народни херој Југославије. У периоду од 1953. до 1963. године обављао је дужност Савезног секретара за унутрашње послове ФНРЈ.

Одрастајући у породици Димитрија Стефановића, као младић је приступио редовима радничког покрета. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) је постао 1927. године, а Комунистичке партије Југославије (КПЈ) годину дана касније и обавља разне партијске дужности. Од фебруара до августа 1928. године био је у затвору у Пожаревцу. У време Шестојануарске диктатуре је поново ухапшен и мучен у београдској „Главњачи“, али убрзо потом и пуштен, након чега одлази на школовање у Совјетски Савез, а по повратку у Југославију, до 1941. се бави партијским радом и инструктор је Централног комитета КПЈ у Загребу и Београду, а у међувремену бива ухапшен и интерниран у затвор у Сремској Митровици, у којем је одлежао четворогодишњу робију.

Током Народноослободилачке борбе, обављао је разне одговорне политичке дужности у јединицама у Шумадији, Санџаку, Црној Гори, Херцеговини и Далмацији до 1944. године, када је у пролеће те године постављен на место заменика начелника Одељења за заштиту народа (ОЗН), Александра Ранковића, чији ће најближи сарадник бити и у послератном периоду. Наследио га је 1953. године на функцији Савезног секретара за унутрашње послове ФНРЈ, коју је обављао пуних десет година, након чега је био председник Одбора за унутрашњу политику Савезног извршног већа (СИВ) и члан Савета федерације. Биран је за члана Централног комитета Савеза комуниста Србије и Централног комитета СКЈ, као и републичког и савезног народног посланика. Имао је чин генерал-потпуковника ЈНА у резерви.

Означен као „ранковићевац”, због деформација у Управи државне безбедности (УДБ), смењен је са свих функција на Четвртном пленуму ЦК СКЈ, јула 1966. године, заједно са својим дугогодишњим сарадником Александром Ранковићем, за разлику од којег се на Пленуму жустро супротставио оптужбама, искључен из Партије и пензионисан. Преминуо је 9. јануара 1980. године у Београду, а два дана касније сахрањен на Новом гробљу у Београду. Носилац је Партизанске споменице 1941. и одликован је бројним југословенским одликовањима, међу којима и Орденом народног хероја и Орденом народног ослобођења.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 8. априла 1910. године у Кучеву. Потиче из сиромашне породице. После завршене основне школе и два разреда гимназије, због лошег материјалног стања, прекинуо је школовање и отишао у Београд, на занат.

У додир с радничким покретом, први пут, долази 1925. године, преко Савеза радничке омладине. Био је члан Независних синдиката од 1926. године, када је био посебно активан у Спортском друштву „Раднички“ и Културно-уметничком друштву „Абрашевић“.

Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) је постао 1927. године. Убрзо после пријема, изабран је за секретара ћелије, а потом и секретара Рејонског комитета СКОЈ-а „Дунав“. Крајем 1927. је ухапшен, с групом скојеваца, и фебруара 1928. године осуђен на шест месеци затвора, које је издржао у Пожаревцу.

У јесен 1928. године вратио се у Београд, где се одмах укључио у партијски рад, и у септембру постао секретар Месног комитета СКОЈ-а за Београд. Исте године примљен је и у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Приликом растурања летака Покрајинског комитета КПЈ и ПК СКОЈ-а за Србију против Шестојануарске диктатуре, ухапшен је 12. јануара 1929. године, и мучен у београдском затвору „Главњача“, а 25. маја је у недостатку доказа пуштен. У Београду је наставио партијски рад све до одласка на школовање у Совјетски Савез, 1930. године. У Москви је 1933. године завршио Комунистички универзитет националних мањина Запада (КУНМЗ).

У Југославију се вратио 1934. године, и отишао је на партијски рад у Загреб, као инструктор Централног комитета КПЈ. Убрзо је поново ухапшен и осуђен на четири године затвора, које је одлежао у Сремској Митровици. После изласка из затвора, наставио је партијски рад у Београду. Године 1940. изабран је за секретара Покрајинског одбора Народне помоћи за Србију.

Народноослободилачка борба[уреди | уреди извор]

После Априлског рата и капитулације Краљевине Југославије, по налогу Покрајинског комитета КПЈ за Србију, радио је као инструктор Покрајинског комитета на организовању оружане борбе у Шумадији. Радио је најпре у крагујевачком округу на формирању Крагујевачког партизанског одреда, а затим је у јесен 1941. године пребачен на партијски рад у Окружни комитет КПЈ за Чачак. У Чачку је остао све до повлачења партизанских јединица у Санџак, новембра 1941. године.

Марта 1942. године, Централни комитет КПЈ и Врховни штаб НОП и ДВЈ упутили су га у Црну Гору, као делегата Врховног штаба, да ради на организовању и јачању партизанских батаљона и одреда. Био је заменик политичког комесара Дурмиторског партизанског одреда, а крајем јуна политички комесар Херцеговачког партизанског одреда. Приликом повлачења партизанских снага из Црне Горе и Херцеговине у западну Босну, водио је бригу око Централне партизанске болнице и позадине јединица које су прве наступале. Септембра 1942. године упућен је за инструктора Централног комитета у Покрајински комитет КПЈ за Далмацију, где се налазио све до маја 1944. године.

Када је 13. маја 1944. године формирано Одељење за заштиту народа (ОЗН), постављен је за заменика начелника Озне при Повереништву, а касније Министарству народне одбране и произведен је у чин пуковника.

Послератни период[уреди | уреди извор]

После ослобођења Југославије, налазио се на одговорним друштвено-политичким функцијама, био је:

За републичког и савезног народног посланика биран је на свим изборима од 1945. до 1963. године. Био је члан Централног комитета Савеза комуниста Србије и Централног комитета Савеза комуниста Југославије, у који је биран на Шестом, Седмом и Осмом конгресу СКЈ, као и члан Савета федерације. Имао је чин резервног генерал-потпуковника ЈНА.

Због злоупотребе положаја у Управи државне безбедности (УДБ), на Четвртом (брионском) пленуму ЦК СКЈ, јула 1966. године, заједно са Александром Ранковићем позван је на одговорност. За разлику од Ранковића, Стефановић је на Пленуму наступио енергично, одлучно изневши своју одбрану. Иако не тврдећи да грешака у његовом раду у органима безбедности није било, негирао је оптужбе изнете на његов и Ранковићев рачун, истакавши како Управа државне безбедности није имала интерес за прислушкивањем. Стефановићево излагање било је прекидано упадицама са места, углавном Светозара Вукмановића Темпа, накратко и полемиком са самим Јосипом Брозом Титом. Своју реч, Стефановић је завршио констатацијом да је заслужио и даље чланство у Савезу комуниста Југославије, али да је на Партији да донесе ту одлуку. У паузи за ручак, Стефановић је, уз Ранковића, био потпуно изолован. Нико од чланова Централног комитета СКЈ није желео са њим да седне за сто. Придружио му се једино Војин Лукић, његов наследник на позицији Савезног секретара за унутрашње послове СФРЈ. Вече уочи Пленума, управо је Лукић добио писмо од Стефановића и Животија Србе Савића, у којем га упозоравају о исконструисаним оптужбама и дневном реду Пленума. До краја заседања, Стефановић је говорио још једанпут. Овога пута, тон његовог обраћања је био помирљивији у односу на претходно. Одлуком Пленума, Светислав Стефановић је разрешен свих политичких функција, искључен из Централног комитета СКЈ и из СКЈ и пензионисан.[1]

Према записима новинара, друштвено-политичког радника и шефа Кабинета Јована Веселинова, Милентија Пешаковића, Стефановић је планирао да оде у својству посланика којег је штитио имунитет на седницу Савезне скупштине СФРЈ на којој ће Ранковић бити разрешен функције Потпредседника СФРЈ. Тог јутра, посетио га је у његовом стану човек с поруком да ће бити ухапшен ако буде отишао у Скупштину, након чега се Стефановић повукао, тешко подносећи терет оптужби које је сматрао неоправданим.[2]

Преминуо је у Београду, 9. јануара 1980. године. Сахрањен је 11. јануара на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима и Ордена народног ослобођења, Ордена заслуга за народ са златном звездом, Ордена братства и јединства са златним венцем и Ордена за храброст. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.[3]

Фото-галерија[уреди | уреди извор]

Видите још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Димитријевић 2020, стр. 347—362.
  2. ^ „Da se ne zaboravi — Brionski plenum: strah, kalkulacije, očekivanja (39) — Strah i sumnja, deca jednoumlja („Tabloid”)”. Приступљено 08. 03. 2023. 
  3. ^ Narodni heroji 1 1982.

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Светислав_Стефановић_Ћећа&oldid=25626403”