Светислав Стефановић Ћећа

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ
Svetislav Stefanovic Ceca.jpg
Светислав Стефановић Ћећа
Датум рођења(1910-04-08)8. април 1910.
Место рођењаКучево
 Краљевина Србија
Датум смрти9. јануар 1980.(1980-01-09) (69 год.)
Место смртиБеоград, Србија СР Србија
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
Члан КПЈ од1928.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Чингенерал-пуковник у резерви
Савезни секретар за
унутрашње послове ФНРЈ
Период14. јануар 195318. април 1963.
ПретходникАлександар Ранковић
НаследникВојин Лукић
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Партизанска споменица 1941.

Светислав Стефановић — Ћећа (Кучево, 8. април 1910Београд, 9. јануар 1980), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и народни херој Југославије. У периоду од 1953. до 1963. године обављао је дужност Савезног секретара за унутрашње послове ФНРЈ.

Биографија[уреди]

Рођен је 8. априла 1910. године у Кучеву. Потиче из сиромашне породице. После завршене основне школе и два разреда гимназије, због лошег материјалног стања, прекинуо је школовање и отишао у Београд, на занат.

У додир с радничким покретом, први пут, долази 1925. године, преко Савеза радничке омладине. Био је члан Независних синдиката од 1926. године, када је био посебно активан у Спортском друштву „Раднички“ и културно-уметничком друштву „Абрашевић“ .

Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) је постао 1927. године. Убрзо после пријема, изабран је за секретара ћелије, а потом и секретара Рејонског комитета СКОЈ-а „Дунав“. Крајем 1927. је ухапшен, с групом скојеваца, и фебруара 1928. године осуђен на шест месеци затвора, које је издржао у Пожаревцу.

У јесен 1928. године вратио се у Београд, где се одмах укључио у партијски рад, и у септембру постао секретар Месног комитета СКОЈ-а за Београд. Исте године примљен је и у чланство Комунистичке партије Југославије. Приликом растурања летака Покрајинског комитета КПЈ и ПК СКОЈ-а за Србију против шестојануарске диктатуре, ухапшен је 12. јануара 1929. године, и мучен у београдском затвору „Главњача“, а 25. маја је у недостатку доказа пуштен. У Београду је наставио партијски рад све до одласка на школовање у Совјетски Савез, 1930. године. У Москви је 1933. године завршио Комунистички универзитет националних мањина Запада.

У Југославију се вратио 1934. године, и отишао је на партијски рад у Загреб, као инструктор Централног комитета КПЈ. Убрзо је поново ухапшен и осуђен на четири године затвора, које је одлежао у Сремској Митровици. После изласка из затвора, наставио је партијски рад у Београду. Године 1940. изабран је за секретара Покрајинског одбора Народне помоћи за Србију.

После Априлског рата и капитулације Краљевине Југославије, по налогу Покрајинксог комитета КПЈ за Србију, радио је ка инструктор Покрајинског комитета на организовању оружане борбе у Шумадији. Радио је најпре у крагујевачком округу на формирању Крагујевачког партизанског одреда, а затим је у јесен 1941. године пребачен на партијски рад у Окружни комитет КПЈ за Чачак. У Чачку је остао све до повлачења партизанских јединица у Санџак, новембра 1941. године

Марта 1942. године Централни комитет КПЈ и Врховни штаб упутили су га у Црну Гору, као делегата Врховног штаба, да ради на организовању и јачању партизанских батаљона и одреда. Био је заменик политичког комесара Дурмиторског партизанског одреда, а крајем јуна политички комесар Херцеговачког партизанског одреда. Приликом повлачења партизанскох снага из Црне Горе и Херцеговине у западну Босну, водио је бригу око Централне партизанске болнице и позадине јединица које су прве наступале. Септембра 1942. године упућен је за инструктора Централног комитета у Покрајински комитет КПЈ за Далмацију, где се налазио све до маја 1944. године.

Када је 13. маја 1944. године формирано Одељење за заштиту народа (ОЗНА), постављен је за заменика начелника Озне при Повереништву, а касније Министарству народне одбране и произведен је у чин пуковника.

После ослобођења Југославије, налазио се на одговорним друштвено-политичким функцијама, био је:

За савезног и републичког посланика биран је на свим изборима од 1945. до 1963. године. Био је члан ЦК СК Србије и ЦК СК Југославије, имао је чин резервног генерал-пуковника.

Због злоупотребе положаја у Служби државне безбедности, на Четвром (брионском) пленуму ЦК СКЈ, јула 1966. године, заједно са Александром Ранковићем, разрешен је свих политичких функција, искључен из ЦК СКЈ и СКЈ и пензионисан. Преминуо је у Београду 9. јануара 1980. године.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Литература[уреди]