Тријас је геолошка периода која обухвата време од око пре 245 до око пре 202 милиона година. Као прва периода мезозоика, тријас се јавља након перма, а пре јуре. И почетак и крај тријаса су обележени масовним изумирањем. Масовно изумирање којим је завршен период тријаса је однедавно јасније детерминисано, али, слично као и с многим другим геолошким периодама, наслаге стена које одређују почетак и крај су јасно идентификоване, док почетак и крај сваке периоде варира за неколико милиона година.[1][2]
Карактеристичне наслаге тријаса су црвени пешчари и евапорати који сугеришу постојање топле и суве климе.[3] Нема никаквих доказа о глацијацији; по ономе што се може закључити, није било леденог покрова нигде на копну. СуперконтинентПангеа се почео раздвајати током тријаса, али се још није распао; ипак су забележене прве поморске наслаге које сведоче о првом раседу, којим је раздвојен Њуџерси од Марока, те се датирају у касни тријас. Због ограничене обале суперконтиненталне масе, морске наслаге тријаса су релативно ретке у свету, упркос њиховом присутству у Западној Европи, где се тријас први пут проучавао. У Северној Америци, на пример, морске наслаге су ограничене на неколико локација у западном делу. Тако је стратиграфија тријаса углавном темељена на организмима који су живели у лагунама или високо-сланим стаништима, као Estheria ракови.
Током тријаса је и морски и копнени живот показао адаптивну радијацију која је почела од нагло осиромашене биосфере која је била последица пермско-тријаског изумирања.[4] Корали групе hexacorallia су се први пут појавили. За прве цветњаче (Angiosperme) се верује да су еволуирале за време тријаса, исто као и први летећи кичмењаци, птеросаури.
Назив тријас је први пут употребио 1834. године Фридрих фон Алберти, како би описао три различита слоја (trias на латинском значи три): црвене наслаге, изнад којих се налази креда, и црни шкриљац шејлови - те наслаге, пронађене у Немачкој и Северозападној Европи, су познате као 'тријас'.
На основу геолошке интерпретације, верује се да су у време тријаса постојала два континентална блока - Лауразија и Гондвана, који су били раздвојени Тихим океаном и Тетисом. Кроз целу периоду одигравала се регресија, која је започела у палеозоику, па због тога, тријаске наслаге на овим континенталним блоковима или одсуствују, или су представљени континенталним, теригеним творевинама са евапоратима и угљем. У одређеним фазама море је залазило у ове области и вршило ингресију, која је најчешће обележавана пакетима седимената са типично морском фауном.
У тријасу се активирају стари и јављају нови дубоки рифтови дуж којих је долазило до растезања Земљине коре. Гондвана се под утицајем ових разлома и активирањем накнадних рифтних процеса раздваја на Афричко - Бразилијанско и Аустрало - Индо - Мадагаскарско копно. Истовремено, по овим разломима јављала се врло јака вулканска активност са продуктима базичне и киселе магме. У Тетису, крајем тријаса, одиграла се старокимријска фаза алпске орогенезе, која је била праћена утискивањем и изливањем магматских стена.
Клима у тријасу је била сува, што је био тренд који је почео у касном карбону. Била су, сасвим јасно, изражена годишња доба, поготово у унутрашњости континента. Низак ниво мора је такође погодовао екстремним температурама. Вода је деловала као стабилизатор, због своје велике специфичне топлоте, па је копно у близини великих водених маса, поготово океанских, имало мање температурних варијација. С обзиром на то да је већи део копна био удаљен од океана, температуре су се често драстично мењале, па се унутрашњост континената вероватно састојала од великих пустиња. Докази у облику црвених седимената и евапората, подржавају овакав закључак.
Наслаге у области Тетиса одликују се широком распрострањеношћу карбонатних наслага са многобројним коралима, алгама и евапоратима. Према неким истраживањима, палеотемпература морске воде у рејону Алпа била је око 21,5 °C, док је у Северном мору била знатно мања, и кретала се око 14 °C.
Изумирање већине познатих палеозојскихживотињскихврста на крају палеозоика створило је услове за развој нових. Најбројнији бескичмењаци у морима тријаса свакако су били амонити. Они су доживели процват (развијали се све брже и задобијали све сложенију структуру) тако да је током тријаса постојало доста нових врста, поред преживелих пермских. У тријасу је било познато око 450 родова, са више од 2900 врста амонита. Фосили амонита представљају карактеристичне фосиле за целу мезозојску еру, јер имају мало вертикално, а велико хоризонтално распрострањење (живели су, у геолошком смислу, релативно кратко, али су насељавали велике морске површине). Такође, много већи значај него раније имају и друге групе мекушаца, јер се број њихових родова повећао у односу на палеозоик. Шкољке у тријасу имају веома велики значај и доживљавају прави процват, о чему говори појава преко 2000 родова и врста.
Од морских кичмењака заступљени су плакодонти. Њих карактеришу плочасти зуби распоређени по непчаним костима. Хранили су се молускама са тврдом љуштуром. Достизали су величине и до 2,5 метара. Парни екстремитети су им били преображени у весла. Тријаски плакодонти су били без оклопа, са високом лобањом и широком њушком.
Међу копненим кичмењацима почињу да доминирају гмизавци. Они се прилагођавају различитим начинима живота у процесу адаптивне радијације. Међу најуспешнијим гмизавцима икада, свој развој у тријасу започињу и диносауруси, највеће животиње које су икада ходале Земљом. Група диносауруса је постојала у распону 150 Ma, и за то време је еволуирало много врста. Дефинитивно су изумрли крајем креде.
Од великог значаја је и почетак развоја првих сисара, који су се на Земљи појавили пре око 200Ма. Они су били мали као данашњи мишеви или пацови. Ови први сисари хранили су се инсектима, различитим ларвама, па и малим гмизавцима. Ловили су ноћу. Од раних синапсида је прво еволуирала група са грађом која је отприлике на средини између рептилске и сисарске — терапсиди. Затим су од терапсида настали прве монотремате (сисари са клоаком), па торбари и сисари.
Велике тресетне ликоподе, сфенопсиде и дрволике папрати, које су се размножавале спорама и због тога им је требало влажно станиште, нису најбоље успевале у сувој тријаској клими. У вегетацији је преовлађивало зимзелено дрвеће (четинари и друге голосемењаче). Упркос томе што је постојала једна јединствена копнена маса, тријаске копнене заједнице живог света биле су врло „провинцијалног” карактера, вероватно због климатских а не географских фактора: монсуни и изразита годишња доба услед симетричног положаја Пангее преко екватора.
Биљно-животињске заједнице се деле на северну, лауразијску, и јужну, гондванску провинцију, уз неколико преклапања, нпр. у Индији, где се гондванска флора јавља са лауразијским (копненим) четвороношцима. Та подела је израженија у биљном него у животињском свету.[5]
^Ogg, James G.; Ogg, Gabi M.; Gradstein, Felix M. (2016). „Triassic”. A Concise Geologic Time Scale: 2016. Elsevier. стр. 133—149. ISBN978-0-444-63771-0.
Emiliani, Cesare, 1992, Planet Earth : Cosmology, Geology and the Evolution of Life and Environment
van Andel, Tjeerd, (1985) 1994, New Views on an Old Planet : A History of Global Change, Cambridge University Press
Ogg, Jim; June, 2004, Overview of Global Boundary Stratotype Sections and Points (GSSP's)Stratigraphy.org, Accessed April 30, 2006
Stanley, Steven M. Earth System History. New York: W.H. Freeman and Company, (1999) ISBN0-7167-2882-6
Sues, Hans-Dieter & Fraser, Nicholas C. Triassic Life on Land: The Great Transition New York: Columbia University Press, 2010. Series: Critical Moments and Perspectives in Earth History and Paleobiology. ISBN978-0-231-13522-1
Aubry, Marie-Pierre; Van Couvering, John A.; Christie-Blick, Nicholas; Landing, Ed; Pratt, Brian R.; Owen, Donald E.; Ferrusquia-Villafranca, Ismael (2009). „Terminology of geological time: Establishment of a community standard”. Stratigraphy. 6 (2): 100—105. Приступљено 30. 11. 2018.
Завршава се последњи период глацијације и развија се људска цивилизација. Завршава се квартарно ледено доба и почиње садашњи интерглацијал. Настаје пустиња Сахара на простору пређашњих савана, развија се пољопривреда, настају први градови. Палеолитске/неолитске (Камено доба) културе почињу да се развијају од 10 хиљадите године п.н.е, које се су заслужне за каснији настанак Бакарном (3500 год. п.н.е.) и Бронзаном добу (2500 год. п.н.е.). Током Гвозденог доба (1200 год. п.н.е.) развијају се културе у погледу сложености и техничких достигнућа. Развијају се многе праисторијске културе широм света, што је коначно довело до развоја класичне античке културе, као што је Римско царство, па културе средњег века, све до данашњих. Мало ледено доба проузроковало је кретко захлађење на северној хемисфери од 1400—1850. године. Вулкан на планини Тамбора је имао ерупцију 1815. године, што је довело до „године без Сунца“ (1816.) у Европи и Северној Америци. Количина угљен-диоксида у атмосфери порасла је са 100 ppmv, колико је било на крају последње глацијације, на 385 ppmv, колико је данас. То је, према некимa, изазвало глобално загревање и климатске промене. Пораст количине угљен-диоксида тумачи се антропогеним фактором, односно индустријском револуцијом.
Процват, а затим, и изумирање великог броја великих сисара (плеистоценска мегафауна). Одвија се еволуција и настанак савременог човека. Квартарно ледено доба наставља се глацијацијама и интерглацијацијама (праћено порастом количине угљен-диоксида у ваздуху). Последњи глацијални максимум (пре 30 000 година), последњи глацијални период (пре 18000—15000 година). Гашење људских култура из каменог доба, повећање техничке сложености у односу на претходне културе из леденог доба, поготово на Медитерану и у Европи. Супервулкан Тоба еруптирао је пре 75000 година, што је изазвало вулканску зиму која је довело људски род (Homo) на ивицу изумирања.
Интензивирање садашњих климатских услова. Садашње ледено доба почиње пре око 2,58 милиона година. Хладна и влажна клима. Појављују се аустралопитеци и многи савремени родови сисара и мекушаца. Појављује се Homo habilis.
Промена климе, прелаз ка хладној. Процват примитивних сисара (као што су редови Creodontia, Condylarthra, Uintatheria) који настављају да се развијају током целе епохе. Појављивање неколико „савремених“ фамилија сисара (нпр. примитивни китови). Појава првих трава. Поновна глацијација Антарктика и формирање његове ледене капе. Догађајем Азола[4] отпочиње ледено доба, и хладна клима, која се јавља до данашњих дана услед распростирања и распадања морских алги које су допринеле великом смањењу угљен-диоксида у атмосфери, и то са 3800 ppmv на 650 ppmv. Крај Ларамијске и Севирске орогенезе Стеновитих планина у Северној Америци. У Европи почиње алпска орогенеза. Почиње Хеленска орогенеза у Грчкој и Егејском мору.
Тропска клима. Одиграва се адаптивна радијација сисара, омогућена нестајањем диносауруса. Први велики сисари (већи од медведа). Почиње Алпска орогенеза у Европи и Азији. Индијски потконтинент се судара за Азијом пре 55 милиона година, а Хималајска орогенеза почиње пре 52—48 милиона година.
Kонтиненти се спајају у суперконтинент Пангеу, формирaju се Апалачи. Крај перм-карбонске глацијације. Повећава се бројност синапсида (пеликосаурус и терапсиде), док парарептили и водоземци остају присутни. Током средњег перма су голосеменице и маховине замениле флору која је формирала угљоноснеслојеве. Развијају се тврдокрилци и двокрилци. Марински живот буја на топлим плитким гребенима; бројне су фораминифере, шкољке, амоноиди, брахиоподe. Догађај Пермско-тријаског изумирања десио се пре око 251 милион година, када је изумрло око 95% живог света на Земљи укључујући све трилобите, граптолите и бластоиде. Завршава се Уралска орогенеза на граници Европе и Азије. Почиње хантер-бовенска орогенеза у Аустралији чиме настају Макдонелове планине.
Дешава се нагла адаптивна радијација крилатих инсеката, од којих су поједини (Protodonata, Palaeodictyoptera) веома крупни. Појављују се први копнени водоземци, као и шуме крупних папратњача. У морима су од животиња чести гонијатити, брахиоподе, бриозое, шкољке и корали. Развијају се и фораминифере са љуштурицом. Највећи ниво кисеоника и атмосфери. Уралска орогенеза у Европи и Азији. Херцинска орогенеза се одиграва током средњег и касног доњег карбона.
Велико примитивно дрвеће, први копнени четвороножци, и морске шкорпије живе угљоносне приобалне мочваре. Lobe-finned rhizodonts are dominant big fresh-water predators. У океанима, ране ајкуле су распрострањене и разнолике; echinoderms (нарочито криноиде и бластоиде) обилне. Корали, бриозое, гонијатиде и брахиоподе (Productida, Spiriferida, итд.) веома честе, али трилобити и наутилоиди опадају. Глацијација у источној Гондвани. Tuhua орогенеза на Новом Зеланду опада.
Појављују се папратњаче (пречице, раставићи и праве папрати), као и семене папрати. Паралелно, настају инсекти. Светским океаном доминирају строфоменидне и атрипидне брахиоподе, ругозни и табулатни корали и морски љиљани. Гонијатитни амоноиди су веома бројни, а појављују се и главоношци налик на сипе. Опада бројност трилобита и риба са оклопом, док се повећава бројност кичмењака (риба) са вилицом. Појављују се рани водени представници водоземаца. "Old Red Continent" of Euramerica. Beginning of Acadian Orogeny for Anti-Atlas Mountains of North Africa, and Appalachian Mountains of North America, also the Antler, Variscan, and Tuhua Orogeny in New Zealand.
На копну се појављују прве васкуларне биљке (риније), стоноге и артроплеуриде. Мора насељавају остракоде и први кичмењаци са вилицом. Еуриптериде достижу гигантске размере. Табулатни и ругозни корали, брахиоподе и морски љиљани су чести у морима. Фауна трилобита и мекушаца је разноврсна, за разлику од сиромашне фауне граптолита. Почетак Каледонске орогенезе, у току које настају планине у Енглеској, Ирској, Велсу и Шкотској (Каледониди) и Скандинавских планина.
Stabilization of most modern cratons; possible mantle overturn event. Insell Orogeny, 2650 ± 150 MYA. Abitibi greenstone belt in present-day Ontario and Quebec begins to form, stablizes by 2600 MYA.
Ова ера је добила назив према лунарној геолошкој временској скали када су настали Нектаријски басен и остали највећи месечеви басени услед догађаја великих удара.
Настала најстарија позната стена (4.030 Ma). Први облици живота и само-размножавајућих РНКмолекула су могли настати на Земљи око 4.000 Ma током овe ере. Напијер орогенеза на Антарктику, пре око 4.000 ± 200 милиона година.
^Неоген и палеоген према старој подели припадали су терцијару који се више не издваја.
^Квартарне творевине се издвајају и приказују на геолошким картама према генези.
^Трају преговори по питању горње границе плиоцена односно доње границе плеистоцена.
^Према студији везаној за Арктичку климу, Биолошког института, Универзитета у Утрехту (енгл.Institute of Environmental Biology , Utrecht University) азола папрат је имала значајну улогу у промени климе пре око 55 милиона година која се променила из тропске у хладну. Та папрат је имала велико распрострањење чиме је допринела обарању концентрације угљен-диоксида у ваздуху.