Пређи на садржај

Бернард Кац

С Википедије, слободне енциклопедије
Бернард Кац
Лични подаци
Датум рођења(1911-03-26)26. март 1911.
Место рођењаЛајпциг, Немачко царство
Датум смрти20. април 2003.(2003-04-20) (92 год.)
Место смртиЛондон, Енглеска, Уједињено Краљевство
ОбразовањеЛондонски универзитетски колеџ
Научни рад
Пољенеурофизиологија
ИнституцијаУниверзитетски колеџ Лондона
Сиднејска болница
Познат поНеурофизиологија синапсе
Награде Нобелова награда за физиологију или медицину (1970)

Бернард Кац, FRS[1] (енгл. Bernard Katz; 26. март 1911 — 20. април 2003)[2] је био биофизичар рођен у Немачкој, запажен по свом раду везаном за биохемију нерава. Делио је Нобелову награду за физиологију или медицину 1970. године са Џулијусом Акселродом и Улфом фон Ојлером. Исте године додељена му је титула витеза.

Живот

[уреди | уреди извор]

Рођен у Лајпцигу у јеврејској породици, образовао се у Албертовој гимназији у истом граду између 1921. и 1929. године, након чега је почео да студира медицину на Универзитету у Лајпцигу. Дипломирао је 1934. године, а у Уједињено Краљевство је пребегао фебруара 1935. године, због Хилеровог успона. У Британији се запослио на Универзитетском колеџу Лондона, где је првобитно био под туторством Арчибалда Вивијана Хила. Докторирао је 1938. године и добио је Карнегијеву стипендију за проучавања у Сиднејској болници. Године 1941. добио је аустралијско држављанство, а Краљевском аустралијском ваздухопловству приступио је 1942. године. Други светски рат је провео у Пацифику као радарски официр. Оженио се са Маргеритом Пенли 1945. године и вратио се на Универзитетски колеџ Лондона као помоћник директора 1946. године. По повратку у Енглеску је такође радио са добитницима Нобелове награде из 1963. године, Аланом Хоџкином и Ендруом Хакслијем. Кац је постао професор на Универзитетском колеџу Лондона 1952. године, а затим и шеф катедре за биофизику. Такође је изабран као члан Краљевског друштва[1]. Остао је шеф катедре за биофизику до 1978. године, када је постао професор емеритус. Умро је у Лондону 20. априла 2003, у својој 92. години.

Истраживање

[уреди | уреди извор]

Кацово истраживање је открило фундаментална својства синапси, спојева преко којих нервне ћелије шаљу сигнале другим нервним ћелијама и осталим типовима ћелија. До 1950-их година, студирао је биохемију и утицај ацетилхолина, сигнализујућег молекула, преко којег синапсе које спајају „моторне нерве“ са мишићима стимулишу контракцију. Кац је добио Нобелову награду за своје откриће да је ослобађање неуротрансмитера у синапсама „квантално“, тј. да код било које синапсе количина ослобађеног неуротрансмитера никад није мања од одређене количине, а ако је већа од те количине, увек је њен целобројни умножак. Сада научници знају да до ове појаве долази због тога што се, пре него што се ослободе у синаптичку празнину, молекули трансмитера налазе у потћелијским пакетима сличне величине, везикулама.

Кацово откриће имало је директан утицај на проучавање органофосфата и органохлорида, основе нових послератних проучавања нервних агенса и пестицида.

Дела

[уреди | уреди извор]
  • The Release of Neural Transmitter Substances (The Sherrington Lectures X), Charles C Thomas Publisher, Springfield (Illinois) 1969, pp. 60

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Sakmann, B. (2007). „Bernard Katz. 26 March 1911 -- 20 April 2003: Elected 1952”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 53: 185—202. PMID 18543466. doi:10.1098/rsbm.2007.0013. 
  2. ^ „School of Katz” (PDF). Quarterly Journal of Experimental Biology. 1990. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 03. 2009. г. Приступљено 30. 10. 2012. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Бернард Кац на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бернард_Кац&oldid=28551407”