Пређи на садржај

Источна Азија

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Источна Азија (ортографска пројекција)

Источна Азијa је подрегија Азије која се може дефинисати или у географским[1] или у културним[2] терминима. У географском и геополитичком смислу покрива око 12.000.000 km² или 28% азијског континента, што је за 15% више од укупне површине Европе.

У културном смислу, источна Азија обухвата друштва која припадају кинеској културној сфери, показујући снажни историјски утицај класичног кинеског језика (укључујући традиционално писмо). Понекад се термин Југоисточна Азија користи да означи Јапан и Кореју.[3] Главне религије су конфучијанизам и неоконфучијанизам, махајана будизам, таоизам, кинеска народна религија у Кини и Тајвану, шинтоизам у Јапану, шаманизам у Кореји, Монголији и код других аутохтоних народа на северу Источне Азије,[4][5] а такође и недавно хришћанство у Јужној Кореји.[6] Ова комбинација језика, политичке филозофије и религије преклапа се с географским одређењем источне Азије.

Више од 1,5 милијарди становника, односно око 38% азијског и 22% или више од петине светског становништва, живи у источној Азији. Овај регион је један он најнасељенијих места на свету, са просечном густином насељености од 133 становника по квадратном километру, што је око три пута више од светског просека који износи 45 становника по квадратном километру, иако је Монголија најређе насељена држава на свету. Према статистици УН, источна Азија је друга у свету по насељености, после јужне Азије.

Источна Азија је модеран термин за традиционални европски назив Далеки исток, који описује географски положај регије у односу на Европу пре него свој положај унутар Азије.

Следеће земље су смештене у географској источној Азији:

Следеће народе или друштва обухвата културна источна Азија:

Следеће земље или регије понекад се сматрају делом источне Азије. Главни разлог неслагања о том питању јесте разлика између културне и географске дефиниције „источне Азије“. Политичка перспектива је такође важан чинилац.

Историја

[уреди | уреди извор]
Совјетске трупе у Кореји, октобар 1945.
Америчка војска у Кореји, септембар 1945.

Историја Источне Азије претежно се односи на историју кинеских династија које су доминирале у региону, како војно, тако и трговински. Пример за то су династије Ћин и Хан. Постоје записи признања која су послала рана краљевства Кореје и Јапана кинеским династијама. Било је и значајне културне и верске размене између Кинеза и других регионалних династија и краљевстава.

Када је почела да јача веза са западним светом, кинеска моћ је почела да се смањује. Отприлике у исто време, Јапан се учврстио као национална држава. Током Другог светског рата, Кореја, Тајван, Источна Кина и Вијетнам пали су под контролу Јапана. После Другог светског рата, источну Азију потресле су две војнополитичке кризе. Пошто се у кинеском грађанском рату поражена војска Куоминтанга повукла на Тајван, ово острво одвојило се од Кине и уз помоћ САД прогласило сопствену државу. Кина до данас није признала Тајван који јој је препустио своје место у УН. Корејско полуострво су заузеле америчке и совјетске војне трупе пред крај Другог светског рата, а после Корејског рата (1950-1953) полуострво је споразумно подељено дуж 38. паралеле на две државе, Северну и Јужну Кореју.[7]

Природне одлике

[уреди | уреди извор]

Источна Азија рељефно се може поделити у три целине. На истоку су претежно ниске равнице, а виши делови некадашњег јединственог копна појављују се као острвски низови од Курила, Сахалина преко јапанских острва до Тајвана. Виши рељефни степен чине Поамурје на северу и виши делови Праве или Уже Кине. Трећи део регије је највиши, а састоји се од висоравни с којих се дижу високи планински ланци Хималаја, Каракорума, Тјеншана и Алтаја. Тај трећи и највиши део регије извориште је већине великих далекоисточних река. Мала и већа слана језера преовлађују на Тибетској висоравни и Синкјангу, док су у источним деловима простране низије везане за поречја највећих река Јангцекјанг (Плава река) и Хуангхо (Жута река).[7]

Вегетација и клима

[уреди | уреди извор]
Велики кинески зид, Кина

Највећи део Источне Азије изложен је монсунским ваздушним масама, зими континенталним сувим, а лети океанским влажним. И велике разлике у географској ширини су значајан климатски фактор. Док је Охотско море залеђено скоро пола године, Тајван и јужни делови Кине имају суптропска климатско-вегетацијска обележја. У приобалним подручјима Источне Азије честа је појава тајфуна. То су снажна циклонска вртложна струјања, која долазе с пучине Тихог океана, углавном у јуну и октобру. Најјачи су јапански тајфуни који имај рушилачку снагу.

У влажним и топлим деловима регије расте бујна зимзелена суптропска вегетација, северније од њих долази зона листопадних шума или травних површина ако су падавине скромније, а кишно раздобље кратко. У вишим крајевима унутрашњости због изразите суше најраспрострањеније су степе, полупустиње и пустиње. Највише планине имају довољно влаге, али због стеновитости преовлађује голет.[7]

Становништво и привреда

[уреди | уреди извор]

Простране равнице Кине, Корејско полуострво и Јапан простори су најстаријих цивилизација света, које су у појединим раздобљима биле на знатно вишем степену развоја од европских цивилизација. Данас је источна Азија углавном насељена припадницима само три многомилионска народа. То су Кинези (више од милијарду житеља), Јапанци (125 милиона) и Корејци (70 милиона). Тајван, Јужна Кореја и Јапан убрајају се међу најгушће насељене државе света. У Кини су огромне разлике између тзв. Праве Кине и Спољашње Кине (Синкјанг-Ујдур, Тибет, Квангчоу и Унутрашња Монголија). По површини су једнаке, али у првој живи 260 становника по квадратном километру, док у другој само 10 становника по квадратном километру. У складу с огромном концентрацијом становништва у Источној Азији развио се велики број милионских градова. Има их укупно 66, а највише у Кини, чак 41. Токио, Сеул, Шангај и Пекинг убрајају се међу највеће градове света. Међутим, док су Јапан, Јужна Кореја и Тајван високоурбанизоване земље, у Кини данас 3/5 становника живи у руралним срединама.[7]

Економски развој земаља Источне Азије у новијој историји често је привлачио пажњу света. Прво се Јапан из разрушене и поражене земље уздигао до друге економске силе света, а затим су брзим развојем Јужна Кореја и Тајван стекли надимак азијски тигрови. Године 1978. почеле су постепене и строго контролисане реформе привреде ка тржишној, Кина све више постаје комунистичко чудо. У последњој деценији БДП је утростручен, а настави ли се развој по садашњим стопама раста, Кина ће ускоро бити друга економска сила света, иза САД. Врло је вероватно да ће најмногољуднија земља света у много чему обележити 21. век.[7]

Демографија

[уреди | уреди извор]
Град или регион Површина km² Популација Густина насељености
по km² 		ПХР (2014) Престоница
 Кина 9,640,011 1,373,000,000 138 0.719 Пекинг
 Хонгконг 1,104 7,298,600 6,390 0.891 Хонгконг
 Јапан 377,930 126,890,000 337 0.890 Токио
 Макао 30 642,900 18,662 0.868 (2012) Макао
 Монголија 1,564,100 3,041,648 2 0.698 Улан Батор
 Северна Кореја 120,538 25,155,000 198 N/A Пјонгјанг
 Јужна Кореја 100,210 51,482,816 500 0.891 Сеул
 Република Кина 36,188 23,468,748 639 0.882 (2014) Тајпеј

Економија

[уреди | уреди извор]
Држава или регион Номинални БДП
millions of USD (2015)[8] 		Номинални БДП по престоници
USD (2015)[8][9] 		БДП (ПКМ)
millions of USD (2015)[8] 		БДП (ПКМ) по престоници
USD (2015)[8]
 Кина 11,384,763 8,280 19,509,983 14,189
 Хонгконг 307,790 42,096 414,481 56,689
 Јапан 4,116,242 32,480 4,842,395 38,210
 Макао 51,753 91,376 80,744 142,599
 Монголија 12,409 4,179 36,429 12,268
 Северна Кореја 11,516 583 40,000 1,800
 Јужна Кореја 1,392,952 27,512 1,849,398 36,528
 Република Кина 518,816 22,082 1,113,792 47,407

Престонице

[уреди | уреди извор]
  • Токио је највећи град на свету, како по броју становника, тако и по економији.
    Токио је највећи град на свету, како по броју становника, тако и по економији.
  • Сеул је престоница и највећи град Јужне Кореје и водећи глобални технолошки центар.
    Сеул је престоница и највећи град Јужне Кореје и водећи глобални технолошки центар.
  • Каосијунг је други највећи град на Тајвану.
    Каосијунг је други највећи град на Тајвану.
  • Шангај је највећи град у Кини, један од највећих на свету и водећи пословни и финансијски центар Кине.
    Шангај је највећи град у Кини, један од највећих на свету и водећи пословни и финансијски центар Кине.
  • Тајпеј је престоница Тајвана и један од водећих технолошких центара Азије, а такође је и место у коме се налази чувени облакодер Тајпеј 101.
    Тајпеј је престоница Тајвана и један од водећих технолошких центара Азије, а такође је и место у коме се налази чувени облакодер Тајпеј 101.
  • Хонгконг, окружен делтом Бисерне реке и Јужним кинеским морем, један је од водећих глобалних финансијских центара и познат по свом космополитском начину живота.
    Хонгконг, окружен делтом Бисерне реке и Јужним кинеским морем, један је од водећих глобалних финансијских центара и познат по свом космополитском начину живота.
  • Улан Батор је највећи град у Монголији са популацијом од милион становника (подаци из 2008. године).
    Улан Батор је највећи град у Монголији са популацијом од милион становника (подаци из 2008. године).

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „East Asia”. encarta. Microsoft. Архивирано из оригинала 31. 10. 2009. г. Приступљено 12. 01. 2008. „the countries, territories, and regions of China, Mongolia, Hong Kong, Japan, North Korea, South Korea, Macau, and Taiwan.” 
  2. ^ Columbia University - "East Asian cultural sphere" Архивирано на сајту Wayback Machine (27. фебруар 2008) "The East Asian cultural sphere evolves when Japan, Korea, and what is today Vietnam all share adapted elements of Chinese civilization of this period (that of the Tang dynasty), in particular Buddhism, Confucian social and political values, and literary Chinese and its writing system."
  3. ^ "„Northeast Asia”. Приступљено 10. 8. 2009. ." Council on Foreign Relations..
  4. ^ Chongho Kim, "Korean Shamanism", 2003 Ashgate Publishing
  5. ^ Andreas Anangguru Yewangoe, "Theologia crucis in Asia", 1987 Rodopi
  6. ^ „Background Note: South Korea”. State. U.S. Department of State. Приступљено 27. 04. 2000.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  7. ^ а б в г д Денис Шехић, Атлас Азије. Политика, 1. изд. . Београд. ISBN 978-86-86809-02-5. 
  8. ^ а б в г „SEA GDP”. IMF. 
  9. ^ Macau(2013)

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Источна Азија на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Источна_Азија&oldid=27727991”