Пређи на садржај

Никарагванска револуција

С Википедије, слободне енциклопедије
Никарагванска револуција
Део Хладног рата

Карта Никарагве
Време1962 — 1990 (28 година)
Место
Никарагва
Исход

Победа Сандинистичког фронта 1979.

  • увођење комунистичке власти
  • побуна националне демократске опозиције 1981.
  • победа опозиције на изборима 1990.
Сукобљене стране
 Никарагва
Никарагва Контраши (1981-90)
уз подршку:
 Сједињене Државе
 Израел
 Саудијска Арабија
 Хондурас
 Чиле
 Бразил
 Парагвај
 Аргентина
 Панама
 Западна Немачка
 Пакистан
 Филипини
 Иран

Сандинистички фронт националног ослобођења
уз подршку:

 Совјетски Савез
 Куба
 Либијска Џамахирија
 Источна Немачка
Бугарска
Румунија
 Чехословачка
Пољска
 Мексико
 Грчка
Команданти и вође
Никарагва Анастасио Сормоза Дебајле
Никарагва Енрике Бермудез		 Данијел Ортега
Карлос Фонсека †
Умберто Ортега
Хоакин Куадра
Еден Пастора
Жртве и губици
Укупне жртве: 10.000 мртвих (1978-79) и 30.000 мртвих (1981-89)

Никарагванска револуција (шп. Revolución Nicaragüense), позната и као Сандинистичка револуција (шп. Revolución Popular Sandinista) је била оружана побуна коју су током 1960-их подигли никарагвански левичари окупљени око Сандинистичког фронта. Главни циљ побуне је био свргавање са власти диктаторске породице Сомоза која је том земљом владала аутократски деценијама. У томе су и успели, те је Сомоза свргнут 1979. године, али новом репресијом становништва су изгубили популарност, чиме су 1981. изазвали побуну националистичких десничарских снага познатих као Контраши.

Позадина

[уреди | уреди извор]

Након окупације Никарагве од стране Сједињених Држава 1912. године током Банана ратова, политичка династија породице Сомоза дошла је на власт и владала је Никарагвом од 1937. до њиховог свргавања 1979. током Никарагванске револуције. Династију Сомоза чинили су Анастасио Сомоза Гарсија, његов најстарији син Луис Сомоза Дебаиле и на крају Анастасио Сомоза Дебаиле. Еру владавине породице Сомоза карактерише растућа неједнакост и политичка корупција, снажна подршка САД-а влади и њеној војсци,[1] као и ослањање на мултинационалне корпорације са седиштем у САД-у.[2]

Успон ФСЛН-а

[уреди | уреди извор]

Године 1961. Карлос Фонсела Амадор, Силвио Мајорга и Томас Борхе Мартинез основали су ФСЛН (Сандинистички национални ослободилачки фронт) са осталим студентским активистима на Универсидад Национал Аутонома де Никарагва (УНАН) у Манагви. За чланове осниваче ФСЛН-а ово није било прво искуство са политичким активизмом. Амадор, први генерални секретар организације, радио је са другима у новинама „широко критичним“ према владавини Сомозе под називом Сеговија.[3]

Састојећи се од приближно 20 чланова током 1960-их, уз помоћ студената, организација је прикупила подршку сељака и антисомоза унутар никарагванског друштва, као и комунистичке кубанске владе, социјалистичке панамске владе Омара Торијоса и социјалиста венецуеланске владе Карлос Андрес Переза.[4]

До 1970-их коалиција студената, фармера, предузећа, цркава и мали проценат марксиста била је довољно јака да покрене војне напоре против режима дугогодишњег диктатора Анастасија Сомозе Дебајла. ФСЛН се готово одмах усредсредио на герилску тактику, инспирисан кампањама Фидела Кастра и Че Геваре. Продирући на северну обалу Никарагве, кампања Рио Коко / Бокај-Раити углавном је била неуспех: „када су герилци наишли на Националну гарду, морали су да се повуку... са великим губицима.“[3] Даљње операције укључивале су разоран губитак у близини града Матагалпа, током којег је Мајорга убијен, што је Амадора довело до „дужег периода размишљања, самокритичности и идеолошке расправе."[3] За то време ФСЛН је смањио нападе, уместо да се усредсредио на учвршћивање организације у целини.

Рушење режима Сомозе

[уреди | уреди извор]

Седамдесетих година прошлог века ФСЛН је започео кампању отмица која је довела до националног препознавања групе у никарагванским медијима и учвршћивања групе као силе која је у супротности са режимом Сомозе.[1] Режим Сомоза, који је укључивао Никарагванску националну гарду, силу коју је високо обучила америчка војска, прогласио је опсадно стање и наставио да користи мучење, вансудско убиство, застрашивање и цензуру штампе у борби против ФСЛН напада.[1] То је довело до међународне осуде режима и администрација америчког председника Џимија Картера 1978. године која је укинула помоћ режиму Сомозе због кршења људских права (Боландов амандман). Као одговор, Сомоза је укинуо опсадно стање како би и даље добивао помоћ.[5]

Дана 10. јануара 1978, уредник новина Манагва Ла Пренса и оснивач Уније за демократско ослобођење (УДЕЛ), Педро Хоакин Чаморо Карденал убијен је од стране осумњичених из режима Сомозе, а избили су нереди у главном граду Манагви, циљајући да сруше режим Сомозе.[6] Након нереда, генерални штрајк 23. и 24. јануара захтевао је крај режима Сомозе и, према речима особља америчког Стејт департмента у америчкој амбасади, успео је да затвори око 80% предузећа не само у Манагви, већ и престонице провинција Леон, Гранада, Чинандега и Матагалпа.[6]

Дана 22. августа 1978. ФСЛН је извео масовну операцију отмице. Предвођене Еденом Пастором, снаге Сандиниста заузеле су Националну палату док је законодавно тело заседало, узевши 2.000 талаца. Пастора је захтевао новац, пуштање затвореника Сандиниста и, „средство за објављивање Сандиниста."[5] После два дана, влада се сложила да плати 500.000 долара и да пусти одређене затворенике, што је означило велику победу за ФСЛН.[1] Побуне против државе наставиле су се док су Сандинисти добијали материјалну подршку од Венецуеле и Панаме. Даља подршка би потекла од Кубе у облику „саветовања у вези са оружјем и војском."[5]

Почетком 1979. Организација америчких држава надзирала је преговоре између ФСЛН-а и владе. Међутим, ови су се сломили када је постало јасно да режим Сомозе није намеравао да дозволи одржавање демократских избора.

До јуна 1979, ФСЛН је контролисао сву земљу, осим главног града, а 17. јула председник Сомоза је поднео оставку и ФСЛН је ушао у Манагву,[1] имајући пуну контролу над владом револуционарним покретима.

Влада Сандиниста

[уреди | уреди извор]

Непосредно након пада режима Сомозе, Никарагва је углавном била у рушевинама. Земља је претрпела и ратну и, раније, природну катастрофу у разорном земљотресу у Никарагви 1972. године. 1979. приближно 600 000 Никарагваца били су бескућници, а 150 000 било избеглица или су били прогнани,[1] од укупне популације од само 2,8 милиона.[7]

Као одговор на ова питања, проглашено је ванредно стање. Председник Картер послао је помоћ од 99 милиона америчких долара. Земљиште и предузећа из режима Сомозе су експроприсана, стари судови су укинути, а радници организовани у одборе цивилне одбране. Нови режим је такође изјавио да су „избори непотребни“, што је, између осталих, довело до критика Католичке цркве.[5]

Економске реформе

[уреди | уреди извор]

Никарагванска револуција донела је огромно реструктурирање и реформе сва три сектора привреде, усмеравајући га ка систему мешовите економије. Највећи економски утицај имао је на примарни сектор, пољопривреду, у облику аграрне реформе, која није предложена као нешто што се може унапред планирати од почетка револуције, већ као процес који ће се прагматично развијати заједно са осталим промене (економске, политичке итд.) које би настале током периода револуције.[8]

Свеукупне економске реформе требале су да спасу неефикасну и беспомоћну никарагванску економију. Као земља „трећег света“, Никарагва је имала и има економију засновану на пољопривреди, неразвијену и подложну протоку тржишних цена својих пољопривредних добара, попут кафе и памука. Револуција се суочила са руралном економијом која је заостала у технологији, а истовремено је опустошена герилским ратом и грађанским ратом који је ускоро уследио против контраша.

1985. године, Аграрна реформа поделила је сељаштву 950 km² (235.000 хектара) земље. То је представљало око 75 процената целокупне земље подељене сељацима од 1980. Према Пројекту, аграрна реформа имала је двоструку сврху, да повећа подршку влади међу кампусинима и гарантује обилну доставу хране у градове. Током 1985. одржане су церемоније широм села у којима је Данијел Ортега сваком сељаку давао земљу и пушку да је брани.[9]

Културна револуција

[уреди | уреди извор]

Никарагванска револуција донела је многа културна побољшања и развој. Без сумње, најважније је било планирање и спровођење Никарагванске кампање за описмењавање. Кампања описмењавања користила је средњошколце, студенте, наставнике као добровољне наставнике. У року од пет месеци смањили су укупну стопу неписмености са 50,3% на 12,9%.[10] Као резултат тога, у септембру 1980. године, Унеско је Никарагви доделио награду „Надежда К. Крупскаја“ за успешну кампању описмењавања. Уследиле су кампање за описмењавање 1982, 1986, 1987, 1995 и 2000, које је такође наградио Унеско.[11] Револуција је такође основала Министарство културе, једно од само три у Латинској Америци у то време, и успоставила је нови уређивачки бренд, назван Editorial Nueva Nicaragua, и на основу њега почела је да штампа јефтина издања основних књига које су Никарагвци ретко виђали. Такође је основала Институт за студије Сандинизма, где је штампала сва дела и радове Августа Ц. Сандина и оне који су такође цементирали идеологије ФСЛН-а, као што су Карлос Фонсека, Риардо Моралес Авилес и други. Кључни велики програми сандиниста добили су међународно признање за свој напредак у писмености, здравственој заштити, образовању, бризи о деци, синдикатима и земљишној реформи.[12][13]

Кршење људских права

[уреди | уреди извор]

Фондација Херитеџ, конзервативни амерички лист с блиским везама са Реагановом администрацијом,[тражи се извор] оптужила је сандинистичку владу за бројна кршења људских права, укључујући цензуру штампе и репресију над Мискитима и јеврејским становништвом у земљи.

Фондација Херитеџ такође је критиковала владу због лошегтретмана народа Мискито, наводећи да је преко 15.000 Мискита присиљено да се пресели, њихова села су уништена, а њихове убице унапређене, а не кажњене.[14] Лос Анђелес Тајмс је такође приметио да су... Мискити почели да се активно супротстављају Сандинистима 1982. године када су власти убиле више од десетак Индијанаца, спалиле села, присилно регрутовале младиће у војску и покушале да преселе друге. Хиљаде Мискита је прешло преко реке Коко у Хондурас, и многи су узели оружје које су испоручиле САД како би се супротставили влади Никарагве." [15]

Херитеџ тврди да су, након доласка ФСЛН-а на власт, никарагвански Јевреји били мета дискриминације и суочени са физичким нападима, одузимањем имовине и произвољним хапшењима.[14] Међутим, истраге које су спровеле Уједињене нације, Организација америчких држава и Пак Кристи између 1979. и 1983. оповргле су наводе о антисемитизму. Неким Јеврејима је имовина експроприсана због сарадње са режимом Сомозе, али не зато што су били Јевреји. Истакнута Сандиниста Херти Левитес, која је била министар туризма 1980-их и градоначелник Манагве 2000-их, била је јеврејског порекла. [16][17][18]

Amnesty International такође је приметио бројна кршења људских права од стране сандинистичке владе. Међу оним што су пронашли јесте да су они тврдили да су цивили „нестали“ након њиховог хапшења, да су „грађанска и политичка права“ суспендована, да су притвореници ускраћени за поступак, мучење притвореника и „извештаји о убиству оних који су осумњичени да подржавају владине снаге контраша."[19]

Контра рат

[уреди | уреди извор]

Иако је Картерова администрација покушала да сарађује са ФСЛН-ом 1979. и 1980. године, десничарска Реганова администрација подржала је снажну антикомунистичку стратегију за бављење Латинском Америком, па је покушала изоловати Сандинистички режим.[1] Већ 1980–1981, анти-сандинистички покрет, Контрареволуција или само Контрас, формирао се дуж границе са Хондурасом. Многи од почетних Контраша били су бивши припадници јединице Националне гарде режима Сомозе, а многи су и даље били одани Сомози, који је живео у изгнанству у Хондурасу.[1]

Поред јединица Контраша које су и даље биле лојалне Сомози, ФСЛН је такође почео да се суочава са противљењем припадника етничких мањинских група које су насељавале удаљену Никарагву, регију Обала комараца дуж Карипског мора. Ове групе су захтевале већи удео самоопредељења и / или аутономије, али ФСЛН је то одбио да одобри и почео је да користи принудна премештања и оружану силу као одговор на ове притужбе.[1]

По ступању на дужност у јануару 1981. године, Роналд Реган отказао је ширење економске помоћи Никарагви, [20] и 6. августа 1981. године потписао је Одлуку о националној безбедности број 7, којом се одобрава производња и отпрема оружја у регион, али не и његово размештање.,.[21] Дана 17. новембра 1981. године, председник Реган је потписао Директиву о националној безбедности 17, одобравајући прикривену подршку анти-сандинистичким снагама.[22]

До 1982. године контрапке снаге започеле су извршење атентата на чланове владе Никарагве, а 1983. године контраши су започели велику офанзиву и ЦИА им је помагала да поставе мине у лукама Никарагве како би спречили долазак страних пошиљака оружја.[23] Афера Иран-Контра из 1987. године поново је Реганову администрацију ставила у средиште тајне подршке контрашима.

Избори 1984. године

[уреди | уреди извор]

Избори 1984. одржани су 4. новембра. Од 1.551.597 грађана регистрованих у јулу, гласало је 1.170.142 (75,41%). Ништавни гласови су били 6% од укупног броја. Међународни посматрачи прогласили су изборе слободним и поштеним,[24] упркос томе што је Реганова администрација то прогласила „лажном совјетском преваром."На изборима је победио Данијел Ортега.

Ескуипулас

[уреди | уреди извор]

Мировни споразум из Есквипуласа био је иницијатива средином 1980-их за решавање војних сукоба који су дуго година мучили Централну Америку, а у неким случајевима (нарочито Гватемалу) деценијама. Изграђен је на темељима које је поставила група Контадора од 1983. до 1985. Споразум је добио име за Есквипулас, Гватемала, где су се одржали иницијални састанци. Напоре за лобирање у америчком Конгресу помогао је један од најбољих лобиста Капитол Хила, Вилијам Ц. Чејси.

У мају 1986. године одржан је састанак Есквипулас, коме је присуствовало пет председника Централне Америке. Дана 15. фебруара 1987, председник Костарике, Оскар Аријас, поднео је Мировни план који је еволуирао од овог састанка. Током 1986. и 1987. успостављен је Есквипуласов процес, у којем су се шефови држава Централне Америке договорили о економској сарадњи и оквиру за мирно решавање сукоба. Споразум Ескуипулас 2 произашао је из њега и потписан је у Гватемали од стране петорице председника 7. августа 1987.

Есквипулас 2 дефинисао је низ мера за промоцију националног помирења, окончање непријатељстава, демократизацију, слободне изборе, укидање сваке помоћи нерегуларним снагама, преговоре о контроли наоружања и помоћ избеглицама. Такође је поставио основу за међународне поступке верификације и обезбедио временски распоред за спровођење.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж з „UCDP - Uppsala Conflict Data Program”. www.ucdp.uu.se. Приступљено 2021-02-14. 
  2. ^ „Taking Care of Business in Nicaragua”. www.multinationalmonitor.org. Приступљено 2021-02-14. 
  3. ^ а б в Baracco, Luciano (2005). Nicaragua: The Imagining of a Nation – From Nineteenth-Century Liberals to Twentieth-Century Sandinistas. New York, NY: Algora Publishing. стр. 61. .
  4. ^ „UCDP - Uppsala Conflict Data Program”. www.ucdp.uu.se. Приступљено 2021-02-14. 
  5. ^ а б в г „Understanding the Iran-Contra Affairs”. 2017-06-08. Архивирано из оригинала 08. 06. 2017. г. Приступљено 2021-02-14. 
  6. ^ а б Morley, Morris H. (2002-08-08). Washington, Somoza and the Sandinistas: Stage and Regime in US Policy Toward Nicaragua 1969-1981 (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52335-6. 
  7. ^ „FAOSTAT”. www.fao.org. Приступљено 2021-02-14. 
  8. ^ "Agrarian Productive Structure in Nicaragua", SOLÁ MONSERRAT, Roser. 1989. Pag 69 and ss.
  9. ^ Louis Proyect, Nicaragua, about 4/5 of the way down.
  10. ^ . 2007-07-03 https://web.archive.org/web/20070703020810/http://portal.unesco.org/education/en/file_download.php/67b39f3aaf8f20da06be3c6a4e4c6dfeHanemann_U.doc. Архивирано из оригинала 03. 07. 2007. г. Приступљено 2021-02-14.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  11. ^ unesdoc.unesco.org https://unesdoc.unesco.org/ark:/48223/pf0000145937_eng. Приступљено 2021-02-14.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  12. ^ Background History of Nicaraguahttp://www.stanford.edu/group/arts/nicaragua/discovery_eng/history/background.html Архивирано на сајту Wayback Machine (22. април 2017)
  13. ^ globalexchange.org Archived 30 September 2006 at the Wayback Machine Report on Nicaragua
  14. ^ а б L, Melanie. „The Sandinista War on Human Rights”. The Heritage Foundation (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-14. 
  15. ^ Facebook; Twitter; options, Show more sharing; Facebook; Twitter; LinkedIn; Email; URLCopied!, Copy Link; Print (1987-08-02). „Miskito Indians Forced to Flee : Their Dreams of Returning to Nicaragua Fade”. Los Angeles Times (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-14. 
  16. ^ „Antisémitisme et antiguérilla”. Le Monde diplomatique (на језику: француски). 1984-06-01. Приступљено 2021-02-14. 
  17. ^ Kinzer, Stephen (2006-07-04). „Herty Lewites, 66, Ex-Sandinista, Dies (Published 2006)”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2021-02-14. 
  18. ^ „Nicaragua candidate dies suddenly” (на језику: енглески). 2006-07-03. Приступљено 2021-02-14. 
  19. ^ Amnesty International (1989). Nicaragua: The human rights records 1986–1989. Amnesty International Publications. ISBN 9780939994502. .
  20. ^ „CIA-Contra-Crack Cocaine Controversy”. oig.justice.gov. Приступљено 2021-02-14. 
  21. ^ University of Texas, National Security Decision Directive number 7, http://www.reagan.utexas.edu/archives/reference/Scanned%20NSDDS/NSDD7.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (4. октобар 2012)
  22. ^ U.S. Department of Justice, Appendix A: Background on United States Funding of the Contras, http://www.justice.gov/oig/special/9712/appa.htm
  23. ^ Facebook; Twitter; options, Show more sharing; Facebook; Twitter; LinkedIn; Email; URLCopied!, Copy Link; Print (1985-03-05). „Setback for Contras : CIA Mining of Harbors 'a Fiasco'”. Los Angeles Times (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-14. 
  24. ^ „1984: Sandinistas claim election victory” (на језику: енглески). 1984-11-05. Приступљено 2021-02-14. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Morley, Morris H. (2002-08-08). Washington, Somoza and the Sandinistas: Stage and Regime in US Policy Toward Nicaragua 1969-1981 (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52335-6. 
  • Emily L Andrews. Active Marianismo: Women's social and political action in Nicaraguan Christian base communities and the Sandinista revolution. . [1] Grinnell College research project, 1997. Retrieved November 2009.
  • Enrique Bermudez (with Michael Johns), "The Contras' Valley Forge: How I View the Nicaragua Crisis", Policy Review magazine, Summer 1988.
  • David Close, Salvador Marti Puig & Shelley McConnell (2010) "The Sandinistas and Nicaragua, 1979-2009" NY: Lynne Rienner.
  • Dodson, Michael; Laura Nuzzi O'Shaughnessy (1990). Nicaragua's Other Revolution: Religious Faith and Political Struggle. Chapel Hill, N.C.: University of North Carolina Press. xii, 279 p. ISBN 978-0-8078-4266-9. 
  • Schmidli, William Michael (2012). „‘The Most Sophisticated Intervention We Have Seen’: The Carter Administration and the Nicaraguan Crisis, 1978–1979,”. Diplomacy and Statecraft,. 23 (1): 66—86. .
  • Katherine Hoyt. Memories of the 1979 Final Offensive. , Nicanet, Retrieved November 2009. This is a first-hand account from Metagalpa; also contains some information on the general situation. Has photograph showing considerable damage to Metagalpa. [2]
  • Salvador Martí Puig "Nicaragua. La revolución enredada" Lirbos de la Catarata: Madrid.
  • Oleg Ignatiev, "The Storm of Tiscapa", in Borovik and Ignatiev, The Agony of a Dictatorsip. Progress Publishers, 1979; English translation, 1980.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Никарагванска_револуција&oldid=28413022”