Referendum o učešću stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji 1998.

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Referendum o učešću stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji
LokacijaRepublika Srbija, SRJ
Datum23. april 1998.
Da li prihvatate učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji
Protiv94,73%
Za3,41%

Narodna skupština Republike Srbije raspisala je, na predlog Slobodana Miloševića, tada predsednika Savezne Republike Jugoslavije, 7. aprila 1998. referendum o međunarodnom posredovanju u sukobu na Kosovu i Metohiji. Referendumsko pitanje je glasilo:[1]

Da li prihvatate učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji?

Referendum je održan 23. aprila 1998. Na referendum je izašlo 5.297.776 birača (73,05% upisanih birača). Protiv učešća stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji izjasnilo se 94,73% glasača, a za je bilo 3,41%.[1][2][3][4]

Okolnosti[uredi | uredi izvor]

Sukobi na Kosovu i Metohiji ušli su u novu fazu kada je, na Dan albanske zastave 28. novembra 1997, promovisana „Oslobodilačka vojska Kosova“. Događaji krajem februara 1998. u Likošanu i početkom marta 1998. u Prekazu, kada je likvidiran prvi vođa OVK Adem Jašari, često se uzimaju kao početak ratnog srpsko-albanskog sukoba na Kosovu i Metohiji.[5]

U proleće 1998. godine, aktivirana je i Međunarodna kontakt grupa, koja je mirovala dve godine nakon završetka rata u Bosni i Hercegovini. Posle velikih sukoba u dreničkom kraju u kojem je bilo više stotina mrtvih, Kontakt grupa je, na sastanku u Londonu 9. marta 1998, zapretila Srbiji kaznenim političkim i ekonomskim merama, dok se od Albanaca zahtevalo da prestanu sa provokacijama. Beogradu je, sa ovog i sa sastanka Saveta NATO 4. marta, poručeno da Kosovo i Metohija više nije unutrašnja stvar i da je postalo međunarodni problem. Od srpskih vlasti zahtevalo se povlačenje specijalnih jedinica MUP i VJ u roku od 10 dana, obustavljanje dejstava protiv civilnog stanovništva, slobodan dolazak na Kosovo i Metohiju svim humanitarnim i drugim organizacijama, dolazak istražitelja Haškog tribunala, povratak stalne misije OEBS na Kosovo i Metohiju, Sandžak i Vojvodinu, dolazak nove misije OEBS pod vođstvom nekadašnjeg španskog premijera Felipea Gonzalesa koja bi se odnosila i na Kosovo i Metohiju, primena sporazuma o školstvu na Kosovu, početak bezuslovnog dijaloga sa vođstvom kosovskih Albanaca, kao i prihvatanje međunarodnog posredništva u pregovorima.[4][5][6][7]

Vlada Srbije je 10. marta formirala pregovarački tim i pozvala na pregovore kosmetske Albance, koji su poziv odbili dva dana kasnije. 14. marta, predsednik Milošević je odbio misiju Felipea Gonzalesa, a Evropska unija se usaglasila da se što pre primeni paket sankcija prema SRJ.[7] U drugoj polovini marta održani su i paralelni parlamentarni i predsednički izbori kosmetskih Albanaca, koje policija nije ometala, a na kojima su pobedili Ibrahim Rugova i njegov Demokratski savez Kosova. Narednog dana, u Prištini su, u prisustvu posrednika monsinjora Vinćenca Palje, Ratomir Vico ispred srpske vlade i Fehmi Agani potpisali Dokument o realizaciji Sporazuma o obrazovanju na Kosovu i Metohiji iz 1997, kojim je predviđen postepeni povratak Albanaca u državne škole i fakultete do 30. juna. Radivoje Papović, rektor Univerziteta u Prištini, proglasio je sporazum za izdaju i dodao: „Ne damo Univerzitet. Sporazum je izdaja. Današnji potpis je raspad srpske države.“[8][9]

U nedeljama koje su prethodile referendumu, u posetama Beogradu su se smenjivali brojni svetski emisari, među kojima i Jevgenij Primakov, Robert Gelbard, Klaus Kinkel, Iber Vedrin, Bronjislav Geremek, Jirži Dinstbir, Strob Talbot, Džeremi Grinstok, Sadako Ogata i Volfgang Išinger. Na sastanku Kontakt grupe u Bonu 25. marta, izraženo je nezadovoljstvo napretkom koji je SRJ učinila i određen joj novi rok od četiri sedmice da ispuni sve zahteve sa londonskog sastanka od 9. marta. Zemlje Evropske unije obustavile su izdavanje viza jugoslovenskim funkcionerima sa udelom u suzbijanju pobune na Kosovu i Metohiji. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija na sednici 31. marta uvodi embargo na uvoz oružja i represivne opreme u SRJ, koji bi ostao na snazi sve dok se Savet ne uveri da su jugoslovenske vlasti započele „sadržajan dijalog bez prethodnih uslova“ o većoj autonomiji za Kosovo i Metohiju, kao i budu potpuno povučene specijalne jedinice policije i omogućeno neometano prisustvo Visokog komesarijata UN za ljudska prava i OEBS u pokrajini.[8]

Zakazivanje[uredi | uredi izvor]

Nova Vlada Republike Srbije, tzv. „vlada narodnog jedinstva“ predsednika Vlade Mirka Marjanovića, koju je činilo 16 članova iz Socijalističke partije Srbije, 15 članova iz Srpske radikalne stranke i 5 iz Jugoslovenske levice, izabrana je 24. marta 1998, a kao jedan od njenih prioriteta navedeno je „Kosovo kao neotuđivi deo Srbije i unutrašnje pitanje“. Na jednoj od prvih sednica, nova Vlada odlučuje jednoglasno da se prihvati predlog Slobodana Miloševića, tada predsednika Savezne Republike Jugoslavije i traži od Narodne skupštine da raspiše referendum na kojem bi se građani izjasnili da li prihvataju učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji.[8][10]

Ideja predsednika Miloševića o raspisivanju referenduma izražena je u pismu od 2. aprila Milanu Militunoviću, Mirku Marjanoviću i Draganu Tomiću, predsednicima Republike, Vlade i Narodne skupštine, i došla je kao potpuno iznenađenje. U pismu predsednika SRJ je, između ostalog, pisalo:[6]

Poznato je da smo odbili da prihvatimo učešće stranih predstavnika u rešavanju unutrašnjih pitanja naše zemlje, a pogotovu u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji koji predstavljaju unutrašnju stvar Srbije. Smatram da taj stav ima suštinski značaj za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta naše zemlje. Smatram da smo sve ovo vreme krize na prostorima prethodne Jugoslavije vodili narodnu politiku, a ne ličnu politiku, pa čak ni stranačku politiku. I da i u ovom slučaju naše odbijanje da strani faktor učestvuje u rešavanju unutrašnjeg pitanja Republike Srbije – Kosova i Metohije predstavlja takođe narodnu politiku, a ne ličnu ili stranačku politiku. Da li je to tačno ili nije, odgovor mogu dati samo građani...

Ideju o raspisivanju referenduma podržali su i Milutinović i Tomić, a pored vladajućih Socijalističke partije, Jugoslovenske levice i Srpske radikalne stranke, i Srpski pokret obnove Vuka Draškovića.[6]

Prema važećim zakonima, referendum se mogao održati najmanje 30, a najviše 60 dana od dana raspisivanja.[6] Narodna skupština je, međutim, na sednici održanoj 6. i 7. aprila prvog dana prvo usvojila Zakon o skraćenju potrebnog vremena između zakazivanja i održavanja referenduma čime je ovaj rok skraćen na 15 dana, a zatim je 7. aprila donela Odluku o raspisivanju republičkog referenduma radi izjašnjavanja građana Srbije da li prihvataju učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji. Referendum je zakazan za 23. april od 7 do 20 časova, dva dana pre narednog sastanka Kontakt grupe.[8][10][11]

Izmene i dopune Zakona o referendumu usvojene su sa 205 glasova „za“ i 9 glasova „protiv“ i objavljene odmah u Službenom glasniku, sa stupanjem na snagu narednog dana (7. aprila).[12] Odluka o referendumu doneta je sa 193 glasa „za“ i 4 glasa „protiv“ (po jedan poslanik nije glasao ili se uzdržao); za odluku kojom je obrazovana Komisija za sprovođenje referenduma koju čine članovi Republičke izborne komisije glasalo je 194 poslanika „za“, a 3 je bilo „protiv“ (dva poslanika nisu glasala).[13]

Stavovi[uredi | uredi izvor]

U prilog referendumu izjasnile su se vladajuće Socijalistička partija Srbije, Jugoslovenska levica i Srpska radikalna stranka, kao i Srpski pokret obnove, koji je tokom šestomesečnih pregovora o formiranju vlade bio jedan od mogućih koalicionih partnera levice (SPS-JUL).[14] Ovo su bile sve veće parlamentarne stranke u Srbiji, sa ukupno 232 od ukupno 250 poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije.[15]

Socijalistička partija je saopštila da „ovakav odnos prema Kosovu i Metohiji kao neotuđivom i integralnom delu Srbije predstavlja izraz odgovornosti prema našim vitalnim nacionalnim i državnim interesima i zaštitu države od spoljnog mešanja“. Potpredsednik Vlade dr Šešelj je rekao kako je „lično ubeđen da će ogromna većina građana Srbije plebiscitarno odbaciti bilo kakvo strano mešanje u procesu rešavanja naših unutrašnjih problema“. Na pitanje da li se sa referendumom žuri zbog sastanka Kontakt grupe i najavljenih sankcija, Šešelj je odgovorio:

Kakvih sankcija, zar vi očekujete neke sankcije. Ko je to najavio? Ne znam ja ni za kakve te sankcije.

Plakat kojim su građani pozvani da iskažu svoje mišljenje.

Jugoslovenska levica je saopštila: „Odnos prema našem stavu da sami bez stranog rešavamo svoje probleme je negativno primljen od strane moćnika koji su razbili prethodnu Jugoslaviju i koji žele da diktiraju celom svetu kako će da živi“. Odbori SPS iz unutrašnjosti hvalili su „hrabre i mudre odluke“ predsednika koji „nikada nije zanemario volju naroda“. Vanparlamentarna Nova komunistička partija Jugoslavije je upozoravala da zapadne sile „uz pomoć domaće pete kolone“ pokušavaju da razbiju Srbiju u cilju „stvaranja fantomske separatističke tvorevine“ i „instaliranja baza okupacionih NATO snaga na Kosmetu“.[6][12]

Sam Milošević je prilikom glasanja na referendumu pozvao vođe kosmetskih Albanaca da što pre započnu dijalog sa predstavnicima Vlade Srbije i „da se manu svetskih dušebrižnika koji brinu svoje a ne njihove brige“.[16]

Srpski pokret obnove pozivao je građane da izađu na referendum i glasaju protiv učešća stranih predstavnika, kao „„ne“ svim uvijenim i otvorenim zahtevima da Kosovo postane republika ili da se otcepi“, naglašavajući pritom da nije protiv „neutralnih stranih posmatrača i medijatora u tom dijalogu“,[17] a predsednik te stranke Vuk Drašković je „ne“ na referendumskom listiću zaokružio javno.[18] Dušan Mihajlović, predsednik Nove demokratije, koja je prilikom formiranja „vlade nacionalnog jedinstva“ napustila do tada vladajuću koaliciju sa SPS i JUL, prvo je u otvorenom pismu Miloševiću objašnjavao kako je referendum nepotreban, da bi na njemu napokon učestvovao, izjašnjavajući se za učešće stranih predstavnika.[14][19]

Protiv referenduma su se izjasnile Demokratska stranka („režim Slobodana Miloševića je dosad svojim ponašanjem, neustavnim i nedemokratskim delovanjem samo pružio razloge za strano mešanje koje je uvek na kraju sam dozvoljavao“), Demokratska stranka Srbije („Milošević podmeće kukavičije jaje srpskom narodu koji bi na referendumu trebalo da odluči o jednom aspektu kosovskog problema koji nije nevažan, ali je to samo jedno pitanje“) i Građanski savez Srbije („najbolje bi bilo da se u našoj zemlji raspiše referendum o katastrofalnoj politici Slobodana Miloševića i njegovom opstanku“), koji su bojkotovali i celokupan izborni ciklus (predsedničke izbore u septembru/oktobru i decembru, kao i skupštinske izbore) prethodne godine.[6] Dragoljub Mićunović iz Demokratskog centra ocenio je da je stvorena „atmosfera lova na veštice“.[20] Od referenduma su se ogradile i stranke manjina: Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara, Savez vojvođanskih Mađara i Stranka demokratske akcije, koje su učestvovale na izborima 1997. Albanska zajednica na Kosovu i Metohiji je tokom čitavih 1990-ih većinski bojkotovala sve oblike zvaničnog političkog života.[4] Vođa kosovskih Albanaca Ibrahim Rugova nazvao je referendum neozbiljnim i ocenio da za cilj ima blokiranje rešenja kosovskog problema. Protiv referenduma izjasnili su se i čelnici vojvođanskih stranaka, Lige socijaldemokrata Vojvodine i Narodne seljačke stranke.[6]

Dan nakon referenduma, predsednik Crne Gore Milo Đukanović ocenio je konferenciji za štampu u Vašingtonu da je referendum bio „pogrešan potez“ i da bi za srpsko rukovodstvo „bilo produktivnije da je preuzelo odgovornost za rešavanje pitanja Kosova, umesto što želi da tu odgovornost podeli sa građanima Srbije“.[21]

Referendum su bez izuzetka negativno ocenili i predstavnici zapadnih zemalja, koji su izjavljivali kako je „reč o samo još jednoj grešci“ predsednika SRJ (generalni sekretar NATO Havijer Solana), da se on „kocka sa budućnošću svoje nacije“ (portparol Stejt departmenta Džejms Rubin), da je „učešće treće strane neophodno u smirivanju situacije na Kosovu i Metohiji“ (predsedavajući OEBS Bronjislav Geremek) i da „referendum nije ništa drugo do proceduralni trik sa ciljem da se odbaci verodostojan, bezuslovan dijalog sa kosovskim Albancima uz međunarodno posmatranje“ (ministar inostranih poslova Nemačke Klaus Kinkel).[6]

Novinari kritički nastrojeni prema srpskoj vlasti komentarisali su kako je raspisivanjem referenduma Milošević pokušavao da postigne više ciljeva: potvrdu da uživa podršku naroda kao neprikosnoveni vođa, izgovor za verovatne ekonomske sankcije koje bi usledile nakon odbijanja međunarodnog prisustva, kao i izgovor za odlaganje pregovora sa kosmetskim Albancima.[6] Jelica Minić iz Evropskog pokreta u Srbiji izjavila je da je referendum „strahovita manipulacija građanstvom, sankcije zapravo ovom režimu odgovaraju“.[22] Primedbe dela srpske opozicije na referendum dobro sažima i sledeće poređenje Vojina Dimitrijevića iz aprila 1998:[8]

Da je nekad crkva organizovala referendum o tome je li Zemlja okrugla, njegov ishod bi bio negativan bar iz tri razloga. Većina je tada stvarno mislila da živi na nekoj velikoj pogači. Onaj ko je mislio da je naša planeta okrugla bio je jeretik, pa bi svako ko se s njim slaže mogao da bude spaljen. Konačno, sveštenici bi brojali glasove.

Ishod[uredi | uredi izvor]

Glasanje je održano na 9.835 glasačkih mesta u 189 opština. Pravo na izjašnjavanje imalo je, prema podacima Komisije za sprovođenje referenduma, 7.243.750 građana. Prema Zakonu o referendumu i narodnoj inicijativi, referendum je uspeo ako bi izašlo više od 50 odsto biračkog tela, a smatra se da je odgovor na referendumsko pitanje donet ako se za jednu od dve ponuđene opcije opredeli više od polovine izašlih birača.[23][24]

Na referendum je izašlo 5.297.776 birača (73,05% upisanih birača). Protiv učešća stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji (odgovor „ne“ na referendumsko pitanje) izjasnilo se 5.017.383 (94,73%) glasača, a za (odgovor „da“) je bilo 180.692 (3,41%). Nevažećim je proglašeno 1,86% listića. Zabeleženi odziv je najveći među svim izjašnjavanjima građana Srbije od referenduma za usvajanje novog Ustava Republike Srbije 1990.[2][4][25]

Osim u četvrtak, 23. aprila, glasalo se i tokom tri „prereferendumska“ dana, u ponedeljak, utorak i sredu, kada su mogli glasati svi građani sprečeni da glasaju u četvrtak. Sve opštinske komisije u 189 opština dežurale su i tokom ova tri dana od 7 do 20, a izjašnjavanje je upriličeno i u studentskim domovima i menzama.[26]

Izlaznost je iznosila 83% u Beogradu, gde je više od milion građana zaokružilo opciju „ne“. Prema podacima Komisije za sprovođenje referenduma, u Novom Sadu izlaznost je bila 60%, u Subotici 69%, u Aleksandrovcu 91%, u Bačkoj Palanci preko 90%, u Kruševcu 96%, u Požarevcu 88%, u Smederevu 92%. Na samom Kosovu i Metohiji, izlaznost je bila 68% u Gnjilanu, 25% u Đakovici, 87% u Zubinom Potoku, 74% u Kosovskoj Kamenici, 94% u Leposaviću, 59% u Obiliću, 90% u Novom Brdu, 32% u Prizrenu, 39% u Prištini, 79% u Štrpcu.[25]

U knjizi „Izbori u SRJ od 1990. do 1998“ Vladimira Goatija, kao i u analizi referenduma pod nazivom „Preliminarni izveštaj“, beogradski Centar za slobodne izbore i demokratiju je izrazio sumnju u podatak o izlaznosti od 73,05% iz zvaničnog izveštaja Komisije za sprovođenje referenduma. CeSID napominje da je prema zvaničnim podacima na Kosovu i Metohiji na referendumu učestvovalo 521.303 građana, dok je u ovim opštinama, prema popisu iz 1991, živelo ukupno 273.449 Srba i Crnogoraca, uključujući i jednu trećinu nepunoletnih bez prava glasa. Obzirom na izlaznost od 52,7% na predsedničkim izborima u decembru 1997, prema CeSID-u se „u verodostojnost tog [zvaničnog] podatka može poverovati samo ako se kumulativno pretpostavi da su na referendum izašli svi (!) punoletni građani srpske nacionalnosti i veliki deo manjinske populacije (Albanaca, Mađara, Muslimana)“, odnosno „najmanje 500 hiljada pripadnika manjinske populacije, pre svega Albanaca, što je, imajući u vidu da su se na terenu pokrajine odvijale ratne operacije, potpuno nerealno“. CeSID je naveo i brojne nepravilnosti u toku referendumskog procesa:

omogućavanje da se glasa van prebivališta bez podnošenja potvrde o izbornom pravu, nezakonito produženje roka izjašnjavanja na četiri umesto jedan dan (što je potpuno onemogućilo kontrolu), dopuštanje da se glasa za više osoba (rođake, komšiluk), stimulisanje „javnog izjašnjavanja“, nametanje obaveze zaposlenim građanima da obaveštavaju uprave svojih preduzeća o vremenu kad su glasali i rednom broju pod kojim su upisani (slučaj železničke stanice Lapovo) i dr.

Predsednik Komisije za sprovođenje referendumskog procesa bio je Balša Govedarica, sudija Vrhovnog suda Srbije, koji je bio na čelu komisija za izbore 1996. i 1997, na kojima je, prema CeSID-u, „došlo do masovnih izbornih neregularnosti u korist vladajućeg SPS“.[4] Dr Zoran Lučić je izjavio da kontrole referenduma nije bilo, da su građani bili uplašeni da bi spiskovi izlaznosti mogli biti upotrebljeni kao svojevrsna baza podataka, te da su izlaznost od preko 95% u nekim opštinama i izlaznost stotina hiljada kosmetskih Albanaca „apsolutno nemogući“.[27]

Posle referenduma[uredi | uredi izvor]

Neposredno nakon referenduma, 29. aprila, Kontakt grupa je odlučila da Srbiji uvede sankcije, uključujući u prvoj fazi zamrzavanje imovine u inostranstvu, a u drugoj blokiranje javnih investicija; 12. juna zabranjeni su letovi JAT-a ka ovim zemljama (izuzev Rusije).[7][10][28]

Sa stanovišta procesa rešavanja problema na Kosovu i Metohiji, referendum iz aprila 1998. bio je bez ikakvog praktičnog efekta. Već 5. maja 1998, u Beogradu je u poseti boravio Igor Ivanov, specijalni izaslanik predsednika Rusije Borisa Jeljcina, koji je nakon sastanka sa Slobodanom Miloševićem izjavio da je „uveren da jugoslovenska vlast ozbiljno razmatra predlog o učešću misije OEBS-a u rešavanju kosovske krize“. Ivanov je Miloševiću preneo da se Rusija na prethodnom sastanku Kontakt grupe u Rimu potpuno saglasila sa tim predlogom. Još nekoliko dana pre ove posete, Knut Volebek, ministar inostranih poslova Norveške, izjavio je u Prištini da se nada da „Miloševićevo odbijanje međunarodnih posrednika ne predstavlja i njegovu konačnu reč“ i da je „u procesu pregovaranja moguća promena stava“. „NIN“ je ocenjivao kako je Ivanovljeva poseta Beogradu bila odlučujući momenat u nastojanjima da se Milošević ubedi da prihvati strano posredovanje. Istog dana posete, za prihvatanje Gonzalesove misije založio se i Vuk Drašković, predsednik Srpskog pokreta obnove, objašnjavajući kako misija ne bi bila u suprotnosti sa ishodom referenduma, „jer ne bi direktno učestvovala u rešavanju kosovskog problema“.[29]

Misija Felipea Gonzalesa, koji je u Srbiji posredovao i povodom rezultata lokalnih izbora 1996, međutim, nije došla u Beograd. Umesto nje, pristigao je Ričard Holbruk, američki izaslanik koji je učestvovao i u pregovorima o Bosni i Hercegovini, i već 15. maja upriličio u Belom dvoru razgovore Slobodana Miloševića i Ibrahima Rugove.[7]

Kako je vreme odmicalo, strani činioci uključivali su se sve snažnije u kosovsko pitanje, a volja građana „protiv učešća stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji“ iskazana na referendumu praćena je sve nedoslednije.

Već krajem maja 1998. Savet NATO je najavio da će raditi na opcijama za intervenciju svojih snaga ako se ne iznađe političko rešenje, a 12. juna NATO i Kontakt grupa zatražili su obustavu nasilja do 15. juna i zapretili vojnom intervencijom. 24. juna Holbruk je u selu Junik razgovarao sa dva člana OVK. Kontakt grupa je 8. jula utvrdila Okvirni plan za rešenje krize na Kosovu i Metohiji, kojim je od Beograda zahtevano neograničeno prisustvo međunarodnih posmatrača i humanitarnih organizacija; 7. avgusta, Zapadnoevropska unija je pozvala NATO da interveniše, a 9. septembra Savet NATO je saopštio da su svi planovi za vojne akcije na Kosovu okončani. 23. septembra, Savet bezbednosti usvaja rezoluciju 1199, u kojoj se izražava zabrinutost zbog moguće „humanitarne katastrofe“ i pod pretnjom oružane intervencije zahteva trenutna obustava vatre, povratak izbeglica, nesmetano dostavljanje međunarodne humanitarne pomoći i početak bezuslovnog dijaloga u koji će biti uključeni međunarodni predstavnici. Nepunih 12 sati kasnije, 24. septembra Savet NATO odobrava izdavanje „Akta upozorenja“ za upotrebu NATO avijacije za udare po SRJ, koja postaju operativna „Aktivirajućom naredbom“ izdatom u noći između 12. i 13. oktobra, sa rokom za povinovanje političkom ultimatumu od 96 časova.[4][5][7][30]

Predsednik Milošević nakon nedelju dana intenzivnih pregovora sa Ričardom Holbrukom 13. oktobra izjutra pristaje na uslove iz rezolucije 1199, uspostavljanje samouprave na Kosovu i Metohiji, organizovanje slobodnih izbora u roku od devet meseci, amnestiju za krivična dela na Kosovu i Metohiji (osim najtežih) i uspostavljanje lokalne policije po etničkom sastavu stanovništva, pri čemu je dozvoljeno da u pokrajini ostane 15.000 vojnika i 10.000 policajaca, i predviđeno nadgledanje Kosova neborbenim NATO avionima i dolazak misije od 2.000 verifikatora, za čijeg je šefa postavljen Vilijem Voker. 25. oktobra, Savet bezbednosti UN rezolucijom 1203 traži da se Jugoslavija bezuslovno i neodložno povinuje sporazumu Milošević-Holbruk, a 17. novembra rezolucijom 1207 zahteva saradnju sa Haškim tribunalom, uključujući i Kosovo i Metohiju. Nakon epizode u Račku i debakla pregovora u Rambujeu pod međunarodnim posredništvom, u kojima je učestvovala i delagacija Srbije na čelu sa predsednikom Milanom Milutinovićem, usledilo je marta 1999. NATO bombardovanje SRJ.[4][7][30]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Srpsko pakovanje: Jedan za sve Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. mart 2008), Nenad Lj. Stefanović. Umetak „Kosovo i vlasti Srbije i Jugoslavije“, Dokumentacioni centar Vreme. „Vreme“ br. 433, 6. februar 1999, Pristupljeno 02. 03. 2008.
  2. ^ a b Glas za evropski ustav[mrtva veza], J. J, „Glas javnosti“, 28. oktobar 2006, Pristupljeno 02. 03. 2008.
  3. ^ O Skupštini: Istorijat. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. februar 2008) mr Boro Majdanac, arhivski savetnik Arhiva Srbije, Beograd. Narodna skupština Republike Srbije, 2004, Pristupljeno 02. 03. 2008.
  4. ^ a b v g d đ e Izbori u SRJ od 1990. do 1998: Volja građana ili izborna manipulacija. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. maj 2008) Vladimir Goati, Centar za slobodne izbore i demokratiju, drugo dopunjeno izdanje, Beograd 2001. Strane 124–129., Pristupljeno 02. 03. 2008.
  5. ^ a b v Od Račka do Haga:Rat pred vratima.[mrtva veza] Đorđe Jevtić, „Večernje novosti“, 20. april 2006, Pristupljeno 02. 03. 2008.
  6. ^ a b v g d đ e ž z Srbija i Kosovo: Referendum za očuvanj vlasti. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. maj 2008) Roksanda Ninčić, AIM, 5. april 1998, Pristupljeno 02. 03. 2008.
  7. ^ a b v g d đ Ultimatum Kontakt grupe: Poslednja šansa, Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. mart 2008) Roksanda Ninčić, „Vreme“ broj 433, 6. februar 1999, Pristupljeno 04. 03. 2008.
  8. ^ a b v g d Kalendar, Ljubiša Vujošević. Umetak: Vojin Dimitrijević: „Većinom protiv razuma“. „Republika“ broj 187, godina X, 16–30. april 1998. U arhivi yurope.com., Pristupljeno 04. 02. 2008.
  9. ^ Samo simboličan ili realan akt?! Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. maj 2008) Arbnora Beriša (Arbnora Berisha), AIM, 2. april 1998, Pristupljeno 04. 03. 2008.
  10. ^ a b v Podsećanje - radikali na vlasti: Oni se nisu promenili. Tamara Skroza, „Vreme“ br. 680, 15. januar 2004, Pristupljeno 02. 03. 2008.
  11. ^ Dnevnik od 1. do 7. aprila.[mrtva veza] „Ilustrovana Politika“., Pristupljeno 02. 03. 2008.
  12. ^ a b „Miloševićev referendum“ 23. aprila, O. Mamuzić, M. Torov, „Naša Borba“\, 7. april 1998. Ovde u arhivi yurope.com., Pristupljeno 04. 03. 2008.
  13. ^ Građani se izjašnjavaju 23. aprila, M. T.-O. M, „Naša Borba“, 8. april 1998. Ovde u arhivi yurope.com., Pristupljeno 04. 03. 2008.
  14. ^ a b Izdajnik ili patriota, Vesna Vujić, „Naša Borba“, 12. april 1998. Ovde u arhivi yurope.com., Pristupljeno 04. 03. 2008.
  15. ^ Koalicija SPS-JUL-ND imala je 110 poslanika, od kojih je 5 pripadalo Novoj demokratiji. SRS je imala 82 poslanika, SPO 45.
  16. ^ Rodić:Referendum uspešno završen, O. M, „Naša Borba“, 24. april 1998. Ovde u arhivi yurope.com., Pristupljeno 04. 03. 2008.
  17. ^ „Nismo protiv neutralnih stranih posmatrača“, J. Kosanić, „Naša Borba“, 15. april 1998. Ovde u arhivi yurope.com., Pristupljeno 04. 03. 2008.
  18. ^ Drašković javno zaokružio „ne“. „Naša Borba“, 24. april 1998, Pristupljeno 04. 03. 2008.
  19. ^ Dušan Mihajlović zaokružio „da“, I. K, „Naša Borba“, 24. april 1998. Ovde u arhivi yurope.com., Pristupljeno 04. 03. 2008.
  20. ^ Šta posle referenduma? Z. R, „Naša Borba“, 8. april 1998. Ovde u arhivi yurope.com., Pristupljeno 04. 03. 2008.
  21. ^ Referendum je bio pogrešan potez. Slobodan Pavlović, „Naša Borba“, 24. april 1998. Ovde u arhivi yurope.com., Pristupljeno 04. 03. 2008.
  22. ^ Još jedna u nizu podela na „patriote“ i „izdajnike“. J. Ka - Z. R, „Naša Borba“, 23. april 1998. Ovde u arhivi yurope.com., Pristupljeno 04. 03. 2008.
  23. ^ Referendum u Srbiji: Danas „da“ ili „ne“, rezultati već u petak. O. M, „Naša Borba“, 23. april 1998. Ovde u arhivi yurope.com., Pristupljeno 04. 03. 2008.
  24. ^ (jezik: engleski)News review, Republika Srpska. Srpska novinska agencija SRNA, 17. april 1998. Ovde u arhivi HRI., Pristupljeno 04. 03. 2008.
  25. ^ a b „Ne“ zaokružilo 94,7 odsto, I. K, „Naša Borba“, 25. april 1998. Ovde u arhivi yurope.com., Pristupljeno 04. 03. 2008.
  26. ^ Već glasao „veliki broj građana“, O. M, „Naša Borba“, 22. april 1998. Ovde u arhivi yurope.com., Pristupljeno 04. 03. 2008.
  27. ^ Repriza u poznatom maniru, N. Todorović, „Naša Borba“, 29. april 2008. Ovde u arhivi yurope.com. Pristupqeno 04.03.2008.
  28. ^ Nove sankcije SRJ. „Naša Borba“, 30. april–1. maj 1998. Ovde u arhivi yurope.com., Pristupljeno 04. 03. 2008.
  29. ^ Kosovo: dijalog ili rat. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. mart 2008) Miloš Jeftović, „Nin“ broj 2471, 5. maj 1998, Pristupljeno 02. 03. 2008.
  30. ^ a b NATO preti silom.[mrtva veza] „Večernje novosti“, 21. april 2006, Pristupljeno 04. 03. 2008.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Референдум_о_учешћу_страних_представника_у_решавању_проблема_на_Косову_и_Метохији_1998.&oldid=27542322”