Стефан Томашевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стефан Томашевић

Краљ Стефан Томашевић, слика са Стабло Котроманићa
Краљ Стефан Томашевић, слика са Стабло Котроманићa

Датум рођења око 1438.
Место рођења непознато
Датум смрти крај јуна 1463.
Место смрти Јајце
Гроб сахрањен у Јајцу
Титула деспот Србије и краљ Срба, Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Краја, Усоре, Соли, Подриња и Западних страна.
Период 1459,
деспот Србије
14611463,
краљ Босне
Претходник/ци Стефан, деспот Србије,
Стефан, краљ Срба, Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Краја, Усоре, Соли, Подриња и Западних страна.
Наследник/ци Матија Шабанчић
Порекло и породица
Династија Котроманићи
Отац Томаш
Мајка Војача
Супружник/ци Јелена
Потомство непознато

Стефан Томашевић (око 14385. јун 1463) је био српски владар из династије Котроманића, који је био последњи деспот Србије (21. март 145930. јун 1459) и краљ Срба, Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Краја, Усоре, Соли, Подриња и Западних страна[1] (10. јул 1461 — 5. јун 1463). Током своје краткотрајне владавине је пред надмоћном отоманском војском борбом грчевито бранио смедеревску тврђаву Смедерево и српску деспотовину, а потом у покрајини Босни је био издат од српсог племића Радослава који је за обећани новац Турке пустио ноћу да уђу у српски град Кључ. Радослав је потом одведен пред султана Мехмеда II (14511481) гдје му је одрубљена глава као издајнику свога краља.

Порекло и породица[уреди]

Стефан Томашевић је био најстарији син краља Босне Стефана Томаша (14431461) из његовог првог брака са Војачом. Поред њега, Стефан је из тог брака имао још два сина непознатих имена. Стефан Томаш је 1444. године отерао своју прву супругу и 1446. године се оженио Катарином Косачом, ћерком херцега Стефана Вукчића Косаче. Са њом је имао двоје деце:

Стефан Томашевић је био ожењен Јеленом Бранковић и са њом највероватније није имао деце или су она, ако их је било, заробљена 1463. године и том приликом су или погубљена као Стефан и његов стриц Радивој или су преведена у ислам попут Стефановог брата и сестре.

Јелена Бранковић је била ћерка деспота Лазара Бранковића (14561458) и Јелене Палеолог, ћерке деспота Мореје Томе Палеолога (савладар 1428—1449, 14491460) брата византијских царева Јована VIII (14251448) и Константина XI (деспот 1428—1449, 1449—1453). Она се после Стефановог погубљења у Јајцу склонила у Дубровник, потом у данашњу Италију, да би на крају отишла код своје тетке Маре на њен двор у Јежеву крај Солуна у коме је и умрла после 1498. године.

Владавина[уреди]

Последњи деспот Србије (1459)[уреди]

Притисак Османлија на Балканско полуострво и међусобне несугласице српских великаша створиле су раздор у владарској породици Бранковић што је за последицу имало стварање две струје:

Пад Српске деспотовине[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Пад Српске деспотовине

Стефан је 21. мартa стигао у Смедерево и преузео власт, а 1. априлa је обављена његова женидба са Јеленом Бранковић, а као подршка му је стигао и мали одред из краљевине Мађарске. Међутим свега неколико недеља касније пред Смедеревом се појавила отоманска војска на чијем се челу налазио Мехмед II Освајач. Иако је Смедеревски Град био одличан утврђени објекат подигнут по узору на Цариград, који је био у могућности и да са малом посадом дуго одолева опсади, нови деспот се одлучио на преговоре са султаном. Постигнут је договор по коме је деспот са супругом, стрицем и члановима породице могао слободно да напусти град, мађарски војници су морали да се предају, а Османлије су преузеле тврђаву. Пад Смедерева без борбе је изазвао право запрепашћење широм Европе у којој су се надали да ће се у Смедереву пружити јуначки отпор попут оног у Цариграду. Због тога су Стефан и његов стриц Радивој оптужени за издају хришћанства и кукавичлук. Међутим деспот Стефан је унапред упозоравао да ће ако на добије тражену помоћ од хришћанских земаља за одбрану Смедерева и Деспотовине бити приморан да преда град Османлијама, али није добио никакву помоћ осим мањег одреда из Мађарске, па чак ни назнаку да помоћ стиже ни са једне стране.

Треба имати у виду да је било јасно и пре предаје, да се Смедерево борбом не може спасити. Први разлог је била јасна бројчана надмоћ отоманске војске. Други разлог је било постојање туркофилске странке у самом утврђењу која је у неком тренутку опсаде могла да пусти Османлије у град, као што се већ десило у Голубцу који је 1427. године предат Османлијама, иако је требало да буде враћен краљевини Мађарској. Ова странка је додатно ојачала због чињенице да је нови деспот био син краља Босне са којим је постојао сукоб око Сребренице и који је искористио смрт деспота Лазара да преузме 11 тврђава које су се налазиле у саставу деспотовине Србије. Због свега овога деспот Стефан се одлучио да преда град и покуша да пружи отпор Османлијама на неком другом месту и у неком повољнијем тренутку, уместо да покуша да јуначки погине у борби која би се врло вероватно окончала врло брзо издајом и његовим заробљавањем.

Последњи краљ Босне (1461—1463)[уреди]

Стефан Томашевић клечи пред Христом, детаљ Јаков Белини, сликао 1460.

Краљ Босне Стефан Томаш умире 10. јулa 1461. године, после краће болести, а на престолу га наслеђује његов најстарији син Стефан. Први потез новог краља било је помирење са херцегом Стефаном Косачом са којим су његови претходници били у дугим сукобима, чиме је успео да смири стање у земљи и припреми се за сукоб са Османлијама. Истовремено је склопио савез са крбавским кнезовима против бана Хрватске Павла Сперанчића, који су подржали Млечани и сам херцег, чиме је успео да обезбеди своје западне границе. У односу са папском куријом Стефан је наставио, па чак и продубио, прокатоличку политику свог оца. Он се директно обратио папи Пију II тражећи од њега краљевски венац којим би учврстио како свој положај у земљи, тако и у односима са суседима позивајући се на све већу опасност од Османлија и указујући на то да је његова краљевина следећа на удару. Папа је удовољио његовим захтевима и противно примедбама краља Мађарске Матије Корвина да је краљ Босне de jure његов вазал, послао му је златни венац којим се Стефан новембра 1461. године у Јајцу овенчао за краља Босне у присуству све своје властеле. Међутим овај свечани чин није донео Стефану жељену корист, пошто је Корвин то тумачио као потез који је директно уперен против њега и његовог права због чега је наставио да ради против снажења краљевине Босне, док је Мехмед II то тумачио као јасан сигнал да ће се Стефан свим својим снагама прикључити првом крсташком походу упереном против Отоманске империје, због чега је отпочео са припремама за коначни удар на краљевину Босну.

Под папиним посредовањем дошло је почетком 1462. године до закључења уговора између Матије и Стефана према коме је Стефан и званично признао да је краљевина Босна вазална краљевина у склопу краљевине Мађарске, а том приликом се обавезао и да новчано потпомогне краља Матију у покушају да од светог римског цара Фридриха III (14401493) откупи венац светог Иштвана. Истовремено је Стефан прекинуо плаћање данка султану, пошто је у Цариграду већ донесена одлука о уништењу краљевине Босне, а сам краљ се надао да ће уз подршку папе и Матије Корвина бити у стању да одоли османлијском нападу.

Почетком 1463. године заједничко посланство краља Стефана и херцега Стефана Косаче отишло је у Дубровник, Венецију, Ватикан и код Скендер Бега, тражећи од њих помоћ у предстојећем сукобу са Османлијама које су већ у марту исте године отпочеле са упадима на просторе краљевине Босне и Херцеговине. Пошто никаква војна помоћ није пристигла ни са једне стране, у Цариград је током пролећа стигло посланство из краљевине Босне нудећи примирје на петнаест година. Отоманске паше су пристале на такав договор, да би већ после четири дана упутиле војску на краљевину Босну.

Пад краљевине Босне[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Пад краљевине Босне под отоманску власт

Османлијски план за удар је био добро осмишљен, јер је прво заповедник Србије отпочео са мањим војним дејствима на граници са краљевином Мађарском, што је краљ Матија тумачио као најаву напада на њега пошто се ка простору данашње Србије кретала јака османлијска војска.

Војска коју је предводио лично Мехмед II је преко Сјенице и Дрине продрла у Босну и без муке сломила отпор последњих Павловића и Твртка Диничића који се без борбе предао позивајући се на петнаестогодишње примирје, али је на лицу места био погубљен по султановој наредби. Османлије су истовремено продрле и у источни део Херцеговине. Херцег Стефан се са породицом повукао у њен западни део, док је у источном делу неколико заповедника утврда покушало да пружи отпор одбијајући да се преда, али су на крају подлегли пред надмоћном освајачком војском. Султан је потом повео део војске на престони Бобовац, Махмуд-паша Анђеловић са 20.000 људи је кренуо на Јајце, док је трећи део војске оперисао по јужним ободима Панонске низије онемогућавајући Мађаре да пруже било какву војну помоћ краљу Стефану.

Мехмед II је за опсаду Бобовца спремио велику силу и доста артиљерије, јер је он важио за најјачи град у краљевини Босни који је одолео и српском цару Душану Силном (13311355), због чега се у њему чувао краљевски венац и ризница. Међутим после само три дана опсаде (20. мај), град је његов заповедник, кнез Радак, предао Османлијама. Радак је највероватније био поткупљен, а има тумачења да је као богумил то учинио из верске острашћености у Нотарасевом стилу да би пре видео турски турбан, него латинску митру. Одмах након предаје Бобовца, Радак је на лицу места по султановој наредби погубљен што је послало страховиту поруку осталој властели или се предајте без борбе или се поздравите са животом. Овај потез се показао као делотворан, јер се после тога Високо предало без борбе.

Мехмед Анђеловић је стигао под Јајце, где му је дојављено да се краљ Стефан склонио у утврђени Кључ. Отпочела је опсада утврде, али су истовремено текли и преговори о предаји града. После дужег отпора, краљ је пристао да крајем јуна преда град и потпише наредбу осталим заповедницима утврда да се предају под условом да му се као у случају Смедерева омогући слободно напуштање града. Краљ Стефан је потом спроведен до Јајца, које се у међувремену предало Мехмеду II. Ту је он изведен пред султана који га није хтео ни погледати, већ га је одмах дао да му одруби глава означивши Анђеловићеву реч као ништавну. По његовој наредби је на лицу места погубљен и краљев стриц Радивој, док су његов брат и сестра по оцу одведена у Цариград и преведени у ислам. После овога су и преостале утврде у краљевини Босни отвориле своје капије и предале се освајачима.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Повеља краља Стефана Томашевића“. Погледи. 2006. Приступљено 16. децембар 2010.. „Превод прва два реда (велика и мала слова): „У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Ми Стефан Томаш по милости Господа Бога краљ Срба (једина етничка одредница у интитулацији), Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Краја, Усоре, Соли, Подриња и Западних страна (интитулација по областима - земље којима владар влада или којима претендује да влада)."“ [мртва веза од December 2013]

Литература[уреди]

Примарни извори[уреди]

Научни радови[уреди]

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Стефан Томаш
Краљ Босне
(10. јул 14615. јун 1463)
Наследник:
Матија Шабанчић
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}