Стефан Војислав

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стефан Војислав

Војислав, први српски велики жупан.jpg

Датум рођења око 990.
Титула кнез Дукље
Период XI век
Претходник/ци Јован Владимир, Драгимир
Наследник/ци Гојислав, Михаило, Радослав, Саганек(Жегавац) и Предимир
Порекло и породица
Династија Војислављевићи
Отац Драгимир
Потомство Гојислав, Михаило, Радослав, Саганек(Жегавац) и Предимир

Стефан Војислав (према Летопису Попа Дукљанина Доброслав) је био српски (словенски)[1] кнез (архонт) Дукље из прве половине XI века, који је збацио византијску власт и успешним биткама, превасходно код Бара, одбранио њену независност. По њему се целокупна династија која је владала Дукљом током скоро два века и уздигла је на ранг краљевине, назива Војислављевићима.

Порекло и породица[уреди]

Порекло Стефана Војислава, као и врста његове повезаности са претходним дукљанским кнезом Јованом Владимиром (око 990—1016), нису у потпуности разјашњени. Према „Летопису попа Дукљанина“, његов отац је био кнез Травуније и стриц Јована Владимира Драгимир, док му је мајка била ћерка жупана Рашке Љутомира. Извесне потврде овога, могу се наћи и код византијских хроничара, који Стефана Војислава називају Травуњанином Србином[2].

Летопис такође наводи, да је, попут Јована Владимира, био ожењен принцезом из Самуилове (976—1014) породице са којом је имао петорицу синова (Гојислав, Предимир, Михајло, Саганек и Радослав). Словенски устаници који су се 1072. године побунили против Византије, тражили су од Војислављевог сина Михајла (око 1050—1081) да им пошаље једног од својих синова да га прогласе за цара и Самуиловог наследника, што би могла бити потврда његовог брака са неком Самуиловом сродницом[3].

Владавина[уреди]

Ране године и прва побуна[уреди]

Сматра се да је Војислав рођен крајем X века и да је око 1019. године преузео власт у Дукљи као византијски вазал. Након смрти Романа III Аргира (10281034) 11. 04., Војислав је, највероватније наредне године, збацио византијску власт. Повод се може наћи у политици новог цара Михајла IV (1034—1041) коју је водио његов брат евнух Јован Орфантроф. Он је драстично повећао порезе и намете, који нису пунили само државну касу већ и џепове самог Јована и његових рођака. Поред тога он уводи словенском становништву да плаћа порезе у новцу, уместо дотадашњег плаћања у натури што доводи до великог револта међу Словенима, који ће на крају резултовати отвореном побуном. Међутим, Војислављев отпор је брзо савладан и он се већ 1035./1036. године[4] нашао у Цариграду, као византијски заробљеник, а управу над Дукљом је преузео Теофил Еротик.

Повратак и друга побуна[уреди]

Крајем 1037. или почетком 1038. године, он успева да побегне из затвора и да се врати у Дукљу из које је потиснуо византијског намесника Теофила Еротика, о чему сведочи запис Јована Скилице:„... Стефан Војислав, архонт Срба, који је био пре кратког времена побегао из Цариграда и заузео земљу Срба, протеравши оданде Теофила Еротика“. Током зиме 1039./1040. године, један византијски брод се због олујног ветра насукао у Дукљи, а његов товар, који је чинило 10 кентерија злата (7.200 златних номизми[3]), је Војислав задржао за себе. Византијски цар је ово искористио као повод за напад на Дукљу и у пролеће 1040. године је послао на Војислава војску предвођену Георгијем Пробатом. Међутим, његове снаге су се загубиле на непознатом терену, што је Војислав искористио и потпуно их разбио.

Унутрашњи немири у самој Византији и нова словенска побуна у Поморављу која је букнула 1041. године под вођством Петра Дељана, онеспособили су привремено Византијско царство да понови напад. Међутим, словенски устанак пропада сам од себе још исте године, а већ наредне године на византијски престо седа Константин IX Мономах (10421055) који у јесен исте године наређује драчком стратегу Михајлу напад на Дукљу.

Битка код Бара[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Битка код Бара

Византијска војска се од Драча упутила према Скадру и Бару нападајући Дукљу са југа, док је византијским вазалима рашком, жупану, босанском бану и захумском кнезу Љутовиду наређено да са својим одредима нападну са севера. Пред јаком византијским снагама, Војислав се повлачио избегавајући борбу и препуштајући им територију, тако да су Византинци без борбе пролазили Дуљкљом, палећи, пљачкајући и робећи, улазећи све дубље и дубље у зетске кланце. Иако се није упуштао у борбу због очигледне византијске бројчане надмоћи (савремени извори наводе цифре од 40.000[2], па и 60.000 војника[5], које се оне данас сматрају претераним, али се византијска бројчана надмоћ не доводи у питање[4][3]), Војислав је са својим снагама запосео високе чуке и врхове кланаца којима су Византинци пролазили. Када је проценио да је скупио довољно плена и заробљеника, Михајло је наредио да војска крене да се враћа из унутрашњости Дукље ка приморју[5].

Путања којом су се Византинци враћали, ишла је кроз уске пролазе које је од раније држао под контролом Стефан Војислав. У изненадном ноћном нападу Војислављевих одреда на византијски логор у планинским теснацима, византијске снаге су потучене до ногу, а током борби је страдало седам њихових заповедника (стратега). Он је овом победом, успео да сачува независност Дукље, чиме је она постала прва држава која је успела да избори своју независност од Византије, као и да прошири своју власт на околне српске кнежевине (Травунију и Захумље) које су до тада биле византијски вазали[6]. У знак сећања на ову победу, у Црној Гори се датум битке прославља као дан војске Црне Горе[7].

Последње године[уреди]

Кнежевина Дукља под Војиславом, око 1050. године

Византијски извори наводе недатирани податак о Војиславовом сусрету са дубровачким стратегом Катаклоном, који је покушао да га зароби на превару. Када се Војиславу родио син, он се понудио да му буде кум на крштењу. Услед узајамног неповерења, они су се договорили да се нађу на ничијој земљи између Дубровника и Војислављевих земаља. Сам Катаклон је припремио дромоне на мору који су на његов знак требали да изненаде Војислава и заробе га. Међутим и сам Војислав је дошао на исту идеју и недалеко од места састанка је сакрио одред својих људи. На самом почетку састанка, Војислав је дао знак својим људима, који су изненадили Византинце и заробили стратега са сином и пратњом, након чега су их спровели у Стон[2]. Иако се не наводи када се одиграо овај догађај, узима се да се то десило након 1042. године[8], јер се пре те године Стон није налазио под Војислављевом влашћу[4], иако има оних који га смештају пре 1034. године због рођења Војислављевог сина (Летопис попа Дукљанина наводи да су му синови 1042. године већ били одрасли и учествовали у бици)[3].

Стање непријатељства према Византији је настављено до краја Војислављеве владавине тј. до средине XI века[9]. Након његове смрти, дошло је до унутрашњих борби око власти међу његовим синовима, из којих је као победник изашао Михајло. Има оних који сматрају да му је победу у том рату донела византијска подршка, пошто је он почетком своје владавине признао врховну власт византијског цара (око 1052. године[4]), након чега му је додељена византијска титула протоспатра.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Поред етничке одреднице Србин, савремени византијски извори уз њега користе регионалне (Травуњанин, Дукљанин) и античке одреднице (Трибал).
    Са друге стране у модерној историографији постоји спор око етничке припадности становника Дукље/Зете. У делу црногорске и делу хрватске историографије Дукља/Зета се сматра засебним етничким и геополитичким ентитетом, док у српској историографији доминирају схватања по којима је Дукља/Зета део српског етничког корпуса.
  2. ^ а б в Кекавмен, „Стратегикон“
  3. ^ а б в г Тибор Живковић, „Портрети српских владара (IX-XII)“, Београд 2006. ISBN 86-17-13754-1
  4. ^ а б в г Византолошки институт САНУ, „Византијски извори за историју народа Југославије (III том)“ (фототипско издање оригинала из 1967), Београд 2007. ISBN 978-86-83883-09-7.
  5. ^ а б Јован Скилица, „Хроника“
  6. ^ Георгије Острогорски, „Историја Византије“, Београд 1959.
  7. ^ Говор начелника генералштаба војске Црне Горе генерал-потпуковника Јована Лакчевића (07.10. 2006.)
  8. ^ Андрија Веселиновић Радош Љушић, „Српске династије“, Нови Сад 2001. ISBN 86-83639-01-0
  9. ^ Крај његове владавине није поуздано утврђен, тако да се претпоставке крећу између 1043. и 1050. године.

Литература[уреди]

Примарни извори[уреди]

Научни радови[уреди]




Претходник:
(Јован Владимир)
Кнез Дукље
прва половина XI века
Наследник:
Михајло Војислављевић
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}