Мутимир

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мутимир
Период 851891.
Претходник/ци Властимир
Наследник/ци Прибислав Мутимировић
Порекло и породица
Династија Властимировићи
Отац Властимир

Мутимир је био кнез Србије (851891) из династије Властимировића и најстарији син кнеза Властимира (око 830—851). Подаци о његовој владавини су оскудни и практично се своде на дело О управљању Царством византијског цара Константина Порфирогенита (913959), настало средином X века, уз пар помена у писмима, који се повезују са њим. Оскудност и непрецизност података о њему, отворила су широк простор историчарима за изношење хипотеза, које су често опречне, тако да је тешко са сигурношћу рећи било шта прецизније о Мутимиру и току његове владавине.

Борба са Бугарима[уреди]

Након смрти кнеза Властимира, највероватније 851. године, власт преузимају његови синови Мутимир, Стројимир и Гојник. Мутимиру је као најстаријем припала врховне власт и централна област, док су млађа браћа управљала засебним областима као удеони кнезови. Наредне године умире бугарски хан Пресијам (832852) кога је Властимир потукао у трогодишњем рату, а на његово место долази његов син Борис Михајло (852—889).

Српска делегација у посети цару Василију I

Византијски цар у свом делу наводи да је Борис напао Србију, жељан да освети поразе свога оца у рату са Властимиром[1]. Бугарски напад су Властимирови синови здруженим снагама одбили, а у борбама је заробљен Борисов најстарији син Владимир (889—893) са 12 најугледнијих бојара, што је бугарског кана натерало да закључи мир са Србијом. Након тога су заробљени Бугари враћени назад, а на њихово инсистирање у њиховој пратњи су се нашли Мутимирови синови Бран и Стефан, који су у то доба још увек били деца[1]. На источној граници Србије, у Раси (Расу), заробљеници су предати кану и дошло је до размене поклона. Он је Србима дао велике дарове[1], а од њих је добио:

  • 2 роба
  • 2 хрта (ловачка пса)
  • 2 коња
  • 2 сокола
  • 80 крзнених хаљетака

што Бугари сматрају да представља склопљено пријатељство[2]/што Бугари сматрају данком[3].

Тачно датирање овог српско-бугарског сукоба, као и тачан превод, а самим тим и тумачење, последње Порфирогенитове констатације у вези са српским поклоном Борису Михајлу и даље представљају нерешену мистерију српске историографије.

Датирање сукоба се креће у распону од 852. до 880, па чак и 887. године. Ферјанчић га, у својим коментарима Порфирогенитовог дела, локализује између 852. (почетак Борисове владавине) и 867. године (почетак владавине Василија I Македонца (867—886)), Живковић се опредељује за 853/854. годину, Веселиновић за доба око 880. године, Станојевић сматра да се одиграо после 864. године, Златарски процењује да је до сукоба дошло на самом почетку Борисове владавине, док Рансиман боравак бугарског посланства у Цариграду 860. године повезује са овим сукобом. Извесно је да је у време сукоба:

  • Владимир био војноспособан (његовом оцу су се касније родила још три сина Гаврило, Симеон (рођен око 864, владао 893—927) и Јаков, док Шишић наводи да је могуће да су и бугарски принцеви, попут франачких, рано кретали у борбу)
  • Бран и Стефан су били деца
  • Клонимир још није био рођен, а пре 889. године је одрастао и оженио се

Порфирогенитов навод о српском поклону део историчара не помиње или не тумачи (Веселиновић, Станојевић), Живковић, на основу превода који наводи, изводи закључак да је Мутимир заправо признао врховну власт Бориса Михајла, док Ферјанчић сматра да нема основа сматрати да је сам поклон био унапред уговорен и тумачи га као потврду пријатељства склопљеног приликом закључивања мира[1].

Сукоб са браћом[уреди]

Непосредно након склапања мира са Бугарском, дошло је, до сукоба међу браћом, око власти, из кога је Мутимир изашао као победник. Млађу браћу је заробио и послао бугарском владару на чување, док је код себе задржао Гојниковог сина Петра, који је тада још увек био дете[1].

Порфирогенит, као разлоге сукоба, наводи Мутимирову жељу да има целокупну власт за себе. Модерни историчари се, углавном, нису бавили дубљим разлозима овог сукоба, већ су само преносили цареве податке. Живковић међутим, сматра да разлог који Порфирогенит наводи није тачан, пошто су се увек удеони кнезови бунили и покушавали да се домогну власти (Деса (11531155, 11621165), Немања ((1166)11681196)), а никад то није чинио врховни владар. Он овај сукоб тумачи као сукоб византијског и бугарског утицаја у Србији, попут оног који ће уследити након свргавања Петра Гојниковића 917. године. По њему је Мутимир мировним уговором признавао врховну власт бугарског хана, уместо византијског цара као до тада. Ова промена је негативно дочекана у Цариграду, тако да је Византија покушала да преко његове млађе браће изврши промену државне политике у Србији.

Задржавање Петра у Србији је сигурно имало за циљ да осигура Мутимира од евентуалних нових напада Стројимира и Гојника. Чињеница да крај себе није задржао Стројимировог сина Клонимира, може се тумачити само чињеницом да он тада још увек није био рођен, већ да се родио у Бугарској. Њега је касније Борис Михајло оженио једном бугарском принцезом, са којом је он добио сина Часлава (933—око 960).

Борис Михајло 864. године прихвата хришћанство из Византије, а већ 866. године Византија у потпуности контролише унутрашње прилике у Бугарској, која од тог доба не представља опасност ни по кога на Балканском полуострву, како по Византију, тако и по Србију[3]. Опадање бугарске моћи и успон Византије, довели су тога да Мутимир призна њену врховну власт, можда још 864. године, а најкасније 867. године, током које византијски цар Василије I са флотом долази у Јадран.

Вероватно је у вези са тим новим односом, једно византијско посланство упућено Србима око 870. године. Извештај о њему се налази у житију светог Германа, који је у то доба приводио крају радове на завршетку манастира посвећеног Богородици (манастир Кушница на истоку Македоније). Он је остао без средстава да исплати раднике, али су их, уместо њега, исплатили цареви посланици Неофит и Никола, који су били на повратку из посланства међу Србима[3].

Последњи податак о кнезу Мутимиру, забележен је око 873. године у једном писму које папа Јован VIII (872882) упућује словенском кнезу Мутимиру, који се данас идентификује са Мутимиром Властимировићем[3]. Почетни успех Моравско-панонске мисије Ћирила и Методија и добијање папиног благослова за њен наставак, довели су до стварања Панонске епископије са седиштем у Сирмијуму, на чијем се челу тада налазио Методије. Папа од Мутимира тражи да се потчини новом епископу, који је једини од околних епископа (Задарски, Сплитски, Дубровачки, Которски) у том тренутку био подложан папи, пошто су му били потчињени и његови преци. Папин циљ је био да помоћу словенског богослужења веже за себе словенске владаре.

Није познато шта је Мутимир одлучио, али је извесно да су Моравско-панонска мисија и словенско богослужење у централној Европи пропали 885. године са Методијевом смрћу.

Кнез Мутимир је умро 891. године, а наследио га је најстарији син Прибислав (891—892). Поред њега, Мутимир је имао још два сина Брана и Стефана.

Види још[уреди]


Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д Константин Порфирогенит, „De administrando Imperio“ („О управљању Царством“) (глава 32)
  2. ^ Византолошки институт САНУ (Божидар Ферјанчић), „Византијски извори за историју народа Југославије (II том)“ (фототипско издање оригинала из 1957), Београд 2007. ISBN 978-86-83883-08-0.
  3. ^ а б в г Тибор Живковић, „Портрети српских владара (IX-XII)“, Београд 2006. ISBN 86-17-13754-1

Литература[уреди]

Примарни извори[уреди]

Научни радови[уреди]


Претходник:
Властимир
Кнез Србије
852891
Наследник:
Прибислав (Првослав)
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}