Захарија Прибислављевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Захарија Прибислављевић
Претходник/ци Павле Брановић
Наследник/ци Часлав Клонимировић
Порекло и породица
Династија Властимировићи
Отац Прибислав Мутимировић

Захарија Прибислављевић (Првослављевић)[a] је био српски владар који је, највероватније са титулом кнеза[1], владао Србијом током прве половине треће деценије X века (921[2][3]/922[4]/923[5][6]924[7][6][3][8]/926[5]). Припадао је династији Властимировића, која је Србе довела на Балканско полуострво[9], а на власт је дошао као штићеник бугарског цара Симеона Великог (893927) који га је касније, због вођења провизантијске политике, збацио.

Порекло и породица[уреди]

Захарија је био син кнеза Прибислава (Првослава), најстаријег сина и наследника кнеза Мутимира, који је био најстарији син кнеза Властимира. Након смрти његовог деде 891/892. године[2], власт у Србији преузео је његов отац, према праву првородства, али га је већ 893/894. године[2] срушио са власти Петар Гојниковић, који је дошао из Хрватске. Прибислав је са браћом, према наводима Константина Порфирогенита (913959), побегао у Хрватску[10], али има историчара који изражавају сумњу у ово[7] и сматрају да је дошло до грешке у писању и да су они заправо побегли у Бугарску[5].

Владавина[уреди]

Бугарско-византијски сукоби почетком X века, утицали су и на политичке прилике у тадашњој Србији. Бугарски цар Симеон Велики је збацио 917/918. године свог кума Петра Гојниковића са власти, због његових наводних веза са Византијом и на његово место поставио Павла Брановића, у покушају да осигура свој утицај у Србији. Византијски цар Роман Лакапин (919949) је послао 921. године војску предвођену Захаријом Прибислављевићем, Павловим братом од стрица и сином Мутимировог најстаријег сина и наследника Прибислава да свргну Павла са власти. У борбама која су уследиле, Захаријине трупе су поражене, а он сам је заробљен и послан у Бугарску, као заробљеник[9].

Међутим, политичке прилике на Балкану, навеле су Павла да промени своју политику и приближи се Византији. Овај његов потез, приморао је Симеона да поново војно интервенише у Србији и поново изврши промену на српском престолу. На челу бугарске војске, он је 921/924. године[11] послао некадашњег византијског штићеника Захарију, који се налазио у бугарској тамници. Није познато да ли је до борбе уопште дошло, али је извесно да је Захарија успео да преузео власт, док даља Павлова судбина није позната.

Иако је на власт дошао подршком бугарског цара, Захарија је врло брзо прешао на страну Византије и признао врховну власт византијског цара. Овај његов потез је изазвао Симеонову реакцију, тако да је он 922[2]/924. године[5] послао против њега војску предвођену Марменом и Теодором Сигрицом. Њихов циљ био је да трајно заузму Србију, пошто се не помиње да су са собом водили неког од српских принчева, као што је то био случај у претходним бугарским походима, када су само збацивани нелојални кнежеви. Међутим, бугарске снаге су поражене, а Захарија је главе и оружје двојице бугарских војсковођа послао у Цариград, као ратне трофеје[9].

Нови бугарски поход уследио је 924. године[8][3][2][12] (926[5]), а уз војску је Симеон послао и Часлава, Клонимировог сина и Захаријиног брата од стрица.

Захарија је пред Бугарима побегао у Хрватску не упуштајући се у борбу, након чега су бугарске војсковође позвале српске жупане да дођу и признају Часлава за новог кнеза. Када су се жупани појавили, Бугари су их све похватали, након чега су упали у Србију и опустошили је[9], а жупане су са Чаславом одвели у Бугарску.

Даља Захаријина судбина није позната, пошто се он више не јавља у историјским изворима.

Напомене[уреди]

  1. ^ Име Захаријиног оца се помиње искључиво у делу Константина Порфирогенита, у његовом грчком облику Πριβέσθλαβος, због чега постоји спорење међу историчарима да ли га треба читати као Прибислав или као Првослав.

Референце[уреди]

  1. ^ Константин Порфирогенит као титулу српских владара користи античкогрчки термин архонт, за који се сматра да у случају српских владара одговара титули кнеза ((Божидар Ферјанчић), „Византијски извори за историју народа Југославије II“, (фототипско издање оригинала из 1959) Београд. 2007. ISBN 978-86-83883-08-0. pp. ). У „Летопису Попа Дукљанина“ се наводи да су српски владари тог доба носили титулу краља, али историчари одбацују тај податак као измишљен.
  2. ^ а б в г д (Божидар Ферјанчић), „Византијски извори за историју народа Југославије II“, (фототипско издање оригинала из 1959) Београд. 2007. ISBN 978-86-83883-08-0. pp.
  3. ^ а б в Андрија Веселиновић Радош Љушић, „Српске династије“, Нови Сад 2001. ISBN 86-83639-01-0
  4. ^ Владимир Ћоровић, Историја српског народа (рукопис из 1941), Београд 1989. ISBN 86-13-00389-8 (Срби између Византије, Хрватске и Бугарске)
  5. ^ а б в г д Тибор Живковић, „Портрети српских владара (IX-XII)“, Београд 2006. ISBN 86-17-13754-1
  6. ^ а б Станоје Станојевић, „Сви српски владари “, Београд 1927. (III Прве српске државе)
  7. ^ а б Група аутора, Историја српског народа I, Београд 1981.
  8. ^ а б Станоје Станојевић, Историја српскога народа, Београд 1926. ISBN 86-81459-06-6 (III Прве српске државе)
  9. ^ а б в г Константин VII Порфирогенит, De administrando imperio , (глава 32.)
  10. ^ Константин Порфирогенит, О управљању Царством (глава 32.)
  11. ^ Историчари различито тумаче значење Порфирогенитових речи, пошто он два пута помиње да је прошло три године, не појашњавајући да ли је у питању један исти период или два различита.
  12. ^ Георгије Острогорски, „Историја Византије“, Београд 1959.

Литература[уреди]

Примарни извори[уреди]

Научни радови[уреди]



Претходник:
Павле Брановић
Кнез Србије
(921/922/923924/926)
Наследник:
(Часлав Клонимировић)
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}