Ђорђе Бранковић (деспот)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ђорђе Бранковић

Грб Ђорђа Бранковића
Грб Ђорђа Бранковића

Датум рођења 1461.
Датум смрти 1516.
Порекло и породица

Ђорђе Бранковић, у монаштву назван Максим, српски деспот и архиепископ, родио се 1461. године. Десетак година је „јуначки храбровао на Агарене“ (Турке), па се замонашио и постао монах Максим. Био је ожењен Изабелом, братаницом угарске краљице (из арагонске напуљске династије), али се, како казује у његовом житију Крушедолац из XVI века, „чиста од ње сачувао“.

Титулу деспота Србије је Ђорђу даровао мађарски краљ Матија Корвин 1486. године. Деспот Ђорђе је такође у посед добио градове Купиник (Купиново), Сланкамен и Беркасово у Срему, као и друга места, која су спадала под те градове. Од 1493. године, Ђорђе је делио деспотску титулу са братом Јованом. 1494. године српски деспоти, Ђорђе и Јован, су ратовали против херцега Ловре, који је имао поседе у Срему и Славонији. У децембру 1494. године, деспоти освоје Митровицу (Сремска Митровица) и повере градску управу својим људима. Почетком 1496. године, Ђорђе се закалуђерио, а деспотску титулу је оставио млађем брату Јовану.

Можда га је у монахе одвело ондашње веровање да је од 1492. године (од седамхиљадите године по византијској ери) настао „втори век“, кад сваког тренутка може да буде пропаст света.

Умро је као архиепископ београдски Максим 1516. године. Култ му је начињен 1523. године, у доба кад је Београд већ две године био у турским рукама и кад је турска граница, све до Мохачке битке 1526. године била сасвим близу Крушедола.

У Крушедолу, манастиру који је Максим подигао, почивао је он, деспот и архиепископ српски, и ту је створен његов култ, да би послужио за подизање духова код Срба, који су се, са Мађарима заједно, борили против Турака. У исто време, на истом месту и са истим задатком развијани су култови целе Максимове породице: и оца његовог деспота Стефана Слепог (Стефан Бранковић) (почетак његовог култа 1484. године), и мајке његове деспотице Ангелине (почела да се слави кад и Максим), и брата његовог деспота Јована (имао култ од 1505. године). Крушедолац из XVI века је у црквеним песмама славио све чланове те породице последњих Бранковића, a Мајци Ангелини и Максиму је написао и житије.

Житије архиепископа Максима[уреди]

У Максимовом житију говори се и о томе како су Турци ослепили његовог оца деспота Стефана и стрица Гргура. Кад је видео своје синове лишене „зеница очних“, деспот Ђурађ (њихов отац) је најпре ридао и нарицао, а затим „једва к себи бив, нареди привести мноштво Исмаилћана. Седнувши на земљу рече исклати их, док сав не огрезну у крви њиховој“. Тако се о деди прича у житију унуковом и то причање је требало да огорчи српске ратнике против Турака.

Максим је волео писање. Још као деспот „саставио“ је две повеље. Једна је била за Хиландар (из 1495/96. године). Садржи читаву малу похвалу Симеону Немањи и Сави. Повеља је била „рукописателена“ од деспота Јована. Друга повеља је за светогорски Манастир Св. Павла. У њој се говори и о деспоту Ђурђу, „деди нашем“, који „обнови и вздвиже“ тај манастир. Ту је повељу деспот Јован само „потписао“.

Стихови о архиепископу Максиму[уреди]

Стихови о Максиму је рукопис друге половине XVI века, који је раније био у Крушедолу, а сада се чува у Црквеном музеју у Београду. Он је Богородичник, а садржи и службе царици Теофани и кнезу Лазару.

Богородица је заштитница Београда од времена деспота Стефана Лазаревића, како се каже у деспотовом „завету градском“ (сачуваном у изводу код Константина Филозофа). У Београду је био Богородичин манастир, седиште београдских митрополита, значи и Максима. Ту су се, све до 1521. године, чувале мошти царице Теофане.

Непосредно иза ових стихова о Максиму у заједничкој Служби Атанасију, Кирилу и Максиму налазе се занимљиви стихови о Нилу:

Паки (опет) нам златими (златним) струјами Нил,
и бесмртија тзоименик (истоименик).
молбноју (молбеним) паметују (споменом) пришд (дошавши),
добрими всхожденији (надолажењима) новодњајет,
златими струјами бесмртија подарованији (даривањима),
и пишту (храну) неодаждиму (без кише) подаје (дајући),
високим боговештанијем (слављењем бога)
Тројици (Тројице) неразделнеј државе (сили)
учит клањати се,
и истачајет (излива) бож'ствнаја ученија,
верних напајајет помишљенија (помисли),
и молит се о душах наших (за душе наше).

Види још[уреди]

Литература[уреди]