Ел Фараби

Из Википедије, слободне енциклопедије
Абу Насер ел Фараби

Абу Наср ел Фараби (око 870950) је био велики персијски филозоф, научник и музичар. Сматра се „другим учитељем« исламске филозофије“, после Аристотела и једним од највећих исламских филозофа и научника свога времена. [1] Бавио се још и космологијом, логиком, музиком, психологијом и социологијом.

Ел Фараби је био један од првих филозофа који су пренели Аристотелову логику у исламски свет. Исцрпно је коментарисао Аристотелове списе из логике, и развио Аристотелов опис интелекта. О њему се причало да је Аристотелову расправу О духу прочитао 40 пута, а његову Реторику 200 пута, а да притом није осетио никакву презасићеност. „Мора да је имао добар стомак“, коментарисао је ту анегдоту Хегел. [1]

Такође показује утицај неоплатонизма — сматра да је стварање еманација, а тела у прослору слика душе света. [2] Његово дело „Град врлина“ представља верзију Платонове „Државе“, која је опис идеалног друштва где цветају све врлине.[2]

Извори[уреди]

  1. ^ а б Ал-Фараби, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
  2. ^ а б Ал-Фараби, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови, Нови Сад, 1999. ISBN 86-7047-303-8