Херберт Маркузе

Из Википедије, слободне енциклопедије
Херберт Маркузе

Херберт Маркузе
Херберт Маркузе

Информације
Датум рођења 19. јул 1898.
Место рођења Берлин (Немачко царство)
Датум смрти 29. јул 1979.
Место смрти Штарнберг (Западна Немачка)
Рад

Херберт Маркузе (нем. Herbert Marcuse; Берлин, 19. јул 1898Штарнберг, 29. јул 1979) је био немачки политички филозоф, социолог и теоретичар друштва и један од оснивача Франкфуртске школе. Као избеглица из нацистичке Немачке од 1934. живео је у САД. Развио је облик неомарксизма који се у великој мери заснивао на учењима Хегела и Фројда. Постао је чувен шездесетих година двадесетог века као водећи мислилац нове левице и гуру студентског покрета. Описао је развијено индустријско друштво као свеобухватан систем репресије који је угушио расправу и апсорбовао опозицију. Он није полагао наде у пролетеријат већ у маргинализоване групе попут студената, етничких мањина и жена као и у земље Трећег света (сиромашне земље).

Маркузеови погледи на друштво[уреди]

Савремено индустријско друштво, захваљујући неслућеном развоју производних снага, технике и технологије, човек је загосподарио природом, али је истовремено поробио себе и друштво. Организација друштвеног живота је у знаку тоталитарне доминације и принуде. Међутим, како то сматра Маркузе, људи тога нису свесни јер су подсредством генерисаних потреба изманипулисани па имају утисак да је живот који живе њихов властити избор, штавише да су слободни и срећни.

Преокупирани борбом унутар тржишног система, за што већим материјалним благостањем, они добровољно прихватају отуђени рад и потчињавање репресивном механизму капиталистичке производње. Таквом праксом људи су несвесно свели целину свог бивствовања, које има дводимензионалну природу у слободу и нужности, на сферу нужности. У савременом индустријском друштву је под знаком технолошког напретка загосподарила "угодна, уходана, разумна демократска неслобода." [1] Успостављањем огромног апарата производње и расподеле, друштво се поделило на масе које том механизму служе и владајуће економске, политичке и војне групе које имају све полуге друштвене владавине у својим рукама. Правни институти правде и слободе, изгубили су своје традиционално оправдање и садржај , јер су аутономија, слобода и политичка опозиција лишени своје критичке улоге коју су имали. Савремена цивилизација са својом организацијом, технолошком координацијом и манипулацијом, посебно преко масовних медија комуникација и информација, уништила је унутрашњу потку људског духа, на којој се могло уздигнути трансцедентно и критичко мишљење. Као последица тога, људи прихватају циљеве и вредности система као властито опредељење и спремни су да га бране, иако често иде на њихову штету.

Маркузе је посебно, ослањајући се на Фројдову психоанализу, у тумачењу репресивних механизама модернога друштва, скицирао дееротизацију човека кроз повећане сексуалне слободе као полугу која је отупела могућности за протест и побуну. Его се аутоматизује, његове реакције на инстиктивне жеље и спољашњи свет постају рутинске јер се потискује утицај осећања и свести. Промене менталне структуре човека представљају замајац преображавања појединаца у масу, којом управља вођство путем моћних колективних организација. Демократија се ту јавља као пуки облик за неприметни технолошки тоталитаризам.

Маркузеова схватања револуције[уреди]

Ослобађање човека од отуђења и принуде је могуће по Маркузеу, једном радикалном револуцијом, која би прекинула са досадашњим друштвеним развојем и индустријском цивилизацијом. Она треба да потисне старе потребе, својствене досадашњем начину живота - борбу да се опстане, да се нешто заради и да се уместо њих развију истинске људске потребе: мир, слобода, лепота, солидарност и срећа. Техника и производња усмериће се остварењу људских могућности, рад ће се претворити у игру и уметничко стваралаштво, моћ ће бити редукована у корист трајног мира и слободе.

Маркузе је током свог мисаоног развоја различито гледао на могућност избијања револуције и кандидата за њен носиоце. До Другог светског рата сматрао је да услови за револуционарни преврат постоје и да би је извела радничка класа. Након рата, па све до 60-их година XX века, Маркузе је сматрао да у високоразвијеним земљама са капиталистичком привредом револуција више није могућа, јер производне снаге не угрожавају тај поредак, већ га само легитимишу. Радничка класа је укључена у систем производње и више не представља претњу по друштвени поредак. Трећи свет, са сиромашним народима и пољопривредним пролетаријатом, сада представља за њега главну ударну песницу и снагу која би пружила отпор, јер тај део човечанства у савременој цивилизацији највише трпи израбљивање међународног привредног поретка. Међутим, већ средином 60-их са појавом друштвених превирања на Западу, учесталим штрајковима радника и бунтом младих, Маркузе поново враћа кључну улогу радничкој класи вођеној револуционарном интелегенцијом у борби против сламања система који држи човека у оковима. Својим каснијим радовима, посебно је стекао симпатије у студентским покретима, који су потресали западни свет 68 године.

Библиографија[уреди]

Његова најзначајнија дела су:

  • Ум и револуција, 1941.
  • Ерос и цивилизација, 1958.
  • Човек једне димензије, 1964.

Референце[уреди]

  1. ^ Херберт Маркузе, Човјек једне димензије, Веслин Маслеша, Сарајево, 1968, стр. 21.

Литература[уреди]

  • Михајло Пешић, Социологија, Институт за политичке студије, Београд, 1998.

Спољашње везе[уреди]