Лепота

Из Википедије, слободне енциклопедије
Цвеће је пример природне лепоте.

Лепота је естетска категорија која традиционално означава савршенство склада.

У обичном говору, лепотом се најчешће назива својство особе, предмета или идеје које нас испуњава осећајем пријатности. У филозофији, лепота је једна од темељних категорија којима се поимају суштинска својства бића.[1] Област филозофије која се бави лепотом као својим предметом се назива естетика.

Идеал лепоте умногоме зависи од културног контекста, а у оквиру исте културе се често мења током врмена. Не постоји јединствено објашњење лепоте, a бројни покушаји дефинисања највише говоре о њеној загонетности.

Теорије лепоте[уреди]

У историји филозофије феномен лепоте покушавао се протумачити на разне начине. Платон лепоту схвата као манифестацију доброте. Будући да је од свих савршенстава «најочитија и најмилија» лепота је човеку полазиште у његовом сећању и посматрању идеја.[1] Ова теорија лепоте је у позадини свих естетика које виде сврху уметности у моралном усавршавању.

Складно људско тело је чест идеал лепоте у уметности.

Према Аристотелу бит лепоте је у поретку и симетрији делова целине. Ту су теорију прихватили и даље развили стоици.

Неоплатонизам развија Платонову теорију лепоте у теолошко-мистичком смеру поистовећујући Једно и Добро које „подарује лепоту свим стварима“ (Плотин).[1] Према Плотину, лепота се види унутрашњим оком, које почиње гледати кад се спољашње заклопи.[2] Извор лепоте је лепа душа, а лепота је духовна, унутрашња ствар. Да би душа узмогла схватити и прихватити лепоту, она мора бити прочишћена, мора и сама бити лепа душа. Лепо се првенствено опажа духом. Уметност се не ограничава на то да опонаша оно што очи виде, већ се враћа идејама из којих се рађа сама природа.[2]

Сколастичари и ренесансни филозофи су углавном развијали Аристотелову теорију лепоте као симетрије делова. Према Томи Аквинском лепо је оно што је угодно посматрати "pulchrum dicitur id cuius ipsa apprehensio placet" (Sum. theol., I-II, q. 27, a. 1 ad 3). Неки су суштину лепоте тражили у „савршеној чулној представи“ (Баумгартен) или у свиђању које прати чулну активност (Хјум, Берк). Кант настоји да оствари синтезу тих схватања одређењем лепоте као свиђања без појмовне спознаје. Према теорији романтичара лепота је манифестација истине па је у том смислу важило гесло „што је поетичније, то је истинитије“.[1]

Извори[уреди]

  1. ^ а б в г Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  2. ^ а б Плотин из Ликополиса, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :