Пређи на садржај

Нови Зеланд — разлика између измена

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Ред 119: Ред 119:


У раном колонијалном периоду Нови Зеланд је препустио питања трговине и спољне политике британској влади.<ref>{{cite encyclopedia|editor-first=Alexander|editor-last=McLintock|title=External Relations|url=http://www.teara.govt.nz/en/1966/history-constitutional/10|accessdate=7 January 2011|date=April 2009|origyear=originally published in 1966|encyclopedia=from An Encyclopaedia of New Zealand|publisher=Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand}}</ref> Током Империјских конференција [[1923]]. и [[1926]]. одлучено је да се Новом Зеланду дозволи склапање међународних уговора, а први такав уговор је био потписан са Јапаном [[1928]]. Без обзира на независност, Нови Зеланд је следио политику Уједињеног Краљевства, нпр. када је проглашен рат против Немачке [[3. септембар|3. септембра]] [[1939]]. када је тадашњи премијер [[Мајкл Севиџ]] у односу на Британску империју прогласио „где иде она, идемо и ми; где она стоји, стојимо и ми“.<ref>{{cite web|title=Michael Joseph Savage|url=http://www.nzhistory.net.nz/people/michael-joseph-savage-biography|publisher=Ministry for Culture and Heritage|date=July 2010|accessdate=29 January 2011}}</ref>
У раном колонијалном периоду Нови Зеланд је препустио питања трговине и спољне политике британској влади.<ref>{{cite encyclopedia|editor-first=Alexander|editor-last=McLintock|title=External Relations|url=http://www.teara.govt.nz/en/1966/history-constitutional/10|accessdate=7 January 2011|date=April 2009|origyear=originally published in 1966|encyclopedia=from An Encyclopaedia of New Zealand|publisher=Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand}}</ref> Током Империјских конференција [[1923]]. и [[1926]]. одлучено је да се Новом Зеланду дозволи склапање међународних уговора, а први такав уговор је био потписан са Јапаном [[1928]]. Без обзира на независност, Нови Зеланд је следио политику Уједињеног Краљевства, нпр. када је проглашен рат против Немачке [[3. септембар|3. септембра]] [[1939]]. када је тадашњи премијер [[Мајкл Севиџ]] у односу на Британску империју прогласио „где иде она, идемо и ми; где она стоји, стојимо и ми“.<ref>{{cite web|title=Michael Joseph Savage|url=http://www.nzhistory.net.nz/people/michael-joseph-savage-biography|publisher=Ministry for Culture and Heritage|date=July 2010|accessdate=29 January 2011}}</ref>

Нови Зеланд је од [[1951]]. у [[АНЗУС]] пакту са [[САД]] и [[Аустралија|Аустралијом]].<ref>{{cite web|url=http://www.australianpolitics.com/foreign/anzus/anzus-treaty.shtml|title= Department Of External Affairs: Security Treaty between Australia, New Zealand and the United States of America|date=September 1951|publisher=[[Australian Government]]|accessdate=11 January 2011}}</ref> Утицај САД је убрзо почео да бледи због несугласица око [[Вијетнамски рат|Вијетнамског рата]],<ref>{{cite web|title=The Vietnam War|url=http://www.nzhistory.net.nz/war/vietnam-war|publisher=Ministry for Culture and Heritage|date=June 2008|accessdate=11 January 2011}}</ref> одбијања САД да се прикључе осуди Француске због потапања [[Гринпис]] брода „Дугин ратник“ у Окланду,<ref>{{cite web|title=Sinking the Rainbow Warrior – nuclear-free New Zealand|url=http://www.nzhistory.net.nz/politics/nuclear-free-new-zealand/rainbow-warrior|publisher=Ministry for Culture and Heritage|date=August 2008|accessdate=11 January 2011}}</ref> неслагања око трговинских питања и на крају проглашавања Новог Зеланда за слободну зону од нукеларне енергије што је довело до тога да САД билатерално суспендују пакт све до [[2010]]. године.ref>{{cite web|title=Nuclear-free legislation – nuclear-free New Zealand|url=http://www.nzhistory.net.nz/politics/nuclear-free-new-zealand/nuclear-free-zone|publisher=New Zealand History Online|date=August 2008|accessdate=11 January 2011}}</ref><ref>{{Cite book |last=Lange |first=David |authorlink=David Lange |title=Nuclear Free: The New Zealand Way |publisher=[[Penguin Books]] |year= 1990 |location=New Zealand |isbn=0140145192}}</ref> Нови Зеланд оджава блиске политичке везе са Аустралијом, на снази су споразум о [[Слободна трговина|слободној трговини]] ({{јез-ен|Closer Economic Relations}}) и споразум о слободи кретања ({{јез-ен|Trans-Tasman Travel Arrangement}}) који дозвољава држављанима две државе да посећују, живе и раде у другој без ограничења.<ref name = "NZ in brief">{{cite web|title=New Zealand country brief|url=http://www.dfat.gov.au/geo/new_zealand/nz_country_brief.html|publisher=Department of Foreign Affairs and Trade|accessdate=11 January 2011}}</ref> Тренутно око 500.000 Новозеланђана живи у Аустралији и око 65.000 Аустралијанаца живи на Новом Зеланду.<ref name = "NZ in brief"/>


=== Локална самоуправа и спољне територије ===
=== Локална самоуправа и спољне територије ===

Верзија на датум 15. фебруар 2012. у 19:20

Координате: Географску ширину није могуће обрадити као број:41_19_S_172_46_E_type:country_region:NZ
Invalid arguments have been passed to the {{#coordinates:}} function

Нови Зеланд
New Zealand
Aotearoa
Положај Новог Зеланда
Главни градВелингтон
Највећи градОкланд
Службени језикенглески
маорски
новозеландски знаковни језик
Владавина
Облик државеУставна монархија
 — КраљицаЕлизабета II
 — Генерални гувернерЏери Матепараи
 — ПремијерЏон Ки
Историја
Независност‍
 — Од Уједињеног Краљевства26. фебруара 1907.
Географија
Површина‍
 — укупно268.021 km2 (75)
 — вода (%)1,6
Становништво‍
 — 2011.4.414.400 (124)
 — 2006.4.027.947
 — густина16,47 ст./km2 (202)
Економија
БДП / ПКМ≈ 2012.
 — укупно$126,794 милијарди (61)
 — по становнику28.409 (32)
ИХР (2011.)0,908 (3.) — веома висок
ВалутаДолар
 — стоти део валуте‍NZD‍
Остале информације
Временска зонаUTC +12 до +13
Интернет домен‍.nz‍
Позивни број+64
¹Иако је званична химна God Save the Queen се користи само приликом монархијских пригода.

Нови Зеланд (енгл. New Zealand, изговор: /ˌnjuː ˈziːlənd/; маор. Aotearoa, изговор: /aoˌteaˈroa/) је острвска држава у југозападном Тихом океану. Држава се састоји од два велика острва ‒ Северног и Јужног ‒ као и већег броја мањих острва. Званично име државе на маорском је Аотеароа, што се често преводи као „Земља дугог белог облака“. Нови Зеланд је географски најизолованија држава на свету. Најближи сусед, Аустралија, удаљена је 1.500 километара северозападно од главних острва, преко Тасмановог мора. Једина значајнија копнена маса ка југу је Антарктик, ка северу су Нова Каледонија, Фиџи и Тонга.

Због своје изолованости Нови Зеланд је једно од последње насељених места на планети. Током ове изолације развијен је карактеристичан биодиверзитет флоре и фауне. Најзначајнији је велики број јединствених птица, од којих су многе изумрле доласком људи и сисара. Са благом поморском климом, земљиште је углавном покривено шумом. Разноврсну топографију земље чине и оштри планински врхови који су резултат тектонског померања тихоокеанске и индо-аустралијске плоче.

Полинежани су населили територију данашњег Новог Зеланда између 1250. и 1300. године, притом развивши карактеристичну Маори културу. Први контакт Европљана је био 1642. када је до обала допловио Абел Тасман. Појава кромпира и мускета је довела до преокрета у маорском начину живота, и као последица наступили су међуплеменски Мускетни ратови. Британска империја и Маори су 1840. потписали Уговор из Вајтангија којим је Нови Зеланд посао британска колонија, а Маори су добили заштиту од надолазећих француских колонизатора и самовоље колонијалних компанија. Уследио је велики број имиграната из Европе што је довело до бројних сукоба и напослетку Новозеландских ратова после којих је дошло до масовне конфискације маорске имовине. Економске кризе су пратили периоди политичке реформе, жене су добиле пуно право гласа током 1890их, а од 1930их је формирана социјална држава благостања. Након Другог светског рата, Нови Зеланд се прикључио АНЗУС пакту заједно са САД и Аустралијом, али је уговор касније суспендован од стране САД када је Нови Зеланд прогласио своју територију за слободну зону од нукеларне енергије и обновљен је тек 2010. Нови Зеланд је део УКУСА договора о дељењу обавештајних података између држава англосфере, Уједињеног Краљевства, САД, Канаде и Аустралије. Током 1950их животни стандард је био међу највишим на свету али је 1970их наступила рецесија која је додатно погоршана стањем на тржишту нафте и уласком Велике Британије у ЕЕЗ. Током 1980их су извршене бројне економске реформе познате по називом Rogernomics по Роџеру Дагласу, министру финансија, када је укинута политика протекционизма и уведена слободна трговина. Тржишта за пољопривредне производе са Новог Зеланда су у многоме промењена након 1970их, па је некада најпопуларнији извозни производ вуна, замењена млечним и месним производима као и у скорије време вином.

Већина Новозеланђана је европског порекла. Највећа мањинска група су домороци Маори, а осим њих бројни су досељеници из Азије и других држава Полинезије. Енглески је најдоминантији језик, док маорски и новозеландски знаковни језик имају статус званичног језика. Културу Новог Зеланда углавном чине елементи маорске и културе раних британских досељеника. У раном периоду европског досељавања сликарску уметност су углавном чинили пејзажи и у мањој мери портрети Маора. У скорије време су популаризоване класичне маорске уметности попут дубореза, плетења и тетоважа. Многи уметници данас комбинују елементе маорских и западних техника у стварању јединствених форми. Култура Новог Зеланда је додатно проширена глобализацијом и повећаном имиграцијом са острва у Пацифику и из Азије. Ранзолик пејзаж Новог Зеланда пружа многе могућности за спољне активности и коришћен је као позадина низа високобуџетних филмова.

Нови Зеланд се дели на 11 региона, 67 територијалних управа у сврху локалне самоуправе али уз мање овлашћења од некадашњих провинција. На националном нивоу власт врши кабинет министара, предвођен премијером. Шеф државе је краљица Елизабета II коју представља генерални гувернер. Краљевство Нови Зеланд чине још и Токелау (зависна територија), Кукова острва и Нијуе (самоуправне територије у слободној асоцијацији) и Росова територија (територијална претензија Новог Зеланда на Антарктик). Нови Зеланд је чланица међународних организација ОУН, АПЕК, Комонвелт, ОЕСР и ФПО и СТО.

Етимологија

Детаљ холандске мапе из 1657. који приказује западну обалу Новог Зеланда под именом Nova Zeelandia

Маори данас Нови Зеланд називају Аотеароа (што се преводи као „земља дугог белог облака“), а овај назив је у употреби и у новозеландској варијанти енглеског језика. Овај назив потиче од једног назива за Северно острво на маорском. Непознато је да ли су Маори имали назив за територију целе државе пре доласка Европљана. Абел Тасман је 1642. приметио обалу Новог Зеланда и ову земљу назвао Staten Landt, уверен да је у питању део истоименог јужног дела Јужне Америке. Холандски картографи су променили име ове земље у Nova Zeelandia 1645. године, по провинцији Зеланд. Британски истраживач Џејмс Кук који га је први опловио, је прилагодио овај назив енглеском језику и назвао га New Zealand, што је име које се и данас користи.

Маори су имали више назива за ова два острва, укључујући Te Ika-a-Māui (риба Мауија) за Северно и Te Wai Pounamu (вода зеленог камена) и Te Waka o Aoraki (кану Аоракија) за Јужно острво. На првобитним европским мапама Јужним острвом је називано мало острво Стјуарт а садашње Јужно острво је називано Средњим острвом. Садашња подела потиче из 1830. године а од 1907. је стандардна. Географски савет Новог Зеланда је 2009. године открио да имена острва никада нису озваничена и тренутно постоје планови да се то уради. Истовремено се разматрају будући званични називи на маорском и највероватније је да ће то бити Te Ika-a-Māui и Te Wai Pounamu.

Историја

Главни чланак: Историја Новог Зеланда
Маори вероватно потичу од народа који су вршили сеобу са Тајвана у Меланезију а одатле источно ка Друштвеним острвима. Након паузе од 70–265 година, у новом таласу истраживања открили су и населили Нови Зеланд.[1]

Нови Зеланд је једно од последњих насељених копна на Земљи. Радиоугљенично датирање, дефорестација и маорски митохондријски геном[2] сугеришу да је Нови Зеланд први пут насељен од стране источних Полинежана између 1250. и 1300.[3][4] након серија дугих путовања преко острва у јужном Пацифику.[5] Током наредних векова ти досељеници су развили засебну културу данас познату под називом Маори. Становништво је подељено на иви (племена) и хапу (подплемена), која су имала разнолике односе, од међусобне сарадње до сукоба. Група Маора је у једном тренутку населила Чатемска острва (која су назвали Рекоху, данас Варекаури), на самом југу, где су развили сопствену културу која се зове Мориори.[6][7] Популација Мориори је била десеткована између 1835. и 1862, углавном због маорске инвазије и поробљавања, уз болести које су донели Европљани. До 1862. преживео је свега 101 припадник овог племена а последњи пунокрвни Мориори је умро 1933. Данас се око 1.000 становника Новог Зеланда изјашњава као Мориори.[8]

Први Европљани који су дошли до Новог Зеланда били су Холанђанин Абел Тасман и његова посада који су допловили до Новог Зеланда 1642.[9] Сусрет са домородачким становништвом је био непријатељски, четири члана посаде су убијена а један Маор је погођен из топа.[10] Европљани нису поново долазили на Нови Зеланд све до 1769. када је британски истраживач Џејмс Кук опловио и мапирао целу обалу.[9] Након Кука, Нови Зеланд су посећивали бројни бродови који су се бавили ловом на китове и фоке као и трговачки бродови. Трговали су храном, оруђем, оружјем и другом робом у замену за дрво, храну и воду.[11] Појава кромпира и мускета су значајно изменили маорску пољопривреду и ратништво. Кромпири су обезбедили довољну количину хране, што је омогућило дуже и одрживије војне акције.[12] Као последица наступили су међуплеменски Мускетни ратови, више од 600 битака између 1801. и 1840. у којима је убијено 30-40.000 Маора.[13] Од раног 19. века хришћански мисионари су почели да насељавају Нови Зеланд и као резултат њиховог рада већина маорског становништва је прихватила Хришћанство.[14] Маорско становништво је током 19. века спало на око 40 процената броја пре контакта са Европљанима, а главни фактор су биле нове болести док су сукоби са Европљанима били веома ретки.[15]

Фрагмент Вајтанги договора

Британска влада је 1832. поставила Џејмса Басбија за намесника на Новом Зеланду[16] а 1835, након најаве Француске да жели да колонизује Нови Зеланд, лабава конфедерација под називом Уједињена племена Новог Зеланда је дала проглас о независности и обратила се британском краљу Вилијаму IV са молбом за заштиту.[16] Немири који су уследили и праве нејасноће о карактеру ове декларације о независности су приморали британско Министарство колонија да пошаље капетана Вилијама Хобсона да успостави суверенитет британске круне и да испреговара договор са Маорима.[17] У Заливу острва је 6. фебруара 1840. потписан Уговор из Вајтангија, један од најзначајнијих докумената из историје Новог Зеланда.[18] Као одговор на покушај колонијалних компанија да оснују независну насеобину у Велингтону[19] и покушаја колонизације од стране Француза у Акарои[20] Хобсон је 21. маја 1840. прогласио британски суверенитет на територији целог Новог Зеланда.[21] Након потписивања уговора и проглашења суверенитета, број имиграната, углавном из Уједињеног Краљевства се повећава.[22]

Нови Зеланд је у првом периоду био део колоније Нови Јужни Велс, али убрзо 1841. године постаје засебна крунска колонија.[23] Аутономију добија 1852. године а први сазив парламента је заседао 1854. године.[24] Добија пуну аутономију по практично свим унутрашњим питањима 1856. године.[24] Постојало је страховање да би Јужно острво могло да оформи заебну колонију, па је премијер Алфред Домет донео одлуку да пресели главни град из Окланда (који је био главни град од 1841. а пре тога свега годину дана то је био Окијато) на локацију у Куковом пролазу.[25] Одабран је Велингтон због луке и централне позиције а прва седница парламента у новом главном граду била је 1865. године. Како је растао број имиграната долазило је до сукоба око земље што је довело до Новозеландских ратова током 1860их и 1870их и конфискације маорских поседа.[26] Нови Зеланд је постао прва земља која је дала право гласа женама[27] а 1894. је донет један од првих закона о обавезној арбитражи између послодаваца и синдиката.[28]

Нови Зеланд се прогласио за доминион Британске империје 1907. године а пуну независност у виду крунске земље Комонвелта добио је Вестминстерским статутом који је донет 1931, а службено прихваћен 1947. године.[24] Нови Зеланд је учествовао у светским дешавањима као савезник Британске империје током Првог и Другог светског рата[29] а био је погођен и Великом кризом[30] Криза је довела до избора прве лабуристичке владе и успостављања државе благостања и протекционистичке економије.[31] Након Другог светског рата Нови Зеланд улази у период растућег економског успеха[32] а маорско становништво почиње да напушта села и да се сели у градове у потрази за послом.[33] Долази до развоја маорског протестног покрета који критикује евроцентризам и ради на већем признању маорске културе и Уговора из Вајтангија.[34] Вајтанги трибунал је успостављен 1975. да би се бавио кршењем Уговора а од 1985. има мандат да се бави и историјским притужбама.[18] Влада је постигла довор о накнади за кршењее Уговора са многим племенима али током 2000их долази до неспоразума око власништва над приморском зоном у зони плиме и осеке и океанског дна у склопу Новог Зеланда јер Маори захтевају да овај простор од важности за рибарство припада њима.

Политика

Главни чланак: Политика Новог Зеланда
Џон Ки, премијер Новог Зеланда од 2008.

Влада

Главни чланак: Влада Новог Зеланда

Нови Зеланд је уставна монархија и парламентарна демократија[35], иако нема кодификован устав.[36] Шеф државе је краљица Новог Зеланда Елизабета II.[37] Краљицу представља генерални гувернер Новог Зеланда[38], ког поставља на предлог премијера Новог Зеланда.[39] Генерални гувернер може да спроводи крунске прерогативе (као што је разматрање случајева неправде или постављање кабинетских министара, амбасадора и других кључних јавних функционера)[40] и у ретким ситуацијама може користити резервно право (да смени премијера, распусти парламент или одбије да дâ краљевски пристанак закону).[41] Ипак моћи генералног гувернера су ограничене уставним одредбама и не може их користити без сагласности кабинета министара.[41][42]

Елизабета II
Сер Џери Матепараи
Краљица Новог Зеланда и њен представник, генерални гувернер

Парламент Новог Зеланда је законодавно тело и чине га суверен (представља га генерални гувернер) и Представнички дом.[42] Раније је постојао и горњи дом Законодавни савет али је укинут 1950. године.[42] Превласт Дома над сувереном је настала у Енглеској по Билу о правима из 1689. који је Нови Зеланд ратификовао као закон.[42] Представнички дом је демократски изабрано тело а Владу формира странка или коалиција са највише места.[42] Може бити формирана и мањинска влада уколико се обезбеди подршка за гласања о поверењу Влади и буџету. Генерални гувернер поставља министре по савету премијера, који је такође вођа посланичке групе која чини власт.[43] Кабинет, који чине министри које предводи премијер, је највише извршно тело које доноси најважније одлуке и ствара државну политику.[44] По конвенцији, чланови кабинета су везани колективном одговорношћу за одлуке које доноси кабинет.[45]

Судије и судски службеници се именују не-политички и под строгим правилима о доживотном мандату који помажу у одржавању уставне независности судске власти.[36] Ово теоријски омогућава правосуђу да тумачи право искључиво по законима које је донео парламент без било каквог другог утицаја на њихове одлуке.[46] Судски комитет Тајног савета у Лондону је био врховни суд све до 2004. године када је формиран Врховни суд Новог Зеланда. Правосудни систем, којим руководи главни судија (енгл. Chief Justice)[47], чине Апелациони суд, Високи суд и подређени судови.[36]

Влада Новог Зеланда (тзв. кошница) и зграде Парламента (десно) у Велингтону

Готово сви избори од 1853. до 1996. су одржани по већинском систему (странка са већином гласова побеђује, није потребна апсолутна већина).[48] Од 1930. политичком сценом доминирају две странке, Национална и Лабуристичка.[48] Од 1996. у употреби је пропорционални изборни систем који се зове комбиновано пропорционално представљање (енгл. Mixed-member proportional representation).[36] По овом систему свако има два гласа, један за посланика за седамдесет изборних јединица (седам је резервисано за Маоре),[49] а други за странку као листу. Преосталих 50 посланика се бира управо са листе, уз неопходност да партија освоји макар једну изборну јединицу или пет процената укупно да би имала право да уђе у парламент.[50] Између марта 2005 и 2006. Нови Зеланд је био једина држава на свету у којој су све највише функције (шефа државе, генералног гувернера, председника владе, председника парламента и председника врховног суда) истовремено држале жене.[51]

Спољни односи и војска

Главни чланак: Спољни односи Новог Зеланда
Главни чланак: Оружане снаге Новог Зеланда

У раном колонијалном периоду Нови Зеланд је препустио питања трговине и спољне политике британској влади.[52] Током Империјских конференција 1923. и 1926. одлучено је да се Новом Зеланду дозволи склапање међународних уговора, а први такав уговор је био потписан са Јапаном 1928. Без обзира на независност, Нови Зеланд је следио политику Уједињеног Краљевства, нпр. када је проглашен рат против Немачке 3. септембра 1939. када је тадашњи премијер Мајкл Севиџ у односу на Британску империју прогласио „где иде она, идемо и ми; где она стоји, стојимо и ми“.[53]

Нови Зеланд је од 1951. у АНЗУС пакту са САД и Аустралијом.[54] Утицај САД је убрзо почео да бледи због несугласица око Вијетнамског рата,[55] одбијања САД да се прикључе осуди Француске због потапања Гринпис брода „Дугин ратник“ у Окланду,[56] неслагања око трговинских питања и на крају проглашавања Новог Зеланда за слободну зону од нукеларне енергије што је довело до тога да САД билатерално суспендују пакт све до 2010. године.ref>„Nuclear-free legislation – nuclear-free New Zealand”. New Zealand History Online. август 2008. Приступљено 11. 1. 2011. </ref>[57] Нови Зеланд оджава блиске политичке везе са Аустралијом, на снази су споразум о слободној трговини (енгл. Closer Economic Relations) и споразум о слободи кретања (енгл. Trans-Tasman Travel Arrangement) који дозвољава држављанима две државе да посећују, живе и раде у другој без ограничења.[58] Тренутно око 500.000 Новозеланђана живи у Аустралији и око 65.000 Аустралијанаца живи на Новом Зеланду.[58]

Локална самоуправа и спољне територије

Географија

Рељеф

Нови Зеланд се налази на додиру пацифичке и индоаустралијске литосферне плоче, што је довело до настанка младог планинског венца Јужних Алпа и вулкана на Северном острву. Јужни Алпи су дугачки више од 500 км и изграђени су од палеозојских метаморфних стена на северозападу и тријаских и јурских седиментних стена на југоистоку. На југозападу се Јужни Алпи стрмо издижу изнад обале, која је рашчлањена фјордовима. Најпознатији фјорд је Милфорд Саунд, који се увлачи 15 км дубоко у унутрашњост, а са обе стране залива се издижу 1.200 м високе планине. Даутфул Саунд је још већи. На његовим стрмим литицама се у кишној сезони ствара више стотина водопада. У средишњем делу планинског венца се налази највиши врх Маунт Кук (3764 м), са кога се спушта Тасманов ледник на источној страни и Хукеров на западној. Маори га зову Аоранги (Пробијач облака). Осим овог, на венцу се налази јоШ 16 врхова са преко 3000 м висине, од којих су највећи Маунт Тасман (3.498 м), Маунт Дампиер (3.440 м), Маунт Силберхорн (3.279 м) и Маунт Ленденфелд (3.201 м). Према североистоку се Јужни Алпи снижавају и деле на ниже планине. На западној страни Јужног острва се налази уска обална низија, а на источној низија Кентербери (240 км дугачка и 70 км широка), изграЂена од наноса које доносе планинске реке. У вишим деловима су слабије плодни шљунковити наноси обрасли травом, а у нижим деловима плоднији, пешчани и глинени наноси. Острво Стјуарт, на југу, раздвојено је од Јужног острва Фовеовим пролазом (24 км широк). Оно је веома разудјено, а највећи врх је висок 979 м (Маунт Англем) Куков пролаз (23 км широк), који раздваја Јужно од Северног острва, настао је попречним реседом тек у плиоцену. У југоистоичном делу Северног острва, дуж обале, све до Источног рта, настављају се младе веначне планине с Јужног острва.

Средишњи део Северног острва заузима 1000 м висока вулканска висораван са живим вулканима, гејзирима, блатним вулканима и топлим изворима, која се назива Таупо вулканска зона (300 км дугачка и 50 км широка). У јужном делу те области је активни вулкан Руапеху (2797 м), највећа планина Северног острва. Последњу ерупцију је имао 1996. год, а пре тога 1946. године. Изграђен је углавном од андезита. Његова три највећа врха су Тахуранги, Те Хеухеу и Парететаитонга, између којих се налази дубоки кратер с језером. На обронцима планине се налази неколико мањих ледника. Са висоравни се такође издижу активни вулкани Тонгариру (1.981 м), Нгаурухое (2.291 м), Таравера (огромна ерупција 1886. године) и Роторуа калдера. У средишту острва је вулканско језеро Таупо. Према северу и западу, узвишење прелази у нижа побрђа са угашеним вулканима, као што је Маунт Агмонт (2.519 м) на крајњем северозападу. Острва Кермадек се налазе 800 км североисточно од Северног острва. То су вулканска острва, настала на месту где се Пацифичка плоча подвлачи под Индоаустралијску, створивши 8 км дубок јарак источно од острва. На острву Раул је истоимени активни вулкан (516 м), највиша тачка архипелага.

Воде

Пошто је Нови Зеланд планинска област, постоји велики број краћих, брзих и опасних река. На Северном острву се реке радијално разилазе са централне висоравни. Ваикато (425 км) је најдужа новозеландска река. Истиче из језера Таупо, ствара Хука водопаде и тече према северозападу, уливајући се у Тасманово море. Њеним почетком се може сматрати и река Тонгариро, која се спушта с планине Руапеху и улива у језеро Таупо. Ваикато у доњем току ствара бројна језера и лагуне. Вангауи (290 км) извире на западној страни планине Нгаурухое и тече према југозападу уливајући се Куков пролаз.

На западној страни Јужног острва су реке кратке и стрме, а понекад формирају и водопаде. Такав је Бовенов водопаду фјорду Милфорд Саунд, висок 154 м и Браун (600 м) у Даутфул Саунду. На источној страни Јужног острва су реке дуже. Обично извиру из глацијалних језера у подножју највиших врхова и теку према југоистоку уливајући се у Тихи океан. Клута (340 км) је најдужа река Јужног острва. Извире из језера Ванака, прима притоке Помахака, Линдис и Манухерикиа и тече према југоистоку кроз уски пролаз. Има два ушћа, пошто се 16 км пре уласка у Пацифик рачва на две реке, између којих се налази острво Клута. Веће реке су још Ракаиа, Рангитата и Ваитаки, које протичу кроз низију Кентербери.

Највеће природно језеро је Таупо, а налази се на вулканској висоравни, у средишту Северног острва. Смештено је у остацима неколико вулканских кратера. Површина му је 606 км квадратних, дубина 159 м, а налази се на висини од 357 м изнад нивоа мора. На Јужном острву је највеће језеро Те Анау, површине 344 км квадратних, дубине 276 м и висине 209 м. Притоке су му Клинтон и Еглинтон а отока Ваиау. То је глацијално језеро, као и Вакатипу, Ванака и Хавеа.

На Јужним Алпима има више од 360 ледника. Највећи је Тасманов, који се налази на источној страни Маунт Кука. Дугачак је 27 км а широк више од 700 м. На источној страни Јужних Алпа су јос значајни ледници Марчисон, Мјулер и Годли. На западној страни су највећи Фокс и Франц Јозефов ледник. Северно острво има само неколико мањих ледника на вулкану Руапеху.

На вулканској висоравни се налази већи број гејзира, а највећи је Похуту, који баца млазеве преко 20 м у висину. У 19. веку су постојали много већи гејзири, али су ишчезли, као што су Ваиките и Ваироа. Ваимангу је био највећи гејзир на свету у време свог постојања (1901-1904).

Клима

У северном делу Северног острва је заступљена суптропска клима са благим зимама и топлим летима. Годишње падне 1.200 мм падавина равномерно распоређених током читаве године. Остали делови Новог Зеланда имају умерено топлу океанску климу, која на крајњем југу прелази у субполарну. На климу Новог Зеланда увелико утичу океански ветрови који дувају са запада на исток. На западној страни Јужног острва, која је изложена ветровима, годишња колицина падавина се креће од 2.000 до 7.500 мм. Пошто ветрови са запада наилазе на баријеру коју представљају Јужни Алпи, источна страна острва има мање падавина – 500 до 900 мм. У северним и централним деловима острва, више падавина има током лета, док је у јужним зима влажнија. Просечне годишње температуре се крећуе од 10 степени на југу до 16 на северу. Мала је варијација између зимских и летњих температура, осим на истоку и унутрашњости, где достиже 14 степени. Снег пада само у планинским областима, док је мраз чест у долинама унутрашњости острва.

Живи свет

Око 80 % врста биљака на Новом Зеланду су ендемичне. Велике површине острва су под шумама подокарпа и јужне букве. Подокарп је врста зимзеленог дрвета – голосеменице и формира шуме углавном у северним деловима Новог Зеланда. На крајњем северу Северног острва у овим шумама расте каури – џиновско дрво које нарасте до 50 м у висину. Шуме јужне букве су заступљене у јужнијим пределима острва. За Северно острво су карактеристична папратишта и шикаре. У њима расте већи број папрати (сребрнасте, дрвене итд) и разног жбунастог раслиња. На Јужном острву су велике планинске површине под пашњацима и ниским жбуновима.

Животињски свет острва је веома специфичан. Пре доласка човека није било сисара, осим две врсте слепих мишева. Маори су са собом донели пса и полинезијског пацова. Због недостатка сисара, а самим тим и грабљивица, многе птице које су тражиле храну на земљи, изгубиле су способност летења, јер им то није било потребно. Од 149 врста птица на Новом Зеланду, њих 68 су ендемичне. Најпознатија птица Новог Зеланда је киви. Величине је кокошке, крила су му закржљала и не виде се, перје уско и дугачко смеђе боје, тако да личи на длаке, кљун дугачак са ноздрвама на врху, којима њуши храну у земљишту. Од свих птица снесе највеће јаје у односу на своје тело и мужјак лежи на њима и брине се о младунцима. Џиновска моа је била највећа птица на свету, висока 4 метра. Њу су истребили Маори јер је представљала огроман извор хране. Није се плашила људи, па јој је било лако прићи и убити је. Постојало је још двадесетак врста моа, али су биле доста мање. Друге познате птице нелетачице су такахе, века и пукеко, које припадају породици барских кока. Какапо ја највећа и једина врста папагаја на свету, која не лети. Маслинасто-зелене је боје, а гнезди се и спава у јазбинама из којих мужјак ноћу дозива женке. Кеа је такође папагај, али он лети и креће се у номадским јатима по планинским пределима Јужног острва. Туи је птица која најлепше пева на Новом Зеланду. Хуија је изумрла 1907. године и то је једина птица на свету код које су мужјак и женка имали тотално различите облике кљунова - мужјаков је био дебео и кратак, подесан за бушење стабла, а женкин дугачак, танак и савијен, којим је вадила црве из коре. Бројне су морске птице – жутооки и патуљасти пингвини, краљевски албатроси, зовоји, бурнице, блуне итд. Ендемних гмизаваца има 61 врста. То су гуштери скинкови и гекони. а туатара је живи фосил. Туатара или хатерија личи на гуштера, али припада посебној групи гмизаваца који су живели у доба диносауруса. Има треће око, чија функција није у потпуности позната, а мужјаци немају орган за размножавање. Има их око 100 хиљада на малим острвима дуж обале. Змија и копнених корњача нема. Водоземци су заступљени са 4 врсте примитивних репатих жаба, које не крекећу, немају пловних кожица ни ушију и не пролазе кроз стадијум пуноглавца, већ се из јаја излегу потпуно оформљене жабе. Речних риба има 35 врста и углавном су активне ноћу, док поред обала има велики број морских риба, од којих су за људе веома опасне беле ајкуле. Занимљиви бескичмењаци су огромни вета цврчци, који не лете, џиновски пужеви канибали, џиновске глисте дугачке преко метар, нелетећа мува и катипо паук, једина отровна животиња на Новом Зеланду. Због интродукције скоро свих европских врста сисара и птица, нарочито ловне дивљаци, ендемне новозеландске врсте су доведене на ивицу изумирања, а многе су већ и изумрле.

Национални паркови

Мапа националних паркова Новог Зеланда

На Новом Зеланду постоји четрнаест националних паркова:

Име Основан Величина (km²) Слика
Национални парк Те Уревера 1954. 2127
Национални парк Тонгариро 1887. 796
Национални парк Вангануи 1986. 742
Национални парк Егмонт 1900. 335
Национални парк Кахуранги 1996. 4520
Национални парк Абел Тасман 1942. 225
Национални парк Нелсон Лејкс 1956. 1018
Национални парк Папароа 1987. 306
Национални парк Артурс Пас 1929. 1144
Национални парк Вестленд Таи Поутини 1960. 1175
Национални парк Аораки/Маунт Кук 1953. 707
Национални парк Маунт Аспајаринг 1964. 3555
Национални парк Фјордланд 1952. 12519
Национални парк Ракиура 2002. 1500

Види још

Референце

  1. ^ Пажња: Шаблон ({{cite doi}}) је застарео. Да би навели публикацију која се идентификује са doi:10.1073/pnas.1015876108, користите шаблон {{cite journal}} (ако је објављен у bona fide академском часопису, у другом случају користите шаблон {{cite report}} са |doi=10.1073/pnas.1015876108).
  2. ^ Murray-McIntosh, Rosalind P.; Scrimshaw, Brian J.; Hatfield, Peter J.; Penny, David (1998). „Testing migration patterns and estimating founding population size in Polynesia by using human mtDNA sequences”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 95 (15): 9047—52. doi:10.1073/pnas.95.15.9047. 
  3. ^ Mein Smith 2005, стр. 6.
  4. ^ Пажња: Шаблон ({{cite doi}}) је застарео. Да би навели публикацију која се идентификује са doi:10.1073/pnas.0801507105, користите шаблон {{cite journal}} (ако је објављен у bona fide академском часопису, у другом случају користите шаблон {{cite report}} са |doi=10.1073/pnas.0801507105).
  5. ^ Пажња: Шаблон ({{cite doi}}) је застарео. Да би навели публикацију која се идентификује са doi:10.1126/science.1166083, користите шаблон {{cite journal}} (ако је објављен у bona fide академском часопису, у другом случају користите шаблон {{cite report}} са |doi=10.1126/science.1166083).
  6. ^ Clark, Ross (1994). „Moriori and Māori: The Linguistic Evidence”. Ур.: Sutton, Douglas. The Origins of the First New Zealanders. Auckland: Auckland University Press. стр. 123—135. 
  7. ^ Davis, Denise (септембар 2007). „The impact of new arrivals”. Te Ara Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 30. 4. 2010. 
  8. ^ Davis, Denise; Solomon, Māui (март 2009). „'Moriori – The impact of new arrivals'”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 23. 3. 2011. 
  9. ^ а б Mein Smith 2005, стр. 23.
  10. ^ Salmond, Anne. Two Worlds: First Meetings Between Maori and Europeans 1642–1772. Auckland: Penguin Books. стр. 82. ISBN 0670832987. 
  11. ^ King 2003, стр. 122.
  12. ^ Fitzpatrick, John (2004). „Food, warfare and the impact of Atlantic capitalism in Aotearo/New Zealand” (PDF). Australasian Political Studies Association Conference: APSA 2004 Conference Papers. 
  13. ^ Brailsford, Barry (1972). Arrows of Plague. Wellington: Hick Smith and Sons. стр. 35. ISBN 0456010602. 
  14. ^ Wagstrom, Thor (2005). „Broken Tongues and Foreign Hearts”. Ур.: Brock, Peggy. Indigenous Peoples and Religious Change. Boston: Brill Academic Publishers. стр. 71 and 73. ISBN 9789004138995. 
  15. ^ Lange, Raeburn (1999). May the people live: a history of Māori health development 1900–1920. Auckland University Press. стр. 18. ISBN 9781869402143. 
  16. ^ а б Rutherford, James (април 2009) [originally published in 1966]. „Busby, James”. Ур.: McLintock, Alexander. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 7. 1. 2011. 
  17. ^ McLintock, Alexander, ур. (април 2009) [originally published in 1966]. „Sir George Gipps”. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 7. 1. 2011. 
  18. ^ а б Wilson, John (март 2009). „Government and nation – The origins of nationhood”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 7. 1. 2011. 
  19. ^ McLintock, Alexander, ур. (април 2009) [originally published in 1966]. „Settlement from 1840 to 1852”. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 7. 1. 2011. 
  20. ^ Foster, Bernard (април 2009) [originally published in 1966]. „Akaroa, French Settlement At”. Ур.: McLintock, Alexander. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 7. 1. 2011. 
  21. ^ Simpson, K (септембар 2010). „Hobson, William – Biography”. Ур.: McLintock, Alexander. from the Dictionary of New Zealand Biography. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 7. 1. 2011. 
  22. ^ Phillips, Jock (април 2010). „British immigration and the New Zealand Company”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 7. 1. 2011. 
  23. ^ „Crown colony era – the Governor-General”. Ministry for Culture and Heritage. март 2009. Приступљено 7. 1. 2011. 
  24. ^ а б в Wilson, John (март 2009). „Government and nation – The constitution”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 2. 2. 2011. 
  25. ^ Temple, Philip (1980). Wellington Yesterday. John McIndoe. ISBN 0-86868-012-5. 
  26. ^ „New Zealand's 19th-century wars – overview”. Ministry for Culture and Heritage. април 2009. Приступљено 7. 1. 2011. 
  27. ^ Wilson., John (март 2009). „History – Liberal to Labour”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 2. 2. 2011. 
  28. ^ Boxall, Peter; Haynes, Peter (1997). „Strategy and Trade Union Effectiveness in a Neo-liberal Environment” (PDF). British Journal of Industrial Relations. 35 (4): 567—591. doi:10.1111/1467-8543.00069. 
  29. ^ „War and Society”. Ministry for Culture and Heritage. Приступљено 7. 1. 2011. 
  30. ^ Easton, Brian (април 2010). „Economic history – Interwar years and the great depression”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 7. 1. 2011. 
  31. ^ Derby, Mark (мај 2010). „Strikes and labour disputes – Wars, depression and first Labour government”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 1. 2. 2011. 
  32. ^ Easton, Brian (новембар 2010). „Economic history – Great boom, 1935–1966”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 1. 2. 2011. 
  33. ^ Keane, Basil (новембар 2010). „Te Māori i te ohanga – Māori in the economy – Urbanisation”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 7. 1. 2011. 
  34. ^ Royal, Te Ahukaramū (март 2009). „Māori – Urbanisation and renaissance”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 1. 2. 2011. 
  35. ^ „Queen and New Zealand”. The British Monarchy. Приступљено 28. 4. 2010. 
  36. ^ а б в г „Factsheet – New Zealand – Political Forces”. The Economist. The Economist Group. 15. 2. 2005. Приступљено 4. 8. 2009. 
  37. ^ „New Zealand Legislation: Royal Titles Act 1974”. New Zealand Government. фебруар 1974. Приступљено 8. 1. 2011. 
  38. ^ „The Governor General of New Zealand”. Official website of the Governor General. Приступљено 8. 1. 2011. 
  39. ^ „The Queen's role in New Zealand”. The British Monarchy. Приступљено 28. 4. 2010. 
  40. ^ Harris, Bruce (2009). „Replacement of the Royal Prerogative in New Zealand”. New Zealand Universities Law Review. 23: 285—314. 
  41. ^ а б „The Reserve Powers”. Governor General. Приступљено 8. 1. 2011. 
  42. ^ а б в г д „How Parliament works: What is Parliament?”. New Zealand Parliament. 28. 6. 2010. Приступљено 8. 1. 2011. 
  43. ^ „How Parliament works: People in Parliament”. New Zealand Parliament. август 2006. Приступљено 9. 1. 2011. 
  44. ^ Wilson, John (новембар 2010). „Government and nation – System of government”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 9. 1. 2011. 
  45. ^ „Cabinet Manual: Cabinet”. Department of Prime Minister and Cabinet. 2008. Приступљено 2. 3. 2011. 
  46. ^ „The Judiciary”. Ministry of Justice. Приступљено 9. 1. 2011. 
  47. ^ „The Current Chief Justice”. Courts of New Zealand. Приступљено 9. 1. 2011. 
  48. ^ а б „First past the post – the road to MMP”. Ministry for Culture and Heritage. септембар 2009. Приступљено 9. 1. 2011. 
  49. ^ „Reviewing electorate numbers and boundaries”. Electoral Commission. 8. 5. 2005. Приступљено 23. 1. 2012. 
  50. ^ „Sainte-Laguë allocation formula”. Electoral Commission. 30. 3. 2005. Приступљено 23. 1. 2012. 
  51. ^ Collins, Simon (мај 2005). „Women run the country but it doesn't show in pay packets”. The New Zealand Herald. 
  52. ^ McLintock, Alexander, ур. (април 2009) [originally published in 1966]. „External Relations”. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 7. 1. 2011. 
  53. ^ „Michael Joseph Savage”. Ministry for Culture and Heritage. јул 2010. Приступљено 29. 1. 2011. 
  54. ^ „Department Of External Affairs: Security Treaty between Australia, New Zealand and the United States of America”. Australian Government. септембар 1951. Приступљено 11. 1. 2011. 
  55. ^ „The Vietnam War”. Ministry for Culture and Heritage. јун 2008. Приступљено 11. 1. 2011. 
  56. ^ „Sinking the Rainbow Warrior – nuclear-free New Zealand”. Ministry for Culture and Heritage. август 2008. Приступљено 11. 1. 2011. 
  57. ^ Lange, David (1990). Nuclear Free: The New Zealand Way. New Zealand: Penguin Books. ISBN 0140145192. 
  58. ^ а б „New Zealand country brief”. Department of Foreign Affairs and Trade. Приступљено 11. 1. 2011. 

Спољашње везе

Влада
Туризам
Остало

Шаблон:Link FA Шаблон:Link GA Шаблон:Link GA Шаблон:Link GA Шаблон:Link GA

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нови_Зеланд&oldid=5257671”