Aleksandar II Nikolajevič

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Aleksandar II Nikolajevič
Aleksandar II
Lični podaci
Datum rođenja(1818-04-29)29. april 1818.
Mesto rođenjaMoskva, Ruska Imperija
Datum smrti13. mart 1881.(1881-03-13) (62 god.)
Mesto smrtiSankt Peterburg, Ruska Imperija
Porodica
SupružnikMarija Aleksandrovna, Katarina Dolgorukova
PotomstvoNikolaj Aleksandrovič, Aleksandar III Aleksandrovič, Vladimir Aleksandrovič, Aleksej Aleksandrovič, Sergej Aleksandrovič, Pavle Aleksandrovič, Aleksandra Aleksandrovna, Marija Aleksandrovna, Georg Aleksandrovič Jurijevski, Olga Aleksandrovna Jurijevskaja, Katarina Aleksandrovna Jurijevskaja, Evgenij Ivanovič Aleksejev ?
RoditeljiNikolaj I Pavlovič
Šarlota od Pruske
DinastijaRomanov
imperator sveruski, kralj Poljske i veliki knez Finske
Period18551881.
PrethodnikNikolaj I Pavlovič
NaslednikAleksandar III Aleksandrovič
Čingeneral-feldmaršal

Aleksandar II Nikolajevič (rus. Александр II Николаевич; Moskva, 29. aprila 1818Sankt Peterburg, 13. marta 1881) bio je ruski imperator od 1855. do 1881. godine. [1]Nakon završetka Krimskog rata Aleksandar II je započeo sa sprovođenjem društvenih i ekonomskih reformi, od kojih su najvažnije bile reforma sela (1861)[1], reforma univerziteta (1863), zemljišna i sudska reforma (1864), reforma cenzure (1865), reforma gradova (1870) i vojne reforme (1860−1870).[2] Prva i najvažnija po stanovništvo i narod bila je reforma sela iz 1861. godine. 5. marta 1861. godine carskim manifestom je oslobođeno oko 23 miliona seljaka.[2] Od tada zemljoposednici nisu imali pravo da raspolažu sa kmetovima, da ih kažnjavaju, ni preseljavaju. Revolucionarno - demokratski i liberalni krugovi su kritikovali ove reforme.

Mnoge organizacije se nisu slagale sa njegovom politikom. Među njima se nalazila i organizacija Narodna volja, čiji je komitet doneo odluku o ubistvu cara. Posle mnogih neuspelih pokušaja 13. marta 1881. Aleksandar II je ubijen u bombaškom napadu koji je izvršio član organizacije Narodna volja[1], Poljak Ignacije Hrinjevicki, sa kim je blisko sarađivala i Jevrejka Gesja Gelfman. Jedan od učesnika atentata bio je Nikolaj Kibalčič.

Nakon smrti Aleksandra II presto je nasledio njegov sin Aleksandar III Aleksandrovič (1881−1894).

Detinjstvo[uredi | uredi izvor]

Portret imperatora Aleksandra

Aleksandar je sin Nikolaja I (1796—1855) iz dinastije Romanov i pruske princeze Šarlote (1798—1860) koja je posle prelaska u pravoslavlje nosila ime Aleksandra Fjodorovna. Njegovo rođenje donelo je veliko olakšanje dinastiji Romanov, s obzirom na činjenicu da car Aleksandar I nije imao dece, kao ni njegov mlađi brat Konstantin Pavlovič, tadašnji naslednik prestola. Naime, Zakon o prestolonasleđu iz 1797. godine podrazumevao je predaju prestola isključivo po muškoj liniji. Samim tim, presto je, nakon smrti aktuelnog cara i prestolonaslednika trebalo da pređe u ruke Aleksandrovom ocu, velikom knezu Nikolaju Pavloviču. Ovaj događaj Romanovi su primili sa olakšanjem, s obzirom na to da u carskoj porodici nije bilo prinova čitavih 20 godina.[3]

Poznato je da je Nikolaj I jako voleo svog sina prvenca, ali i da ga je od malih nogu vaspitao spartanski. Kneževski par je tokom dva svoja putovanja u inostranstvo, preduzeta u cilju popravljanja zdravlja kneginje Aleksandre Fjodorovne od septembra 1820. do avgusta 1821. godine i u jesen 1824. godine, sina ostavljao na staranje baki. Tako je mali Aleksandar sve do svoje šeste godine bio pod patronatom "ženskog društva". Nakon toga, njegovo vaspitanje je preuzeo Karl Karlovič Merder.[4]

Guvernatorstvo Merdera[uredi | uredi izvor]

Na dužnost vaspitača velikog kneza Karl Karlovič Merder stupio je 6. jula 1824. godine. Izbor vaspitača velikog kneza izvršio je lično imperator i on se pokazao veoma srećnim, pošto je Merder bio vrlo dobar poznavalac dece. Sa velikim knezom, proveo je 10 godina, skoro do svoje smrti 1834. godine. Svojim glavnim životnim ciljem smatrao je služenje velikom knezu kome je posvetio svo svoje vreme. Učestvovao je u svim igrama i školskim zadacima velikog kneza, ne ostavljajući ga bez nadzora ni danju, ni noću. Takva bliskost sa velikim knezom dala mu je mogućnost da nadzire njegov moralni razvoj i kasnije detaljno pomogne njegovom nastavniku Žukovskom.[5] Merder je bio lični poznanik velikog kneza Nikolaja Pavloviča i imao je veliki i veoma blagotvoran uticaj na budućeg cara.[6]

Nastavnik Vasilij Andrejevič Žukovski[uredi | uredi izvor]

Vasilij Andrejevič Žukovski stupio je na dužnost tada već prestolonaslednika Aleksandra 1826. godine.[7] Kao i Merder, imao je veoma blagorodan uticaj na vaspitanje budućeg cara i potpuno poverenje Nikolaja I.[8] U jesen 1826. godine Žukovski je napravio plan obrazovanja prestolonaslednika pod nazivom "Plan obuke", zasnovan na načelima poznatog švajcarskog pedagoga-demokrate Pestalocija, praktično primenjujući ono sa čim se sreo u inostranstvu.

Po mišljenju Pestalocija, u vaspitanju mladog čoveka moraju da učestvuju 3 faktora: 1) Ličnost vaspitača i njegov uticaj na pitomca svojim primerom i ubeđenjima, 2) Sam život, tj. uslovi života kojima je vaspitanik okružen, u borbi sa kojima se razvija samostalnost i kali karakter i 3) Osećanje čovekoljublja u vaspitanju, svest o svom dugu prema ljudima i delatna ljubav prema njima. Vodeći se tim načelima, Žukovski je podelio vreme i predmete bavljenja prestolonaslednika od njegove osme do dvadesete godine.[8]

Radi provere znanja prestolonaslednika određeni su mesečni i polugodišnji ispiti u prisustvu cara ili carice. Predstavivši svoj plan Nikolaju I, Žukovski je zahtevao, ukoliko ga car prihvati, njegovo strogo sprovođenje.[9] Imperator je, deleći poglede Žukovskog, prihvatio plan uz određene izmene (nije odobravao učenje latinskog jezika, čitanje u originalu klasičnih latinskih autora i "smešni puk").[10]

Mladost (1834—1838)[uredi | uredi izvor]

Dana 17. aprila 1834. godine Aleksandar je napunio 16 godina, te je, u skladu sa svojim statusom prestolonaslednika, smatran punoletnim, položivši dve zakletve- jednu na vernost caru, drugu na vernost otadžbini. Tog dana Aleksandar je, iz ličnih sredstava, dao po 50 000 rubalja sirotinji u Peterburgu i Moskvi.[11]

U vezi sa punolestvom svoga sina, Nikolaj I je odlučio da obnovi sastav prestolonaslednikovih nastavnika. Uveo je dužnost "popečitelja prestolonaslednika" na koju je postavljen knez Liven, bivši poslanik Rusije u Velikoj Britaniji. Umesto preminulog Merdera, položaj prestolonaslednikovog vaspitača zauzeo je general Kavelin, bivši direktor Paževskog korpusa. Žukovski je sačuvao je zvanje nastavnika, a pojavili su se i novi predavači.[11]

Posebno veliki značaj po razvoj ličnosti prestolonaslednika imala su predavanja, koja je od oktobra 1835. počeo da mu drži čuveni enciklopedista i ministar Aleksandra I, Speranski, u svojstvu profesora prava. Tokom godinu i po dana, Speranski je s vatrenom usrdnošću usađivao prestolonasledniku poštovanje prema zakonu, tvrdeći da je samodržavna vlast potčinjena opštem moralu i da ima svoje granice.[11]

Za "isticanje u službi", Nikolaj I je na svoj imendan 1836. godine proizveo prestolonaslednika u čin general-majora, darujući mu dvorsko osoblje. Istovremeno, car je počeo da uvodi Aleksandra u državne poslove. Pozivao ga je u svoj kabinet prilikom podnošenja izveštaja od strane ministara, a takođe i na zasedanja Senata. Ponekad je pitao sina za mišljenje o nekom određenom problemu i sa pažnjom slušao njegov odgovor. Juna 1835. godine prestolonaslednik je postao i član Sinoda.[11]

U proleće 1837. godine završio se osnovni deo obrazovnog programa Žukovskog. U globalu, nastavnik je bio zadovoljan uspesima svog učenika. Opšti ispit održan u to vreme pokazao je zaista visok nivo spremnosti prestolonaslednika. Kao dopuna njegovom obrazovanju trebalo je da posluže putovanja po Rusiji i Evropi.[12]

Ženidba[uredi | uredi izvor]

Dana 17. aprila 1838. godine Aleksandar je napunio 20 godina. Ozbiljnost njegove zaljubljenosti u u Olgu Kalinovsku prinudila je njegove roditelje da požure njegovu ženidbu u nadi da će bračni život smiriti njegov strasni, zaljubljivi karakter.[13]

Ženidba naslednika ruskog prestola uvek je bila praćena velikim poteškoćama. O braku sa nekom katoličkom princezom, ćerkom evropskog vladara, nije moglo biti ni reči. Odricanje od katoličke vere moglo je da izazove velike, u to vreme nerešive probleme u njihovim zemljama. Iz tih razloga, ženidba Romanova katoličkom princezom bila je praktično nemoguća. S toga, nije slučajno što su se uvek ženili protestantskim, u glavnom nemačkim princezama, kojima je prelazak u pravoslavlje bio neuporedivo lakši i bezbolniji.[13]

Maršruta putovanja prestolonaslednika sastavljena od strane Nikolaja I uključivala je skoro sve zemlje Zapadne Evrope, sa izuzetkom Francuske i zemalja Pirinejskog poluostrva. U početku se prestolonaslednik zajedno sa ocem obreo u Berlinu i Stokholmu, da bi zatim po očevom nalogu posetio Dansku, Hanover, Bavariju, Milano, Veneciju, Firencu, Vatikan, Napulj i druge zemlje. 13. marta 1839. godine Aleksandar je stigao u Darmštat, isključivo na insistiranje Kavelina. Tu se susreo sa nadvojvodom Ludvigom II i njegovom porodicom. Iako je boravak u Darmštatu bio veoma dosadan prestolonasledniku, za njega je on bio od životne važnosti pošto je tu upoznao nadvojvodinu mlađu ćerku, petnaestogodišnju Mariju, koja je ostavila poseban utisak na njega, što ga je navelo na misao da se oženi njome. O tome je Aleksandar pismom obavestio roditelje. Međutim, nije poslušao savete Žukovskog da se pravi bolestan, kako bi što duže odložio odlazak iz Darmštata.[14] Po odlasku iz Darmštata, carev novi popečitelj, grof Orlov, raportirao je caru da je princeza Marija ostavila na prestolonaslednika veoma jak utisak, ali da je ogorčen glasinama koje su se širile o njenim roditeljima.[15] Prema rečima istoričara Vsevoloda Nikolajeva, pravi otac princeze Marije bio je Švajcarac francuskog porekla, baron Avgust-Ludvig de Gransi, konjanik nadvojvode Ludviga. Savremenici su ga opisivali kao neobično lepog čoveka. Princezina majka bila je princeza Vilhelmina Badenska, sestre ruske carice Elizavete, žene Aleksandra I. Izgleda da njen brak sa nadvojvodom nije bio srećan. Za nadvojvodu se uzela 16 godina i, naravno, ne iz ljubavi. Imali su dva sina, a kasnije se rodila i Marija.[16] Iako Aleksandar i njegov otac nisu obraćali pažnju na tu činjenicu, s obzirom na činjenicu da je princeza nosila nadvojvodinu prezime, carica Aleksandra dugo nije davala pristanak na sinovljev brak, što je ogorčilo Aleksandra.[17]

Aleksandrovim odlaskom u Veliku Britaniju nastali su novi problemi. Britanska kraljica Viktorija imala je tada 20 godina i još uvek je bila neudata. Njen susret s prestolonaslednikom dogodio se 4. maja 1839. godine i Aleksandar joj se veoma dopao. Nakon prva dva susreta dvoje mladih ljudi strasno su se zaljubili jedno u drugo. U znak sećanja na te dane, Aleksandar je Viktoriji poklonio psa ovčara po imenu Kazbek, koji je ostao njen ljubimac čak i nakon njene udaje za svog rođaka, Alberta od Sakson-Koburga i Gote 10. februara 1840. godine. Aleksandar je napustio Britaniju 29. maja, što je Viktoriji vrlo teško palo.[18] Na samom početku, Aleksandar je shvatio da je brak između njega i Viktorije nemoguć, usled činjenice da je bila ona bila kraljica suparničke zemlje. Nikolaj I je požurivao sina sa izborom neveste- bilo mu je 20 godina i vremena za čekanje više nije bilo. Članovi Aleksandrove svite svim silama su ga ubeđivali da odmah izvrši očevu zapovest. Tada je Aleksandar odlučio da se oženi darmštatskom princezom Marijom, koja mu je od svih kandidatkinja bila najmanje privlačna.[19]

Za vreme trajanja pregovora između ruskog i darmštatskog dvora, Aleksandar se vratio Olgi Kalinovskoj, što je izazvalo veliko ogorčenje njegovih roditelja. Aleksandar se nije predavao i čak je razmišljao da se odrekne prestolonasleđa u korist svog brata Konstantina. Zabrinut "slabošću" svog sina, Nikolaj I je odlučio da Kalinovsku uda za udovca svoje pokojne sestre, bogatog poljskog veleposednika Irineja Ožinskog. Nakon toga, Aleksandar je prekinuo svoju vezu sa Kalinovskom. Kasnije je njen najstariji sin tvrdio da je Aleksandar njegov otac, za šta još uvek nema dokaza. Aleksandar se kolebao još neko vreme, ali je na kraju podlegao žestokom pritisku roditelja.[20] Princeza Marija je 5. decembra 1840. godine prešla u pravoslavnu veru, dobivši ime Marija Aleksandrovna, a svadba se odigrala 16. aprila 1841. godine, dan pre Aleksandrovog dvadeset i trećeg rođendana. Marija je tada imala 17 godina i sa velikim interesovanjem je učila ruski jezik i rusku istoriju.[21]

Državna i vojna delatnost prestolonaslednika[uredi | uredi izvor]

Nakon Aleksandrovog punoletstva, otac ga je iz godine u godinu sve više uvlačio u državne poslove. Na dan njegove svadbe Aleksandar je postao član Državnog saveta, a dve godine kasnije postao je član Saveta ministara, Finansijskog i Kavkaskog komiteta i drugih visokih vladinih institucija. Uviđajući sposobnost sina, Nikolaj I se nije bojao da mu da realnu vlast. 1842. godine, odlazeći na mesec dana u inspekciju južne i zapadne Rusije, prvi put je poverio Aleksandru da obavlja tekuće državne poslove umesto njega, što će u narednim godinama postati pravilo. Za tu delatnost car je nagradio sina ordenom Vladimira I stepena.[22]

U drugoj polovini 40-ih godina i početkom 50-ih, prestolonasledniku je dozvoljeno da se bavi praktičnom vladinom politikom. Postao je predsedavajući posebnim komitetima, koji su se bavili najvažnijim tekućim državnog života, na primer Komiteta za igradnju Nikolajevske železnice, Komiteta po pitanju zauzimanja ušća Amura od strane Muravjeva, Tajnih komiteta iz 1846. i 1848. godine u vezi sa seljačkim pitanjem. Poslednja dva komiteta radila su na postepenom ukidanju kmetstva. Međutim, do radikalnih koraka nije došlo.[22]

Zajedno sa civilnim, Aleksandar se istovremeno bavio i vojnim pitanjima, koja su mu oduzimala veliki deo vremena. 1843. godine Aleksandar je imenovan za carevog general-ađutanta, a 1844. godine je postavljen za komandanta sve gardijske pešadije. Na toj dužnosti, Aleksandar je posvetio mnogo vremena vojnim vežbama i poboljšanju vojničkog života. Na njegov zahtev, odobrena su sredstva za poboljšanje ishrane vojnika. Umesto prethodne kupovine robe od dobavljača po fiksnoj ceni, naređeno je da se roba kupuje na tržištu po slobodnoj ceni. Uvedena je stroga evidencija trošenja novca i prestolonaslednik je svakog meseca lično svakog meseca pregledao izveštaje.[23]

Revolucionarna 1848. godina je u Rusiji prošla mirno, ako izuzmemo strašnu epidemiju azijske holere koja je harala Sankt Peterburgom. Posebno je zahvatila vojsku, smeštenu u prestonici i njenoj okolini. Sve posebne mere u vezi sa borbom protiv epidemije i uspostavljanje karantina sprovodio je Aleksandar.Kada se u aprilu 1849. godine austrijski car Franc Jozef obratio Rusiji za pomoć protiv mađarskih revolucionara, Aleksandar je, nakon pokreta ruske vojske, celo leto proveo sa ocem u Varšavi, odakle je Nikolaj I organizovao prelazak preko Karpata. Boravak u Varšavi trajao je sve do mađarske kapitulacije pod Vilagošem, 13. avusta 1849. godine. Dan nakon toga Aleksandar je, po očevom nalogu, otišao u Beč da čestita Francu Jozefu pobedu nad revolucijom. Međutim, pravi razlog prestolonaslednikove posete bila je molba ruskog cara za pomilovanje mađarskih generala, koji su se predali ruskim vojnicima. Austrijski car je s poštovanjem primio Aleksandra i pomilovao generala Gergeju.[23]

Leta iste godine, Aleksandar je doživeo prvi težak udarac sudbine- od posledica ospi preminula mu je ćerka Aleksandra, koju je mnogo voleo. Nakon smrti velikog kneza Mihaila Pavloviča 1849. godine, Aleksandar je, po carevom nalogu, preuzeo dužnost glavnog načelnika svih vojnih učilišta. U proleće 1850. godine Aleksandar je pratio oca na putovanju po Rusiji radi smotre utvrđenja i vojske raspoređenih u Carstvu Poljskom i Zapadnom kraju. U leto iste godine bio je na čelu raspoređivanja u kasarne petrogradskih kadeta i garde u Krasnom selu, U jesen je posetio kadetske korpuse u Polocku, Brestu i Poltavi, organizujući smotre vojske u Lucku i Jelisavetgradu, a posetio je i Kavkaz i Zakavkazje, što je izazvalo veliko oduševljenje, posebno Gruzina.[24]

Važno je istaći da je na proputavanju Kavkaza Aleksandar pokazao veliku ličnu hrabrost, učestvujuću u jednom boju sa Čečenima, On se odigrao 26. oktobra 1850. godine, kada je Aleksandar išao iz Vozdviženske tvrđave u Ačhaj, u pratnji namesnika Kavkaza kneza Voroncova i u pratnji pešadijskog odreda, nekoliko stotina kozaka s artiljerijom, lokalnom milicijom i masom Čečenaca-civila. Kao i obično, Aleksandar je išao na čelu kolone s prethodnicom. Između reka Rošnja i Valerikom primetio je grupu neprijatelja pod Crnim planinama i odmah je jurnuo na nju, povlačeći sa sobom svoju svitu, nekoliko kozaka i domorodaca. Čečenci koji su pucali u njega, počeli su da beže, ali su bili napadnuti od strane kozaka i Čečenaca- civila. Nakon što je obavešten o tom događaju, Nikolaj I je nagradio Aleksandra ordenom Sv. Georgija IV stepena.[25]

Početkom 1852. godine Aleksandar je, po očevoj želji, preduzeo niz putovanja po Rusiji radi revizije administrativnih i vojnih institucija. U novembru iste godine, Aleksandar je imenovan za glavnokomandujućeg gardijskim i grenaderskim korpusima. U periodu 1853-1855. godine delio sa ocem brige i poslove u vezi za odbranom zemlje, kao i učvršćivanjem i usavršavanjem njene oružane sile.[26]

Početak vladavine[uredi | uredi izvor]

Nastavak Krimskog rata[uredi | uredi izvor]

Aleksandar II stupio je na presto 19. februara 1855. godine, dan nakon očeve smrti. Tog dana se u Sankt Peterburgu srušilo veliko zvono Ivana Velikog i ubilo dvoje ljudi, što je protumačeno kao loš znak. Novi car nastavio je očevu politiku, preuzevši vlast u sred rata, u vreme velikog rastrojstva i nesreće. Međutim, to nije pokolebalo njegovu želju da dovede Rusiju na "najviši stepen njene moći i slave", kako je naveo u Manifestu o stupanju na presto 18. februara. Za postizanje tog cilja, bilo je potrebno završiti rat koji je do krajnosti iscrpeo finansijska, kao i vojna sredstva države.[27]

Rusija je preživljavala teške trenutke. Sevastopolj se snažno suprotstavljao udruženim silama Engleza i Francuza. Njegov garnizon se branio junački, svakog dana trpeći velike gubitke. Pojačanja su dolazila polako i u malim količinama usled potrebe Rusije da drži veliku vojsku na svojoj zapadnoj granici, za slučaj rata s Austro-Ugarskom. Austrijanci su još u vreme Nikolaja I ugrožavali pozadinu Dunavske armije, zbog čega je morala da prestane s opsadom Silistrije i da se povuče, očistivši Vlašku i Moldaviju, čiju je teritoriju odmah zauzela austrijska vojska. No, čak ni tada vojsku nije bilo moguće prebaciti na Krim, usled sklapanja saveza između Austrije sa jedne i Britanije i Francuske sa druge strane i austrijske pretnje ratom, ukoliko Rusija ne požuri sa zaključenjem mira sa potonje dve sile uz uslove koje su oni postavili.[28]

Pruska je, takođe počela da staje na stranu država Krimske koalicije, a primeru Sardinije, koja je ušla u rat, spremale su se da sleduju Švedska i Španija. Na taj način, protiv Rusije, koja se oslanjala na sopstvene snage, našla se čitava Evropa. Na granici prema Austriji Rusija je morala da drži u pripravnosti pojačani korpus i čitavu armiju u Poljskoj. Naravno, trebalo je utvrditi i Zakavkazje gde se na proleće mogao očekivati novi prodor Turaka. Obalu Baltičkog mora, takođe je čuvao specijalni korpus, dok su obale Belog mora i Tihog okeana bile nezaštićene.[29]

Uprkos teškoj situaciji, Aleksandar nije klonuo duhom. Bilo mu je savršeno jasno da bi nastavak rata bio za Rusiju neizdrživ, ali je istovremeno želeo da zaključi mir u skladu sa interesima i čašću svoje zemlje. Ako takav mir nije bilo moguće zaključiti, bio je spreman da se s neprijateljima bori do poslednjeg. O svojim namerama je direktno obavestio diplomatske predstavnike stranih zemalja 20. februara 1855. godine, a zatim je, istoga dana, to ponovio na prijemu peterburškom plemstvu, govoreći im pritom o težini položaja u kome se zemlja nalazi.[29]

Želeći da učvrsti upravljanje armijom i flotom, Aleksandar je u februaru 1855. godine sproveo niz novih imenovanja. Umesto kneza Menšikova, za glavnokomandujućeg Krimske armije postavio je kneza M.D. Gorčakova, a za glavnokomandujućeg Južne armije generala Lidersa. Veliki knez Konstantin Nikolajevič imenovan je za načelnika flote i ministarstva mornarice. Takođe, izdao je nekoliko naređenja u vezi o sastavu dobrovoljačkih odreda, čija je mobilizacija prvog, drugog i trećeg poziva dala 358 126 ratnika. Osim toga, tri dodatne regrutacije postavile su pod oružje 372 055 regruta. Prizivom dobrovoljaca vojni potencijal Rusije napregnut je do krajnjih granica. Pored toga, narod je podnosio još dobrovoljnih žrtvi. Samo novčanih iznosa na vojne potrebe pristiglo je do 6,3 miliona rubalja, od čega je 3 miliona rubalja otišlo na dobrovoljce. Veliki deo priloga stiglo je iz velikoruskih gubernija.[30]

Dana 15. marta 1855. godine na Bečkoj konferenciji počeli su pregovori o miru, koji su se završili bez rezultata, usled neslaganja oko pitanja revizije traktata o moreuzima 4. juna 1855. godine.[31]

Poslednje borbe za Sevastopolj[uredi | uredi izvor]

Vojna dejstva u Sevastopolju su se nastavila. Saveznička vojska se povećala na 120 000 vojnika (80 000 Francuza, 15 000 Engleza i 25 000 Turaka). Neprijatelj je koristio tešku artiljeriju, čija je količina stalno rasla. 7. marta je prilikom opsade Kamčatskog utvrđenja poginuo šef odbrane Malahovog kurgana kontra-admiral Vladimir Ivanovič Istomin.[31]

Dana 8. marta Gorčakov je stigao u Sevastopolj. Branioci Sevastopolja pružali su žestok otpor, nanoseći protivniku iznenadne udarce hrabrim izletima i drskim noćnim pretragama. Pre svih i bez naređenja više komande sa izletanjima su počeli kozaci. Obično su u tome učestvovali odredi od 100 do 200 ljudi, a u posebnim slučajevima učestvovali i čitavi pukovi. Takva dejstva su nanosila protivniku veliku štetu, smetajući njegovim opsadnim radnjama, primoravajući ga da se stalno nalazi u stanju napetosti, koje ga je iznurivalo.[32] Odbijajući napade protivnika, žitelji Sevastopolja su neumorno vodili i podzemni, minski rat. Tokom čitave odbrane grada ruski inženjeri su iskopali 7000 metara podzemnih hodnika i izveli 94 eksplozije. Podzemnim ratom rukovodili su pukovnik Totleben, učenik legendarnog generala Šiljdera, kao i kapetan A.V. Meljnikov. Potonji skoro pola godina nije izašao na površinu zemlje.[33]

Dana 9. aprila saveznici su započeli desetodnevno, drugo po redu bombardovanje Sevastopolja. Za 10 dana, Rusi su imali 6130 vojnika izbačenih iz stroja. Junački otpor ruskih vojnika prinudio je saveznika da odlože juriš, usled procene da bi on u datom trenutku doneo velike gubitke. U vezi sa tim, došlo je do smene u savezničkom taboru kada je tadašnjeg komandujućeg Kanrobera zamenio general Pelisje, pristalica aktivnijih dejstava. 24. maja francuski korpus od 16 000 vojnika se iskrcao u Kerču sa zadatkom da iseče ruske komunikacije sa strane Azovskog mora. Saveznički vojni brodovi opustošili su azovsku obalu, no nakon odbijanja desanta pod Arbatom, Geničeskom i Taganrogom morali su da se povuku. U maju je protivnik preduzeo treće bombardovanje Sevastopolja i ruski vojnici su potisnuti iz prednjih šančeva.[34]

U leto 1855. godine nastupila je odlučujuća faza bitke za Sevastopolj. Saveznici su skoncetrisali na Krimu više od 170 000 vojnika, kojima se suprostavljalo oko 46 000 ruskih vojnika u Sevastopolju i još 64 000 ruskih vojnika u različitim delovima Krima. Prednost saveznika u u transportu i teškoj artiljeriji bila je veoma primetna. Po cenu velikih gubitaka Francuzi su krajem maja uspeli da povrate uzvišice pred Malahovim kurganom, koje je ruska vojska uspela da povrati za vreme februarskih izleta. Opijeni tim uspehom Pelisje, Raglan i Omer-paša su 18. juna, na četrdesetogodišnjicu bitke kod Vaterloa, preduzeli prvi opšti juriš Sevastopolja. Pre juriša, opsadne jedinice preduzele su 36-očasovno, četvrto po redu bombardovanje Sevastopolja. Oko 15 000 Engleza napalo je Treći bastion, koji se nalazio preko puta Malahovog kurgana. General Hruljev učinio je sve da zaustavi napadače. Do 7 sati ujutru, juriš je zaustavljen, uz velike žrtve. Rusi su izgubili 132 oficira i 4792 vojnika. Gubici saveznika iznosili su preko 7000, uključujući generale Mejrana, Bruna i Kembela. Neuspeh juriša zapadni posmatrači doživeli su kao ozbiljan poraz anglo-francuskih vojski. Međutim, neprijatelj je, uprkos porazu, sa još većom žestinom nastavio sa opsadom i bombardovanjem grada.[35]

Početkom jula, branioce Sevastopolja zatekla je velika tragedija. 10. jula smrtno je ranjen admiral Nahimov, heroj bitaka kod Navarina, Sinopa i opsade Sevastopolja. Od posledica ranjavanja preminuo je 12. jula 1855. godine. Vest o njegovoj smrti stanovništvo Sevastopolja primilo je veoma teško.[36]

Tokom jula 1855. godine pod Sevastopolj su prebačene 4 pešadijske divizije i družine kurskih dobrovoljaca. Stalno je rasla moć savezničke artiljerije, zbog koje je sevastopoljski garnizon svakog dana gubio do 2000 ljudi. Pokušavajući da olakša položaj grada, Gorčakov je 16. avgusta napao neprijateljske pozicije na Crnoj rečici. Od 67 000 vojnika pri 312 topova, Gorčakov je u boj izveo samo 31 000 vojnika i 132 topa. Saveznička vojska na ovom položaju brojala je 40 000 vojnika pri 120 topova. Loše pripremljena i neorganizovana ofanziva pod okriljem jutarnje magle doživela je krah. Nakon pobede u toj bici, Pelisje i general Simpson, zamenivši 16. jula preminulog Reglana, započeli su peto bombardovanje Sevastopolja. Britanci su od Balaklave do svojih položaja sproveli železničku liniju, što je omogućilo saveznicima da neprekidno prevoze municiju i pojačanje intenziteta bombardovanja. Gubici branilaca Sevastopolja dostigli su 2000-3000 ljudi dnevno. Videvši da dalja odbrana grada nema perspektivu, Gorčakov je naredio da se pripremi evakuacija grada. U zoru 5. septembra saveznici su započeli šesto bombardovanje Sevastopolja koje je trajalo tri dana i koje je, po intenzitetu, prevazišlo sva prethodna bombardovanja. Tada su pod Sevastopoljem skoncetrisali preko 800 teških topovnjača (do 150 topova na 1 kilometar fronta, što je odgovaralo normama Prvog svetskog rata).[37]

Dana 8. septembra protivnik je nekoliko puta prekidao bombardovanje, a zatim ga ponovo otpočinjao, što je držalo branioce grada pod stalnim pritiskom. Na kraju, u sred dana, bombardovanje je prestalo i 62 000 savezničkih vojnika je krenulo u odlučujući juriš na Sevastopolj. Njima se suprotstavilo oko 49 000 ruskih vojnika. Posebno žestoke borbe vodile su se za Malahov kurgan. Iako je ruska vojska 6 puta uspela da odbije napad neprijatelja, Mak Mahon je uspeo da zavlada Malahovim kurganom. Pobedivši na svim ostalim gradskim punktovima, ruski vojnici su očajnički pokušavali da povrate Malahov kurgan. Ruski gubici iznosili su 12 913 ljudi. Francuzi su izgubili 7561, Britanci 2440, a Sardinci 40 vojnika. Do kraja dana Gorčakov je očistio južni deo grada i u noć 9. septembra uspeo je da prebaci vojsku na severni deo Sevastopoljskog zaliva. Zgrade, utvrđenja i skladišta baruta na južnoj strani grada su spaljeni ili uništeni. Potopljeni su i poslednji brodovi Crnomorske flote.[38]

Na taj način, nakon 11 meseci, završila se opsada Sevastopolja. Bez obzira na izuzetno teške uslove, nedostatak ljudstva, municije, hrane, transportnih sredstava, slabu organizaciju medicinske pomoći, sevastopoljski garnizon uspeo je da izdrži protiv ogromne vojske 349 dana, izbacivši iz stroja 73 000 neprijateljskih vojnika, ne računajući bolesne i preminule od posledica bolesti. Ruska vojska izgubila je oko 102 000 ljudi.[39]

Napoleon III je maštao o krupnom prekrajanju ruskih granica i o izmenama evropskog poretka koje bi mu omogućile da pripoji levu obalu Rajne. Njegovi planovi uključivali su obnovu Poljske, Čerkezije, povratak Finske Švedskoj, ali i početak cepanja Austrije- izdvajanje iz nje nezavisne Mađarske, zamena Lombardije i Venecije za Dunavske kneževine i još toga. Ambicije imperatora nisu se poklapale sa njegovim mogućnostima. Režim, nastao kao rezultat prevrata, nije mogao sebi da dozvoli previše dug i težak rat. Raspoloženje francuskog društva isključivalo je mogućnost dalje aktivne saradnje Francuske i Britanije i vlada nije mogla da na to ne uzme u obzir. U jesen 1855. godine. Napoleon III je u razgovorima sa stranim diplomatama počeo da govori o odvratnosti koje u njemu izaziva neizbežna surovost rata. Ne odričući se svojih planova, počeo je da razmišlja o mogućnosti njihovog makar i delimičnog ostvarenja putem pregovora na mirovnom kongresu, koji bi obavezno morao da se sastane u Parizu i uništi sistem nastao u Beču 1815. godine. Međutim, rat se nastavljao. Dostignuća saveznika unekoliko su neutralisana dešavanjima na Zakavkazju i u Maloj Aziji.[40]

Rat na Kavkazu[uredi | uredi izvor]

U proleće 1855. godine general Muravjev je prešao u ofanzivu. U leto iste godine, ruska vojska je blokirala Kars, koji je imao izuzetno važan značaj za stanovnike Male Azije, imajući ulogu simbola čitavog regiona. U početku dejstva ruske vojske na tom delu ratišta nisu mnogo brinuli savezničku komandu. Pravilna opsada te tvrđave zahtevala je uspostavljanje linije duge 50 vrsta, za šta Muravjev nije imao dovoljno ljudstva. Linija odbrane se znatno produžila u odnosu na 1828. godinu. Protivnik je naučio lekciju iz Paškevičevih juriša i nije štedeo sredstva na utvrđivanje uzvišica van zidina stare tvrđave. Saveznici su planirali udar na Tiflis od strane turske vojske iz Abhazije i okruživanje ruske vojske u Maloj Aziji. Planirano je da se u rejonu Tiflisa izvrši objedinjavanje sa gorskim dobrovoljcima i potiskivanje Rusa iz Male Azije. Blokada Karsa tekla je uspešno, pokušaju karavana sa hranom da se probiju do tvrđave sasecani su, nekad čak i pod samim zidinama tvrđave, koja je imala zalihe hrane za 40 dana i čiji je garnizon brojao 13 221 vojnika.[41]

Po uspostavljanju blokade i pojave naznaka hladnoće, u tvrđavi su počeli epidemija i dezerterstvo. Već sredinom avgusta iz grada su u ruski logor svakodnevno bežali kako vojnici, tako i bašibozluci i civili. Pokušaj proboja u Erzurum od strane 2500 turskih vojnika, završio se potpunim neuspehom. Već u septembru od posledica gladi padalo je na stotine turskih konja, a broj izbeglica rastao je iz dana u dan. Glavnokomandujući tvrđavom, britanski pukovnik Vilijams, održavao je disciplinu unutar tvrđave strogim kaznenim merama i širenjem vesti o skoroj pomoći. Između ostalog, zabranio je turskim vojnicima da seku glave zarobljenicima, što ih je veoma iznenadilo. Međutim, ta zabrana je zamenjena dokrajčivanjem ranjenih i usled svoje surovosti Turci nisu izazivali simpatije britanskih komandanata. Postepeno, nada je počela da napušta branioce Karsa. Gladovanju se ubrzo pridružila i hladnoća. Već u septembru počelo je zahlađenje, što je uticalo i na logor napadača. U ruskoj vojsci su se pojavili prvi znaci kolere. Kako bi onemogućio popravljanje situacije u korist branilaca Karsa, Muravjev je naredio da predstraže zadržavaju izbegle i nakon ispitivanja da ih vrate nazad. Izuzetak se pravio jedino kada su u pitanju hrišćani, koje su slali u ruski logor.[40]

Prema turskim planovima, pomoć opsađenima je trebalo da stigne iz Adžarije. 14. septembra je u Batum stigao Omer-paša Latas sa 8000 ljudi. Brojnost odreda uskoro se povećala do 25 000. Velike nade turska komanda je polagala na Abhaziju. Njen knez M.G. Šervahidze videvši koliko su Turci ojačali, ipak nije izgubio veru u ruske snage. S obzirom na to da je bio veoma oprezan čovek, činio je sve što je mogao kako bi sedeo na dve stolice. Međutim, Turci nisu uspeli da ostvare ono što su zamislili. Čerkeska plemena odbijala su da se potčine Turcima, a kamo li Britancima i Francuzima. Više uspeha imali su britanski oficiri, koji su veoma aktivno radili u pozadini opsađenog Karsa, pod Erzurumom. Njima je čak bilo dozvoljeno da obećaju lokalnim hrišćanima da će u budućnosti biti ravnopravni u pravima sa Turcima. Drugog načina za efikasno organizovanje radova na izgradnji utvrđenja nije bilo.[42]

Vest o iskrcavanju Omer-paše stigla je u Kars gotovo istovremeno s vešću o padu Sevastopolja. Garnizon tvrđave je likovao i njegovo moralno stanje se prilično poboljšalo. Te novosti uticale su na odluku Muravjeva da se odrekne prvobitnog plana da prisili tvrđavu na predaju putem opsade. Plašeći se opasnosti iz pozadine i želeći da popravi utisak koje su izazvale vesti o savezničkim uspesima na Krimu, Muravjev je rešio da ubrza tok događaja, pri čemu je morao da uzme u obzir i kolebanja Teherana. U ruski logor pod Karsom stigle su vesti o iskrcavanju Engleza u Persijskom zalivu. Osim toga, na njegovu odluku uticala je i činjenica da su svi generali, komandanti pukova i baterija, kao i vojska, želeli da se krene u juriš tvrđave. Odluka o tome doneta je 27. septembra.[43]

Dana 29. septembra 1855. godine počeo je juriš. U početku napad se uspešno razvijao, ruska artiljerija je odlično delovala i osvojena je prva linija utvrđenja protivnika. Uspeh juriša zavisio je od efekta iznenađenja. Međutim, Vilijams je držao garnizon u stanju stalne bojne gotovosti, veći deo njegove pešadije nalazio se na položajima, što je nesumnjivo pomoglo Turcima da održe odbranu. Posebno efikasno delovali su turski artiljeristi i njihovo vatreno oružje. Ruska vojska je išla napred, ne vodeći računa o gubicima, što se odrazilo na rezultat napada. Turski garnizon je odbio ruski juriš, uz velike gubitke. Ubijeno je 74, a ranjeno i kontuzovano 174 oficira i 4 generala. Broj običnih vojnika koji su izgubili život iznosio je 2278, a ranjenih i kontuzovanih bilo je 4784, dok je njih 164 nestalo bez traga. Iz stroja je izbačena gotovo polovina armije. Ukupni gubici protivnika nisu prelazili 2000 ljudi. Međutim, ruska vojska je pred juriš u svom logoru uspostavila pokretnu bolnicu, što je bitno olakšalo katastrofalnu situaciju posle napada. Kroz nekoliko dana ranjene su počeli da evakuišu u Aleksandropolj. Zahvaljujući veoma pažljivom i brižnom odnosu prema ranjenicima, ruska vojska je uspela da izbegne velike sanitarne gubitke.[44]

Ključni doprinos odbrani Karsa dao je pukovnik Vilijams, koji je, u znak zahvalnosti, unapređen od strane sultana u čin divizijskog generala, što je izazvalo likovanje u Carigradu, Parizu i Londonu. Na rusku armiju, neuspešan juriš proizveo je najteži mogući utisak. Vilijams je bio uveren da će Muravjev neizostavno morati da se povuče i da će se njegovo povlačenje završiti porazom prilikom susreta sa vojskom Omer-paše. Međutim, Turci su, iako oduševljeni privremenim uspehom, brzo pali u očajanje kada su videli upornost sa kojom je nastavljena blokada. Na rezerve hrane više nisu mogli da računaju. Muravjev je shvatio svoju grešku i bio je čvrsto rešen da je ispravi i dovede opsadu tvrđave do kraja. On je odmah popravio snabdevanje vojske i povlačenje ranjenika, što je dobro uticalo na moral vojnika. U pustinjskoj oblasti, lišenoj ma kakvih šumskih površina, nikao je grad sa toplim drvenim kasarnama i konjušnicama, a vojnici su dobili zimsku uniformu i vunene kapute. Ovo se pokazalo kao vrlo pravovremena odluka jer je provođenje zime u šatorima već bilo nemoguće. Kao rezultat Muravjevljevih mera, značajno je smanjen broj obolelih, a kolera je sasvim nestala.[45]

Blokada Karsa je ponovo uspostavljena. U gradu je nedostajalo svega, između ostalog i drva za ogrev. Čitav kvart drvenih kuća je rasformiran, no ni te zalihe nisu dugo trajale. Usled smanjenja vojničkih sledovanja u hrani drastično se povećala smrtnost od gladi i hladnoće. Vilijams je otpustio teško ranjene ruske zarobljenike, što je ostavilo veoma jak utisak na Turke. Međutim, to nije spaslo garnizon, koji je svake noći imao po nekoliko desetina dezertera. Odbegle vojnike Rusi su slali u logor za vojne zarobljenike, dobrovoljce su puštali kućama, a civile su hranili i vraćali nazad radi dokazivanja toga da se oni neće svetiti nezaštićenim ljudima, kako su tvrdili oficiri iz Vilijamsovog štaba, što je dodatno povećalo broj izbeglih.[46]

Početkom oktobra, Turci su pokušali da deblokiraju Kars iz Trapezunta, gde se iskrcao njihov korpus od 12 000 vojnika. Međutim, ruska vojska je zaustavila njihovo kretanje prema tvrđavi. Dobivši vesti o neuspelom jurišu, Omer-paša je otpočeo napad na Kutais. Turski glavnokomandujući nije žurio. Njegova vojska od 20 000 ljudi i 37 tioiva sukobila se sa Gurijskim odredom kneza Bagrationa-Muhranskog, koji je, zajedno sa dobrovoljcima, brojao 9000 ljudi i 28 topova, pri čemu snage njegove snage nisu bile skoncentrisane na jednom pravcu. U tim uslovima, Bagration-Muhranski je želeo da izbegne odlučujuću bitku, ne dajući inicijativu protivniku. Po njegovom naređenju, sistematski su se uništavali putevi i mostovi, utvrđivala su se sela i u šumama uspostavljale blokade. Turci su ponovo počeli da zovu imama Šamila na delovanje. Sultan mu je obećao da će mu posle zauzimanja Tiflisa predati vladavinu nad Zakavkazjem. Omer-paša je došao u Suhum, gde je pokušao da pridobije Abhasce i njihove starešine. Po njegovom naređenju, Turci su za sve proizvode plaćali novcem. Omer-paša je brzo prešao na dela, započevši napad na Tiflis (tada prestonicu kavkaskog namesnika). 25. oktobra 1855. godine došlo je do bitke na reci Inguri, gde je tursku vojsku od skoro 20 000 vojnika, naoružanih najboljim vatrenim oružjem, zadržao ruski odred od 2000 vojnika. Bitka je bila veoma žestoka. Knez Bagration-Muhranski je u poslednjem trenutku lično poveo kozake u kontranapad, što je primoralo Turke da zaustave napad- pomislili su da je Rusima stiglo pojačanje.[47]

Knez Bagration-Muhranski nije imao poverenja u dobrovoljce, čiji se veliki deo razbežao nakon bitke. Smatrao je da je bolje da se povuče. 7. novembra Turci su zauzeli Zugdidi, prestonicu Mingrelije. Međutim, nisu naišli na očekivano radostan doček. Udovica kneginja Jekaterina Dadiani, bila je žena jake volje. Iz tih razloga, napad na Tiflis se pokazao mnogo težim jer nije došlo do lakog udara po ogoljenom krilu Kavkaske armije. Svoju ulogu odigrali su i veliki gubici pod rekom Inguri. 25. novembra, tačno mesec dana nakon bitke, turska ofanziva je zaustavljena. Turski uspeh na reci Inguri ostavio je veoma jak utisak u Mingreliji. Ljudi su masovno bežali pred njihovom vojskom. Omer-paša je pokušao da uspostavi red u Zugdidiju. Zabranio je pljačkanje, a crkva u gradu je stavljena pod zaštitu. Uprkos tome, nekoliko stotina dobrovoljaca-bašibozluka iz Abhazije je počelo da vrši masakr nad seljacima i otima decu, koju su slali radi prodaje u Suhum. U Imeretiju je, takođe, došlo do panike.[48]

Radi pojačanja Gurijskog odreda, Muravjev je poslao Bagration-Muhranskomu sve slobodne snage i objavio mobilizaciju dobrovoljaca. Kolebanje stanovništva Mingrelije je prebrođeno kada su na čelu dobrovoljaca videli svoju kneginju i njenu decu. U šumovitim planinama, mingrelijski dobrovoljci su pružili turcima veoma žestok otpor. Predloge saveznika o nezavisnoj Mingreliji kneginja je ignorisala, pri čemu nije bila oduševljena dejstvima Bagrationa-Muhranskog u vezi sa uništavanjem puteva radi onemogućavanja kretanja Turaka. Gurijci i Imeretinci su bili veoma čvrsti kada je u pitanju odanost Rusiji. Stanovništvo Gruzije se latilo oružja i, takođe, pomagalo Rusima. Što se tiče Čerkeza, oni su poslali Omer-paši svega 11 vojnika i to je bilo sve. Turci su bili prinuđeni da se zaustave. Loši putevi, kiša, blato, epidemije groznice i tifusa isključivale su mogućnost brzog kretanja Turaka. Iz istih razloga, u njihovo brzo kretanje nije verovao ni Muravjev. Sam put koji je izabrao Omer-paša uverio je generala da Turci pokušavaju da ga odvuku od opsade običnom demonstracijom. Lokalni uslovi su, takođe, isključivali mogućnost stvaranja realne pretnje Tiflisu. Usled svega toga, Muravjev je produžio opsadu.[49]

Omer-paša se zaustavio na 25 vrsta od Kutaisa, gde se skupilo oko 28 000 ruskih vojnika kneza Bagrationa-Muhranskog, što je bilo sasvim dovoljno za zaustavljanje Turaka. Međutim, Omer-paša nije žurio. Lazi, vojnici iz Sirije i Anadolije pokušavali su da se izvuku iz tvrđave i odu kući. 15. novembra tvrđava je kapitulirala. Pre predaje Turci su počeli da uništavaju svoje zalihe municije pucajući u prazno. Padom Karsa nestali su ostaci Anadolske armije, koja je u junu brojala do 30 000 vojnika. Predalo se 8677 vojnika, 6500 redifa i dobrovoljaca pušteno je kućama, 8500 je poginulo za vreme opsade, 2000 je prebeglo Rusima, 2000 se nalazilo u bolnicama i samo 3000 je uspelo da dopre do Erzuruma. Oficirima je, na ogromnu radost Vilijamsa, vraćeno njihovo lično naoružanje. Prema zarobljenicima ruska vojska se ophodila veoma pažljivo. Za načelnika Karske oblasti postavljen je pukovnik Loris-Melikov, čiji je glavni zadatak bio da pomogne gladnima i organizuje snabdevanje grada hranom, što u tom trenutku nije bilo nimalo lako. Na pijacama je carila skupoća, a snežna zima je onemogućavala sređivanje snabdevanja. Takođe, bilo je mnogo žalbi Turaka i Jermena na račun Kurda i Karapaha. Bilo je neophodno ponovo uspostaviti red. [50]

Zauzimanje Karsa i uništenje Anadolske armije nisu bili jedini uspesi Muravjeva. 25. novembra turski glavnokomandujući je iznenada promenio plan delovanja. Artiljerija, sa izuzetkom brdske, pontonski park i sva teška oprema u najvećoj žurbi poslati su nazad, za Tehur, gde su, sa isključenjem pozadine, krenule i glavne turske snage. Neuspešni napad, žurno povlačenje kroz jedva prohodno blato, doveli su do krajnjeg rastrojstva sva prevozna sredstva turske vojske. Ljudi su usled nedostatka hrane, tople odeće i obuće bili potpuno iscrpljeni. Razlog takvog ponašanja Omer-paše bila je vest o predaji Karsa. Po rečima Muravjeva, sada Kars više nije zavisio od Omer-paše, već Omer-paša od Karsa. U tvrđavi je ostavljen neveliki ruski garnizon, dok je osnovni deo vojske odveden u zimski logor. Uskoro, Turci su se povukli do obale Crnog mora. Za njima se dala u poteru malobrojna ruska konjica. Pad Karsa predstavljao je ozbiljan saveznički poraz, koji je kraljica Viktorija okarakterisala kao "pravu sramotu".[51]

Završetak rata i njegove posledice[uredi | uredi izvor]

Saveznički neuspesi na vojnom planu nadoknađeni su političkim uspesima. 21. novembra 1855. godine došlo je do potpisivanja odbrambenog saveza između Švedske, Britanije i Austrije. U tajnom dodatku sporazumu Stokholm se obavezao da započne pripremu za otpočinjanje vojnih dejstava u Finskoj, radi čega je trebalo da se 1856. godine u Švedskoj skoncentriše 165 000 švedskih, norveških, britanskih, francuskih i čak danskih vojnika. Teško je reći koliko je ovaj plan bio ostvarljiv, ali je sigurno da je severozapadni front postajao sve veća opasnost po Rusiju. Do provere njegove ostvarljivosti nije došlo, najviše zbog čvrste rešenosti Francuske da sklopi mir, te nije bila zainteresovana za širenje ratnih dejstava na druge delove Rusije. Dok je britanska diplomatija u Švedskoj pripremala tlo za kampanju 1856. godine, francuska diplomatija je u Beču činila napore kako do nje ne bi došlo. Austrijski poslanik u Britaniji je izvestio svoju vladu da Napoleon III želi mir i da, iz tih razloga, smatra ulazak Austrije u rat najbržim načinom za njegovo postizanje.[52]

Britanska vlada je, dobivši informaciju o promeni pozicije Švedske i Austrije, 6. decembra 1855. godine poslalo u Pariz i Beč projekat budućeg mirovnog sporazuma, koji se sastojao iz 5 uslova:

  1. Ukidanje ruskog pokroviteljstva nad Vlaškom i Moldavijom i njegova zamena kolektivnim pokroviteljstvom velikih sila, uz očuvanje prava i privilegija prethodno navedenih dveju zemalja i sizerenstva sultana. Stvaranje novog odbrambenog sistema dveju kneževina i stvaranje nove granice u Besarabiji.
  2. Sloboda plovidbe na Dunavu, podrazumevajući pravo velikih država da na ušću Dunava imaju jedan ili dva laka vojna broda radi očuvanja takvog režima plovidbe.
  3. Neutralizacija Crnog mora- uništenje svih utvrđenja i mornaričkog arsenala na njegovoj obali. Ograničenje količine vojnih brodova priobalnih država, uz isključivo korišćenje lakih vojnih brodova čiji će broj biti dogovoren kasnije. More se proglašava otvorenim za trgovačko moreplovstvo. Vojnim brodovima pristup Crnom moru nije dozvoljen i ovaj princip se obezbeđuje zatvaranjem Bosfora i Dardanela za brodove sa vojnom zastavom.
  4. Prava i olakšice hrišćanskog stanovništva Osmanskog carstva moraju se obezbediti bez narušavanja nezavisnosti i dostojanstva turske vlade, uz učešće svih velikih država, uključujuči i Rusiju.
  5. Zaraćene strane daju sebi za pravo najavljivanje na opštu korist Evrope posebne uslove mira (pored 4 prethodno navedena).[53]

Britanski mirovni predlog naišao je na jednodušnu podršku Francuske i Austrije. 30 decembra 1855. godine je Austrija, uz saglasnost savezničke koalicije predložila ruskoj vladi projekat mirovnog sporazuma i kao odgovor na primedbe u vezi sa nekim njegovim delovima zahtevala je prihvatanje tog dokumenta pod pretnjom objave rata. Za prihvatanje ultimatuma dat je rok od 6 dana. Rusija se našla u veoma teškoj situaciji. Pet dana do uručenja ultimatuma, Fridrih-Vilhelm IV je Aleksandru II poslao tajno pismo u kome ga je molio da prihvati zahteve saveznika i spase Prusku. Svoju državu uporedio je sa ćurkom koja se nalazi u savezničkim čeljustima i koju oni hoće da rastrgnu. Francuska je želela levu obalu Rajne, Austrija je htela da vrati Šleziju, a Britanija je maštala o uništenju pruske privrede. Perspektiva ratnik dejstava na Baltiku i mogućnost ustanka u Poljskoj veoma su plašili Berlin. Pred licem pretnje širenja koalicije Rusija nije mogla da računa na pomoć svog jedinog suseda u Evropi, usled njegovog stava blagonaklone neutralnosti. Nakon dugih kolebanja i razmatranja, tokom kojih se većina njihovih učesnika založila za ustupke, 16. januara 1856. godine, Aleksandar II je prihvatio austrijski predlog.[54]

Nakon carevog prihvatanja austrijskog predloga, došlo je do prestanka vojnih dejstava, na nemalu radost sevastopoljskog garnizona i njegovih protivnika. Snabdevanje ruske vojske na Krimskom poluostrvu po okončanju vojnih dejstava, zapalo je u krizu. Takođe, u bolnicama je došlo do epidemije tifusa. Februara 1856. došlo je do potpunog iscrpljivanja prevoznih sredstava Krimske armije, što je, po rečima kneza Dolgorukova, dovelo rusku vojsku baš u onakav položaj kakav su saveznici želeli. Ona je bila odsečena od ostatka Rusije, u kojoj je još uvek bilo zdravih ljudi i stoke, koji su mogli da se late prevozničkog posla.[55]

Iako je Rusija izgubila Krimski rat, on se ipak nije završio njenim uništenjem, iako je reč o sukobu koji se odvijao u veoma složenim uslovima. Krimski rat je pokazao da Rusija, ma koliko bila jaka, ne može da stvori flotu koja bi po snazi prevazilazila flote dve najveće pomorske države i vojsku koja je mogla da obezbedi pobedu u sukobu sa koalicijom koju su činili Osmansko carstvo, Britanija i Francuska, a u perspektivi i Austrije, iz kojih su dve vojske (austrijska i francuska) pripadale kategoriji najjačih evropskih vojski. Upravo je perspektiva ulaska Austrije, a zatim i Švedske u rat, odnosno pretnja širenja koalicije praktično na sve evropske zemlje koje su se graničile sa Rusijom, primorala Peterburg da prihvati saveznički ultimatum.[55]

Uprkos tome što su planovi lorda Palmerstona i Napoleona III imali sve šanse za uspeh, oni se nisu obistinili. Mobilizacioni potencijal Rusije, stvoren za vreme Nikolaja I omogućio je, bez obzira na gubitke i značajne nedostatke, stvaranje, naoružavanje, snabdevanje i izdržavanje, za uslove HIH veka, kolosalne armije, koja je, u januaru 1856. godine, zajedno sa dobrovoljcima, brojala 2,3 miliona ljudi, što predstavlja uvećanje od dva i po puta u odnosu na mirnodopski period. 260 000 vojnika nalazilo se na Baltiku, 293 000 u Poljskom carstvu i Ukrajini, 121 000 u Besarabiji i na obali Crnog mora, 183 000 činilo je sastav Kavkaske armije. Teško da je u Evropi toga vremena postojala država koja bi bila u stanju da skoro dve godine izdržava takav sukob, uzimajući u obzir i potrebu uzdržavanja ostalih svojih suseda (Švedska, Persija) od ulaska u rat na strani protivnika, koncentracijom vojnika na prijateljskim i ne baš tako prijateljskim granicama. Takvo naprezanje veoma je skupo koštalo Rusiju. Ukupni ljudski gubici (ubijeni, umrli od bolesti ili rana, ranjeni) iznosili su oko 500 000, isto koliko su iznosili i gubici saveznika (ne računajući 35 000 ljudi umrlih od bolesti u demobilisanoj austrijskoj vojsci koja i nije učestvovala u ratnim dejstvima). Nepovratni gubici Rusije iznosili su 153 000 ljudi, a saveznika 156 000.[56]

Važno je istaći i da je ovo bio jedini rat koji je Rusija bila u stanju da vodi bez i jednog saveznika, kao i bez krupnih spoljnih zaduživanja. 1854. godine u Rusiji je u opticaju bilo 311 000 000 rubalja, pri čemu je vlada imala fond metalnog novca veličine 123 000 000 rubalja, što joj je omogućilo da podržava kurs papirne rublje al pari u odnosu na srebrnu rublju. Po završetku rata, rezerve metala iznosile su 119 miliona rubalja, a količina papirnog novca popela se do 780 000 000 rubalja. Država je dva puta bila prinuđena, 1853. i 1855. godine, da pribegne zaduživanju spolja, u nemačkim bankama, oba puta po 50 000 000 rubalja uz godišnju kamatu od 5%. Ipak, osnovni izvor finansiranja rata bili su unutrašnji zajmovi. Vlada je bila prinuđena da povećava količinu novca u opticaju. Ukupno zaduženje zemlje (uključujući i predratne spoljne i druge zajmove) iznosilo je astronomskih 1,5 milijardi rubalja u srebru. Takva mobilizacija unutrašnjih sredstava je veoma skupo koštala Rusiju izazvavši finansijsku krizu koja je trajala prvih godina vladavine Aleksandra II.[57]

Pobednik Krimskog rata bio je, kratkoročno gledano, Napoleon III, dobivši revanš za 1812. godinu i učvrstivši položaj svoje dinastije. Francuska je postala jedan od glavnih kreditora Osmanskog carstva i garant razoružanja Rusije u oblasti Crnog mora. Između ostalog, kroz 14 godina ovaj poredak stvari srušen je zajedno sa svojim tvorcem, a Osmansko carstvo je odbilo da plaća svoje dugove prema Francuskoj. Završetak rata nije doveo do izolacije Rusije, na šta je računao London, niti je zaustavila širenje njenih poseda u Aziji, blizu granice sa Indijom, već obrnuto. Takođe, britanski izvoz u Rusiju je stalno padao, smanjivši se za period 1848-1852. više od 43%. S druge strane, Britanija je uvozom iz Rusije namirivala šestinu svojih potreba za pšenicom i trećinu svojih potreba za ovsem. Takav obim uvoza Britanija nije imala čime da zameni. U vezi sa tim, na početku rata Britanija je odlučila da uspostavi blokadu, ne dozvoljavajući plovidbu pod ruskom zastavom, ograničila je i izvoz industrijske robe koja bi mogla da se koristi u vojne svrhe, ali je odbila da izvrši zaplenu neprijateljske robe sa neutralnih brodova. U Britaniji su se veoma plašili negativne reakcije nemačkih država i posebno SAD. Tokom rata, Pruska se aktivno bavila reeksportom ruskih poljoprivrednih proizvoda u Britaniju. Kroz njenu teritoriju u Rusiju su se prevozili proizvodi, čija je prodaja za vreme rata proglašena za šverc- barut, belgijske puške, parne mašine i njihove rezervne delove. Za takvo ponašanje Pruske, Velika Britanija je, naravno, znala i čak je 1854. godine razmatrala uvođenje blokade njene obale ili demonstraciju sile na njenoj obali, ali se od toga odustalo. Britanska blokada ruske trgovine nanela je veliku štetu britanskoj trgovini, pretvorivši prusku trgovačku flotu u glavnog prevoznika na Baltiku, učinivši Memel ruskom lukom. Krajem 1855. godine štetnost blokade počeli su da uviđaju i u Londonu, koji je bio prinuđen da prizna krah svoje politike. Britanija je pokušala da zauzme više preteći ton u odnosu prema Pruskoj, ali se ona nije obazirala na njega, sve do poslednjeg trenutka kada je perspektiva krupnih vojnih dejstava na Baltiku postala sasvim realna. U Berlinu nisu planirali da se odreknu koristi od posredničke trgovine, mada su svi njeni ekonomski dobici neuporedivi sa dobicima koje je ostvarila u periodu 1864-1870. zahvaljujući svojoj "blagonaklonoj neutralnosti" za vreme Krimskog rata.[58]

Pariski mirovni kongres[uredi | uredi izvor]

Dana 20. januara 1856. godine, na Bečkoj konferenciji, došlo je do potpisivanja protokola o sastanku opunomoćenih predstavnika zaraćenih strana radi zaključivanja mira u Parizu. Jedina država na čiju podršku je Rusija mogla da računa bila je Francuska. Napoleon III je želeo mir, ali ne po cenu pogoršanja odnosa sa Austrijom i Britanijom. Pruska je bila isključena iz igre, a Austrija i Britanija zauzele su otvoreno neprijateljski stav. Još tokom rata sultan je doneo niz zakona koji su imali za cilj dopunu hatišerifa od Gilhane. 1855. godine ukinut je harač i nemuslimanima je dozvoljena služba u osmanskoj vojsci, što je bilo od posebnog značaja jer je nošenje oružja do tada bila isključiva privilegija muslimana. Međutim, reakcija na donošenje tih zakona bila je apsolutno negativna. 18. februara 1856. godine sultan je objavio Hatih-humajun, kojim je proglašena ravnopravnost hrišćana i muslimana. Kako je šejh-ul-islam odbio da da blagoslov za taj čin, a muslimansko stanovništvo imperije bilo sve nezadovoljnije, doneta je odluka da se uvede otkup od vojne službe (bedel-i-askerije), koji je praktično zamenio harač jer su se njime, pre svega, koristili najviše nemuslimani.[59]

Ruski predstavnici na konferenciji mira bili su grof Orlov i baron Brunov. 30. januara Neselrode je Orlovu dao instrukcije da ukloni iz redakcije preliminarnih uslova sve ono što je za Rusiju ponižavajuće. Rezerva za moguće ustupke Rusije bili su Kars i pristanak na demilitarizaciju Alandskih ostrva. Na samom dolasku u Pariz, Brunov je dobio audijenciju kod Napoleona III, koji je izrazio žaljenje povodom smrti Nikolaja I. Neselrode je upućivao Orlova na posebnu opreznost prilikom zbližavanja sa Napoleonom III, kao i na neprihvatanje ma kakvih obaveza u odnosu na njenu buduću spoljnu politiku koje bi je vezale za Francusku. U razgovoru sa Orlovim, Napoleon III je potegao italijansko i poljsko pitanje. O italijanskom pitanju, Orlov se nije izjasnio, pritom izjavivši oštar protest protiv francuskog mešanja u rusku politiku prema Poljskoj. Tog dana, još uvek ne znajući za razgovor Orlova i Napoleona III, Neselrode je sastavio memoar u kome je upozoravao na nemogućnost saveza sa Francuskom. Cena saradnje sa Napoleonom III mogao bi da bude jedino ruski pristanak na ostvarenje francuskih planova u vezi sa levom obalom Rajne, što je faktički podrazumevalo zajedničko delovanje sa Francuskom protiv Pruske. U zaključku, Neselrode je istakao da je u interesu Rusije jedino monarhijska i antipoljska politika i da tim dvema načelima mora da bude potčinjeno rusko zbližavanje sa Francuskom, koje je predstavljalo sredstvo za uništenje Krimske koalicije, kojoj nije smelo da se dozvoli da preživi rat.[60]

Pariski mirovni kongres započeo je sa radom 13. februara 1856. godine. Na njemu su učestvovale Austrija, Britanija, Osmansko carstvo, Pruska, Sardinija, Rusija i Francuska. Ruski predstavnici Orlov i Brunov uspeli su da smekšaju uslove mira, koristeći neslaganja između saveznika. Iako je bilo očigledno da je Krimska koalicija odnela pobedu u ratu, ipak nije uspela da ostvari planirano uništenje Ruske imperije. Kongres je imao težak početak, a i razgovori su bili teški. Kada su se Britanci susreli sa zahtevom Rusije da sačuva Kars ukoliko dođe do ispravke granice u Besarabiji, obuzela ih je jarost. Na kraju su, ipak, svi morali da učine ustupke. Pariški mirovni sporazum potpisan je 18. marta 1856. godine, na godišnjicu predaje Pariza saveznicima 1814. godine.[61] Ugovor je sadržao 35 članova, a njegove najvažnije posledice svodile su se na sledeće:

  1. Rusija je morala da vrati Kars Osmanskom carstvu, u zamenu za povratak Sevastopolja i drugih gradova koje su saveznici zauzeli na Krimu.
  2. Potpisnice dogovora obavezale su se na očuvanje nezavisnosti i teritorijalne celovitosti Osmanskog carstva. U slučaju nesporazuma među potpisnicima dogovora trebalo je da dođe do posredovanja ostalih njegovih potpisnica, kako bi se izbegao sukob.
  3. Crno more proglašeno je neutralnim, uz zabranu Rusiji i Osmanskom carstvu da na njegovoj obali drže arsenal i vojne brodove, sa izuzetkom neophodnih brodova za morsku stražu.
  4. Plovidba Dunavom prelazila je pod kontrolu međunarodne komisije.
  5. Rusija se obavezala na demilitarizaciju Alandskih ostrva i dala je Moldaviji deo Južne Besarabije, izgubivši monopolski položaj u Dunavskim kneževinama, čiju je autonomiju, kao i autonomiju Srbije, garantovalo šest sila potpisnica ugovora.
  6. U ugovoru se pominjao i Hatih-humajun iz 1856. godine, čime je na sultana padala veća obaveza njegovog ispunjenja.[62]

Aleksandar II je 19. marta obavestio zemlju o mirovnom sporazumu putem Manifesta o prestanku rata u kome je posebno podvukao da su ratni ciljevi proklamovani od strane njegovog oca ispunjeni, misleći pre svega na donošenje Hatih-humajuna. Ruski gubici u Južnoj Besarabiji ograničili su se na 21 naselje, čiji se veliki deo žitelja preselio u Rusiju. Mogućnosti delovanja koje je ruska politika imala na Istoku i delimično na Balkanu izazivale su podozrenje Evrope i, radi očuvanja novog poretka, 3. aprila 1856. godine došlo je do potpisivanja sporazuma između Francuske, Britanije i Austrije, koji je trebalo da garantuje poštovanje Pariškog mira ("Krimskog sistema") od strane Rusije.[63]

Nakon rata u Rusiji je vladalo veliko razočarenje spoljnom politikom Nikolaja I. Kao izlaz iz ćorsokaka društvo je jednodušno videlo reforme unutrašnje politike i promenu spoljnopolitičkog kursa. Potonjim je počeo da se bavi već Neselrode, koji je budućnost ruske spoljne politike video u ravnoteži prijateljskih odnosa prema Francuskoj, no bez ulaska u poduhvate kojima je naginjao Napoleon III, i Pruskom, koja je bila jedina velika država koja nije bila neprijateljski nastrojena prema Rusiji. Svi dokumenti potpisani od strane Neselroda prožeti su nepoverenjem prema Napoleonu III, dok je anglo-franko-austrijski dogovor iz aprila 1856. godine veoma začudilo grofa Orlova, koji se nadao produžetku rusko-francuskog dijaloga u budućnosti.[64]

Pariz i Peterburg-zbližavanje bez poverenja[uredi | uredi izvor]

Nakon zaključenja Pariskog mira, 15. aprila 1856. godine, Neselrode je podneo ostavku na mesto ministra spoljnih poslova, zadržavajući istovremeno položaj kancelara. Novi ministar spoljnih poslova postao je knez Aleksandar Gorčakov, koji je, nakon Neselrodeove smrti u aprilu 1862. godine, dobio titulu vice-kancelara. Program novog ministra predstavljen je kroz cirkular koji je poslat ruskim poslanicima pri stranim dvorovima 21. avgusta 1856. godine. Njegova suština oličena je u rečima "Rusija se usredsređuje", što je podrazumevalo naglasak na razvoju unutrašnjih sila Rusije, uz delatnost na spoljnom planu isključivo kada i ako je zahtevaju njeni interesi. Kao najvažniji cilj svog programa Gorčakov je označio ukidanje tačaka Pariskog sporazuma u vezi sa suverenim pravima Rusije u Crnom moru i to putem zbližavanja sa Francuskom, kao glavnim stožerom Krimskog sistema.[65]

Rusko-francuski diplomatski kontakti nastavili su se nakon pregovora u Parizu i u periodu 1856-1858. godine kroz odlaska vojvode de Mornija, opunomoćenika Napoleona III, na krunisanje Aleksandra II, kao i posete velikog kneza Konstantina Nikol iajeviča Parizu. De Morni je 13. novembra 1856. godine upozoravao Valevskog: „Rusija nam se sada daje na tacni i, ukoliko je odgurnemo od sebe, ona će se povući u sebe i, naravno, neće nam oprostiti.“ Poslanik Napoleona III nije štedeo obećanja, ubeđujući Gorčakova da su Rusija i Francuska prirodni saveznici, posebno ako se uzme u obzir mržnja prema obema zemljama od strane Austrije i nemačkih država. Putovanje vojvode de Mornija bilo je uspešno, a Napoleon III je bio zadovoljan prijemom koji je ukazan njegovom poslaniku. Za ruskog poslanika u Parizu imenovan je general-ađutant Kiseljev, pristalica zbliženja sa Francuskom, kome je, sa francuske strane, takođe priređen veoma topao prijem.[66]

U to vreme Napoleon III se spremao za nov rat. Francuski planovi na Apeninskom poluostrvu bili su očigledni. Još početkom 1857. godine, pred svoj odlazak iz Rusije, vojvoda de Morni je izložio glavni cilj svog imperatora Gorčakovu: „Svaka nacija ima svoju omiljenu temu, a naša omiljena tema jeste povratak leve obale Rajne.“ Ova izjava se nije dopala Gorčakovu koji je svom kolegi to i stavio do znanja, rekavši da „požuda za Rajnom nije po našem ukusu.“ U zimu 1857. godine veliki knez Konstantin Nikolajevič je zajedno sa suprugom krenuo na proputovanje po nemačkim zemljama, odakle je preko Švajcarske otišao u Torino i Đenovu, da bi odatle otišao u Nicu radi susreta sa majkom. Na Azurnu obalu je stigao 4. aprila. Koristeći situaciju, Napoleon III je pozvao velikog kneza da poseti Pariz, gde mu je priređen vrlo svečan doček i gde ga je car nagradio ordenom Legije časti. Već na jednom od prvih prijema, carica Evgenija je počela da govori o političkim interesima Francuske. Po njenim rečima, Francuska teži da po svaku cenu sačuva savez sa Britanijom, kao i da teži takvim odnosima i sa Rusijom. Zbliženje s Bečom nije ulazilo u krug interesa Druge imperije. Ruski poslanik, koji je bio prisutan tokom tog razgovora, nije imao sumnja da carica zapravo izlaže misli svoga supruga.[67]

Uskoro, velikog kneza je primio i sam Napoleon III. Francuski imperator je odmah pitao velikog kneza želi li Rusija da pripoji Galiciju, na šta veliki knez nije hteo da odgovori. Nakon ove posete veliki knez je dobio potpuno jasnu sliku o planovima francuskog cara- Italija nezavisna od Austrije, ali te tako nezavisna da bi u budućnosti mogla da deluje bez francuskog pokroviteljstva. Nakon njenog izdvajanja iz Austrije, Italija je trebalo da se pretvori u savez država sličan Nemačkoj, na čijem čelu bi se nalazio papa, kome bi bila ukazana svaka počast, ali koji bi istovremeno bio bez ikakve vlasti. Napoleon III nije želeo nikakve teritorijalne dobitke za Francusku. Naučen stričevim primerom, znao je koliko je tako nešto bilo opasno. Međutim, i pored toga, želja za zaokruživanjem francuskih granica pripajanjem leve obale Rajne nije ga napuštala. Pruskoj, koja bi tom prilikom trpela gubitke, nije planirao da da kakvu nadoknadu. Radi ostvarenja tog cilja bilo mu je potrebno da Nemačka ne bude isuviše jaka, kako mu ne bi pravila smetnje na tom planu.[68]

Dana 13. septembra 1857. godine došlo je do susreta Aleksandra II i Napoleona III u Štutgartu. Na samom početku pregovora ruska strana je znala da će se nakon susreta sa Aleksandrom II, Napoleon III susresti i sa carem Austrije. Ipak, to nije narušilo rusko poverljivost razgovora sa francuskim imperatorom. Kada je francuski imperator pomenuo mogućnost rata Austrije i Francuske u Italiji, Aleksandar II je izjavio da radi spasavanja Habzburške monarhije nema nameru da ponavlja 1849. godinu. Ova prva razmena misli postala je tačka oslonca veoma složenog spoljnopolitičkog procesa koji je za njom usledio. Iako programi Pariza i Peterburga nisu odgovarali obema stranama, ipak je obema zemljama bio potreban jak spoljnopolitički partner- Francuskoj zbog lošeg finansijskog stanja i oslabljene armije nakon Krimskog rata, kao i predstojećeg rata sa Austrijom, a Rusiji zbog izolacije u kojoj se našla nakon završetka Krimskog rata. U period 1857-1859. godine Francuska i Rusija su odlučile da se konsultuju po pitanjima od „evropskog značaja“, kao i da usaglašeno deluju na Istoku i da se „međusobno sporazumeju“ u slučaju raspada Osmanskog carstva.[69]

Međutim, susret u Štutgartu se nije završio u sasvim dobrom raspoloženju. Napoleon III se pridržavao mišljenja treba doći do obnove poljske državnosti i, poželjno, ne na račun Austrije i Pruske. Ovo mišljenje francuski car je podelio sa britanskim princom-konsortom Albertom još 1854. godine i sada je iskoristio priliku da pokuša da potegne poljsko pitanje kako bi se opravdao pred sopstvenim javnim mnjenjem. Aleksandar II je kategorički odbacio svaku mogućnost stranog mešanja. Nakon susreta sa Napoleonom III, ruski car je pred svojom svitom: „Sa mnom je našao da govori o Poljskoj!“ Ove careve reči čula je ne samo prestonica Virtemberga, već i cela Evropa. Na posletku i Napoleon III je shvatio da je pogrešio i kasnije pokušao da ublaži loš utisak.[69]

Ipak, rusko-francuski odnosi su se razvijali u pogodnoj spoljnopolitičkoj atmosferi. Nakon pokušaja atentata na Napoleona III od strane Orsinija, ispostavilo se da su bombe koje su korišćene u atentatu pripremljene u Londonu, usled čega su se odnosi Britanije i Francuske veoma ozbiljno zaoštrili. Francuska štampa je gotovo jednoglasno pozivala na rat sa Britanijom. Napetost je uspela da unekoliko stiša poseta kraljice Viktorije i princa Alberta 5. avgusta 1858. godine, po pozivu Francuskog imperatora. Godinu dana nakon susreta u Štutgartu, došlo je do susreta Aleksandra II i princa Napoleona u Varšavi. Nakon tog susreta Gorčakov više nije imao sumnje o tome da Napoleon III želi da ratuje u Italiji, ali i da ostvarenje njegove namere zavisi od sporazuma s Rusijom.[70]

U Evropi toga vremena, stvorila se veoma specifična spoljnopolitička situacija. Dve velike države kontinenta- Francuska i Rusija, bile su pritešnjene odlukama kongresa iz 1815. i 1856. godine, nakon sopstvenih vojnih poraza. Napoleon III je želeo da dostigne „prirodne granice“ Francuske, ondosno Alpe i Rajnu, kao i pretvaranje Francuske u stožer saveza latinskih naroda. U zamenu za rusku podršku njegovim planovima, Gorčakov je kao protivuslugu očekivao odricanje Napoleona III od uloge garanta rešenja Pariskog kongresa ili, u najmanju ruku, njegov doprinos ukidanju njegovih za Rusiju ograničavajućih odluka. Ovo je bilo posebno važno jer je Gorčakov smatrao neophodnim povratak suverenih prava Rusije na Crnom moru i Besarabiji bez rata. Međutim, francuski imperator nije bio naklonjen takvim planovima ruskog ministra spoljnih poslova. Ipak, uprkos tome, Rusija i Francuska su se sve više zbližavale, razmatrujući uslove mogućeg saveza.[71]

Čak i takvo zbližavanje Rusije i Francuske bilo je dovoljno da se predupredi posleratna kriza na Balkanu, na prvom mestu u Srbiji. Krajem 1858. godine Narodna skupština je svrgla kneza Aleksandra Karađorđevića i ponovo izabrala Miloša Obrenovića za kneza, nakon čega je nastala pretnja vojne intervencije Austrije i Osmanskog carstva. Godinu dana pre toga, došlo je do sukoba Crne Gore sa Osmanskim carstvom, kada je u Hercegovini i delimično u Bosni došlo do ustanka Srba. Krajem januara 1858. godine Gorčakov je zahtevao od sultana da predupredi zverstva protiv ustanika. Turci su ignorisali zahtev ruskog ministra i pojačali represije, usled čega je došlo do udruživanja pravoslavaca i katolika protiv Porte. Ustanak se širio, a povećavala se i količina izbeglica koji su tražili spas u Crnoj Gori, što se odmah odrazilo na njene odnose sa Osmanskim carstvom.[72]

U aprilu 1858. godine vojska od 20 000 Turaka prodrla je u Crnu Goru. Međutim, već 13. maja doživela je poraz kod Grahova. Porta je pristala na zaustavljanje vojnih dejstava, ali je zahtevala međunarodno priznanje Crne Gore kao dela njene teritorije. Početkom juna iste godine došlo je do zajedničkog nastupa Rusije i Francuske u cilju zaštite Crne Gore i ustanika. U Jadransko more stigla su dva francuska linijska broda i jedna ruska fregata, što je predstavljalo demonstraciju političkog jedinstva dveju zemalja. Nakon toga, Turci su zaustavili kretanje svoje vojske. Zahvaljujući ovoj intervenciji, zaoštravanje na Balkanu je uspešno izbegnuto. Sultan je bio prinuđen da pristane na mirno rešavanje pograničnih pitanja u sporu sa Crnom Gorom, kao i na smenu dinastije u Srbiji. Što se tiče ustanka u Bosni, on je ugušen u septembru 1859. godine.[73]

Rusko-francusko zbližavanje uticalo je i na evakuaciju austrijske i turske vojske iz Dunavskih kneževina 1857. godine, što je omogućilo obnovu njihove samouprave i prelazak na proces njihovog ujedinjenja, koje je uživalo posebne simpatije Napoleona III. Radost francuskog vladara izazvala je i ruska podrška francuskoj poziciji po pitanju smirivanja situacije u Siriji i Libanu 1860. godine. Sukob Druza i Maronita doveo je do velikog masakra i oružane intervencije Francuske u leto te godine. Pod pretnjom sile, turske vlasti su započele sa širokim represijama protiv krivaca- 111 vojnika je streljano, 56 civila obešeno, a gubernator Damaska je kažnjen. Masakr je zaustavljen, a sprovedene su i reforme lokalne samouprave na tim teritorijama.[74]

Ruska politika na Dalekom istoku[uredi | uredi izvor]

Za vreme Aleksandra II postignuti su značajni diplomatski uspesi na Dalekom istoku. 1839. godine Velika Britanija se upustila u Opijumski rat protiv Kine, koji se završio potpisivanjem sporazuma u Nankingu 29. avgusta 1842. godine. Ovim sporazumom, Kina je pristala da ustupi Britaniji Hongkong, obavezala se da plaća veliku kontribuciju, kao i da otvori 5 luka za britanske trgovce- Sjamin (Amoj), Fučžu, Ninbo, Šangaj i Guandžou (Kanton). Do tada zatvorena, Podnebesna imperija otvorila se za britansku trgovinu, a time i za britanski opijum.[75] Sporazum u Nankingu bio je veoma težak za Kinu, koja je u tom trenutku proživljavala ozbiljnu unutrašnju krizu, koju je masovan prodor stranaca u zemlju još više ojačao. Usled toga, kineske vlasti su pokušavale da, ako ne ukinu, onda makar sabotiraju sporazum iz Nankinga. 1856. godine u južnom delu Kine došlo je do ubistva francuskih misionara. Koristeći odbijanje vlasti da započnu istragu, Velika Britanija je u oktobru 1856. godine Kini objavila Drugi opijumski rat. 1857. godine u rat je, na strani Britanije, ušla i Francuska.[75]

Rusija je, takođe, aktivirala svoja dejstva na Dalekom istoku, koristeći se, pre svega, mirnim sredstvima. Posedi Kine i Rusije u ovom delu sveta nisu bili razgraničeni, što je stvaralo opasnost zauzimanja Sahalina ili Primorja od strane treće države. General-gubernator Istočnog Sibira Muravjev je još u proleće 1853. godine podneo izveštaj Nikolaju II, u kome mu je predlagao da prepusti rešenje pitanja o razgraničenju lokalnim vlastima. Car je početkom 1854. godine prihvatio Muravjevljev predlog, uz napomenu da ne dođe do rata. U periodu 1854-1856. godine Muravjev je organizovao razmeštanje vojske po Amuru u cilju pojačanja ruskog garnizona u donjem toku te reke i na priobalju Ohotskog mora. Dejstva na Amuru značajno su pojačala rusku poziciju u regionu i, po završetku ratnih dejstava na Dalekom istoku, Muravjev je, septembra 1855. godine, započeo pregovore sa kineskim vlastima. General-gubernator je na početku pregovora polazio od toga da granice između dve države treba dobrim delom da se proteže duž Amura, sa čime se kineska vlada nikako nije želela da prihvati.[76]

Osim toga, tokom Krimskog rata, Rusija je poslala misiju u Japan na čelu sa vice-admiralom grofom Putjatinom. Ishod ove misije bilo je potpisivanje sporazuma u Simodu 7. februara 1855. godine. Ovaj dogovor predstavljao je prvi rusko-japanski trgovinski sporazum. Rusija je dobila režim najveće povlašćenosti u trgovini sa Japanom. Među dvema zemljama, uspostavljen je trajni mir i iskreno prijateljstvo, njihovi podanici uživali su zaštitu vlasti, a granica među njima prolazila je između ostrva Iturup i Urup, pri čemu je prvo ostrvo pripalo Rusiji. Ostrvo Sahalin je proglašen zajedničkim posedom obe države, a Japan je otvorio niz svojih luka za ruske trgovce. 19. avgusta 1858. godine došlo je do potpisivanja sporazuma sporazuma u Jedu (danas Tokio), koji je potvrdio odredbe sporazuma u Simodu i povećao broj japanskih luka otvorenih za ruske državljane, koji su dobili prava kupovine i iznajmljivanja zgrada i zemlje na dogovorenom prostoru. Uvedena je niska carinska tarifa od 5% na osnovne proizvode, koje je Rusija izvozila u Japan- drvo, kameni ugalj, metali, oružje, parne mašine i slično. Visoke carine uvedene su isključivo na alkoholna pića i iznosile su 35%. Ovo su bili za Rusiju veoma ugodni uslovi, s obzirom da je u to vreme roba uvožena iz Britanije i Francuske oporezivana 20-35%. Japanski državljani su, takođe, dobili pravo slobodne trgovine u Rusiji. Ovaj ravnopravan trgovinski dogovor između jedne evropske i jedne azijske zemlje, potpisan je u jeku Drugog opijumskog rata.[77]

Vojna dejstva su se u početku odvijala na jugu Kine, u oblastima Hongkonga, Kantona i Šangaja. Međutim, 1858. godine proširila su se i na sever. 20. maja 1858. godine Britanija i Francuska su zauzele tvrđavu Dagu, koja je pokrivala prilaze morskom ulazu u kinesku prestonicu- Tjancin. 26. maja saveznici su desantom zauzeli i ovaj grad, a sledećeg dana je došlo do potpisivanja Tjancinskog sporazuma između Kine, Britanije i Francuske. Kina je ponovo morala da plaća kontribucije i proširi broj luka otvorenih za trgovinu sa strancima. Rusija je bila kategorički protiv trgovine opijumom i odbila je da se pridruži zahtevima Britanije i Francuske, dajući prednost dvostranom rusko-kineskom sporazumu.[78]

Vojni porazi i podrška Rusije za vreme Drugog opijumskog rata i Tjancinskih pregovora, na kojima je posredovao ruski admiral Putjatin, uticali su na promenu kineske pozicije u vezi sa pitanjem razgraničenja sa Rusijom. 16. maja 1858. godine u Ajgunu, na desnoj obali Amura, došlo je do potpisivanja rusko-kineskog sporazuma o razgraničenju. Granica među dvema državama išla je po reci Amur, sve do Usurija. Pitanje usurijskog kraja ostalo je otvoreno, te je on proglašen zajedničkim posedom Rusije i Kine. Reke Amur, Usuri i Sungari otvorene su samo za ruske i kineske brodove. 1. juna 1858. godine admiral Putjatin je potpisao Tjancinski sporazum o prijateljstvu i trgovini, kojim su Rusiji data prava ne samo na kopnenu, već i na pomorsku trgovinu u Kini.[78]

Dana 4. jula 1858. godine Tjancinski sporazum je potvrdio i kineski imperator. Međutim, jula 1859. godine francuskom i britanskom poslaniku nije bilo dozvoljeno da uđu u Peking i došlo je do obnove vojnih dejstava. Oko 20 000 britanskih i francuskih vojnika je uz podršku flote zauzelo niz ostrva, Laondunsko poluostrvo, luke Čifu i Dagu, a 23. avgusta 1860. godine- Tjancin. Saveznička vojska se približila Pekingu, a imperator Sjanfen je zajedno sa dvorom 21. septembra napustio prestonicu. 6. oktobra je zauzeta prigradska rezidencija imperatora- dvorac Juan-min-juan, koji je kasnije spaljen kao odgovor na ubistvo parlamentaraca. Nakon toga, saveznici su ušli u Peking. Bez obzira na uspehe, položaj saveznika je bio daleko od sjajnog. Za dalji prodor u dubinu Kine nisu imali snage, niti su želeli da to učine. U takvoj situaciji, kineske vlasti predložile su ruskom poslaniku, generalu grofu Ignjatijevu da bude posrednik u pregovorima. Ignjatijev je uspeo da ublaži savezničke uslove, te je 24. i 25. oktobra došlo do potpisivanja konvencije u Pekingu, kojom su potvrđene odredbe Tjancinskog sporazuma. 2. decembra 1860. godine, Ignjatijev je potpisao Pekinški sporazum, kojim su Rusiji ustupljene teritorije od Usurija do Japanskog mora i granice sa Korejom.[79]

Sklapanje rusko-francuskog saveza 1859. godine i kraj rata na Kavkazu[uredi | uredi izvor]

U to vreme Drugog opijumskog rata, francuska diplomatija je spremala još jedan mali i pobedonosan rat, ovoga puta na tlu Evrope. Napoleonu III je takav rat bio potreban kako bi učvrstio svoj spoljašnji i unutrašnji položaj. Naime, na Pariskom kongresu, sardinska delegacija je uspela da stavi na dnevni red i italijansko pitanje, kao i pitanje ravnopravnosti svojih predstavnika sa predstavnicima drugih zemalja učesnica kongresa. Međutim, to je bio kraj Kavurovih uspeha, pošto nije došlo do sprovođenja bilo kakvih mera u vezi sa rešavanjem italijanskog pitanja. Iz tih razloga, došlo je do velikog porasta nezadovoljstva politikom Napoleona III u Pijemontu i drugim italijanskim državama. 21. jula 1858. godine došlo je do sastanka Napoleona III i Kavura u banji Plombijeri, na kome je potpisan tajni sporazum kojim se Francuska obavezala da Pijemontu pruži vojnu pomoć radi oslobođenja Parme, Modene, Lombardije i Venecije od Austrijanaca, nakon čega bi se od tih teritorija na severu Italije stvorila jedna država- Kraljevina Gornja Italija, dok bi joj Pijemont zauzvrat ustupio Savoju i Nicu čime bi došlo do ostvarenja francuskog ideala o prirodnim granicama na Alpima.[80]

Neizbežnost rata bila je više nego očigledna. Međutim, Napoleonu III je bila potrebna blagonaklona neutralnost Rusije u slučaju rata Pijemonta i Francuske protiv Austrije. Pre nego što je otišao u Plombijeri, francuski imperator je zamolio ruskog poslanika u Parizu za potvrdu stavova iznetih u Štutgartu prilikom sastanka sa Aleksandrom II. Pristanak Gorčakova omogućio je otpočinjanje tajnih rusko-francuskih pregovora o sklapanju formalnog saveza. Međutim, pregovori su došli u ćorsokak već krajem 1858. godine. Rusija je kategorički odbijala da učestvuje u budućem ratu, u kome joj je, kao nagrada, predlagana Galicija. Gorčakov je smatrao da je Rusiji dovoljna sopstvena teritorija. Na ponovljenu ponudu Napoleona III Gorčakov je odgovorio da će tri države mnogo lakše sačuvati Poljsku, nego dve. Pored toga, u Peterburgu su shvatali da je u vreme korenitih reformi, sa čijom se pripremom već počelo, izuzetno važno obezbediti stabilnost u spoljnjoj politici. Sa druge strane, Francuska nije pristajala na reviziju sporazuma iz 1856. godine.[81]

Nakon složene razmene projekata i kontra-projekata, koji su neretko dovodile na rub propasti, obe strane su se odlučile na kompromis, koji je predstavljao daleko od onoga što su u početku želele. Ipak, njime je nastavljeno francusko-rusko zbližavanje, koje je čak dobilo i svoje pravno uobličenje. 19. februara 1859. godine u Parizu je došlo do potpisivanja tajnog francusko-ruskog sporazuma. U predstojećem ratu, Rusija se obavezala da će zauzeti blagonaklonu neutralnost i uticati na očuvanje neutralnosti drugih zemalja, pre svega Pruske. Peterburg je pristao i da na granici sa Austrijom isturi 4 korpusa, što je bilo dovoljno za neutralizaciju 150 000 austrijskih vojnika. Sa druge strane, obaveze Francuske su definisane sasvim neodređeno- dogovoreno je da se obe strane dogovaraju u interesu i jedne i druge saveznice prilikom zaključivanja mirovnih sporazuma. Gorčakov je pristao na takav ustupak usled straha da će njegovo odbijanje podstaći Napoleona III da traži saveznika preko Lamanša.[82]

Rusku podršku pokušali su da zadobije i Austrija. Međutim, njeni apeli o zajedničkim konzervativnim interesima nisu imali uspeha. Za Gorčakova, to su bile samo reči. Austrijsko obraćanje Pruskoj, takođe, nije dalo nikakve rezultate, usled činjenice da Pruska nije želela da ratuje radi očuvanja poseda Habzburgovaca. No, Berlin se nije odlučio na taj korak tako lako. Iako je svako jačanje Austrije unutar saveza nemačkih država bilo suprotno njegovim interesima, Berlin se, ipak, bojao Francuske, koja bi nakon pobede nad Austrijom mogla da napadne Prusku i posegne za levom obalom Rajne. Iz tih razloga, došlo je do jačanja pozicija pristalica oružanog posredovanja uperenog protiv Francuske. Rusija je Francuskoj ukazala diplomatsku podršku, pozvavši nemačke države da se ne mešaju u sukob. Ovaj poziv je imao određenog značaja- Pruska se kolebala pre nego što je donela odluku o mobilizaciji. Gubitak vremena odlučio je sve.[83]

Kola Napoleona III počela su da idu nizbrdo, usled činjenice da je Pijemont želeo da pripoji sebi Severnu Italiju, a Austrijanci su, iako poraženi u bitkama kod Mađente i Solferina, još uvek bili daleko od poraza. 24. juna, na dan bitke kod Solferina, Pruska je započela mobilizaciju 6 korpusa, tj. 80% svojih vojnih snaga u cilju oružanog posredovanja radi dostizanja mira. Istog dana pruska vlada se obratila Rusiji i Velikoj Britaniji s predlogom da zajedno razmotre uslove posredništva među zaraćenim stranama. Peterburg je odmah pristao, pri čemu je Gorčakov računao da će učešćem u izradi dokumenta isključiti mogućnost ultimativnog tona i dati mogućnost svim velikim državama da učestvuju u sklapanju konačnog mirovnog dogovora. Međutim, ratna dejstva su okončana pre nego što su evropski kabineti došli do usaglašene pozicije.[84]

Što se tiče francuskog zahteva za ruskom vojnom demonstracijom, Rusija nije uspela da ga ispuni, usled brzine kojom se odvijao rat. Ruski vojni ministar, general grof Suhozanet, obavestio je imperatora da će koncentracija 4 korpusa zahtevati najmanje pet i po meseci. Mobilizacija i koncentracija vojske na Volinji, završila se potpunim fijaskom. Umesto 250 000 ljudi, sa velikim trudom sakupljeno je svega 30 000. Austrijanci su počeli da prebacuju vojsku iz Galicije u Italiju, ostavivši tamo samo korpus od 30 000 ljudi. Gorčakov je u jednom trenutku predložio prebacivanje Kavkaske armije od 300 000 vojnika na austrijsku granicu, ali je, naišavši na žestok otpor namesnika Kavkaza, kneza Barjatinskog, morao da otstupi.[85]

Nakon zaključenja Pariskog mira, Kavkaska armija je aktivno radila na smirivanju stanja u Čečeniji i Čerkeziji. Položaj u potonjem regionu bio je veoma složen, usled potpunog odsustva blokade sa mora. Ruske vlasti uspevale su da zaplene svega 2% švercovanog ratnog materijala. 1857. godine na čerkesku obalu stiglo je između 2500 i 3000 malih turskih brodova, a 1858. oko 800. No, bez obzira na to, uspesi ruske vojske i umor lokalnog stanovništva od rata kome se nije nazirao kraj počeli su da donose svoje plodove. Tražnja za vojnim proizvodima je počela da opada i 1859. broj brodova koji su nezakonito dolazili na obale Kavkaza pao je na 198. Predosećajući poraz, Šamil je pribegao svom starom sredstvu- predložio je pregovore računajući da će na taj način dobiti na vremenu. Barjatinski je kategorički odbio pregovore i 25. avgusta 1859. godine imam Čečenije i Dagestana, blokiran u auli Gunib, smeštenoj visoko u planinama, bio je prinuđen da se preda. Iz tih razloga, dostignuvši značajne uspehe na Kavkazu, Rusija nije podržala Francusku vojnom demonstracijom na austrijskoj granici. Koristeći to kao izgovor, Napoleon III nakon pobede u ratu protiv Austrije, za Rusiju nije uradio ništa.[86]

Ovo je rezultiralo uzajamno nezadovoljstvo dveju strana, ali su, ipak ponovo sačuvale privid saradnje. Ovo je odgovaralo Gorčakovu koji se nadao da će u budućnosti doći do prelaska od prividnog ka realnom savezu. Međutim, Aleksandar II je sumnjao u takvu perspektivu. No, bez obzira na to, na susretu u Varšavi sa pruskim princem-regentom 10-14. oktobra 1860. godine, a na koji je, u znak pomirenja, bio pozvan i austrijski car Franc Jozef, Aleksandar II je kategorički odbio da da bilo kakve garancije teritorijalne celovitosti Austrije u slučaju novog austro-italijanskog rata, sukoba sa Francuskom ili ustanka u Mađarskoj, predloživši da se sva sporna pitanja, a pre svega italijansko, rešavaju u dogovoru sa Francuskom. Apeli o jedinstvu konzervativnih monarhija ponovo nisu urodili plodom, iako su imali odjeka usled rasta poljskoj revolucionarnog pokreta i manifestacija protiv vlasti u Varšavi.[87]

Rusko-francuski savez i njegove posledice na Balkanu[uredi | uredi izvor]

Nakon smrti sultana Abdul Medžida 1861. godine, na osmanski presto došao je njegov brat Abdul Azis, koji je vodio politiku žestokog kušenja antiosmanskih pokreta u Siriji, Bosni, Hercegovini, Srbiji i Crnoj Gori. U Bosni i Hercegovini je početkom leta 1861. godine ponovo došlo do ustanka. Iz tih razloga, u tim oblastima je došlo do koncentracije turske vojske od 14 000 ljudi, pod komandom Omer-paše Latasa, koji je otpočeo masovnu ofanzivu protiv ustanika. Istovremeno, Turci su izvršili blokadu Crne Gore, koja je ukazivala podršku ustanicima.[88]

U avgustu 1861. godine Rusija i Francuska su ponovo podržale Crnu Goru, pre svega isporukama hleba, oružja i municije, usled čega je došlo do kraha blokade. Naredne godine, Turci su prodrli u Crnu Goru i opustošili veliki deo njene teritorije. Otpor Crnogoraca je bio žestok, te Turci ni ovaj put nisu uspeli da uspostave kontrolu nad Crnom Gorom. Ustanak u Bosni i Hercegovini dobrim delom je ugušen do leta 1864. godine. Aktivnu podršku ustanicima Rusija, usled situacije u kojoj se nalazila, nije više mogla da ukazuje. Peterburg se ograničio finansijskom pomoći porodicama ustanika koje su stradale od turskih represija. Vođi ustanka Luki Vukaloviću je, na sopstveni zahtev, dozvoljeno 1866. godine da se preseli u Rusiju i naseli u Poltavi, uz izdržavanje od strane ruske vlade.[89]

Istovremeno, došlo je do izbijanja krize u Srbiji, izazvane incidentom kod Čukur-česme. Iste godine, došlo je i do smene ruskog poslanika u Parizu, kada je Kiseljeva zamenio baron Budberg, pristalica saveza sa Pruskom. Zajedničkim delovanjem, Rusija i Francuska su uspele da ublaže uslove koje je Osmansko carstvo ispostavilo Crnoj Gori, a 17. avgusta 1862. godine sklopljen je mirovni sporazum. Iako njegove odredbe nisu bile nimalo lake za Crnu Goru, on je ipak omogućio uspostavljanje mira, što je za malu i siromašnu Crnu Goru bilo od velikog značaja. Osim toga, dve velike sile su uspele i da se izbore za smanjenje broja turskih tvrđava u Srbiji. 27. avgusta 1862. godine u Carigradu je potpisan protokol na osnovu koga je Turcima, umesto dotadašnjih 6, dozvoljeno da imaju 4 tvrđave u Srbiji. Srbi i Turci su se obavezali da unište utvrđenja nastala u vreme krize, a tačka 9 protokola je kategorički zabranjivala zapovedniku beogradske tvrđave da se posredno ili neposredno meša u unutrašnje poslove Srbije i život njene prestonice. Radi pojačanja srpske vojske, Rusija je Srbiji dala zajam od 300 000 austrijskih dukata, 39 200 pušaka i 3000 sablji.[90]

Međutim, zatišje na Balkanu nije dugo trajalo. U oktobru 1862. godine u Atini je došlo do nemira, koje je podržala vojska, usled čega je kralj Oton I bio prinuđen da se odrekne prestola, što je i učinio 11. oktobra. Zajedničkim delovanjem, Francuska i Rusija su uspele da spreče izbor princa Alfreda, sina kraljice Viktorije, za novog grčkog kralja. 18. marta 1863. godine grčko Narodno predstavništvo ponudilo je krunu danskom princu Vilhelmu-Georgu, bratu princeza koje su se udale za ruskog i britanskog prestolonaslednika. Vilhelm-Georg je postao kralj Grčke 10. oktobra 1863. godine pod imenom Đorđe I. Promućurni princ je, pre nego što je prihvatio grčku krunu, obezbedio sebi doživotnu apanažu koju su mu isplaćivale pokroviteljke grčke nezavisnosti- Velika Britanija, Francuska i Rusija. Svaka od navedenih zemalja se obavezala da mu do smrti, čak i u slučaju abdikacije, isplaćuju po 100 000 franaka godišnje.[91]

Relativno mirno, rešena je i kriza u Dunavskim kneževinama, u kojima se 1856. godine zaoštrila borba između pristalica i protivnika njihovog ujedinjenja. Iza svake grupe stajale su velike sile, pri čemu je Francuska bila na strani unionista. 7. avgusta 1858. godine u Parizu predstavnici velikih sila potpisale su konvenciju o uređenju Dunavskih kneževina. Kneževine su promenile ime u Sjedinjene kneževine Vlaška i Moldavija. Uprava svakom od njih poveravana je izbornoj skupštini, koja je, pak, sa svoje strane, birala vladara čija je vlast trajala doživotno. Izbor vladara morao je, na kraju, da potvrdi sultan. Moldavija je plaćala godišnji danak sultanu u iznosu od 1,5 miliona, a Vlaška 2,5 miliona pijastara.[91]

Austrijski poslanik u Francuskoj, baron Jozef Gjubner, činio je sve u svojoj moći da spreči ujedinjenje dveju kneževina. Poslednja linija odbrane protivnika ujedinjenja bila je jedinstvena zastava, na usvajanju koje je insistirao Napoleon III. Gjubner je na početku podsećao Napoleona III na pomoć koju je Austrija ukazala saveznicima za vreme Krimskog rata, a zatim zapretio napuštanjem konferencije. Na kraju, konferencija je usvojila austrijsko gledište, ali njen uspeh nije bio dugog veka. U januaru 1859. godine došlo je do izbora vladara u Dunavskim kneževinama. Na oba prestola izabran je pukovnik Aleksandar Kuza, što je predstavljalo kršenje odredbi sporazuma iz 1856. godine i tački 3 i 13 konvencije iz 1858. godine. Na kraju, sultan je izdao ferman kojim je priznao rezultate izbora. Aleksandar Kuza je otišao u Carigrad na poklonjenje sultanu, ali je na svim prijemima, uključujući i audijenciju kod sultana, demonstrativno nosio kapu, a ne fes, što je moglo da dovede do nepovoljnih posledica po njega. Međutim, kneza je spasla okolnost što je nakon Krimskog rata uticaj Francuske u Osmanskom carstvu stalno rastao. Usled toga, praveći izuzetak, Porta je 23. decembra 1861. godine Aleksandru Kuzi dala dvostruku plemićku titulu. 5. februara 1862. godine došlo je do proglašenja ujedinjenja Vlaške i Moldavije u kneževinu Rumuniju, koja je nastavila da bude turski vazal, uz obavezu da sultanu isplaćuje godišnji danak u iznosu od oko 900 000 rumunskih leja.[92]

Ustanak u Poljskoj 1863–1864. godine i njegove posledice[uredi | uredi izvor]

Situacija u Poljskom carstvu[uredi | uredi izvor]

Odnosi Rusije i Francuske drastično su se pogoršali u vreme Poljskog ustanka 1863-1864. godine. 20. januara 1856. godine preminuo je feldmaršal Paskevič, koji je 25 godina čvrsto držao vlast u Poljskoj. 10. maja iste godine u Varšavu je došao Aleksandar II. Nakon niza svečanosti i balova u varšavskoj skupštini grada tokom kojih je došlo do demonstracija lojalnosti caru, 15. maja Aleksandar II je pred predstavnicima poljskog plemstva održao govor, koji je sadržao niz protivrečnosti. Izjavivši da će nastaviti politiku svoga oca, Aleksandar II je odmah objavio amnestiju učesnicima ustanka 1830-1831. godine i dozvolio svim emigrantima da se vrate u Rusiju. Osim toga, svim povratnicima, nakon 3 godine besprekornog ponašanja, dozvoljeno je stupanje u državnu službu.[93]

U stvarnosti, ovakva ruska politika prema Poljskoj, od 1858. godine predstavljala je čitav niz ustupaka, koji su de facto doveli do povratka niza odredbi ustava iz 1815. godine, što je rezultiralo drastičnim pogoršanjem situacije u toj oblasti. Vodeće sile koje su spremale ustanka bile su katoličko sveštenstvo i šljahta i uglavnom su se orijentisali na Francusku, u kojoj se nalazio centar poljske političke emigracije na čelu sa Vladislavom Čartoriskim, sina Adama Čartoriskog. 1862. godine u Severnoj Italiji radila je poljska vojna škola, u kojoj je obuku steklo oko 400 instruktora, koji su učestvovali u vojnim dejstvima protiv ruske vojske. Severna Italija je u to vreme bila rasadnik revolucionarnih pokreta, a Garibaldijev pohod na Napuljsku kraljevinu, koji je trajao od maja do septembra 1860. godine i koji je doveo do svrgavanja tamošnjih Burbona i pripajanja Sicilije i Napulja Kraljevini Sardiniji imao je vrlo jak odjek u Varšavi. Ujedinjenje Italije je, van svake sumnje, nadahnulo poljske revolucionare. S toga nije slučajno što je značajan deo budućih aktivnih učesnika Garibaldijevog pohoda (kako Poljaka, tako i Italijana i Francuza), kasnije učestvovao i u poljskom ustanku.[94]

Dana 10. jula 1860. godine u Varšavi su počele prve demonstracije. Malobrojna policija (svega 540 ljudi) nije mogla da se izbori sa takvim stanjem u gradu čije je stanovništvo brojalo preko 200 000 ljudi. General Mihail Gorčakov, koji je došao na mesto Paškeviča, u početku je policiju pojačavao vojskom, a nakon sukoba sa demonstrantima išao je na ustupke. Nemalu ulogu igralo je i javno mnjenje ruske prestonice, koje je u potpunosti simpatisalo dejstva Poljaka, smatrajući da su ustupci neophodan uslov prevazilaženja događaja iz prošlosti. Sa druge strane, po rečima Oto fon Bizmarka, poljsko plemstvo i sveštenstvo nisu verovali u uspeh politike bratimljenja, videvši u njoj pre svega taktički korak. Takođe, poljska partija je imala jaku podršku i na carskom dvoru, pre svega u licu carevog brata, velikog kneza Konstantina Nikolajeviča, kao i uskog kruga rođaka i poznanika poljske aristokratije.[95]

Od 1861. godine u Peterburgu počinju da se pojavljuju prve revolucionarne proklamacije, a 1862. postao je očigledan i rast revolucionarnog pokreta u Rusiji, koji je sa simpatijama posmatrao aktivnosti poljskih revolucionara. U leto iste godine dolazi do talasa masovnih požara u Petrogradu i gradovima Povolžja, a koji su imali naznake namernog izazivanja. Policija nije mogla da dokaže krivicu poljskog i ruskog revolucionarnog pokreta, ali je, u svakom slučaju, sumnja pala na njih. Posledica toga bilo je kakvo takvo zahlađenje dela ruskog društva prema poljskom pokretu i nesigurnost vlasti, koje su se kolebale između pooštravanja politike prema Poljacima i politike ustupaka.[96]

Dana 17. maja 1861. godine umro je general Gorčakov, a za vršioca dužnosti namesnika imenovan je vojni ministar general grof Suhozanet, koji je od samog početka svoje imenovanje smatrao privremenim. Suhozaneta je uskoro zamenio general grof Lambert, a 1862. godine za namesnika je imenovan veliki knez Konstantin Nikolajevič, koji je u početku planirao da nastavi smirivanje Poljske putem ustupaka i uspostavljanjem saradnje s lokalnim plemstvom. Najbliži saradnik velikog kneza bio je potpredsednik Državnog saveta Poljskog carstva, grof Velepoljski, predstavnik ugledne poljske plemićke porodice. Velepoljski je predlagao čitav niz liberalnih reformi, čija je suština bila povratak osnovnih normi ustava Poljskog carstva iz 1815. godine, sa ciljem da na kraju dođe do njegovog punog povratka. Usled činjenice da je situacija u Poljskoj 1862. godine bila već izuzetno opasna, na predlog Velepoljskog, odlučeno je da se sprovede regrutacija novih vojnika.[97]

Regrutacija u Poljskom carstvu je do 1856. godine sprovođena na osnovu zakona od 5. oktobra 1816. godine, koji je dozvoljavao značajna umekšavanja kada je u pitanju lokalno stanovništvo. 3. marta 1859. godine, proklamovan je novi zakon, koji je strogo odredio mogućnost oslobađanja od službe. Ukoliko bi količina lica koja su potpadala pod regrutaciju bila veća od potreba vojske, regruti su se birali putem žreba. Novi zakon nije sproveden u praksi sve do 1863. godine zato što nakon Krimskog rata regrutacija nije sprovođena ni u jednom delu Ruske imperije, pa samim tim ni u Poljskom carstvu. Osim toga, 1861. godine, zbog peticije namesnika poljskim gubernijama je otpisana obaveza da u vojsku pošalju 62 700 ljudi.[98]

Tok ustanka i njegove posledice[uredi | uredi izvor]

Regrutacija iz 1863. godine je, na predlog Velepoljskog, sprovedena po starom zakonu, što je omogućilo uvođenje spiskova umesto žreba i izbacivanje iz kraja nelojalnih elemenata. Ova mera, istovremeno protivzakonita i nepopularna, samo je ubrzala davno pripremani ustanak, posluživši kao njegov formalni povod. Krajem 1862, početkom 1863. godine značajan deo mladih, obuhvaćenih regrutacijom, počeo je da napušta poljske gradove i da se sakuplja po obližnjim šumama. U ponoć između 10. i 11. januara 1863. godine došlo je do istovremenog napada na ruske garnizone u Poljskom carstvu. Napadi nisu imali velikog uspeha (ubijeno je 30 i ranjeno oko 100 ruskih vojnika), ali je ustanak od samog početka poprimio karakter masovnog partizanskog rata.[99]

Javno mnjenje Velike Britanije i Francuske, a zatim i njihove vlade, zauzeli su otvoreno antirusku poziciju, dok se austrijska Galicija pretvorila u bazu za poljske odrede. Katolička crkva u Poljskoj aktivno je učestvovala u ustanku, a papa Pije IX je javno vrlo žestoko osuđivao represivne mere kojima su odgovarale ruske vlasti, optužujući ih za gonjenje katolicizma. 1863. godine Vatikan je započeo proces kanonizacije Josafata Kunceviča, episkopa Polockog i Vitebskog, koji se proslavio svirepim gonjenjem pravoslavne crkve u XVII veku i koji je ubijen 1623. godine od strane očajnih stanovnika Vitebska. Kao posledica toga, došlo je do prekida diplomatskih odnosa između Vatikana i Rusije.[100]

Partija hotela Lamber je tradicionalno smatrala Kavkaz ranjivim mestom Rusije, na kome bi izazivanje komplikacija moglo da doprinese ostvarenju zadataka poljskog revolucionarnog pokreta. Od 1861. godine, poljska emigracija je primetno aktivirala svoju podršku čerkeskoj emigraciji u Carigradu, Parizu i Londonu, nadajući se da će dobiti podršku javnog mnjenja tih zemalja, posebno Velike Britanije, za svoje planove okupljanja drugih naroda radi rata protiv Rusije. Od januara 1863. godine navedena grupa organizuje provokaciju, poznatu pod nazivom afera Viksena. Radi prevoza oružja na obalu Kavkaza u Njukaslu je kupljena škuna po nazivu Čezapik. Ukupan trošak operacije iznosio je 125 000 franaka, od kojih su Poljaci izdvojili 15 000. Ostatak novca dobijen je od delova javnog mnjenja koje se saosećalo sa njihovim planovima, pre svega britanskog. Leta 1863. godine Čezapik je stigao u Carigrad, sa oružjem za 150 ljudi i nevelikim odredom od 6 Poljaka, 4 Turčina, 4 Čerkeza i 2 francuska oficira. Pretpostavljalo se da će taj odred postatio organizaciono jezgro za stvaranje specijalnog legiona koji je trebalo da se sastoji od Poljaka, zarobljenih Goraca i ruskih dezertera. Protesti ruskog poslanstva primorali su turske carinske vlasti da obrate pažnju na škunu tek u Trapezundu, gde je tovar premešten na barku, koja je u septembru 1863. godine stigla na pristanište koje je bilo pod kontrolom Ubiha- jednog od čerkeskih plemena. Ova provokacija nije naišla ni na kakvu podršku Goraca, čak se dogodilo suprotno. Gorci su bili razočarani malobrojnošću odreda. Optor Goraca bio je već slomljen. U avgustu 1863. godine oružje su položili Abadzehi, a 21. maja 1864. godine Šapsugi i Ubisi. Kavkaski rat je priveden kraju.[101]

Tokom ustanka, jedan manji ruski odred prišao je pruskoj granici i bio je prinuđen da je pređe. Pruske vlasti nisu razoružale ruski odred, već su ga poslale na pogranični punkt, pogodan za povratak u Rusiju. Ovaj slučaj predstavljao je inicijalnu kapislu za dalje koordinisano dejstvo dve zemlje protiv ustanika. Rusija i Pruska su 27. januara 1863. godine u Peterburgu potpisale konvenciju Alvenslebena (po pruskom generalu Gustavu fon Alvenslebenu koji je u ime Pruske potpisao konvenciju), koja je omogućila da u slučaju neophodnosti vojske obe zemlje pređu granici u uđu na teritoriju ove druge. Bizmark se vrlo ozbiljno odnosio prema opasnosti ruskog povlačenja iz Poljske i otvoreno je govorio da će, u tom slučaju, Pruska morati da okupira ruski deo Poljske.[102]

Postojanje rusko-pruskog sporazuma bilo je iskorišćeno, iz raznih razloga, od strane niza evropskih država, koje su izjavile da potpisivanje konvencije Alvenslebena predstavlja internacionalizaciju konflikta. Velika Britanija je 2. marta 1863. godine notom stala u zaštitu ustanika. Kako su pokazali događaji koji će uslediti, London nije bio mnogo zabrinut sudbinom Poljaka, već je želeo da iskoristi poljski ustanak kako bi došlo do kraha francusko-ruskog dijaloga, u čemu je imao velikog uspeha. 17. aprila britanskoj noti pridružile su se Austrija i Francuska. London i Pariz, oslanjajući se na odluke Bečkog kongresa iz 1815. godine, zahtevali su povratak poljskog ustava i sprovođenje opšte amnestije. Nakon njih su, notama, mada ne toliko žestokim, u zaštitu Poljaka stale Španija, Italija, Švedska, Holandija, Danska, Portugal i Osmansko carstvo. Nastala je pretnja diplomatske izolacije Rusije. Među retkim zemljama koje su odbile učešće u diplomatskom pohodu protiv Rusije bile su SAD, koje nisu mogle da ne uzmu u obzir blagonaklono držanje Rusije tokom građanskog rata u toj zemlji.[103]

Dana 29. juna 1863. godine zemlje Krimske koalicije su ponovo poslale note koje su sadržale predloge o primirju sa Poljacima i sazivu konferencije osam država u vezi sa poljskim pitanjem. Preliminarni program sadržao je sledeće zahteve:

1) Puna i opšta amnestija

2) Narodno predstavništvo koje će učestvovati u zakonodavnom procesu u zemlji i koje će imati sredstva stvarne kontrole

3) Imenovanje Poljaka na državne dužnosti radi stvaranja nacionalne administracije koja će imati povrenje zemlje

4) Potpuna i neograničena sloboda savesti i ukidanje svih ograničenja u vezi sa praktikovanjem katolicizma

5) Isključiva upotreba poljskog jezika kao zvaničnog jezika administracije, organa pravde i u obrazovnom procesu

6) Uvođene uređenijeg i ozakonjenog sistema regrutacije.[104]

Prihvatanje i sprovođenje ovih zahteva imalo bi kao prirodnu posledicu odvajanje Poljske od Ruske imperije. Knez Gorčakov je u depeši 1. jula 1863. godine kategorički odbio zahteve zemalja Krimske koalicije, ukazavši da Rusija od 1831. godina vlada Poljskom ne na osnovu odredbi iz 1815. godine, nego na osnovu prava zavojevača, te da pretenzije evropskih zemalja ka Peterburgu u tom smislu, nemaju pravnog osnova. Kao odgovor na to, Francuska je početkom avgusta izjavila da vraća sebi punu slobodu rasuđivanja i delovanja, što je predstavljalo zvanično denonsiranje rusko-francuskog sporazuma.[104]

Ruska vlada je povećala količinu vojske u Poljskoj i Zapadnom kraju (Belorusija, Litva, Pravoberežna Ukrajina), sprovela reformu zemlje, nakon čega je dobila aktivnu podršku od strane lokalnog seljaštva. Na početku ustanka u Rusiji je postojala i pomirljiva struja, čije su pristalice posmatrale rusko-poljski kao sraman sukob dva slovenska naroda, oprostivši ustanicima mnogo toga, između ostalog i pokušaj ubistva na spavanju vojnika ruskog garnizona. U svom prvom članku o pobuni, Mihail Katkov je pozivao Ruse da se ne svete braći nakon pobede nad njima. Međutim, pozicija Zapada i najradikalnijih ustanika dali su ustanku opasni karakter političkog, čak i vojnog sukoba između Evrope i Rusije. Note zapadnih zemalja u vezi sa poljskim pitanjem samo su još više pojačali takvo raspoloženje, pri čemu očevici događaja nisu ni malo razmišljali o tome da li te note predstavljaju samo efikasnu demonstraciju ili ne. Oni su se spremali za rat veoma ozbiljno, shvatajući mračnu perspektivu takvog razvoja događaja. Ruski vojni ministar, Miljutin, pisao je da bi rat sa koalicijom evropskih država u datom trenutku predstavljao katastrofu, kao i da ruska vojska nije spremna za rat jer se tek započelo sa njenom reformom, kao i sa stvaranjem nove vojne organizacije.[105]

Tokom prve polovine 1863. godine, vojno ministarstvo je povećalo količinu vojske u Evropi za 167 000 i ona je dostigla (ne računajući Kavkaz) 690 000 ljudi sa 1026 topova, od čega je u varšavskom, vilnuskom i kijevskom okrugu bilo smešteno 342 000 vojnika i 410 topova. U avgustu je brojnost vojske u tim okruzima dostigla 405 000 ljudi i 442 topa. Bojeva gotovost vojske bila je niska, a opasnost poraza u slučaju sukoba sa zemljama Krimske koalicije sasvim realna. Nedostajalo je rezervi i materijalne potpore. Usled straha od ponovnog suočavanja sa situacijom u kojoj kupovina oružja u inostranstvu neće biti moguća, vojno ministarstvo je odlučilo da proširi sopstvenu bazu proizvodnje oružja. 1863. godine odlučeno je da nevelika fabrika pušaka u Peterburgu neće biti dovoljna za potrebe vojske, te je podignuta na nivo zavoda. Još jedan zavod (budući čuveni Obuhovski zavod), počeo je da se gradi u Peterburgu, a takođe su na Kami, blizu Perma, postavljeni temelji gvožđarsko-puščanog i čelično-puščanog zavoda. Međutim, ove mere nisu mogle da brzo donesu rezultate. U to vreme mnogi odredi bili su u procesu formiranja ili su bili u planu. Za slučaj rata, pripremljena su za odbranu primorska utvrđenja, a ubrzano su se utvrđivali i Kronštat i Kerč. Na izgradnju Kronštatske tvrđave 1863. godine izdvojeno je 2,1 milion rubalja. Čak i na ušću Neve gradila se rezervna linija odbrane, koja se sastojala iz baterije teške artiljerije.[106]

Nakon okončanja Krimskog rata, ruska vlada je gotovo dvostruko smanjila vojne troškove, koje je 1859. godine uspela da stabilizuje, ne dozvoljavajući njihov dalji rast. Međutim, poljski ustanak je prinudio Aleksandra II da prestane sa takvom politikom. 1863. godine vojni rashodi iznosili su 37,8% ukupnih državnih rashoda, dok je 1864. godine njihov udeo iznosio 34,97%. Povećanje vojnih rashoda izazvalo je drastično pogoršanje finansijske situacije u Rusiji- deficit državnog budžeta 1862. godine iznosio je 34 850 000 rubalja, a 1863. godine 123 016 790 rubalja. 1864. godine budžetski deficit smanjen je do 90 miliona rubalja, pri čemu su prihodi zemlje iznosili 421,9 miliona rubalja, a rashodi 411,9 miliona rubalja. Zahvaljujući spoljnopolitičkoj stabilizaciji i doslednoj politici štednje, ministarstvo finansija je uspelo da ostvari tendenciju smanjenja budžetskog deficita tek 1866. godine.[107]

Ustanak u Poljskoj doveo je do drastične promene odnosa prema Poljacima velikog dela ruskog društva. Sa pravne tačke gledišta, ustanici su smatrani odmetnicima, no, u uslovima delovanja vojnog zakonodavstva, koje je regulisalo oblike partizanskog rata i metode borbe s njim, najviše srdžbe je izazivala partizanska taktika pobunjenika, koja se, po mišljenju mnogih, graničila s banditizmom. Ustanak 1830-1831. godine, koji je predstavljao običan frontovski rat vojski i koji je podrazumevao opsadu tvrđava, nije izazvao ovoliko srdžbe među zaraćenim stranama. Norme partizanskog rata- bespoštednost, odsustvo jasne razlike između pozadine i fronta, civila i onih koji to nisu, bile su nešto na šta vojna lica nisu navikla. Uopšteno govoreći, borba je poprimila karakter koji je prema ocenama savremenika bio veoma sumnjiv sa stanovišta zakonitosti.[108]

Ka jeseni 1863. godine, broj žrtava revolucionarnog terora u gradovima dostigao je 600 ljudi, dok je broj mučenih seljaka, koji nisu bili simpatizeri poljskog nacionalnog pokreta, bio znatno veći. Na čelo ruske administracije u Poljskoj postavljen je grof fon Berg, a na čelo vilenskog general-gubernatorstvu general M.N. Muravjev. Njihova delatnost, koja se zasnivala na represijama nad pobunjenicima i garantovanju mira građanima odanim kruni, pokazala je čvrstu rešenost vlasti da stane na kraj revolucionarnom teroru. Uz punu podršku Peterburga, sprovedena je reforma koja je nanela ozbiljan udarac plemstvu, kao osnovnoj socijalnoj i ekonomskoj bazi ustanka. Seljaci u Poljskom carstvu postali su vlasnici zemlje koju su do tada koristili, faktički bez otkupa od spahija. Situacija u general-gubernatorstvu bila je još složenija- na teritoriji četiri njegove gubernije živelo je, prema različitim procenama, između 2 i 2,8 miliona Belorusa i između 1 i 1,4 miliona Litvanaca. U glavnom je reč bila o seljacima. Osim toga, u tom delu zemlje živeli su i Rusi, Jevreji, Tatari, Nemci, Letonci i Poljaci. Poslednji, iako su se nalazili u apsolutnoj manjini činili su izrazito veliki broj spahija u četiri  gubernije, i to: 85% u Vilenskoj, 95% u Grodnenskoj, 78% u Kovenskoj i 94% u Minskoj guberniji. Međutim, plemstvo je ostalo najjača socijalna potpora ustanka, planirajuću da, u slučaju njegovog uspeha, teritorije 4 gubernije pripoji Poljskoj.[109]

Već u aprilu 1863. godine, kao odgovor na ubistvo ruskih vojnika, seljaci Vitebske gubernije uništili su nekoliko ustaničkih odreda i 20 imanja. U beloruskim gubernijama je nastala opasnost ponavljanja događaja u austrijskoj Galiciji iz 1846. godine, kada su Poljaci-spahije bili podvrgnuti masovnom istrebljenju. Po naređenju Muravjeva, poljske spahije su morale da plaćaju privremenu novčanu dažbinu od 10%, dok su imanja učesnika pobune morala da plaćaju usiljenu dažbinu od 20-30%. Spahije ruskog i osetniskog porekla plaćali su dažbinu od 5%, koja je kasnije smanjena na 1,5-2,5%. Od poreza na zemljište, uzetog od prihoda svih spahija Severo-zapadnog kraja, u državnu kasu se slilo 2,6 miliona rubalja. Za gubitke nanete od strane pobunjenika seljacima i drugim slojevima društva, posebnim dažbinama obuhvaćena su sva imanja sa koja su vršeni napadi na ruske vojnike i ljude odane imperatorskoj kruni. Na taj način, poljsko plemstvo je platilo još 800 000 rubalja. Imovina aktivnih učesnika pokreta je sekvestrirana. Takvih imanja je u junu 1863. godine bilo je 369, čime je nanet ozbiljan udarac materijalnoj bazi ustanka.[110]

Iz redova lokalnog seljaštva formirane su naoružane karaule, u kojima su aktivno učestvovali seljaci beloruskih i, pasivno, seljaci litvanskih gubernija. Reforma iz 1861. godine korigovana je uz veće obraćanje pažnje na interese seljaka. Seljački posedi uvećani su na račun povratka zemlje, otetu od strane spahija u periodu 1857-1861. godine, kao i davanjem zemlje koja je pripadala seljacima koji su ostali bez nje. U Vilenskoj guberniji, takvi rezovi iznosili su oko 2,5% veličine seljačkog poseda, u Kovenskoj- ne više od 3,5%, u Grodnenskoj 5,4% i u Mogiljevskoj oko 7,8%.[110]

Sa druge strane, Muravjev je žestoko i beskompromisno odgovarao na revolucionarni teror represijama. Do jula 1864. godine iz njegove oblasti proterano je 177 katoličkih sveštenika, a sve rashode za izdržavanje uhapšenih ili prognanih sveštenika snosila je katolička crkva. 7 katoličkih sveštenika bilo je streljano. Od marta 1863. do decembra 1864. godine u general-gubernatorstvu je kažnjeno 128 ljudi, pri čemu je 68 smrtnih kazni odredio Muravjev lično. Ni pripadnost plemstvu, ni veze u Peterburgu, ni čin katoličkog sveštenika, nisu doprineli ublažavanju kazne, ukoliko se radilo o pljački ili ubistvu oficira, vojnika ili činovnika, seljaka ili pravoslavnog sveštenika. Osim toga, presudama vojnog suda lišeno je prava izdržavanja i poslato na robijaški rad 972 ljudi, 573 ljudi poslato je radi naseljavanja udaljenih delova Sibira, 854 radi naseljavanja udaljenih delova Sibira, 345 radi odsluženja vojnog roka, 864 je poslato u kažnjeničke jedinice, 4096 (oko 800 porodica) poslato je radi naseljavanja državnih imanja u unutrašnjosti imperije, 1254 ljudi raseljeno je u unutrašnjost imperije, a iz kraja je prognano 629 porodica lokalne šljahte. U okviru administrativnog poretka, Muravjev je iz general-gubernatorstva prognao 279 ljudi. Uošte uzev, prognana lica iz Severo-zapadnog kraja predstavljala su većinu (57%) učesnika ustanka nad kojima su činjene represije. Muravjev i Berg uspeli su da relativno brzo postignu promenu raspoloženja poljskih seljaka koji su se kolebali i da nagrade beloruske i litvanske seljake za njihovu odanost. Nakon toga, ustanak je bio osuđen na propast i brzo je počeo da se gasi.[111]

Istovremeno, došlo je do promene odnosa prema ustanku u samoj Rusiji. Deo ruskog društva koji se nije slagao sa dejstvima Poljaka zahvatio je rast patriotskih osećanja. Pristalice revolucije i radikali bili su izolovani. Aleksandar Hercen, koji je stao u zaštitu Poljaka i koji je od 1856. godine bio jedan od nespornih autoriteta u ruskoj liberalnoj javnosti, bio je odbačen upravo od te iste javnosti. Njegov list „Zvono“, koji je izdavao u Londonu, 1862. godine je slat u Rusiji u tiražu između 2500 i 3000 primeraka. Od 1863. godine, tiraž „Zvona“ je pao na 500 primeraka i, uprkos tome što je nastavio da izlazi još pet godina, njegov tiraž nikada više nije prešao tu cifru. Talas rodoljubivih osećanja i jednomišlja u Rusiji veoma je iznenadio strance.[112]

U situaciji u kojoj se sukob sa Velikom Britanijom i Francuskom činio sasvim mogućim, Rusija je pronašla saveznika u licu SAD. Za razliku od svojih protivnika, Peterburg je za vreme građanskog rata u SAD ukazao diplomatsku pomoć Severu. Na talasu Francuske intervencije u Meksiku i britanske sabotaže trgovine Severa u korist Konfederacije, Peterburg je odlučio da pošalje svoje eskadre na obalu SAD. 13. septembra 1863. u Njujork su stigle dve fregate pod komandom kontra-admirala Lesovskog. Do kraja meseca, ova eskadra je pojačana sa još dve korvete i jednim kliperom. 1. oktobra 1863. godine 4 ruske korvete i 1 kliper su, pod komandom kontra-admirala Popova, stigle u San Francisko. Sa tih položaja, ruski brodovi su, oslanjajući se na podršku SAD, mogli da ugrožavaju pomorske komunikacije Velike Britanije na Atlantiku i na Tihom okeanu. Iako vojni značaj tih operacija nije bio veliki, Velika Britanija je vrlo ozbiljno shvatila ovu pretnju. Dolazak ruske eskadre imao je i drugo značenje. Rusija je bila jedina velika država koja je podržala Vašington u vreme građanskog rata, što je izazvalo oduševljenje u obe zemlje.[113]

Što se tiče antiruske koalicije, do njenog stvaranja nije došlo ni 1863, ni 1864. godine. Austrija, Velika Britanija i Francuska nisu bile spremne da u svojoj podršci Poljskoj idu dalje od slanja diplomatskih demarša. Svaka od tih zemalja imala je značajne probleme na unutrašnjem planu- izbori 1863. godine ojačali su opoziciju Napoleona III, Franca Jozefa je brinuo rast nezadovoljstva u Mađarskoj, dok je u Britaniji došlo do zaoštravanja debate u vezi sa izbornom reformom. Do početka 1864. godine ustanak je bio ugušen. Rusija i SAD nastavile su svoje zbližavanje protiv Britanije, a njegov rezultat bilo je potpisivanje sporazuma o prodaji Ruske Amerike (Aljaske i Aleutskih ostrva) 30. marta 1867. godine u Vašingtonu. Ovim sporazumom Rusija je ustupila SAD 1519 hiljada kvadratnih kilometara svoje teritorije za 7,2 miliona dolara u zlatu. Zadržavanje tih teritorija na kojima je živelo oko 10 000 Aleuta, 40 000 Indijanaca i 600 Rusa (od toga 200 vojnika iiz garnizona) bilo je veoma problematično za Rusiju.[114]

Početak zbliženja sa Pruskom[uredi | uredi izvor]

Direktna posledica događa iz 1863. godine bilo je zbliženje Rusije i Pruske, čiji je predsednik vlade Oto fon Bizmark stremio nemačkom ujedinjenju. Aleksandar II je, za razliku od Gorčakova, bio razočaran idejom francusko-ruskog saveza. Pored toga, ruskog cara su sa Berlinom povezivale i rodbinske veze- njegova majka, carica Aleksandra Fjodorovna, bila je pruska princeza, sestra pruskog kralja Vilhelma I. U ratovima za ujedinjenje Nemačke koji će uslediti, Rusija će zauzeti poziciju blagonaklone neutralnosti u odnosu na Prusku. Krimski rat i poljski ustanak su pokazali da je Pruska jedini mogući saveznik Rusije i da je jačanje njenog uticaja u Nemačkoj, a time i slabljenje Austrije, istovremeno i u njenom interesu. Osim toga, nakon gušenja poljskog ustanka, Rusija je aktivirala svoju politiku u Centralnoj Aziji, što je, imajući u vidu moguće zaoštravanje odnosa sa Velikom Britanijom povećavalo vrednost savezništva sa Pruskom u Evropi.[115]

Dana 1. februara 1864. godine austrijska i pruska vojske izvršile su prodor u Šlezvig i Holštajn- teritorije naseljene većinski nemačkim stanovništvom, koje je danski kralj Kristijan IX želeo da pripoji Danskoj. Austrija i Pruska su, uzevši u obzir činjenicu da su imale prvoklasne vojske, kao i poziciju Rusije, uspele da onemoguće kako uspešan otpor Danaca, tako i mešanje treće strane u sukob. Palmerstonove izjave da u slučaju narušavanja prava i nezavisnosti Danske ona neće ostati sama, nakon poljskog ustanka niko nije shvatao ozbiljno. Sa druge strane, Francuska, koja je jedina imala kapacitet da se suprotstavi napadačima nije mogla to da učini zbog toga što je u februaru 1864. godine došlo do ustanka u Alžiru, radi čijeg gušenja je morala da pošalje pojačanje.Uz to 40 000 njenih vojnika još uvek nalazilo u Meksiku, pomažući meksikanskog cara Maksimilijana.[116]

Danska armija od 40 000 vojnika pružila je junački otpor austro-pruskim vojskama, pri čemu je istovremeno računala na mogućnost ponavljanja situacije iz 1848-1849. godine i intervencije velikih sila, za čiju koordinaciju dejstava je bilo potrebno vreme. Rusija je kategorički odbila da učestvuje u pomorskoj demonstraciji koju je predložila Velika Britanija. U isto vreme, britanski predlog odbila je i Francuska. Iz tih razloga, Britanija nije odlučila da deluje samostalno, sa željom da ne toliko zaštiti Dance, koliko da ponovi situaciju iz 1863. godine i ponovo zavadi saveznike na kontinentu. Međutim, njeni pokušaji bili su osuđeni na propast.[117]

Nakon završetka rata sa Danskom, Bizmark je počeo sa pripremom rata protiv Austrije, sa ciljem da zauvek potisne njen uticaj iz Nemačke. Iz tih razloga, pruski kancelar se sastao sa Napoleonom III u Bijaricu, u oktobru 1865. godine, gde su razmatrali pitanje moguće kompenzacije Francuskoj za neutralitet u budućem ratu. Uopšteno govoreći, Francuska je računala da će u budućem austrijsko-pruskom ratu igrati ulogu oružanog posrednika, kakvu je Pruska želela da ima 1859. godine, za vreme francusko-sardinskog rata protiv Austrije. Napoleonu III je ponovo bio potreban mali pobedonosni rat kako bi učvrstio svoj autoritet, poljuljan već očiglednom katastrofom koje mu je donela vojna intervencija u Meksiku. Takođe, francuski uticaj je veoma poljuljan i na Dunavu, gde je 1866. godine došlo do ozbiljnih promena, koje su otvorile mogućnost rusko-pruske saradnje na Balkanu.[118]

Proces međunarodnog priznanja ujedinjenja Vlaške i Moldavije još uvek nije bio gotov. U Rumuniji je u to vreme došlo do unutrašnje krize, izazvane žestokim i beskrupuloznim ponašanjem kneza Aleksandra Kuze, koji se čvrsto oslanjao na Francusku. 23. februara 1866. godine u Bukureštu je došlo do prevrata, na čijem čelu su se nalazili rumunski oficiri. Knez Kuza je prognan, a vlast je preuzelo namesništvo. 26. marta iste godine, nakon odbijanja belgijskog princa da prihvati rumunsku krunu, za rumunskog kneza izabran je princ Karol Hoencolern. Dobivši poziv na presto, on je pogledao kartu i odmah je shvatio značaj položaja novostvorene države, usled čega je i pristao da stane na njeno čelo. Novi rumunski knez je došao u zemlju 11. maja 1866. godine, na dan početka austrijske mobilizacije protiv Pruske, sa lažnim pasošem na ime ruskog trgovca iz Odese. Početak vladavine Hoencolerna u Rumuniji, gotovo da se podudarilo sa početkom austrijsko-pruskog rata 1866. godine.[119]

Odlučujuće godine u spoljnoj politici 1866–1868.[uredi | uredi izvor]

Period 1866–1867.[uredi | uredi izvor]

Austrijski poraz kod Kenigreca 1866. godine bio je i te kako u ruskom interesu. Nakon dobijanja vesti o pruskoj pobedi, Aleksandar II je čestitao pruskom kralju, savetujući ga sa mnogo takta da bude umeren u zahtevima prilikom zaključivanja mira. Istovremeno, car je izjavio kralju da želi da podrži sporazum sa Pruskom, kao i da ona bude moćna i uspešna. Pruska je korak po korak rušila temelje Krimskog sistema. Međutim, njeno prekomerno jačanje počelo je da brine Peterburg. Gorčakova je brinulo to što će ostvarenje Bizmarkovih planova, po njegovim rečima, dovesti do porobljavanja Nemačke od strane Pruske i potpuno urušiti evropsku ravnotežu snaga.[120]

Nakon završetka austrijsko-pruskog rata, u Peterburgu su počeli da misle da preveliko jačanje Pruske u Nemačkoj može da ode predaleko. Napoleon III je počeo sa ispitivanjem mogućnosti sporazuma sa Peterburgom u vezi sa nemačkim pitanjem. Međutim, njegovi pokušaji naišli su na nepoverenje ruske strane. Francuska diplomatija je ponovo očekivala od Rusije dejstva, ne potežući pitanje ukidanja ograničenja Pariskog mirovnog sporazuma. 3. avgusta 1866. godine Gorčakov je pisao Aleksandru II da Napoleon III želi da uvuče Rusiju u svoju orbitu i da iskoristi rusku otvorenost da bi stavio Prusku između dve vatre u trenutku kada to njemu bude odgovaralo ili da bi ostavio Rusiju na milost i nemilost Pruskoj ukoliko poželi da podigne novi ustanak u Poljskoj. Osim tih nimalo prijatnih činjenica, Peterburg je morao da ima u vidu i drugu opasnost koja se ogledala u mogućnosti zbližavanja Francuske i Austrije u vezi sa Istočnim pitanjem ili teritorijalnom kompenzacijom Beču na Balkanu. Nije bilo isključeno da bi takvu kombinaciju mogla da podrži i Pruska. Ruska diplomatija nije imala izbora. Gorčakovljeva politika zbližavanja sa Francuskom izazivala je sve više kritike. Pod pritiskom svojih protivnika, Gorčakov je morao da prizna da je ozbiljan sporazum sa Pruskom najbolji izbor, ako ne i jedini mogući.[121]

Dana 7. avgusta 1866. godine u Peterburg je sa specijalnom misijom poslat general-ađutant pruskog kralja, baron Edvin fon Mantejfelj. 9. avgusta pruski izaslanik je stigao u Peterburg gde ga je primio Aleksandar II. General je ruskom caru predstavio program budućeg preuređenja Nemačke, što je na njega ostavilo vrlo težak utisak. Aleksandar II je smatrao da će svrgnuće malih dinastija podriti monarhistički princip, dok je u sazivanju opštegermanskog parlamenta video revolucionarnu opasnost. 10. avgusta Majntefelj se sreo sa Gorčakovim sa kojim je razmatrao mogućnost kompenzacije Rusiji za njen pristanak na promenu političkog uređenja Nemačke. Pruski izaslanik je obećao podršku ruskim aktivnostima u Centralnoj Aziji, Dunavskim kneževinama, a predložena je i promena granice u Galiciji. Gorčakova ti predlozi nisu zanimali, te je pruski izaslanik pokrenuo pitanje izmena odredbi Pariskog mirovnog sporazuma, što je odmah naišlo na pozitivnu reakciju ruskog ministra spoljnih poslova. Pregovori su se nastavili i, već 12. avgusta, Aleksandar II je napisao pismo pruskom kralju u kome ga je uveravao da Rusija neće ni pod kojim uslovom podržavati protivnike Pruske. Peterburg je nastavio da ukazuje diplomatsku podršku Berlinu, što je imalo veliki značaj za situaciju koja se Berlin nalazio. Osim toga, po Bizmarkovom naređenju, Mantejfelj je ispitivao i raspoloženje Peterburga u slučaju francusko-pruskog sukoba. Gorčakov nije dao nikakva konkretna obećanja, ali je Majntefelj telegrafisao Bizmarku da može da odlučno deluje protiv Francuske.[122]

U novembru 1866. godine došlo je do posete pruskog prestolonaslednika Peterburgu, tokom koje je potvrđena saglasnost u vezi sa pruskom podrškom Rusiji u ukidanju ograničena Pariskog sporazuma. Rusko-prusko zbliženje, prema kome Gorčakov nije imao nikakvih simpatija, postalo je realnost. Međutim, ono se nije pretvorilo u savez, što je davalo nade Gorčakovu na ostvarenje svog starog programa putem sporazuma sa Francuskom, u tom smislu i povratak zajedničkog delovanja dveju zemalja na Balkanu. U avgustu 1866. godine na Kritu je počeo ustanak Grka protiv turske vlasti. Protiv ustanika pokrenuto je 40 000 turskih vojnika. Gušenje ustanka pratili su mnogi akti nasilja protiv civilnog stanovništva. Deo stanovnika, blokiranih u manastiru Arkadija, više su želeli da raznesu zalihe baruta i poginu nego da padnu u ruke Turcima. Samo u Atini, bežeći od masakra, našlo se preko 60 000 kritskih izbeglica, u glavnom žena i dece.[123]

Reakcija evropske javnosti bila je žestoka. Stanovništvo Krita pružilo je žestok otpor Turcima. Značajnu podršku ustanicima ukazali su dobrovoljci iz Kraljevine Grčke, koji su se, zajedno sa oružjem, prebacivali na Krit pomoću malih brodova. Rusija je podržala Grke zalažući se za momentalno ustupanje Krita Grčkoj. Znajući da tako radikalno rešenje nema izgleda na uspeh, Gorčakov je predložio velikim silama da razrade i predlože turskoj vladi program reformi na Kritu. Ovaj predlog nisu podržale Austrija i Velika Britanija iz straha od raspada Osmanskog carstva. Francuska je svoj pristanak uslovila solidarnošću Rusije sa francuskim interesima na Zapadu. Granice tih interesa nisu precizirane, ali je u Peterburgu vladalo uverenje da je ponovo reč o obnavljanju francuskih granica iz perioda pre Bečkog kongresa. Zajednički nastup velikih sila radi zaštite Grka je propao i kritski ustanici nisu dobili nikakvu ozbiljnu podršku. No, bez obzira na to, Gorčakovu se činilo da je situacija dobra za reviziju Pariskog sporazuma. Na specijalnom savetovanju u novembru 1866. godine, na kome je predsedavao Aleksandar II, predlog Gorčakova da Rusija jednostranom deklaracijom izjavi da neće više poštovati odredbe Pariskog sporazuma koje su se ticale neutralizacije Crnog mora, nije naišao na podršku većine. Protiv ovog predloga istupili su veliki knez Konstantin Nikolajevič, ministar vojni Miljutin i ministar finansija Rejtern, pravdajući svoje uskraćivanje podrške činjenicom da flota, vojska i finansije ne bi mogle da izdrže moguće poteškoće do kojih bi takav korak doveo.[124]

Kritski ustanak je ozbiljno zaoštrio situaciju na Balkanu. Rukovodstvo Kneževine Srbije na čelu sa knezom Mihailom Obrenovićem i predsednikom vlade Ilijom Garašaninom. U maju 1865. godine Srbija je zaključila savez sa Rumunijom, koji je obnovljen u januaru 1868. godine. U septembru 1866. godine sklopljen je savez Srbije i Crne Gore, a maja 1867. sporazum o zajedničkim dejstvima između srpske vlade i bugarskih revolucionarnih organizacija, a savez Srbije i Grčke avgusta iste godine. Koristeći težak položaj u kome sa nalazilo Osmansko carstvo, Srbija je, u januaru 1867. godine, potegla pitanje povlačenja preostalih turskih garnizona iz Srbije. U martu 1867. godine Turci su bili prinuđeni da se povuku iz svih tvrđava u Srbiji, uključujući i Kalemegdansku.[125]

U januaru 1867. godine turska reakcija na srpske zahteve još uvek nije bila jasna, te je u Srbiju, sa ciljem upoznavanja sa stanjem njene vojske, poslata ruska vojna misija na čelu sa generalštabnim pukovnikom Lerom. Kako stanje srpske vojske nije bilo najsjajnije, Rusija je odlučila da pruži Beogradu vojnu i finansijsku pomoć. 1867. godine ruska vlada je poslala Srbiji 2000 konja, 17 700 pušaka, značajnu količinu rezervnih delova za artiljerijsku municiju i 100 000 austrijskih dukata. Plašeći se da će se sitaucija na Balkanu oteti kontroli i nadajući se u obnovu francusko-ruskog dijaloga u vezi sa Istočnim, a, moguće, i nemačkim pitanjem, Gorčakov je ponovo izneo svoje gledište Parizu. Pored toga, ruskog vice-kancelara je brinulo je i zbližavanje Austro-Ugarske i Francuske.[126]

U oktobru 1866. godine na mesto austrijskog ministra inostranih dela označen je žestok protivnik pruske politike u Nemačkoj, baron fon Bajst. Radi učvršćivanja unutrašnjeg položaja Austrije, Bajst je uspeo da ubedi cara Franca Jozefa da pristane na kompromis sa Mađarima, usled čega se Austrija pretvorila u Austro-Ugarsku 1867. godine, čime je došlo do trajne stabilizacije Dunavske monarhije. U Parizu su, sasvim osnovano, mogli da očekuju rast revanšističkih raspoloženja u Beču i moguću podršku u budućem ratu sa Pruskom. Bajst je veoma ozbiljno razmišljao o mogućnosti ponavljanja Kaunicove koalicije, smatrajući da bi prvi korak ka njoj bio postizanje razumevanja sa Francuskom. Garancija da će u okviru tog procesa mišljenje Rusije biti uvaženo nije bilo.[127]

U memorandumu od 6. aprila 1867. godine Gorčakov je izložio svoj program rešenja Istočnog pitanja, zasnovan na sprovođenju reformi, usmerenih na širenje teritorijalne i opštinske autonomije u delovima Osmanskog carstva u kojima je preovlađivao hrišćanski element. Predlagao je da se od sultana dobije saglasnost za stvaranje sledećih autonomnih pokrajina: 1) Rumelija s delom Makedonije; 2) Bugarska; 3) Bosna, Hercegovina, Albanija i pašaluci Stare Srbije; 4) Epir, Južna Albanija, Tesalija i deo Makedonije; 5) Sporadski arhipelag na čelu sa Hiosom. Plan je pretpostavljao praktično ostvarenje principa jednakosti predstavnika različitih veroispovesti pred vlašću i zakonom. Svaka provincija delila bi se na okruge i opštine, kojima je trebalo da upravljaju izabrana lica, koja bi vodila računa o raspodeli i prikupljanju poreza i poštovanju zakona. Takođe, trebalo je da se stvore i mešoviti sudovi i milicija po proporcionalno-religijskom principu, kao i da se uvedu kao zvanični (osim turskog) i lokalni jezici i da hrišćani i judejci dobiju pravo otkupa od službe u turskoj vojsci. Ovaj predlog bio je deo dijaloga sa Francuskom, koji je Napoleon III odbio. Pariz nije bio zainteresovan za reforme koje bi mogle da dovedu u pitanje teritorijalnu celovitost Osmanskog carstva, kao njegovog najvećeg dužnika na Istoku (već do 1863. godine vlada Osmanskog carstva je zaključila deset spoljnih zajmova u iznosu od milijardu franaka, pri čemu je svake godine ta suma postajala sve veća).[128]

Osim finansijskih razloga, Pariz je imao na umu i političke. Nadajući se da će iskoristiti zbližavanje sa Austro-Ugarskom, čiji se kancelar, Bajst, nadao stvaranju široke antipruske koalicije, Napoleon III je želeo da pogoršanje odnosa sa Velikom Britanijom. Upravo iz tih razloga, on je u novembru 1866. godine odbio inicijativu Bajsta o sazivu konferencije koja bi trebalo da ukine odredbe za Rusiju ograničavajućih normi Pariskog mirovnog sporazuma. Iz tih razloga, usledilo je odbijanje Bajstovog predloga da se pristanak Francuske nadoknadi njenim jačanjem u Egiptu, kao i ne tako konkretnih predloga Bizmarka. Napoleona III je mnogo više interesovala kompenzacija u Zapadnoj Evropi, a u to vreme- u Luksemburgu. Po tom pitanju, on nije mogao da računa na razumevanje Bizmarka.[129]

Na novogodišnjem balu 1867. godine, Napoleon III je u poverljivoj besedi sa ruskim poslanikom, baronom Budbergom, izložio svoje viđenje aktuelne situacije. Francuski car je objašnjavao svoje uskraćivanje podrške ruskoj inicijativi po pitanju Krita, svojim nedostatkom vere u mogućnost ostvarenja rezultata i predložio je Rusiji da deluje sama. Na to je ruski poslanik odgovorio da je to preporučivanje političke katastrofe- upravo je nedostatak zajedničke evropske platforme razlog odbijanja Osmanskog carstva da pođe na ustupke. Slično je bilo i sa drugim pozicijama Napoleona III u vezi sa pitanjima koja su za Rusiju bila značajna- on se protivio mešanja u poslove balkanskih zemalja u slučaju početka rata u tom regionu, kao i pokretanju pitanja ukidanja ograničavajućih odredbi Pariskog sporazuma, pri čemu je predlagao Rusiji saradnju na Zapadu. Od Rusije je očekivan blagonaklona neutralnost u budućem francusko-pruskom ratu. Sledećeg dana, Budbergu su stigla uveravanja Napoleona III o neograničenom poverenju koje on ima u Aleksandra II, izrazivši time uverenje da ne postoji čvršća garancija od reči ruskog cara. Na vest o tome Aleksandar II je izjavio da je polaskan izjavom francuskog cara, ali da zbog nje nije izgubio pamet.[130]

Period 1867-1868.[uredi | uredi izvor]

Interesi Rusije i Francuske nisu se ozbiljnije podudarali nigde. Ruski ministar spoljnih poslova je još jedanput pokušao da iskoristi mogućnost dogovora sa Napoleonom III prilikom ličnog susreta sa imperatorom. Aleksandar II i Gorčakov posetili su Svetsku izložbu u Parizu, gde su boravili od 1. do 11. jula 1867. godine.[131]

Dolazak ruskog cara dogodio se gotovo odmah nakon što je izolovana Francuska bila prinuđena da se odrekne svojih pretenzija na Luksemburg- Londonska konferencija je u maju 1867. godine priznala njegovu neutralnost, pruski garnizon je izveden iz tvrđave, a sama tvrđava je uništena. Rusija i Francuska su ponovo pokušale da nađu zajednički jezik. Doček Aleksandra II u Parizu bio je veoma svečan- na stanici je carski voz dočekao lično Napoleon III praćen najvišim francuskim birokratama. Međutim, očekivanja ruskog ministra spoljnih poslova nisu se ispunila. Na rusko-francuske odnose opet je pala senka zbog poljskog pitanja.[131]

Pred odlazak ruskog cara u Francusku, na predlog šefa žandarmerijskog korpusa, general-grofa P.A. Šuvalova, 17. maja 1867. godine, objavljena je amnestija za učesnike ustanka iz 1863. godine („Veržbolovska amnestija“). Prema amnestiji, sve nezavršene istražne radnje u vezi sa ustankom 1863-1864. (osim ako nisu u pitanju teška krivična dela- ubistva, pljačke, podmetanje požara i slično) obustavljene su, a zabranjeno je i otpočinjanje novih u vezi sa istim događajem. Ljudima koji su rođeni u Poljskom carstvu, a koji su prognani odatle prema naređenju administracije, dozvoljen je povratak u otadžbinu. Izgnanim licima rođenim u zapadnim gubernijama dozvoljeno je preseljenje u Poljsko carstvo. Obe odluke nisu se odnosile na izgnano katoličko sveštenstvo.[132]

Ova mera je bila sračunata na dobijanje najboljeg mogućeg prijema u Francuskoj, u kojoj je bilo velikih simpatija prema Poljacima, i u kojoj je postojala značajna poljska zajednica. Međutim, ova očekivanja se nisu opravdala. 4. juna 1867. godine prilikom posete Aleksandra II Palati pravde u Parizu, car je dočekan demonstrativnim povicima: „Živela Poljska!“ od strane advokata Flokea, a dva dana nakon toga, 6. juna, u Bulonskoj šumi na Aleksandra II je pokušan atentat od strane A.I. Berezovskog, čije se suđenje pretvorilo u demonstraciju naklonosti francuskog društva prema poljskim revolucionarima.[133]

Protokolarne mere- ogromna parada na kojoj je učestvovalo oko 60 000 ljudi, svečani susreti ruskog i francuskog cara i pruskog kralja- nisu mogle da ublaže neprijatan utisak prilikom boravka Aleksandra II u Parizu. Rezultati pregovora od 3. juna 1867. godine između Gorčakova i Napoleona III, takođe nisu davali razloga za optimizam. O najvažnijem pitanju za Rusiju- ukidanju ograničavajućih odredbi Pariskog mirovnog sporazuma- nije bilo ni reči. Doticanje pitanja Krita dovelo je do još jedne konstatacije da su pozicije obe strane na Istoku različite.[134]

Na taj način, poseta Aleksandra II Parizu nije dovela do poboljšanja rusko-francuskih odnosa. 13. juna 1867. godine, povodom 50. godišnjice svoje službe, Gorčakov je unapređen u zvanje državnog kancelara. Međutim, glavni cilj njegove spoljnopolitičke platforme ostao je još uvek neispunjen. Cena saveza sa Rusijom bila je za Pariz isuviše velika. 19. avgusta 1867. godine došlo je do susreta Franca Jozefa i Napoleona III u Salcburgu, na kome je, između ostalog, došlo do potpisivanja sporazuma o podržavanju status quo-a u Osmanskom carstvu- Pariz i Beč su se obavezali da spreče pripajanje Krita od strane Grčke, kao i mešanje Rusije u krizu na Balkanu. U slučaju ulaska ruske vojske na teritoriju Rumunije, ta zemlja bi bila okupirana od strane Austro-Ugarske. Na ovaj način, ponovo je došlo do stvaranja krimske kombinacije, koja je, ovaj put, pored Rusije, bila uperena i protiv Pruske (Austro-Ugarska i Francuska dogovorile su se da podrže očuvanje status quo i na jugu Nemačke).[135]

Posledice ovog sporazuma brzo su postale vidljive na Balkanu. Napad balkanskih saveznika trebalo je da se dogodi 1. oktobra 1868. godine, po okončanju žetve, koja je trebalo da opskrbi 60 000 srpskih i 30 000 grčkih vojnika. Međutim, to se nije dogodilo. Neprijateljsko držanje zapadnih zemalja isključilo je mogućnost ruske podrške ili čak njeno stvaranje povoljnog ambijenta u kome bi došlo do nemešanja drugih država. Saradnju Rusije i Francuske na Balkanu, takođe je uništila diplomatija Napoleona III.[136]

Još u martu 1867. godine srpski knez Mihailo Obrenović obavio je posetu Carigradu, sa ciljem da se zahvali sultanu za ustupanje tvrđava, što je odmah izazvalo podozrenje kod saveznike Srbije i zaoštrilo unutrašnju situaciju u zemlji. U avgustu 1867. godine došlo je do susreta kneza Mihaila i predsednika mađarske vlade grofa Đule Andrašija, na kome je srpski knez obavešten o austro-francuskom zbliženju i predloženo da se odrekne planova o svrgavanju osmanske vlasti na Balkanu. U zamenu za to, Andraši je predlagao knezu podršku projektu ustupanja Bosne i Hercegovine Srbiji. Knez Mihailo je izrazio pristanak na tu ponudu, nakon čega je usledila ostavka predsednika vlade Ilije Garašanina, glavnog pristalice Balkanskog saveza. Nakon ubistva kneza Mihaila, 10. juna 1868. godine, došlo je do raspada Balkanskog saveza.[137]

Dana 11. decembra 1868. godine Osmansko carstvo je poslalo Grčkoj ultimatum. Grčka je u roku od 5 dana morala da prestane sa slanjem na Krit dobrovoljaca, oružja i hrane, pod pretnjom prekida diplomatskih odnosa i bombardovanja grčkih luka. Nastala je pretnja grčko-turskog rata koji je mogao da se završi jedino potpunim porazom Grčke. Kako bi se izbegao takav razvoj događaja, Gorčakov je predložio da se grčko-turski spor razmotri na konferenciji, do čijeg sazivanja je došlo u januaru 1869. godine u Parizu. Na insistiranje Velike Britanije i Francuske, konferencija je usvojila deklaraciju, prema kojoj je Grčka morala da prekine svaku antiosmansku delatnost, pre svega podršku kritskim ustanicima. Rusija, našavši se u izolaciji, nije mogla da sabotira usvajanje tog dokumenta, i Gorčakovu nije preostalo ništa drugo osim da preporuči grčkom kralju Đorđu da prihvate uslove iz deklaracije. Ubrzo nakon toga ustanak na Kritu je ugušen, što je predstavljalo sumnjiv uspeh francuske diplomatije, koji nije uspeo da reši probleme koji su stajali pred Drugom imperijom. U Peterburgu nisu imali sumnje da se Francuska sprema za rat protiv Pruske i da u tom sukobu računa na podršku Beča i Londona.[138]

Držanje Rusije u francusko-pruskom ratu i ukidanje ograničavajućih odredbi Pariskog mirovnog sporazuma[uredi | uredi izvor]

Ujedinjenje Nemačke- Izbor Peterburga[uredi | uredi izvor]

Francuska je računala na sopstvene snage i na stare, proverene političke kombinacije. Ponovo je došlo do stvaranja spoljnopolitičke konstrukcije po obrascu iz 1856. godine, koja je bila neprijateljski nastrojena, kako prema Rusiji, tako i prema Pruskoj. Kao rezultat toga, Peterburg je odlučio da podrži Berlin, koji je 1866. godine počeo da ruši „Krimski sistem“. Prijateljski rusko-pruski odnosi učvršćeni su susretom Aleksandra II i Vilhelma I 1868. godine, što je u predvečerje francusko-pruskog sukoba bilo od posebne važnosti. U februaru 1868. godine Aleksandar II je poslao pismo pruskom kralju u kome je izrazio želju za produženjem sporazumevanja između Pruske i Rusije, započeto još pod Aleksandrom I i Fridrihom Vilhelmom III. Kao rezultat dugih prusko-ruskih konsultacija, 13. decembra 1868. godine, Aleksandar je pristao da u slučaju francusko-pruskog rata postavi 100 000 vojnika na granicu sa Austro-Ugarskom, u zamenu za podršku Pruske ukidanju ograničavajućih odredbi Pariskog mirovnog sporazuma. Do zaključivanja formalnog saveza nije došlo i obe strane su se saglasile da se ograniče samo na usmeno sporazumevanje.[139]

Vilhelm I je bio već star čovek i nije želeo da rizikuje novi rat, tim pre protiv države sa tako jakom vojnom reputacijom, kao što je bila Francuska. On je pristao na ustupke koji su omogućili Pruskoj da izađe iz krize bez štete po njeno dostojanstvo, obećavši da će nezvanično preporučiti svome rođaku da promeni odluku o prihvatanju španske krune. Situacija u Španiji je dodatno išla na ruku pruskom kralju. Naime, španska vlada, zastrašena Francuskom reakcijom, delovala je u istom pravcu kao i Vilhelm I. 12. jula 1870. godine princ Leopold se odrekao pretenzija na špansku krunu. Vilhelm I i Bizmark su otišli u banju Ems, u kojoj su se u junu iste godine nalazili Aleksandar II i Gorčakov. Tokom susreta dvojice monarha, prvenstveno je bilo reči o situaciji u Rumuniji i Poljskoj, pri čemu su Pruska i Rusija razmatrale mere protiv Austro-Ugarske, ali ne i protiv Francuske.[140]

Međutim, ubrzo je provokativno ponašanje Francuske navelo Rusiju i Prusku da ponovo potegnu pitanje blagonaklone neutralnosti Rusije u mogućem francusko-pruskom sukobu. Aleksandar II je potvrdio sporazum iz decembra 1868. godine i čak je otišao korak dalje- obećao je da će u slučaju mešanja Austro-Ugarske u francusko-pruski sukob staviti 300 000 vojnika na granicu sa tom zemljom, a, u slučaju potrebe, i zauzeti Galiciju. Zajednički boravak pruskog kralja i ruskog cara otvoreno je govorio o bliskosti Rusije i Pruske, ali to nije nimalo uticalo na poziciju Pariza.[140]

Nakon novog francuskog zahteva po kome je Vilhelm I trebalo da garantuje da princ Leopold neće promeniti svoju odluku, Oto fon Bizmark je, nakon dobijanja garancija od vojnog ministra fon Rona i načelnika generalštaba fon Moltkea da će Francuska biti poražena u predstojećem ratu, izbacio iz pruskog odgovora Francuskoj poslednji deo koji je ukazivao na mogućnost nastavka pregovora između dve zemlje, čime je Francuska dobila dugo očekivani povod da započne rat. Rat je želeo i Bizmark, kao i pruski vojni vrh, koji je bio ubeđen u superiornost svoje vojske, te je želeo da obezbedi najpovoljniju spoljnopolitičku situaciju za otpočinjanje ratnih dejstava. Predlog Rusije o sazivu konferencije bio je ignorisan. U Parizu i Londonu je, ne bez osnova, postojala bojazan da će u slučaju njenog saziva Gorčakov postaviti pitanje ukidanja ograničavajućih odredbi Pariskog mirovnog sporazuma.[141]

Dana 19. jula 1870. godine Francuska je objavila rat Pruskoj. Na samom početku rata, većina evropskih političara je očekivala brzu pobedu Francuske, a nije se isključivala ni mogućnost mešanja u sukob Austro-Ugarske i Danske. U Beču su postojale jake pozicije pristalica revanša, a aktivirala se i poljska aristokratska partija, posebno pristalice Vladislava Čartoriskog, koje su maštale o delimičnoj obnovi Poljske nakon uništenja Pruske, pod rukovodstvom austrijskog cara. Međutim, Franc Jozef nije želeo da rizikuje ulazak u novi rat bez garancija uspeha Francuske, između ostalog i zbog pozicije Rusije.[141]

Cirkularom od 27. jula 1870. godine Rusija je proglasila neutralnost u francusko-pruskom ratu. Bezuslovno, reč je bila o blagonaklonoj neutralnosti u korist Pruske. Već 23. jula, Aleksandar II je upozorio austro-ugarskog poslanika u Rusiji da smatra poljsko pitanje „direktnim interesom Rusije“ i da će ono biti stavljeno na dnevni red ukoliko Austro-Ugarska zauzme neprijateljsku poziciju u odnosu na Prusku, uz konstataciju da će i on tada preći na oružanu neutralnost i poslati vojsku na granicu sa Austro-Ugarskom. Osim toga, Aleksandar II je u ime pruskog kralja garantovao neprikosnovenost austro-ugarskih granica, što je odmah nakon toga potvrdio i Bizmark. Rezultat toga bilo je odustajanje Beča od momentalnog mešanja u francusko-pruski sukob, mada je u slučaju Francuske pobede bilo moguća promena pozicije Austro-Ugarske. Za slučaj da se tako nešto desi, Miljutin je razmatrao mogućnost koncentrisanja u Poljskoj vojske do 350 000 ljudi, a 117 000 na Volinji.[142]

Rusija je u potpunosti ispunila preuzete obaveze prema Pruskoj. U avgustu 1870. godine Bizmark je saopštio Peterburgu da može da računa na podršku Pruske po pitanju revizije Pariskog mira.[143]

Nakon francuskog poraza kod Sedana, zvanično glasilo ruskog ministarstva spoljnih poslova, Journal de St-Petersburg, je, uz odobrenje Gorčakova, objavilo kako Rusija žali zbog poremećaja evropske ravnoteže snaga, ali da tu reči nisu od pomoći pošto Francuska plaća za svoje političke greške i za svoje „nacionalne poroke“, koji se, po rečima autora, odnose na činjenicu da ta zemlja nije davala Evropi da živi u miru još od Napoleona I. 18. januara 1871. godine proglašeno je Nemačko carstvo.[144]

Kraj Krimskog sistema i ukidanje ograničavajućih odredbi Pariskog mirovnog sporazuma[uredi | uredi izvor]

Francusko-pruski rat stvorio je uslove za ukidanje za Rusiju ograničavajućih odredbi Pariskog mirovnog sporazuma. U avgustu 1870. godine ruski poslanik u Osmanskom carstvu, grof N.P. Ignjatijev, je u razgovoru sa velikim vezirom Ali-pašom postavio pitanje ukidanja ograničenja na Crnom moru putem rusko-turskog sporazuma. Turci nisu žurili sa odgovorom- veliki vezir se držao orijentacije na Francusku i nije očekivao njen brzi poraz u ratu protiv Pruske. Gorčakov nije želeo da sačeka kraj francusko-pruskog rata zato što nije previše verovao u Bizmarkovu zahvalnost. 15. oktobra 1870. godine došlo je do zasedanja pod predsedništvom cara u Carskom selu, na kome je razmatrano pitanje mogućih dejstava Rusije u vezi sa pitanjem revizije Pariskog mirovnog sporazuma. Car je govorio o neophodnosti ukidanja za Rusiju nepovoljnih odredbi ovog sporazuma. Međutim, ministar finansija Rejtern je, kao i u novembru 1866. godine, preporučivao krajnje opreznu poziciju, u čemu ga je podržao i ministar unutrašnjih poslova A.E. Timašev. Ministar vojni, D.A. Miljutin smatrao je da Rusija treba samo da se ograniči izjavom o ponovnom uspostavljanju svojih suverenih prava na Crnom moru, kako ne bi došlo do potrebe primene sile u slučaju da Rumunija ne prihvati ovu odluku. Posledica toga bila je odluka da se ne potežu pitanja Južne Besarabije i demilitarizacije Alandskih ostrva.[145]

Dana 19. oktobra 1870. ruska vlada je Gorčakovljevom cirkularnom depešom obavestila ostale države potpisnice da, imajući u vidu mnoga kršenja Pariskog mirovnog sporazuma od strane drugih država, Rusija više ne smatra sebe obaveznom da se pridržava njegovih ograničenja. Rusija je vratila sebi pravo naoružavanja na Crnom moru, ne izražavajući protivljenje da sultan uradi isto, uveravajući sve da nema ni najmanju želju da otvori Istočno pitanje.[146]

Kao što je Gorčakov i predvideo na savetovanju u Carskom selu, reakcija na rusku izjavu bila je „rat na papiru“. Velika Britanija je na rusku izjavu uložila oštar protest, ali, nemajući saveznika na kopnu, nije mogla da uradi ništa povodom toga (uprkos moćnoj floti njena kopnena vojska brojala je oko 100 000 ljudi). Nemajući podršku Pariza i Beča, a ne želeći da rizikuje rat, Velika Britanija se obratila za podršku Berlinu. Na iznenađenje Bizmarka, koji je smatrao nastup Rusije nesvojevremenim, vlada Velike Britanije ga je pitala da li Severnonemački savez namerava da se pridruži konvenciji od 16. aprila 1856. godine o očuvanju ograničavajućih odredbi Pariskog mira. Britanski predlog Bizmark je kategorički odbio, a na britansko pitanje o mogućoj neutralnosti Nemačke u slučaju zaoštravanja rusko-britanskih odnosa, dao je sasvim neodređen odgovor. Usled toga, Velika Britanija je bila prinuđena da prizna svršen čin i pristupi pregovorima.[146]

Dana 17. januara 1871. godine počeo je rad Londonske konferencije, na kojoj su razmatrane odredbe novog režima plovidbe moreuzima. Predstavnici Velike Britanija i Austro-Ugarske zahtevali su da, u zamenu za prihvatanje ukidanja ograničavajućih odredbi, novi režim plovidbe bude njima u korist, kao i da im se omogući stvaranje morskih baza na teritoriji Osmanskog carstva, što je pravdano željom da se zaštiti bezbednost te zemlje. Međutim, protiv ovog predloga istupio je, ne samo ruski, već i turski predstavnik.[147]

Usled ovoga, 13. marta 1871. godine došlo je do potpisivanja konvencije, koja je stavila tačku na diskusiju o promeni režima plovidbe. Predstavnici Rusije, Velike Britanije, Austro-Ugarske, Nemačke, Italije, Francuske i Osmanskog carstva potvrdili su ukidanje neutralnosti Crnog mora i principa zatvorenosti moreuza za vojne brodove iz 1841. godine. Međutim, sultan je dobio pravo otvaranja moreuza prema sopstvenom nahođenju za brodove prijateljskih i saveznih država. Ovo sultanovo pravo obezbeđeno je pod pritiskom Velike Britanije i imalo je otvoreno antiruski karakter. Crno more ostalo je otvoreno za trgovačke brodove, usvojen je niz odredbi u vezi sa poslovima čišćenja donjeg toka Dunava, a čiji je cilj bio poboljšanje uslova plovidbe po toj reci.[148]

Glavni rezultat konferencije bilo je međunarodno priznanje ukidanja ograničavajućih odredbi iz 1856. godine u vezi sa pravima Rusije na Crnom moru. Gorčakovljev program bio je ostvaren. 30. marta 1871. godine, na dan ratifikacije londonskog sporazuma, Gorčakov je dobio kneževsku titulu.[148]

Velike reforme Aleksandra II[uredi | uredi izvor]

Reforma sela[uredi | uredi izvor]

Početak pripreme reforme sela[uredi | uredi izvor]

Prva zvanična izjava vlasti da želi da otpočne s pripremama za oslobođenje seljaka data je od strane Aleksandra II 30. maja 1856. za vreme njegovog govora predstavnicima moskovskog plemstva. Car je izjavio da je ukazao na opasnost beskonačno dugog očuvanja kreposnog prava, rekavši da je bolje izvršiti njegovo ukidanje odozgo, nego da do njega dođe odozdo. Ovo je bio tačan izraz alternativa koje su stajale pred vladom- ili reforma sela i rešavanje seljačkog pitanja ili očekivanje pobune u narodu.[149]

Izjava imperatora, shvaćena kao jasan izraz samodržavne inicijative, dovela je do projekata za ukidanje kreposnog prava (kmetstva), koje su, u glavnom, pisali plemići, a čija je zajednička karakteristika bila konstatacija da je oslobođenje seljaka neizbežno. Razlike među projektima zavisile su od lokalnih uslova, kao i razmera spahijskih gazdinstava. U gubernijama u kojima je preovladao černozem (crnica), gde je glavnu vrednost predstavljala zemlja, predlagalo se da ona ostane u rukama plemstva, uz omogućavanje nevelikog otkupa za slobodu seljaka. Projekat poltavskog spahije M.P. Pozena isticao je da će mala količina zemlje u rukama seljaka obezbediti spahijama izvor jeftine radne snage i istovremeno će predstavljati prepreku za odlazak seljaka iz sela. U krajevima u kojima nije preovladavao černozem, spahije su bile spremne da daju seljacima najveću moguću količinu zemlje niske plodnosti, ali su istovremeno bili zainteresovani za to da razmere otkupa budu velike. O tome se govorilo u belešci tverskog spahije i društvenog delatnika A.M.Unkovskog. On i njegovi istomišljenici insistirali su na što bržem rešenju seljačkog pitanja, što je smatrano znakom liberalizma, u trenutku kada je Pozen davao prednost postepenosti. Za očuvanje dugog prelaznog perioda bili su zainteresovane spahije u stepskom pojasu, gde su dominirala krupna gazdinstva i gde je nedostajalo radne snage. U projektu samarskog spahije, slavenofila i reformatora J.F. Samarina zagovarano je oslobođenje seljaka sa zemljom uz očuvanje desetogodišnje obaveze barščine (besplatan prinudan rad na spahijskoj zemlji). Stepske spahije bile su ravnodušne prema sumi otkupa zemlje. Važnu ulogu igrala je beleška N.A. Miljutina o oslobođenju seljaka na imanju velike kneginje Jelene Pavlovne. Projekat je predlagao momentalno oslobađenje seljaka, zajedno sa zemljom i za otkup. To su bile tri ključne tačke buduće reforme.[150]

Seljačko pitanje razmatrano je i u nedeljnicima, kojima je davala ton liberalno orijentisana javnost. Ono što je zajedničko bilo za njih jeste priznavanje vodeće uloge vlade i pogled na seljaka kao na mlađeg brata, koga je potrebno postepeno uzdizati do spoznaje svojih građanskih prava i sloboda. Posebnu poziciju zauzimao je N.G. Černiševski, koji je na stranicama Savremenika insistirao na momentalnom oslobađanju seljaka zajedno sa zemljom i bez ma kakvog otkupa. U temlju ovog viđenja nalazilo se uverenje da će oslobođenje seljaka otvoriti put Rusije ka socijalizmu.[151]

U januaru 1857. godine obrazovan je Tajni komitet za razmatranje mera radi uređenja svakodnevice spahijskih seljaka. Po sastavu i prirodi delatnosti ovaj komitet se malo razlikovao od drugih tajnih komiteta iz perioda Nikolaja I. U jesen iste godine, vilenski general-gubernator i lični prijatelj cara, V.I. Nazimov, uspeo je da ubedi plemstvo svoje oblasti da se obrati vrhovnoj vlasti radi ukidanja krepostnog prava. Na taj način, plemstvo je preuzimalo na sebe inicijativu za pripremu reforme. Rekskript od 20. novembra 1857. godine, koji je poslat kao odgovor Nazimovu, izložio je prvi vladin program reformi. Ona je ostavljala spahijama pravo vlasništva nad svom zemljom, dajući seljacima na korišćenje zemljane udele u zamenu za određene obaveze, a predviđala je i mogućnost otkupa gazdinstava. Radi pripreme reforme, carev reskript je predlagao stvaranje plemićkih komiteta u Vilenskoj, Kovenskoj i Grodnenskoj guberniji. Reksript Nazimovu poslat je u svim gubernatorima i predvodnicima plemstva na nivou gubernije i objavljen je mesec dana nakon toga. Njegova pojava je označila glasno izraženu nameru vlade da u najkraćem mogućem roku reši seljačko pitanje. Uskoro, 5. decembra 1857. godine, usledio je sličan reskript na ime peterburškog gubernatora P.N. Ignjatijeva. Ovo je predstavljalo prvo ohrabrenje velikoruskog plemstva za njegovu iskazanu želju da pristupi razmatranju uslova oslobađanja seljaka. Nakon toga, u susret jasno izraženoj volji samodršca, pošlo je i plemstvo ostalih gubernija.[152]

Glavni komitet za seljačko pitanje i Redakcione komisije[uredi | uredi izvor]

U februaru 1858. godine Tajni komitet preimenovan je u Glavni komitet za seljačko pitanje, kome je Aleksandar II preporučio rad na sledećim osnovama: 1) da seljak odmah oseti da se njegov život poboljšao; 2) da se spahija odmah umiri time što su njegovi interesi osigurani; 3) da se jaka vlast ni minut ne koleba, niti da javni poredak ni na minut ne bude narušen. Tokom godine u evropskom delu Rusije je stvoreno 46 gubernijskih komiteta za seljačko pitanje. Njihov sastav činili su izabrani predstavnici plemstva i članovi imenovani od strane vlade. Predsedavajući komitetom bio je gubernijski predvodnik plemstva. Komiteti su imali zadatak da pripreme projekte reformi za svoje gubernije. Gubernijski komiteti su morali da slede inicijativu samodržavne vlasti, ali su većinu u njima činile spahije, koje nisu bile spremne da se rastanu sa svojim plemićkim privilegijama. Neretko je u komitetima dolazilo i do žestokih sporova između njihovih predstavnika i predstavnika liberalne manjine. Međutim, uprkos svoj žestini sukoba, rusko plemstvo je bilo jedinstveno po pitanju želje za očuvanjem svojih plemićkih prava i obezbedi svoje imovinske interese.[153]

Pri Glavnom komitetu, u martu 1859. godine uvedene su Redakcione komisije, čija je uloga bila razmatranje materijala koje su slali gubernijski komiteti i sastavljanje projekata opštih zakona o oslobađanju seljaka. U suštini, reč je bila o jednoj komisiji, na čijem čelu se nalazio general Rostovcev, koji je čvrsto sprovodio volju imperatora. Primetan uticaj na rešavanje seljačkog pitanja imao je ministar unutrašnjih poslova Lanskoj. Nakon smrti Rostovceva u februaru 1860. godine, za novog predsedavajućeg Redakcionim komisijama imenovan je spahija Panin. Međutim, u to vreme ishod reforme sela nije pobuđivao nikakve sumnje. Značajnu ulogu u Redakcionim komisijama imali su liberalne birokrate N.A. Miljutin, P.P. Semjonov, N.H.Bunge, a sa njima su aktivno sarađivali i slavenofili, članovi komisije J.F. Samarin i V.A. Čerkaski.[154]

Dokument razrađen od strane Redakcionih komisija pod nazivom O stanju seljaka, razmatran je od strane deputata gubernskih komisija, koji su bili specijalno pozvani u Peterburg u avgustu 1859. i februaru 1860. godine. Deputati prvog i drugog poziva su oštro kritikovali projekat, a suština kritike ležala je u njihovom nezadovoljstvu narušavanjem prava plemićke imovine. Neki deputati su uslovljavali buduću reformu promenama lokalne administracije i u sudskom sistemu, u njima je rasla misao ustavnog ograničenja samodržavne vlasti, u korist plemstva. Aleksandar II na to nije pristajao.[155]

U oktobru 1860. godine redakcione komisije su završile rad na projektu O stanju i on je dospeo na razmatranje u Glavnom komitetu, a zatim i u Državni savet. Aleksandar II bio je odlučan i prilikom otvaranja Državnog saveta izjavio je da svako dalje odlaganje rešenja seljačkog pitanja može biti pogubno za državu. U Državnom savetu usvojen je predlog P.P. Gagarina o „poklonjenom udelu“, koje je podrazumevalo davanje seljacima nakon uzajamnog sporazuma sa spahijama na poklon četvrtinu zemljanog udela od ukupnog broja duša na gazdinstvu, što je vodilo očuvanju zemljanog fonda u korist plemstva.[156]

Ukidanje krepostnog prava (kmetstva)[uredi | uredi izvor]

Aleksandar II je 19. februara 1861. godine potpisao Manifest kojim je obavestio da kmetovi dobijaju ista prava kao i slobodni seoski žitelji. Autor prve varijante manifesta bio je J. Samarin, a zatim je njegovu redakciju izvršio mitropolit Filaret (Drozdov). Zajedno sa Manifestom potpisana je Položenije od 19. februara o seljacima koji su oslobođeni kmetske zavisnosti, koje je sadržalo 17 zakonskih akata. Manifest je pročitan 5. marta 1861. godine u crkvama Ruske imperije. Na osnovu načela Položenija od 19. februara u periodu 1863-1866. godine sprovedene su reforme sela u Zakavkazju, Poljskom carstvu i u Besarabiji, ostvareno je i obezbeđivanje zemljom državnih i udeonih seljaka.[156]

Prema Položeniju od 19. februara seljaci su dobili punu ličnu slobodu i pravo raspolaganja svojom imovinom. Tokom dve godine seljaci su bili u obavezi da izvršavaju obaveze koje su imali u prethodnom periodu. Oni su ostajali u položaju privremene obavezanosti sve do trenutka dok ne bi prešli na otkup. Spahije su zadržavale vlasničko pravo nad svom zemljom koja im je pripadala. Međutim, istovremeno su bile obavezne da daju seljacima naseljene salaše na otkup, a, takođe, i zemljani udeo na stalno korišćenje. Sa tačke gledišta lokalnog plemstva, u pitanju je bilo nasilno otimanje dela njegove imovine i ono to nije oprostilo liberalnoj birokratiji.[157]

Zemljišni odnosi između spahija i seljaka regulisani su ustavnim poveljama, čije je dobrovoljno potpisivanje od strane obe strane bilo nepromenljiv uslov za prelazak na otkup. Radi rešavanja sporova između dveju strana i nadzora nad uspostavljenim organima seljačke samouprave, imenovani su posrednici-miritelji iz redova plemstva date gubernije. Oni su različito shvatali svoje zadatke, a među njima je bilo i nemalo liberalno nastrojenih ljudi, no, uopšte gledano, oni su branili interese plemstva.[158]

Korišćenje zemlje od strane seljaka[uredi | uredi izvor]

Glavni predmet sporenja u većini gubernija bila je veličina seljačkog udela. Pri pripremi reforme, na insistiranje Samarina i Čerkaskog odbijeno je oslobađanje seljaka bez davanja zemlje jer je to moglo da dovede do stvaranja seljačkog proleterijata. Zemljani udeo smatran je za garanciju vezanosti seljaka za selo, udovoljavajući, istovremeno, njegovim viševekovnim zahtevima za zemljom. Reforma od 19. februara rešavala je pitanje vlasništva nad zemljom na vrlo konfuzan način. Narušavajući pravo privatnog vlasništva, istovremeno je odbijala da prihvati tradicionalno gledište seljaka o tome da sva zemlja koju obrađuje treba da pripadne upravo njemu. Seljaci su dobijali udeonu zemlju na osnovu prava opštinskog korišćenja, da bi ona nakon otkupa postala opštinsko vlasništvo. Izlaz iz opštine bio je izuzetno otežan jer seljak nije mogao da se odrekne svog zemljanog udela.[158]

Norme zemljanih udela uspostavljane su u zavisnosti od lokalnih uslova, a pre svega od plodnosti tla. Evropski deo Rusije podeljen je na tri linije- nečernozemnu, černozemnu i stepsku. Unutar svake od njih postojala je još detaljnija podela. Za černozemnu i nečernozemnu liniju ustanovljene su viša i niža norma zemljanih udela, dok je za stepsku liniju predviđena jedna- ukazna norma. Ukoliko su, do oslobođenja, seljaci obrađivali više zemlje nego što je predviđeno prema normi višeg udela na osnovu broja duša, ta zemlja im je oduzimana. Ukoliko njihovi faktički udeli nisu dostizali nižu normu, ta zemlja bi im se dodavala. U černozemnim gubernijama ta norma oduzimanje zemlje iznosilo je 40-60% zemljišta obrađivanog od strane seljaka, što je, sa njihove strane pravedno ocenjeno kao surovo obezemljavanje. Uopšte gledano, u Rusiji je udeo oduzete zemlje iznosio 20%. Oduzimanje, u glavnom u šumskim, nečernozemnim područjima, nije prevazilazilo 3%. Vraćanje zemljanih odrezaka predstavljao je glavni zahtev seljaka tokom celog postreformskog perioda.[159]

Posebno težak bio je položaj seljaka koji su pristali na dobijanje besplatnog četvrtinskog gagarinskog udela. To su u glavnom bili seljaci stepskih, povolžskih gubernija, gde je cena zakupa zemlje nije bila velika. Seljaci su računali da će zemlju koja će im nedostajati za pravilno vođenje gazdinstva moći da iznajme od prethodnog gospodara. U stvarnosti, zakupnina na zemlju je rasla izuzetno brzo i seljaci kojima je zemlja poklonjena su se našli u bezizlaznom položaju. Uopšte posmatrano, reforma sela dovela je do masovne preraspodele zemljanog fonda, čiji je osnovni deo ostao lokalnom plemstvu, kao i do obezemljivanja seljaka, čime je otvoreno pitanje zemlje, koje je postalo glavno pitanje ruskog društvenog života.[160]

Operacija otkupa zemlje[uredi | uredi izvor]

Najvažniji deo reforme sela bila je operacija otkupa zemlje. Rok njenog trajanja nije ustanovljen, te se prelaz seljaka na otkup završio tek krajem XIX veka. Istina, većina seljaka je izašla iz kategorije privremeno obavezanih ranije, najčešće po jednostranom zahtevu spahija. Suština otkupne operacije ležala je u uspostavljanju sume koju su seljaci bili dužni da plate za svoj udeo u zemlji i za svoju ličnu slobodu. Ta suma nije bila u skladu sa tržišnom cenom zemlje. Ona je određivana na osnovu izjave spahije, u kojoj je ukazivao na rentabilnost svoga imanja u poslednjih godina. Godišnji prihod, koji je ujedno smatran i maksimalnim, iznosio je 6%. Nakon toga se izdvajala suma koja je, nakon polaganja u banku uz kamatu od 6%, godišnje donosila spahiji njegov pređašnji prihod.[160]

Prilikom prelaska na otkup, seljaci su bili u obavezi da spahiji plate odmah ili, što se retko dešavalo, na rate od po 20% ukupne sume koju su morali da plate. To je bio realan novac koje su spahije dobijale u svakom slučaju. Ostalu sumu državna blagajna je isplaćivala lokalnom plemstvu putem vrednosnih papira, dajući mali procenat za tehničko sprovođenje otkupne operacije. Stvarna vrednost vrednosnih papira (akcije, državne obveznice), pri njihovom masovnom pojavljivanju na tržištu nije odgovarala njihovoj nominalnoj vrednosti. Ona je drastično opadala i, u stvarnosti, spahije su u izuzetno retkim slučajevima i tek posle mnogo godina mogle da dobiju celu otkupnu sumu. Osim toga, vlada je od te sume oduzimala sve što su spahije bile dužne državnoj blagajni.[161]

Smisao otkupne operacije bio je u očuvanju povoljnih uslova vođenja gazdinstva za spahije čija gazdinstva nisu bila pod hipotekom, koja su vođena racionalno i koja su mogla da se, koristeći dobijena sredstva, prilagode novim društveno-ekonomskim odnosima. Malo lokalno plemstvo osuđeno je na potiskivanje iz ekonomskog života i bilo je prinuđeno, dobivši na ruke relativno velike sume za svoj položaj, da traži izlaz u vojnoj ili državnoj službi. Kreditirajući lokalno plemstvo, država nije bila na gubitku. Seljaci su bili u obavezi da plaćaju punu otkupnu sumu državi svake godine tokom 49 godina. Otkupnina je predstavljala teško breme za seosko gazdinstvo, a komplikovani obračun kamate na seljačke dugove doveo je do toga da do trenutka prestanka plaćanja otkupnine, tokom Prve ruske revolucije, seljacili isplatili iznos koji je bila dvostruko veća od proračunate i trostruko veći od tržišne cene zemljišta u vreme oslobođenja. Dugotrajno finansijsko opterećenje seljaka sprečilo je razvoj tržišnih odnosa na selu, do kraja zaoštrivši društvene nejednakosti. Ova pojava predstavljala je najkrupniju grešku liberalne birokratije koja je sprovodila reformu.[161]

Obšćina i seljačka samouprava[uredi | uredi izvor]

Položenije od 19. februara sačuvalo je ustanovu obšćine (rus. obщina), učvršćujući njeno vlasništvo nad zemljom, uvodeći pri tome seljačku samoupravu. Na očuvanju obšćine posebno su insistirali, polazeći od slavenofilskih pretpostavki, J. Samarin i V. Čerkaski, koji su u obšćini videli sredstvo koje može da predupredi osiromašenje i proleterizaciju seljaka, te dati mogućnost da se izbegne socijalna eksplozija. Obšćinska struktura trebalo je da zameni prethodnu vlast spahija nad seljacima. Obšćinska obveznica olakšavala je sakupljanje poreza i izvršenje obaveza.[162]

Sa druge strane, seljačka samouprava je počinjala seoskog okupljanja, na kome su seljaci, vlasnici dvorišta, birali svog starešinu i predstavnike za parohijski skup. Seljački skup uspostavljao je pravila obšćinskog korišćenja zemlje, određivao vreme preraspodele zemlje. Parohijski skup je bio zadužen za sastavljanje spiskova za regrutaciju i redovnu vojnu obavezu. On je birao starešinu i uspostavljao izborni parohijski sud, koji je delovao na osnovu običajnog prava. Seljačka samouprava nije predstavljala garanciju od spahijske samovolje, ali je u određenoj meru doprineo rastu samosvesti kod seljaka.[162]

Seljački nemiri[uredi | uredi izvor]

Dobivši slobodu, bivši kmetovi bili su nezadovoljni uslovima svoje slobode. Za borbu sa seljačkim nezadovoljstvom korišćene su vojne komande. Seljaci su odbijali da sastavljaju i potpisuju ustavne povelje, verujući da će umesto „podmetnute“ slobode, koju su im dale spahije, uskoro dobiti pravu, „carsku slobodu“. Ta vera dovela je do nastanka ideje „slušnog časa“, čije su nastupanje očekivali do 19. februara 1863. godine- upravo tako su seljaci shvatali dvogodišnji rok izvršenja Položenija od 19. februara. Proizvoljno tumačenje ovog dokumenta od strane seljaka Antona Petrova, izazvalo je u aprilu 1861. godine pobunu u kojoj je učestvovalo više hiljada seljaka iz sela Bezdno u Kazanjskoj guberniji. Tokom smirivanja pobune od strane vojne komande, prema zvaničnim podacima, poginulo je oko 100 ljudi, dok je Petrov streljan na osnovu presude vojnog suda. Tokom 1862-1863. godine seljacima su morale da se silom nameću ustavne povelje, a njihov otpor je slomljen onog trenutka kada su se uverili da nikakve nove slobode neće biti i da je ideja „slušnog časa“ bila iluzorna. Razmah seljačkih pobuna nakon ukidanja kmetstva bio je manji nego što su očekivale vlasti. Međutim, potencijal seljačkog nezadovoljstva bio je ogroman i isplivao je na površinu početkom HH veka.[163]

Ukidanje kmetstva bio je najvažniji događaj u istoriji Rusije HIX veka. Ovim je došlo do promene tradicionalnog uređenja ruske državnosti. Oslobađanje seljaka dovelo je do preobražaja svih socijalno-ekonomskih odnosa, menjalo je društvenu strukturu i pravne odnose. Njegove najbliže posledice bile su ostale reforme pokrenute od strane Aleksandra II. Ozbiljnost ove reforme najbolje ilustruje objava slavenofilskog lista Dan, u kojoj piše da je 19. februara 1861. godine započeto novo računanje vremena u ruskoj istoriji.[164]

Plan administrativnih reformi[uredi | uredi izvor]

Ukidanje kmetstva neizbežno je sa sobom povlačilo promene u oblasti centralne i lokalne administracije, sudskog sistema i pravnih normi. U prvom redu, bilo je potrebno izvršenje korenitih promena u onim oblastima državne uprave koje su se zasnivale na radu kmetova i potpunoj, policijskoj zavisnosti kmetova od spahija. Modernizacija društvenih odnosa je postavila na dnevni red pitanje transformisanja klasne strukture ruskog društva, odricanje od isključivih političkih i ekonomskih privilegija određenih slojeva, utvrđivanje objektivnih, buržoaskih načela klasne jednakosti i besklasnosti. Sloboda preduzetništva, koja je postala uslov ekonomskog razvoja zemlje, nametala je usavršavanje finansijskih institucija, odustajanje od detaljne regulacije.[164]

U vreme priprema reforme sela, ni vlada, ni liberalna birokratija, ni predstavnici društva, nisu otvarali pitanje celokupnog sistema reformi, odnosno postupnom sprovođenju promena. Među liberalnim birokratama, veza reforme sela sa neophodnim promenama u unutrašnjem životu zemlje, shvatala se samo uopšteno. Najbliži saradnik velikog kneza Konstantina Nikolajeviča, A.V. Golovnin, sastavio je nepotpuni spisak neodložnih promena u koje su spadale: verska tolerancija, reforma suda i policije, smanjenje državnih rashoda, ukidanje otkupa, decentralizacija administrativne uprave. Prema meri razvoja reformatorske delatnosti, sfera promena se proširivala. Rusija je preživljavala talas administrativno-pravne modernizacije.[165]

Nakon 19. februara 1861. godine, glavni zadatak vlasti bilo je smirivanje slojeva kojih se reforma sela najviše ticala. Ustupak plemićima-zemljoposednicima bila je ostavka glavnih vladinih delatnika u vezi sa reformom sela- ministra unutrašnjih poslova S.S. Lanskog i njegovog zamenika N.A. Miljutina. Za novog ministra unutrašnjih poslova postavljen je P.A. Valuev, vešt i obrazovan administrator. U septembru 1861. godine Valuev je predstavio caru izveštaj o rezultatima reforme sela nakon 6 meseci od njenog sprovođenja. U izveštaju, Valuev je obaveštavao cara da je u gotovo svim gubernijama za kažnjavanje seljaka korišćena vojska, ali je istovremeno podvukao da je sada društveni poredak uspostavljen svuda. Takođe, Valuev je istakao da je pokretanje seljačkog pitanja povuklo za sobom potezanje i svih ostalih pitanja, što je naišlo na carevo odobravanje.[166]Prva posledica ovog izveštaja bilo je određivanje obaveza Saveta ministara, koji je trebalo da postane mesto rasprave o najvažnijim državnim pitanjima. Savet je radio pod predsedništvom cara, a njegova zasedanja ličila su na zasedanja evropskih kabineta, odgovornih pred predstavničkim institucijama.[166]

U januaru 1862. godine Valuev je objavio zvanično saopštenje o tome da se pripremaju reforme suda, zemske i gradske policije, narodnog obrazovanja, državnog i udeonog sela. Važnu ulogu u pripremi daljih reformi igrala su imenovanja na značajne položaje predstavnika liberalne birokratije- ministar vojni postao je D.A. Miljutin, ministar finansija M.H. Rejtern, ministar pravde D.N. Zamjatin, a ministar narodnog obrazovanja A.V. Golovnin. Oni i njihovi saradnici imali su zadatak da pristupe praktičnoj razradi navedenih reformi. Kontrolu nad pripremom reformi car je ostavio za sebe.[167]

Stabilizacija finansijskog sistema[uredi | uredi izvor]

Važan dokaz rešenosti vlade da nastavi sa reformskom delatnošću bilo je objavljivanje u januaru 1862. godine spiska prihoda i rashoda Ruske imperije, što je do tada predstavljalo državnu tajnu. Ova objava je doživljena kao praznik transparentnosti u državnim poslovima, čiji je cilj bio ponovno uspostavljanje poverenja između stranih finansijskih krugova i ruske vlade, narušeno Krimskim ratom i glasinama o astronomskim razmerama ruskog državnog duga. Pad vrednosti rublje, odbijanje evropskih novčanih tržišta da daju zajmove ruskoj vladi, troškovi sprovođenja reforme sela činili su finansijske promene neophodnim.[168]

1860. godine osnovana je Državna banka, koja je zamenila pređašnje bankarske ustanove- Državnu zajmodavnu i Državnu poslovnu banku. Zadatak Državne banke bio je centralizovanje kreditno-novčane politike. Delatnost banke trebalo je da doprinese oživljavanju privrede, trgovine i poljoprivrednih gazdinstava. Međutim, velike smetnje ovom poduhvatu predstavljao je nedostatak sredstava za kreditiranje. Prvi upravnik Državne banke postao je dvorski bankar A.L. Štiglic, koga je nakon šest godina zamenio E.I. Lemanski, predstavnik liberalne birokratije. 1862. godine Štiglic je uspešno završio pregovore u Parizu i Londonu o zajmovima, međutim, veliki požari u Peterburgu u leto iste godine, povezani sa antivladinom delatnošću nihilista, kao i ustanak u Poljskoj iz januara 1863. godine, učinili su dobijanje zajma pri povoljnim uslovima nemogućim. Ključna finansijska mera trebalo je da bude novčana reforma, odobrena u proleće 1862. godine. Ona je podrazumevala uvođenje slobodne razmene papirnog novca za zlatne i srebrne monete. Odbijanje davanja kredita od strane Velike Britanije i Francuske doveo je do prekida započete zamene papirnog novca. Ideji novčane reforme vlada se vratila tek krajem XIX veka.[169]

Veliku ulogu u stabilizaciji ruskog finansijskog sistema imao je V.A. Tatarinov, koji je od 1863. godine zauzimao položaj državnog kontrolora. On je reformisao Državnu kontrolu- samostalnu ustanovu, koja je nadgledala zakonitost pristizanja prihoda, a vodila je računa i o rashodima svih državnih institucija. Državna kontrola je dobila pravo iznenadnih revizija u praktično svim državnim ustanovama, sa izuzetkom Ministarstva dvora. Tatarinov je insistirao na transparentnosti budžeta, a uspeo je i da izvrši „harmonizaciju kase“, što je podrazumevalo sprovođenje svih državnih uplata i prihoda kroz jednu strukturu- Ministarstvo finansija. Ministarstva su izgubila pravo prebacivanja sredstava iz jedne tačke rashoda u drugu, kao i pravo da skrivaju izvore prihoda.[170]

Učinjen je i pokušaj usavršavanja poreskog sistema. Vlada se nije odlučila na pretpostavljeno ukidanje oporezivanja po broju duša unutar domaćinstva, kao ni na prebacivanje dela poreskog tereta na plemstvo. Određenu pometnju u sistem finansijskih pristizanja, unosile su uplate na ime otkupa. U uslovima osiromašenja sela i privrednog zastoja povećanje direktnih poreza bilo je besmisleno i opasno.[170]

Radi unapređenja ubiranja posrednih poreza izvršeno je ukidanje sistema otkupa. Posebno nezadovoljstvo stanovništva izazivali su otkupi vina, koji su omogućili povećanje profita trgovaca koji su proizvodili i prodavali votku niskog kvaliteta. Tokom 1858-1859. godine u zemlji je došlo do stihijskog nastanka Pokreta treznih. Seljaci u više od 30 gubernija evropske Rusije su na seoskim većima odlučili da ne piju vino i uništavali fabrike za proizvodnju alkoholnih pića. Pokret treznih je predstavljao ventil za društvenu napetost i pokazao je postojanje određenih elemenata svesti seljačke sredine, u kojoj je odricanje od pijanstva smatrano neophodnim uslovom boljeg života. Vlada je bila uplašena zamajcem ovog pokreta, upotrebivši u cilju njegovog smirivanja vojsku, uz istovremeno smanjivanje cene alkoholnih pića i ograničavanje zloupotreba trgovaca. Od 1863. godine umesto sistema otkupa uveden je sistem akciza, što je značilo slobodnu prodaju vina uz uslov isplate akciznog poreza, koji su sakupljale specijalno stvorene državne akcizne ustanove.[171]

Reforma zemstva[uredi | uredi izvor]

Najvažniji događaj u životu Rusije bilo je odobravanje odredbe o pokrajinskim i okružnim ustanovama Zemstva od strane Aleksandra II, 1. januara 1864. godine. Ministarstvo unutrašnjih poslova nekoliko godina je raspravljalo o pitanju lokalne samouprave unutar komisije koju je vodio N.A. Miljutin. Komisija je izradila projekat organizacije vlasti u okruzima, po principu izbornosti i univerzalnog statusa. Pod Valujevom je nastavljen razvoj reforme lokalne samouprave. Ideja oživljavanja seoskog života bila je privlačna, na nju se gledalo kao na sredstvo kojim se može odupreti administrativnoj samovolji na ovim prostorima i prevazići kulturna i ekonomska zaostalost regiona.[172]

Zakonom iz 1864. proklamovano je osnivanje pokrajinskih zavoda u okruzima i pokrajinama. Njihovi upravni organi bile su zemaljske i pokrajinske skupštine, koje su jednom godišnje rešavale organizaciona i finansijska pitanja. Izvršni okružni i pokrajinski komiteti su radili neprekidno. Osnov svih delatnosti zemskih ustanova predstavljalo je pravo određivanja lokalnih poreza za tekuće i posebne potrebe. Zemstva su bila odgovorna za poslove u vezi sa lokalnim ekonomskim koristima i potrebama. Zemske ustanove su bile odgovorne za uređenje gradova i sela, narodnu prosvetu, medicinu i zdravstvo, veterinu, socijalno staranje, osiguranje. Zemstva su morala da se staraju o lokalnoj trgovini i industriji, uređuju lokalne puteve i sredstva komunikacije - puteve, mostove i trajektne prelaze, snabdevaju skladišta žitom, grade crkve i održavaju zatvore.[173]

Zemske institucije su se ponovo birale svake tri godine, a zemski izbori su postali važan element javnog života. One su se odvijale po kurijama, što znači podelu birača na klase, kurije. Prvu kuriju činili su zemljoposednici koji su posedovali najmanje 200 desetina zemlje, ili lica koja su posedovala druge velike posede. Drugu kuriju činili su trgovački cehovi, vlasnici trgovačkih i industrijskih objekata i vlasnici gradova. Treće po veličini imanje je bilo salaš. Pripadali su joj svi zemljoposednici seljaci. U prva dva okruga izbori su bili neposredni, a u trećem višestepeni: seosko veće – skupština birača – kongres okružnih birača. Predstavnici plemstva i sveštenstva mogli su se birati u svojstvu županijskih i pokrajinskih izbornika iz treće kurije. Iz prve, vrlo malobrojne kurije, birano je isto toliko gradonačelnika kao i iz druge dve. Sistem kurije odražavao je nevoljnost samodržavne vlasti i plemstva da izgube kontrolu nad lokalnim životom. Kao rezultat toga, institucije zemstva kao svemoćnog tela bile su zapravo pod kontrolom plemstva. Plemstvo je bilo najviše zastupljeno u pokrajinskim i okružnim kancelarijama, gde je bilo odgovorno za raspodelu pokrajinskih sredstava i donošenje odluka. U pokrajinskim pokrajinskim komitetima plemstvo je činilo oko 90 odsto, a seljaci samo 1,5 odsto.[174]

Vlast je višestruku administrativnu i privrednu delatnost zemstva shvatala kao dopunu funkcionisanju birokratskog državnog aparata i strogo ih je regulisala. Ustanove zemstva bile su pod kontrolom lokalne vlasti, a gubernator je imao pravo „da zaustavi sprovođenje svake odluke ustanova zemstva koja je suprotna zakonima ili opštem dobru”. Stvaranjem dvostepene strukture zemskih ustanova na nivou okruga i pokrajina, vlasti su kategorički odbacile ideju o „krunisanju zgrade“, tj. o formiranju sveruskog predstavništva zemstva. Dugogodišnja borba pokrajinskih činovnika, kojima je glavni javni zadatak bio „krunisanje zdanja“, bila je neuspešna.[175]

Centralne i lokalne vlasti su posebnu pažnju posvetile aktivnostima radnika u oblasti poljoprivrede, među kojima su bili lekari, nastavnici, veterinari i statističari. Oni su predstavljali takozvani treći element i bili su društveno najaktivniji. Prva dva elementa bili su zemstvo i članovi upravnih odbora. Funkcioneri Zemstva bili su u glavnom nesebični i iskreno odani služenju narodu, prožeti idejama prosvećenosti i napretka. Među njima je bilo mnogo istaknutih lokalnih ličnosti koje su ostavile lepu uspomenu na sebe. Zemstva su ulagala velike napore da razviju školstvo i zdravstvo i uspostave sistem osiguranja i kreditiranja.[176]

U početku su institucije zemstva uvedene u velikim ruskim gubernijama, gde je dominiralo rusko plemstvo. Samo 34 gubernije u centralnoj Rusiji bile su među onima u kojima su osnovana zemstva. Sibir i pokrajine u evropskoj Rusiji u kojima nije bilo plemićkih poseda i državna periferija bili su isključeni iz njihove sfere delovanja. Strah da bi institucije zemstva mogle da dobiju političku ulogu nije se ogledala samo u geografskim ograničenjima reforme zemstva. Posebnim cirkularima zabranjivani su kontakti između zemstava i objavljivanje izveštaja o sastancima zemstava.[177]

Valujev je pokušao da poveže reformu Zemstva sa reformom Državnog saveta. Pripremio je nacrt po kome je Državni savet trebalo da se transformiše u dvodomnu predstavničku instituciju. Međutim, car je odbacio Valujevljevu ideju o narodnom predstavništvu kao ustavnu. Sličan projekat velikog kneza Konstantina Nikolajeviča, koji je u uspostavljanju „polupredstavničkih skupština“ video sredstvo protiv oligarhijskih zahteva plemstva, takođe, nije prihvaćen.[178]

Gradska samouprava[uredi | uredi izvor]

Zemljišna reforma je dopunjena Urbanističkim pravilnikom iz 1870. koji je pripreman više od 10 godina i koji je imao za cilj transformaciju gradske samouprave. Potreba za ovakvom reformom nastala je usled brzog razvoja gradova kao industrijskih i trgovačkih centara i sve većeg broja urbanog stanovništva. U više od 500 ruskih gradova uvedeni su organi gradske uprave, administrativne gradske dume i izvršna gradska odeljenja. Birani su na četiri godine, a predvodio ih je gradonačelnik. Pravo glasa imali su muškarci od 25 i više godina koji su plaćali gradske poreze i dažbine. Birači su bili podeljeni u tri klase, kurije, prema visini plaćenog poreza. Većina gradskog stanovništva – radnika, sitnih činovnika i inteligencije – koja nije imala imovinu i nije plaćala porez, nije izašla na izbore. Norme zastupljenosti kurije bile su takve da su u gradskim većima dominirali kapitalistički industrijalci, trgovci i plemićki zemljoposednici.[179]

Gradske uprave su se, kao i zemstva, bavile administrativnim i ekonomskim pitanjima: osvetljenjem, grejanjem i vodosnabdevanjem, gradskim saobraćajem, održavanjem ulica i odlaganjem smeća. Gradili su škole, bolnice, sirotišta za decu i stare, ustanove kulture. Opštinska veća su svojim novcem brinula o održavanju vatrogasne jedinice, opštinske policije, održavanju zatvora i kasarni. U svom svakodnevnom poslovanju bili su relativno nezavisni od lokalne vlasti, koja je bila zainteresovana da značajne sume novca iz poreskih prihoda budu upotrebljene za razvoj lokalne privrede. Sve političke inicijative gradske uprave su odlučno suzbijene. Godine 1870, kada se Moskovsko gradsko veće obratilo Aleksandru II, izrazivši podršku diplomatskim naporima Gorčakova da ukine uslove Pariskog mira, obraćanje je odbijeno. Stidljive želje za slobodom govora, savesti i štampe sadržane u obraćanju vlasti su nazvale neprimerenim ustavnim zahtevom, pa je gradonačelnik V. A. Čerkaski morao da podnese ostavku.[180]

Reforma cenzure[uredi | uredi izvor]

Reforma cenzure sprovedena je 1865. godine. Stari sistem, po kome se zahtevalo preventivno pregledanje svakog štampanog izdanja, predstavljao je prepreku za normalnu delatnost štampe, orijentisanu na sticanje profita, čineći nemogućim izdavanje dnevnih novina, koje su objavljivale sveže novosti usmerene na masovnu čitalačku publiku. Razradom reforme cenzure bavila se komisija D.A. Obolenskog, koja je u potpunosti odbijala predloge društvenih delatnika, zasnovane na zahtevanju slobode govora. Vlada nije odlučila da ukine preventivnu cenzuru, već je uvela, u prvo vreme samo za prestoničku štampu, kaznenu cenzuru. Ovo je praktično značilo da su periodična izdanja mogla da izlaze bez prethodne cenzure, ali su, u slučaju da je u njihovim člancima bilo nepriličnog materijala, urednik i izdavač bili podvrgavani novčanim i administrativnim kaznama. U određenim slučajevima, periodično izdanje je moglo ili da bude zabranjeno ili da se njegovo izlaženje privremeno obustavi. Kaznena cenzura otvorila je mogućnost dinamičnog razvoja štampe, ali je, istovremeno, osuđivala njihove saradnike na strogu samocenzuru.[181]

Vojna reforma[uredi | uredi izvor]

Promene u vojnom ministarstvu i armiji trajala je dosta godina, s ozbirom na to da su one bile nasušna potreba Rusije, diktirana porazom u Krimskom ratu. Veliki deo ovih promena bio je u vezi sa delatnošću ministra vojnog D.A. Miljutina. Polazeći od neophodnosti slabljenja bremena finansijskih troškova, Miljutin je smanjio trajanje vojnog roka do 15 godina, ostavivši mogućnost vojnicima da nakon 7 godina službe odu na odsustvo, što je doprinelo značajnom smanjenju armije u mirnodopskim uslovima. Pri Miljutinu je došlo do promene i uslova službi nižih činova- ukinuto je telesno kažnjavanje, strogo su se istraživali slučajevi batinanja vojnika i uvedeno je sistematsko opismenjavanje vojnika u komandirskim školama.[182]

1864. godine Miljutin je sproveo reformu mesne vojne uprave, kojom je ruska teritorija podeljena na vojne okruge. Sistem vojnih okruga omogućio je približavanje uprave vojsci i obezbeđivala je brzo sprovođenje mobilizacije, usled čega je predstavljao osnovu stabilnosti ruske armije. 1865. godine formiran je Glavni štab, koji je postao centralni organ upravljanja vojskom. Takođe, došlo je do kardinalne reorganizacije sistema pripreme oficira- pređašnji kadetski korpusi pretvoreni su u vojne gimnazije, stvarana su vojna učilišta, koja su pripremala oficire. Otvarana su i junkerska učilišta, koja su omogućavala pristup oficirskom činu ljudima neplemićkog porekla. Stvaranje optimalnog sistema vojnog obrazovanja zahtevalo je reviziju programa i kurseva Akademije Generalštaba i drugih akademija.[183]

Velika pažnja poklanjala se boevoj gotovosti. Vojska je podeljena na poljsku i lokalnu, ukinute su armije i korpusi, a pešadija i konjica snabdevene su puškama „Berdana“. Artiljerija je dobila prve rezane topove koji su se zatvarali zatvaračem. Sve ove mere stvorile su osnovu za uvođenje opšte vojne obaveze.[184]

Po Ustavu o opštoj vojnoj obavezi, potvrđenom od strane Aleksandra II 1. januara 1874. godine, vojnu službu dužni su bili da obavljaju sva lica muškog pola uzrasta od 21 do 40 godina. Rok aktivne službe u vojsci određen je na 6 godina, a u mornarici na 7 godina, sa boravkom u rezervi od 9, odnosno 3 godine. Nakon tog perioda, vojni obveznici prevođeni su u državnu miliciju, u koju su se ubrajali svi koji su bili oslobođeni od služenja vojnog roka. Maksimalan rok službe predviđen je za nepismeni deo stanovništva, koji je tokom vojne službe učio da čita, piše i računa. Vojna obaveza doprinela je značajnom rastu pismenosti muškog stanovništva u Rusiji.[184]

Vojna obaveza bila je sveopšta i obuhvatala je sve slojeve društva, te je buržoaski princip jednakosti bio izraženiji nego u bilo kojoj drugoj reformi Aleksandra II. Zajedno sa izvršenjem opšte vojne obaveze predviđene su i mnogobrojne olakšice i izuzeci, čiji je veliki deo bio u vezi sa klasnim poreklom i materijalnim statusom obveznika. Iz verskih i nacionalnih razloga od vojne službe oslobođeni su pojedini narodi Kavkaza, Srednje Azije, Kazahstana, krajnjeg Severa i Dalekog istoka.[185]

S obzirom da je brojno stanje vojske bilo manje od broja ljudi obuhvaćenih vojnim pozivom, obavljanje aktivne vojne službe nisu vršili svi. Uopšte uzev, u stvarnosti je vojnu službu obavljalo svega 20-30% lica uzrasta obuhvaćenog vojnom obavezom. Deo obveznika je oslobađan od vojne službe iz zdravstvenih razloga. Osim toga, na služenje vojnog roka nisu pozivani jedini hranioci maloletne braće i sestara, jedini sinovi u porodici i oni čiji je stariji brat služio u aktivnoj službi. Na taj način, polovina obveznika oslobođena je vojne obaveze. Ostali su morali da prođu kroz žreb. Ovako složen sistem ostavljao je mogućnost zloupotrebe.[186]

Sprovođenje vojnih reformi naišlo je na protivljenje dela generaliteta, na čijem čelu se nalazio feldmaršal A.I. Barjatinski. Miljutin je kritikovan zato što je oslabio ulogu komandnog sastava i birokratizaciju armije. Rusko-turski rat 1877-1878. pokazao je visoku bojevu gotovost jedinica, kao i dobru stručnost vojnika i oficira. Vojna reforma učinila je armiju savremenom, iako nije izmenila klasni karakter oficirskog korpusa. Nedostatak Miljutinovih reformi bio je nedostatak pažnje prema intendantskoj službi, što se projavilo već u rusko-turskom ratu.[186]

Društveno-politička kriza u Rusiji na prelazu 70-ih i 80-ih godina HIH veka[uredi | uredi izvor]

Kriza samodržavlja[uredi | uredi izvor]

Nakon završetka oslobodilačkog rata, Aleksandar II je doveo kneginju Dolgorukovu u Zimski dvorac, gde joj je na trećem spratu dao tri velike sobe koje su se sasvim podudarale sa njegovim sobama na drugom spratu. Prestolonaslednik Aleksandar, koji je bio veoma privržen svojoj majki i koji je imao vrlo jasan hrišćanski pogled na porodicu, bio je time nezadovoljan. Saznavši za to, carica Marija je, u želji da sačuva svoje dostojanstvo, počela da vodi još povučeniji život i još više je postala nedostupna. U višim slojevima društva, vrlo brzo su se širile glasine o carevoj vezi s kneginjom Dolgorukovom i veliki njegov deo je osuđivao carevu „staračku slabost“, neki činovnici su bili prinuđeni da laviraju, a neki su koristili situaciju, pokušavajući da preko Dolgorukove izvuku korist za sebe, znajući za njen veliki uticaj na cara.[187]

U to vreme, car je, usled svog odsustva, sve tekuće poslove prebacio na prestolonaslednika, koji je počeo da aktivno učestvuje u savetovanjima najvažnijih državnih ustanova i dobija suštinski uticaj na unutrašnju politiku. Međutim, problemi su neprestano rasli. U periodu 1879-1881. godine Rusiju je tresla ozbiljna socijalno-politička kriza. Astronomski rashodi iz prošlog rata (1026 miliona rubalja), diplomatski poraz na Berlinskom kongresu, tiho roptanje na selu usled dolazeće „crne preraspodele“, stvaranje Narodne volje, studentske pobune, niz pokušaja atentata na cara doveli su do ozbiljnog usijanja unutrašnje političke situacije.[188]

Sve više glas je podizala i zemsko-liberalna opozicija, koja je 1. aprila 1879. godine protivzakonito organizovala skup u Moskvi, odnosno I opštezemski skup. Izjavivši o neophodnosti uvođenje ustavnog poretka u Rusiji, učesnici skuba nisu odlučili da stvore nekakvu efikasnu zemsku organizaciju. Skup je, takođe, doneo odluku (neostvarenu) da organizuje proteste zemskih skupština, koji bi zahtevali političke reforme. U tim uslovima, vlada je bila prinuđena da traži način za stabilizaciju situacije. Odluke vrhovne vlasti zavisile su od dve grupe koje su se u njoj tokom vremena stvorile. Prva grupa okupila se oko velikog kneza Konstantina Nikolajeviča, brata Aleksandra II, i igrala je veliku ulogu u pripremi reformi 60-ih i 70-ih godina XIX veka. Njeni članovi, u koje su spadali i D.A. Miljutin i P.A. Valujev, zagovarali su produžetak reformi, dok su u isto vreme podržavali žestoke represije protiv revolucionara-ekstremista. Druga grupa okupila se oko prestolonaslednika, velikog kneza Aleksandra i zastupala je neograničenu carsku vlast, prekid reformi, vraćanje na doreformsko stanje, policijski režim. Na taj način, kriza samodržavlja se manifestovala kroz kolebanje vlasti i odsustvo jedinstva unutar vladajuće elite. Samodržavlje je ubrzano gubilo podršku društva.[189]

Tokom prve etape krize, vlada je pokušala da ojača svoj položaj pojačavanjem žandarmsko-policijskog terora i širokom primenom vanrednih mera. U avgustu 1878. godine, nekoliko dana nakon ubistva šefa žandarmerije, generala N.V. Mezencova, objavljen je ukaz o predaju policijskih dela nadzoru vojnog suda, uz primenu kazžavanja na osnovu vojnih zakona. Radi organizovanja borbe s revolucionarima, uspostavljena je detektivska policija, učestale su pretrage i hapšenja. Međutim, 1879. godina nije donela smirivanje situacije. 9. februara, revolverskim hicem je, vraćajući se iz pozorišta, usmrćen harkovski general-gubernator knez D.N. Kropotkin. Nakon ovoga, 26. februara usledilo je ubistvo policijskog agenta V.N. Rejnštajna u Moskvi, koji je uspeo da razotkrije i izruči policiji rukovodstvo Severnog saveza ruskih radnika. 13. marta, L.F. Mirski, dostigavši na konju kočiju šefa žandarmerije A.R. Drenteljna, pucao je u njega kroz prozor kočije, ali je promašio.[190]

„Ustav“ Loris-Melikova[uredi | uredi izvor]

Vrhovna naredbodavna komisija trajala je svega 6 meseci da bi nakon toga bila ukinuta ukazom 6. avgusta 1880. godine. Nakon toga usledila je reorganizacija centralnih državnih organa- ukinuto je omraženo III odeljenje careve lične kancelarije i njegova zaduženja predata su Ministarstvu unutrašnjih poslova. Za ministra unutrašnjih dela i šefa žandarmerije imenovan je grof Loris-Melikov, koji je 30. avgusta dobio od cara najviše državno odlikovanje- orden Svetog Andreja Prvozvanog. Loris-Melikov je nasledio od svojih prethodnika veoma tešku situaciju i za tako malo vremena koliko je proveo na ministarskom položaju nije mogao da ga suštinski popravi.[191]

Iako su narodnovoljci s vremena na vreme podsećali na sebe ilegalnim objavama i iako je Loris-Melikov znao da su glavni delatnici te organizacije, navedeni od strane uhapšenog G.D. Goldenberga 1879. godine kao ubice kneza D.N. Kropotkina još uvek na slobodi, njega je obmanula privremena obustava terorističkih napada i počeo je da misli da je neprijatelj skoro uništen ili da je, u krajnjem slučaju, vrlo oslabljen, ne podozrevajući koliko je duboko ta organizacija pustila korene. Umirujući nestrpljenje radikalnijih liberala u ličnim razgovorima i pregovorima, koje je često upražnjavao, Loris-Melikov je u isto vreme preduzeo senatorske revizije u različitim gubernijama Ruske imperije. One su imale pozitivne posledice, ali su, uopšte gledano, bile nedovoljne usled zahteva radikalno izmenjenog društvenog i ekonomskog poretka za potpunog promenom formi lokalnog života.[192]

Nakon imenovanja Lorisa-Melikova za ministra unutrašnjih poslova, strana štampa je likovala uz predskazivala novo, srećno i mirno doba za Rusiju, kao i bezbednost i očišćenje države od revolucionarno-anarhističko-socijalističkog pokreta. Mnogi su očekivali da će se on baviti nasušno potrebnom izmenom gubernijske administracije, pomoći da se sprovedu u život zemski elementi, da se povežu različite snage unutar zemstva i da će dati parohiji i srezu taj razumni i samostalan život, koji će postati ugaoni kamen razvoja narodnog blagostanja i zalog pravilne veze naroda i cara-samodržca. Sa svoje strane, štampa je, nakon upoznavanja sa Loris-Melikovim, očekivala svetlu budućnost i značajne slobode. Književni krugovi svih pravaca osećali su se ohrabrenim. Stvoren je komitet za reviziju položaja štampe. Međutim, malo po malo, sve se vraćalo u prethodno stanje, koje je bilo neodređeno i maglovito.[193]

Dana 28. januara 1881. godine Loris-Melikov je predstavio caru svoj program. U prvom delu programa predlagano je: proširenje prava zemstva i štampe, delimična decentralizacija administrativne uprave, određene finansijske i ekonomske mere, u tom smislu i završetak reforme sela i smanjenje seljačkih dažbina. Razradu tih mera trebalo je da sprovedu privremene komisije za pripremu, uspostavljene u Peterburgu, uz široko učešće predstavnika zemstva i gradskih duma. Pripremljeni materijali bi bili poslati u Opštu komisiju, a zatim u Državni savet, gde bi, takođe, bili uključeni izabrani gubernijski delegati. Ovaj program poznat je pod nazivom „Ustav Loris-Melikova“. Projekat je razmatran na Specijalnom savetovanju i u načelu je odobren. 17. februara 1881. godine Aleksandar II je potvrdio zapisnik Specijalnog savetovanja, a krajem februaru je na osnovu toga pripremljen projekat vladinog saopštenja. Ujutru 1. marta 1881. godine Aleksandar II je odobrio projekat vladinog saopštenja o sazivu predstavnika zemstva i predao ga Valuevu. Razmatranje tog pitanja u Savetu ministara zakazano je za 4. mart. Međutim, ubistvo Aleksandra II je u potpunosti izmenilo hod događaja, prekinuvši reformatorsku delatnost cara.[194]

Ubistvo Aleksandra II[uredi | uredi izvor]

U nedelju 1. marta 1881. godine, imperator je, po običaju koji je uspostavio još car Pavle, prisustvovao smeni straže. U dva sata popodne Aleksandar II se vozio u kareti u pratnji običnog konvoja iz Mihajlovskog dvorca po Inženjerskoj ulici. Otišavši na nasip Jekaterininskog kanala, kareta je krenula ka Pozorišnom mostu. Na otprilike 100 metara od ugla Inženjerske ulice, u 14:15, došlo je do žestoke eksplozije pod karetom. Dva kozaka i dečak koji je vukao taljige, ležali su na zemlji. Aleksandar II, koji je ostao čitav i nepovređen, prišao je ranjenima, a zatim je krenuo u pravcu uhvaćenog zločinca Risakova, koji je sebe nazivao buržujem Glazovim. Jedan od oficira u masi, ne prepoznavši cara u prvi mah, pitao je: „Šta je sa gospodarem?“ Na to je car, osvrnuvši se i ne dosežući ni deset koraka do Risakova, rekao: „Hvala Bogu, ja sam čitav, nego, evo...“, pokazujući na kozaka i dečaka koji je vrištao od bola, a koji su ležali oko karete. Čuvši careve reči, zlurado se osmehnuvši, Risakov je viknuo: „Da li je još uvek trenutak za „Hvala Bogu“?“ Tek što je car napravio nekoliko koraka ka fijakeru, Grinevicki mu je bacio bombu pravo pod noge. Razlegla se truga strašna eksplozija. Kada se razišao dim, očevici su zatekli strašan prizor. Među povređenima i ranjenima našao se i car. Naslonivši se leđima na rešetke kanala, držeći se rukama za trotoar, bez šinjela i kape, Aleksandar II se, krvav i teško dišući, nalazio u polusedećem položaju. Noge su mu bili razdrobljene, krv je u potocima tekla sa njih, mišići su mu visili u komadima, a lice mu je bilo okrvavljeno. Nakon toga, car je prebačen u Zimski dvorac, gde je preminuo u 15:35. Osim cara, tokom usled eksplozije je stradalo još 20 ljudi, od kojih je troje preminulo, uključujući i Grinevickog. Pogreb Aleksandra II se odigrao 15. marta i bio je izuzetno tužan.[195]

Nakon suđenja, 3. aprila, na Semenovskom trgu, kažnjeno je pet učesnika careubistva: Andrej Željabov, Sofija Perovska, Nikolaj Kibaljčič, Nikolaj Risakov i Timofej Mihajlov. To je bila poslednja javna smrtna kazna u Rusiji.[195]

Porodica[uredi | uredi izvor]

Porodica cara Aleksandra

Aleksandar II i carica Marija Aleksandrovna imali su osmoro dece. Njihov najstariji sin, prestolonaslednik Nikolaj (1843—1865), verio se u leto 1864. godine danskom princezom Dagmar (1847—1928), ćerkom danskog kralja Kristijana IX (1818—1906) i kraljice Lujze (1817—1898). Na samrtnoj postelji Nikolaj je svoju verenicu ustupio dve godine mlađem bratu Aleksandru, koji je nakon bratovljeve smrti postao prestolonaslednik. Princeza Dagmar je nakon prelaska u pravoslavlje dobila ime Marija Fjodorovna. Veliki knez Aleksandar i Marija su se venčali 9. novembra 1866. godine.

U toku života, car je imao nekoliko vanbračnih veza, a navodi se i sedmoro vanbračne dece. U drugom braku sa Katarinom Dolgorukovom, imao je četvoro vanbračne dece.

Tajno venčanje sa Katarinom Dolgorukovom[uredi | uredi izvor]

Kneginja Katarina Dolgorukova, druga supruga Aleksandra II

Početkom maja 1880. godine potegnuto je pitanje preseljenja carice Marije Aleksandrovne u Carsko selo. Međutim, doktori su se već na samom početku usprotivili tome. Njeno zdravlje se sve više pogoršavalo, kašalj i gušenje joj nisu davali mira. Nakon duge bolesti pluća, carica je preminula u Zimskom dvorcu u svojoj 56. godini. Saznavši o njenoj smrti, Aleksandar II je iz Carskog sela specijalnim vozom došao u Peterburg. Nakon njene smrti, osim zaveštanja u vezi sa sudbinom njene pokretne i nepokretne imovine, nađeno je i već davno napisano pismo Aleksandru II, u kome mu je zahvaljivala za srećan život koji je proživela pored njega. Osim toga, na njenom stolu ostali su raštrkani listovi papira, koji su sadržali njene želje u vezi sa sopstvenom sahranom. Nakon četiri dana, njeni posmrtni ostaci preneti su u Petropavlovski sabor, a sahrana se odigrala 28. maja.[196]

Većina onih koji su tih dana videli cara, bili su zaprepašćeni njegovim bolesnim izgledom- postao je potpuno sed, lice mu je odražavalo stalni umor, a oči tugu i beznađe. Njegovi napadi astme još više su se pojačali, što je mu je donelo velike muke. Jedina sredina u kojoj je nalazio mir bila je Katarina Dolgorukova i njihovo troje dece. Nakon završetka Petrovskog posta, 6. jula, u Velikom dvorcu u Carskom selu, odigrala se ceremonija venčanja Aleksandra II i kneginje Dolgorukove, sa kojom je bio u emotivnoj vezi tokom 14 godina. Iste večeri, car je potpisao ukaz Senatu kojim je priznao svoje očinstvo nad decom koju je imao sa svojom drugom suprugom, čime je njihov položaj postao uređen zakonom. Prema pisanju istoričara Vsevoloda Nikolajeva, ono što je najviše rastuživalo cara bio je odnos njegove braće i sinova, a posebno njihovih žena, prema njegovoj drugoj supruzi. Oni su bili uznemireni činjenicom da car nije našao za shodno da ispoštuje period od godinu dana žalosti zbog smrti svoje prve supruge, kojoj su po celoj Rusiji služili opela i za koju se molilo njeno čitavo pravoslavno stanovništvo. Aleksandar II je, sa druge strane, smatrao svoj brak sa Dolgorukovom dugom časti i savesti.[197]

U to vreme, većina velikih kneževa je imala ljubavnice i druge porodice, osim zvaničnih, ali su oni, za razliku od cara, ćutali o njima pred javnim mnjenjem, bojeći se gubitka svog ugleda i svog položaja. Aleksandar II je, stupivši u svoj drugi brak, ozbiljno uzdrmao svoj položaj unutar porodice i nema sumnje da mu je sukob sa najmilijima, pored nestabilnosti koje su potresale rusko društvo, vrlo teško padao. Bez obzira na svoju ličnu hrabrost i za njega karakterističan fatalizam, car je stalno bio svestan toga da mu je život svakodnevno ugrožen. Pod uticajem takvih predosećaja, Aleksandar II je još 8. septembra 1876. godine napisao vrlo detaljno zaveštanje, u kome nije zaboravio nikog iz svoje mnogobrojne porodice i njemu bliskih ljudi. 1880. godine, on se ponovo, tokom boravka u Livadiji, vraća svom zaveštanju, kojim je uredio i položaj svoje mlade supruge i njihove dece, obezbedivši ih sa 3 miliona rubalja. Svom zaveštanju, car je priključio i pismo adresirano na prestolonaslednika, datirano na 8. novembar 1880. godine.[198]

Spomenik Caru Oslobodiocu Aleksandru II u Sofiji

Supružnik[uredi | uredi izvor]

ime slika datum rođenja datum smrti
Marija Aleksandrovna
8. avgust 1824. 8. jun 1880.

Deca[uredi | uredi izvor]

ime slika datum rođenja datum smrti supružnik
Aleksandra Aleksandrovna
30. avgust 1842. 10. jul 1849. umrla u detinjstvu od meningitisa
Nikolaj Aleksandrovič
20. septembar 1843. 24. april 1865. umro u mladosti od meningitisa
Aleksandar III Aleksandrovič
10. mart 1845. 20. oktobar 1894. Marija Fjodorovna
Vladimir Aleksandrovič
22. april 1847. 17. februar 1909. Marija od Meklenburg-Šverina
Aleksej Aleksandrovič
14. januar 1850. 14. novembar 1908. Aleksandra Žukovska, nisu se venčali; imali sina;
Marija Aleksandrovna
17. oktobar 1853. 24. oktobar 1920. Alfred od Saks-Koburga i Gote
Sergej Aleksandrovič
11. maj 1857. 17. februar 1905. Elizabeta od Hesena i Rajne
Pavle Aleksandrovič
3. oktobar 1860. 30. januar 1919. Aleksandra od Grčke i Danske

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Karl Fridrih, vojvoda od Holštajn-Gotorpa
 
 
 
 
 
 
 
8. Petar III Fjodorovič
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Ana Petrovna
 
 
 
 
 
 
 
4. Pavle I Petrovič
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Kristijan Avgust, knez od Anhalt-Zerbsta
 
 
 
 
 
 
 
9. Katarina Velika
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Johana Elizabeta od Holštajn-Gotorpa
 
 
 
 
 
 
 
2. Nikolaj I Pavlovič
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Karl Aleksandar, vojvoda od Virtemberga
 
 
 
 
 
 
 
10. Fridrih II Eugen
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Marija Augusta od Turna i Taksisa
 
 
 
 
 
 
 
5. Marija Fjodorovna
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Fridrih Vilhelm, markgrof od Brandenburg-Šveta
 
 
 
 
 
 
 
11. Frederika Doroteja od Brandenburg-Šveta
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Sofija Doroteja od Pruske
 
 
 
 
 
 
 
1. Aleksandar II Nikolajevič
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. August Vilhelm od Pruske
 
 
 
 
 
 
 
12. Fridrih Vilhelm II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Lujza od Braunšvajg-Volfenbitela
 
 
 
 
 
 
 
6. Fridrih Vilhelm III
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Ludvig IX od Hesen-Darmštata
 
 
 
 
 
 
 
13. Frederika Lujza od Hesen-Darmštata
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Karolina Henrieta Kristina Filipina Luiza od Pfalc-Cvajbrikena
 
 
 
 
 
 
 
3. Aleksandra Fjodorovna
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Karl Ludvig Fridrih od Meklenburg-Štrelica
 
 
 
 
 
 
 
14. Karl II od Meklenburg-Štrelica
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Elizabeta Albertina od Saks-Hildburghauzena
 
 
 
 
 
 
 
7. Lujza od Meklenburg-Štrelica
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Vilhelm od Hesen-Darmštata
 
 
 
 
 
 
 
15. Frederika od Hesen-Darmštata
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Marija Luiza Albertina od Lejningen-Dagsburg-Falkenburga
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 30. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ a b Sost. M. Kolыvanova (2010). Aleksandr II - carь-Osvoboditelь. 1855-1881 gg. Moskva: Olma Media Grupp. str. 24. ISBN 978-5-373-03438-8. 
  3. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 62. ISBN 5-300-02052-4. 
  4. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 65. ISBN 5-300-02052-4. 
  5. ^ Tomlačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 65—66. ISBN 5-300-02052-4. 
  6. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva. str. 66. ISBN 5-300-02052-4. 
  7. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 72. ISBN 5-300-02052-4. 
  8. ^ a b Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 74. ISBN 5-300-02052-4. 
  9. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 76. ISBN 5-300-02052-4. 
  10. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 77. ISBN 5-300-02052-4. 
  11. ^ a b v g Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 87. ISBN 5-300-02052-4. 
  12. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 92. ISBN 5-300-02052-4. 
  13. ^ a b Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 92. ISBN 5-300-02052-4. 
  14. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 92—93. ISBN 5-300-02052-4. 
  15. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 93—94. ISBN 5-300-02052-4. 
  16. ^ Nikolaev, Vsevolod (1986). Aleksandr Vtoroй-čelovek na prestole. Mюnhen: A. Neimanis Buchvertrieb. str. 164—165. ISBN 5-8159-0484-8. 
  17. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 94. ISBN 5-300-02052-4. 
  18. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 95—96. ISBN 5-300-02052-4. 
  19. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 96—97. ISBN 5-300-02052-4. 
  20. ^ Nikolaev, Vsevolod (1986). Aleksandr Vtoroй-čelovek na prestole. Mюnhen: A. Neimanis Buchvertrieb. str. 183. ISBN 5-8159-0484-8. 
  21. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 97. ISBN 5-300-02052-4. 
  22. ^ a b Tomlačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 99. ISBN 5-300-02052-4. 
  23. ^ a b Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr I i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 100. ISBN 5-300-02052-4. 
  24. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 100—101. ISBN 5-300-02052-4. 
  25. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 101—102. ISBN 5-300-02052-4. 
  26. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremnя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 102. ISBN 5-300-02052-4. 
  27. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 126. ISBN 5-300-02052-4. 
  28. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 126—127. ISBN 5-300-02052-4. 
  29. ^ a b Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 127. ISBN 5-300-02052-4. 
  30. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 127—128. ISBN 5-300-02052-4. 
  31. ^ a b Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr I i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 128. ISBN 5-300-02052-4. 
  32. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandar II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 128—129. ISBN 5-300-02052-4. 
  33. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandar II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый magazin. str. 130. ISBN 5-300-02052-4. 
  34. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 131. ISBN 5-300-02052-4. 
  35. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 131—132. ISBN 5-300-02052-4. 
  36. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 133. ISBN 5-300-02052-4. 
  37. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 133—134. ISBN 5-300-02052-4. 
  38. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 134—135. ISBN 5-300-02052-4. 
  39. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 135. ISBN 5-300-02052-4. 
  40. ^ a b Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 34. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  41. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 35. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  42. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 36. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  43. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 36—37. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  44. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 37. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  45. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 38. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  46. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 38—39. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  47. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 39—40. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  48. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 40—41. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  49. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 41—42. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  50. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 42—44. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  51. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 44—45. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  52. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 45. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  53. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 45—46. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  54. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 46—47. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  55. ^ a b Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 47. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  56. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 48. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  57. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 48—49. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  58. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 49—51. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  59. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 52—53. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  60. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 53—55. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  61. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 55. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  62. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 55—56. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  63. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 56—57. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  64. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 57—58. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  65. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 58—59. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  66. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 59. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  67. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 60. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  68. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 60—61. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  69. ^ a b Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 61. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  70. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 62. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  71. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 63. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  72. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 63—64. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  73. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 64—65. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  74. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 65. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  75. ^ a b Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 226. ISBN 5-9739-0064-9. 
  76. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 226—227. ISBN 5-9739-0064-9. 
  77. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 227. ISBN 5-9739-0064-9. 
  78. ^ a b Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 228. ISBN 5-9739-0064-9. 
  79. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 228—229. ISBN 5-9739-0064-9. 
  80. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 229. ISBN 5-9739-0064-9. 
  81. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 231. ISBN 5-9739-0064-9. 
  82. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 232. ISBN 5-9739-0064-9. 
  83. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 233—234. ISBN 5-9739-0064-9. 
  84. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 234. ISBN 5-9739-0064-9. 
  85. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 235. ISBN 5-9739-0064-9. 
  86. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 235—236. ISBN 5-9739-0064-9. 
  87. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 236—237. ISBN 5-9739-0064-9. 
  88. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 93—94. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  89. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 94. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  90. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 94—95. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  91. ^ a b Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 95. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  92. ^ Aйrapetov, Oleg (2018). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Vnešnяя politika imperatorov. Tom 3. Moskva: Kučkovo pole. str. 95—96. ISBN 978-5-9950-0905-4. 
  93. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 238—239. ISBN 5-9739-0064-9. 
  94. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 239. ISBN 5-9739-0064-9. 
  95. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 239—240. ISBN 5-9739-0064-9. 
  96. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 240. ISBN 5-9739-0064-9. 
  97. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 240—241. ISBN 5-9739-0064-9. 
  98. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 241. ISBN 5-9739-0064-9. 
  99. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 241—242. ISBN 5-9739-0064-9. 
  100. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 242. ISBN 5-9739-0064-9. 
  101. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 242—243. ISBN 5-9739-0064-9. 
  102. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 243. ISBN 5-9739-0064-9. 
  103. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 243—244. ISBN 5-9739-0064-9. 
  104. ^ a b Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 244. ISBN 5-9739-0064-9. 
  105. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 244—245. ISBN 5-9739-0064-9. 
  106. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 246. ISBN 5-9739-0064-9. 
  107. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 246—247. ISBN 5-9739-0064-9. 
  108. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 247. ISBN 5-9739-0064-9. 
  109. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 247—248. ISBN 5-9739-0064-9. 
  110. ^ a b Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 249. ISBN 5-9739-0064-9. 
  111. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 249—250. ISBN 5-9739-0064-9. 
  112. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 250. ISBN 5-9739-0064-9. 
  113. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 251. ISBN 5-9739-0064-9. 
  114. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 251—254. ISBN 5-9739-0064-9. 
  115. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 254. ISBN 5-9739-0064-9. 
  116. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 254—255. ISBN 5-9739-0064-9. 
  117. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 256. ISBN 5-9739-0064-9. 
  118. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 256—258. ISBN 5-9739-0064-9. 
  119. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 258. ISBN 5-9739-0064-9. 
  120. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 260. ISBN 5-9739-0064-9. 
  121. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 261—262. ISBN 5-9739-0064-9. 
  122. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 262—263. ISBN 5-9739-0064-9. 
  123. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 263. ISBN 5-9739-0064-9. 
  124. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 263—264. ISBN 5-9739-0064-9. 
  125. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 264—266. ISBN 5-9739-0064-9. 
  126. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 266. ISBN 5-9739-0064-9. 
  127. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 267. ISBN 5-9739-0064-9. 
  128. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 267—268. ISBN 5-9739-0064-9. 
  129. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 268. ISBN 5-9739-0064-9. 
  130. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 268—269. ISBN 5-9739-0064-9. 
  131. ^ a b Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 269. ISBN 5-9739-0064-9. 
  132. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 269—270. ISBN 5-9739-0064-9. 
  133. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 270. ISBN 5-9739-0064-9. 
  134. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 271. ISBN 5-9739-0064-9. 
  135. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 271—272. ISBN 5-9739-0064-9. 
  136. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 272. ISBN 5-9739-0064-9. 
  137. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 272—273. ISBN 5-9739-0064-9. 
  138. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 273. ISBN 5-9739-0064-9. 
  139. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 275. ISBN 5-9739-0064-9. 
  140. ^ a b Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 278. ISBN 5-9739-0064-9. 
  141. ^ a b Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 279. ISBN 5-9739-0064-9. 
  142. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 280. ISBN 5-9739-0064-9. 
  143. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 281. ISBN 5-9739-0064-9. 
  144. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 281—282. ISBN 5-9739-0064-9. 
  145. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 282—283. ISBN 5-9739-0064-9. 
  146. ^ a b Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 284. ISBN 5-9739-0064-9. 
  147. ^ Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 284—285. ISBN 5-9739-0064-9. 
  148. ^ a b Aйrapetov, Oleg (2006). Istoriя vnešneй politiki Rossiйskoй imperii. 1801-1914. Moskva: Evropa. str. 285. ISBN 5-9739-0064-9. 
  149. ^ pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 593. ISBN 5-699-19165-8. 
  150. ^ pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 593—594. ISBN 5-699-19165-8. 
  151. ^ pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 594. ISBN 5-699-19165-8. 
  152. ^ pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 594—595. ISBN 5-699-19165-8. 
  153. ^ pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 595—596. ISBN 5-699-19165-8. 
  154. ^ pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 596. ISBN 5-699-19165-8. 
  155. ^ pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 596—597. ISBN 5-699-19165-8. 
  156. ^ a b pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 597. ISBN 5-699-19165-8. 
  157. ^ pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 597—598. ISBN 5-699-19165-8. 
  158. ^ a b pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 598. ISBN 5-699-19165-8. 
  159. ^ pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 598—599. ISBN 5-699-19165-8. 
  160. ^ a b pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 599. ISBN 5-699-19165-8. 
  161. ^ a b pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 600. ISBN 5-699-19165-8. 
  162. ^ a b pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 601. ISBN 5-699-19165-8. 
  163. ^ pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 601—602. ISBN 5-699-19165-8. 
  164. ^ a b pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 602. ISBN 5-699-19165-8. 
  165. ^ pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 602—603. ISBN 5-699-19165-8. 
  166. ^ a b pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 603. ISBN 5-699-19165-8. 
  167. ^ pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 603—604. ISBN 5-699-19165-8. 
  168. ^ pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 604. ISBN 5-699-19165-8. 
  169. ^ pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 604—605. ISBN 5-699-19165-8. 
  170. ^ a b pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 605. ISBN 5-699-19165-8. 
  171. ^ pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 605—606. ISBN 5-699-19165-8. 
  172. ^ pod red. L.V. Milova (2006). 5-699-19165-8. Moskva: Эksmo. str. 606. ISBN 5-699-19165-8. 
  173. ^ pod red. L.V. Milova (2006). 5-699-19165-8. Moskva: Эksmo. str. 606. ISBN 5-699-19165-8. 
  174. ^ pod red. L.V. Milova (2006). 5-699-19165-8. Moskva: Эksmo. str. 606—607. ISBN 5-699-19165-8. 
  175. ^ pod red. L.V. Milova (2006). 5-699-19165-8. Moskva: Эksmo. str. 607. ISBN 5-699-19165-8. 
  176. ^ pod red. L.V. Milova (2006). 5-699-19165-8. Moskva: Эksmo. str. 607—608. ISBN 5-699-19165-8. 
  177. ^ pod red. L.V. Milova (2006). 5-699-19165-8. Moskva: Эksmo. str. 608. ISBN 5-699-19165-8. 
  178. ^ pod red. L.V. Milova (2006). 5-699-19165-8. Moskva: Эksmo. str. 608. ISBN 5-699-19165-8. 
  179. ^ pod red. L.V. Milova (2006). 5-699-19165-8. Moskva: Эksmo. str. 608—609. ISBN 5-699-19165-8. 
  180. ^ pod red. L.V. Milova (2006). 5-699-19165-8. Moskva: Эksmo. str. 609. ISBN 5-699-19165-8. 
  181. ^ pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 614—615. ISBN 5-699-19165-8. 
  182. ^ pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 615. ISBN 5-699-19165-8. 
  183. ^ pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 615—616. ISBN 5-699-19165-8. 
  184. ^ a b pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 616. ISBN 5-699-19165-8. 
  185. ^ pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 616—617. ISBN 5-699-19165-8. 
  186. ^ a b pod red. L.V.Milova (2006). Istoriя Rossii XVIII - XIX vekov. Moskva: Эksmo. str. 617. ISBN 5-699-19165-8. 
  187. ^ Tolmačev, Evgeniй (2007). Aleksandr III i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 159—160. ISBN 978-5-275-01507-2. 
  188. ^ Tolmačev, Evgeniй (2007). Aleksandr III i ego vremя. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 160. ISBN 978-5-275-01507-2. 
  189. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 2. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 215—216. ISBN 5-300-02053-2. 
  190. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 2. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 216. ISBN 5-300-02053-2. 
  191. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 2. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 228. ISBN 5-300-02053-2. 
  192. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 2. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 228—229. ISBN 5-300-02053-2. 
  193. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 2. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 229. ISBN 5-300-02053-2. 
  194. ^ Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 2. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 229—230. ISBN 5-300-02053-2. 
  195. ^ a b Tolmačev, Evgeniй (1998). Aleksandr II i ego vremя, kniga 2. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 230. ISBN 5-300-02053-2. 
  196. ^ Tolmačev, Evgeniй (2007). Aleksandr III i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 172. ISBN 978-5-275-01507-2. 
  197. ^ Tolmačev, Evgeniй (2007). Aleksandr III i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 172—174. ISBN 978-5-275-01507-2. 
  198. ^ Tolmačev, Evgeniй (2007). Aleksandr III i ego vremя, kniga 1. Moskva: Terra-knižnый klub. str. 175. ISBN 978-5-275-01507-2. 

Literatura[uredi | uredi izvor]


Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]



Ruski imperatori
(18551881)