Večnost
Večnost (ijek. vječnost; gr. αιωνις, lat. aeternus) je sveukupnost vremena, shvaćena kao nešto bez početka i kraja.[1] Može značiti apsolutnu bezvremenost ili beskonačno trajanje u vremenu bez početka i kraja, što čini razliku između bezvremene (intemporalne) i vremenite (temporalne) večnosti.[2]
Večnost u filozofiji[uredi | uredi izvor]
Centralna filozofska rasprava vodi se oko toga da li večnost treba zamišljati kao naročito dug kvantitet vremena ili nešto što poseduje izvesnu crtu bezvremenosti.[1] Bezvremeno poimanje večnosti je karakteristično za tradicionalnu filozofiju. Večnost je nepromenljiva, nepokretna i uvek samoj sebi identična sadašnjost.[2]
Pitagorejci smatraju da večni objekti, kao što su brojevi, uživaju bezvremeno postojanje. Plotin i neoplatonistička tradicija insistiraju na bezvremenoj interpretaciji Božjeg postojanja. Božanska bezvremenost je s onu stranu opisa, ali njeno poimanje predstavlja cilj mističke kontemplacije.[1] Boetije pravi razliku izmedu trajnosti i večnosti: »Jer naše 'sada', kao da protiče, i pritom stvara vreme i neprestanost, dok Božansko 'sada' stoji ne krećući se, stoji mirno, i stvara večnost« {De Trinitate 4. II).[1]
| „ | Reč večno nezgodan je izraz, jer mi pritom odmah mislimo na vreme, uplićemo u njega prošlost i budućnost kao u neko beskonačno dugo vreme; međutim, reč je o tome da ovo večno jeste ono što je jednako sa samim sobom, čisto sadašnje, da u nj ne ulazi predstava vremena. Ono jeste - postajanje i prestajanje isključeni su. | ” |
| — Hegel, Istorija filozofije I pp. 209 | ||
Večnost u religiji[uredi | uredi izvor]
U hrišćanstvu, večnost se shvata i kao konac ili krajnji cilj bitisanja tvorevine i kretanja vremena. Večnost je „zaustavljanje kretanja“ kroz prevazilaženje vremena na njegovom kraju. Origena smatra da je stabilnost kretanja data istovremeno sa dovođenjem stvari u postojanje. Crkveni oci drže da vremensko kretanje nema putanju kruga, nego ima smisao u večnosti stabilnog postojanja koje želi Bog. Za svece, večnost znači „stalnost u svetosti“.[3] Za hrišćane večnost nije prost produžetak egzistencije, nego cilj njihovog bitisanja, život večni. „Koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožednjeti dovijeka, nego voda koju ću mu dati postaće u njemu izvor vode koja teče u život vječni“. (Jn. 4,14)
Srpski patrijarh Pavle je pojam večnosti objasnio je na sledeći način:[4]
| „ | Vreme je jedno trajanje koje ima prošlost, sadašnjost i budućnost. Ali prošlosti kao vremena nema. Ima ostataka od prošlosti. Budućnosti takođe nema, ona će biti. A šta ima? Ima samo sadašnjost. Ta kategorija vremena ne odnosi se na Boga. Na Njega se odnosi večnost. A večnost je stalna sadašnjost. Nema ni prošlosti ni budućnosti. | ” |
Večnost kao svojstvo Boga[uredi | uredi izvor]
Večnost je smatra svojstvom Boga (Rim. 1,20), koji vlada tvorevinom i vremenom (χρονος). On je postojao pre tvorevine (Ps. 102; Jn. 17,24; Ef. 1,4) i postoji posle sveta (Otkr. 21,1).
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g Večnost, Oksfordski filozofski rečnik, Sajmon Blekburn, Svetovi. . Нови Сад. 1999. ISBN 978-86-7047-303-4.
- ^ a b Branko Pavlović, Filozofski rečnik (odrednica večnost), Plato, Beograd, 1997.
- ^ Vasilije Veliki, O Svetome Duhu, XVI, 38, pp. 379
- ^ SVETA GORA: JUČE I DANAS[mrtva veza]
