Medicina

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Kip Asklepija, grčkog boga medicine, koji drži simbolični Eskulapov štap sa uvijenom zmijom.
Asklepije, bog medicine i lečenja u grčkoj mitologiji. Prikaz zmijom obavijenog štapa Asklepija se frekventno koristi za označavanje medicine.

Medicina (lat. ars medicina umetnost lečenja) bavi se dijagnostikom, preventivom i terapijom fizičke i psihičke bolesti čoveka.[1][2] Medicina označava i nauku bolesti i praktičnu primenu. Reč medicina je izvedena iz latinske reči ars medicina, sa značenjem umetnost lečenja.[3][4] Medicina obuhvata raznovrsne aktivnosti zdravstvene zaštite kojima se održava i obnavlja zdravlje putem prevencije i tretmana bolesti.

Savremena medicina primenjuje biomedicinske nauke, biomedicinska istraživanja, kao i genetičku i medicinsku tehnologiju do diagnozira, tretira, i spreči povrede i bolesti, tipično farmaceutskim ili hirurškim putem, ali i putem niza raznovrsnih terapija kao što su psihoterapija, ortopedska sredstva, prostetika, biološki medicinski proizvodi, i jonizaciona radijacija, između ostalog.[5]

Medicina je postojala hiljadama godina, i tokom najvećeg dela tog perioda ona je smatrana umetnošću (oblašću veštine i znanja) koja je frekventno bila povezana sa religioznim i filozofskim gledištima lokalne kulture. Na primer, vrač bi primenjivao lekovite biljke i izricao molitve za ozdravljenje, ili antički filozof i lekar bi primenio ispuštanje krvi saglasno sa teorijama humoralizma. U nedavnim vekovima, od vremena napretka nauke, najveći deo medicine je postao kombinacija umetnosti i nauke (fundamentalne i primenjene, pod okriljem medicinske nauke). Dok su tehnike hirurškog zašivanja zanat koji se uči putem prakse, poznavanje toga što se događa na ćelijskom i molekulskom nivou u tkivima koja se zašivaju proističe iz nauke.

Prethodnici naučne forme medicine su u današnje vreme poznati kao tradicionalna ili narodna medicina. Ona se i dalje koristi zajedno ili umesto naučne medicine, i stoga se naziva alternativnom medicinom. Na primer, evidencija o efektivnosti akupunkture je „varijablna i nekonzistentna“ za bilo koje oboljenje,[6] ali je generalno bezbedna kad je izvodi adekvatno obrazana osoba.[7] U kontrastu s tim, tretmani izvan opsega bezbednosti i efikasnosti se nazivaju nadrilekarstvom.

Istorija medicine[uredi]

Glavni članak: Istorija medicine
Antički grčki pacijent prima medicinski tretman: ova boca (circa 480–470 p. n. e, se čuva u pariškom Luvru) verovatno je svojevremeno sadržala lekovito ulje
Grčki lekar Hipokrat (ca. 460 p. n. e – ca. 370 p. n. e), se smatra ocem medicine.[8][9]

Praistorijska medicina vezana je za biljke, delove životinja i minerala. U mnogim slučajevima ovi materijali su ritualno korišćeni kao magične supstance od strane sveštenika, šamana, ili ljudi koji su lečili. Dobro poznati duhovni sistemi uključuju animizam (pojam nežive stvari imaju duhovi), spiritualizam (apel bogovima ili opštenje sa duhovima predaka), šamanizam (sticanja od pojedinca sa mističnim moćima) i gatanje (magično dobijanje istine). Oblasti medicinske antropologije ispituju načine na koje se kultura i društvo organizovalo oko, ili uticalo na pitanja zdravlja, zdravstvene zaštite i srodna pitanja.[10]

Rane podatke o medicini dobijamo od drevnih Egipćana, vavilonskih medicinara, Aiurvedska medicinara (u Indijskom potkontinentu), iz klasične kineske medicine (prethodnica današnje moderne tradicionalne kineske medicine), kao i iz drevne grčke i rimske medicine. Egipatski Imhotep (3. milenijum pre nove ere) je prvi lekar u istoriji poznat po imenu. Najranije podatke o posvećenim bolnicama dolaze iz Mihintale u Šri Lanki, gde se nalaze dokazi od prosvećenim lekovitim dejstvima na pacijente. Indijski hirurg Sušruta opisao brojne hirurške operacije, uključujući najranije oblike plastične hirurgije.

U Kini, arhaeološka evidencija primene medicine kod kineza datira do Šang dinastije iz Bronzanog doba, sudeći po herbalističkom semenu i alatima za koje se smatra da su korišteni za operacije.[11] Huangdi Neijing, preteča kineske medicine, je medicinski tekst koji je napisan početkom 2. veka p. n. e. i sakupljen u 3. veku.[12]

U Indiji, hirurg Sushruta je opisao brojne operacije, uključujući najranije forme plastične hirurgije.[13][14][15] Najraniji zapisi o namenskim bolnicama potiču iz Mihintale u Šri Lanci, gde su nađeni dokazi o objektima za medicinski tretman pacijenata.[16][17]

Grčki lekar Hipokrat (oko 460. p. n. e. - cca. 370. p. n.e.), se smatra ocem zapadne medicine.[8][9] On je postavio temelje za racionalan pristup medicini. Hipokrat je uveo Hipokratovu zakletvu za lekare, koji je još uvek relevantna i danas u upotrebi i bio je prvi koji kategorizuje bolesti kao akutne, hronične, endemične i epidemijalne i koristi termine kao što su, "pogoršanje, recidiv, rezolucije, kriza, paroksizma, vrhunac, i oporavak."[18][19] Grčki lekar Galen je takođe bio jedan od najvećih hirurga antičkog sveta i izveo je mnoge ozbiljne operacije, uključujući i operacije mozga i očiju. Nakon pada Zapadnog rimskog carstva i početka ranog srednjeg veka, grčka tradicija medicine propada u zapadnoj Evropi, mada se i dalje neprekidno razvija u Istočnom Rimskom (Vizantijskom) carstvu.

Posle 750. godine muslimanski i arapski svet su dela Hipokrata, Galena i Sušruta preveli na arapski i islamski jezik i lekari su započeli bavljenje nekim značajnim medicinskim istraživanjima. Među poznazim islamskim medicinarima nalaze se ljudi višestranog znanja, Avicena, koji je, zajedno sa Imotepom i Hipokratom, takođe nazvan „ocem medicine“. On je pisao Kanon medicine, koji se smatra jednom od najpoznatijih knjiga u svetu. Drugi su Abulkasis, Avenzoar, Ibn al - Nafis i Averos. Razes je bio jedan od prvih koji je odgovorio na pitanje grčke teorije humorisma, koja je ipak ostala uticajna i u srednjovekovnoj Zapadnoj i srednjovekovnoj islamskoj medicini. Islamske Bimaristan bolnice su rani primer državnih bolnica.[20][21][22][23][24][25][26][27][28][29][30]

U moderno doba počinju u medicini da se pojavljuju važni ljudi poput Gabrijele Falopija i Vilijama Harvija. Andreas Vezalijus je bio autor jedne od najuticajnijih knjiga o anatomiji. Francuski hirurg Ambroaz Pare se smatra jednim od opeva hirurgije. Bakterije i mikroorganizmi prvi put je pod mikroskopom posmatrao Antoni van Levenhuk 1676. što je predstavljalo važno dostignuće u oblasti mikrobiologije, engleski lekar Vilijam Harvi opisao krvotok. Herman Boerhev se ponekad naziva „ocem fiziologije“ zbog primerne nastave u Lajdenu i udžbenika „Institutiones Medicae“ (1708). Pjer Fauhard je nazvan ocem moderne stomatologije.

Modernom dobu počinje sa otkrićem Edvarda Dženera koji je otkrio vakcinu protiv velikih boginja krajem 18. veka, otkrićem Roberta Koha o prenosu bolesti putem bakterija i otkrivanjem antibiotika.

Posle modernog doba dolazi sve više revolucionarnih istraživača iz Evrope. Iz Nemačke i Austrije dolaze Rudolf Virhov, Vilhelm Rendgen, Karl Landsteiner i Oto Levi. Iz Velike Britanije dolaze Aleksandar Fleming,[31] Džozef Lister, Fransis Krik i Florens Najtingejl. Španski doktor Santijago Ramon i Kahal smatra se ocem moderne neuronauke. Sa Novog Zelanda i iz Australije dolaze Moris Vilkins, Hovard Florej i Frank Burnet. Amerikanci, Vilijam Vilijams Kin, Harvi Vilijams Kašing, Vilijam Bredli Kolej, Džejms Votson, italijan Salvador Lurija, švajcarac Aleksandar Ijerzin, japanac Kitasato Šibasaburo i vrancuzi Žan-Marten Šarko, Klod Bernar i Pol Broka takođe su učinili značajna dela. Takođe su značajni i radovi Nikolaja Korotkova i Vilijama Oslera.

Kako su se nauka i tehnologija razvijale, medicina se sve više oslanjala na lekove.[32] Do kraja 18. veka nisu se samo biljke i životinjski delovi tela koristili kao lekovi, već i delovi ljudskog tela i tečnosti. Farmacija je i dalje većinu lekova izvodila iz biljaka. Vakcine su otkrili Edvard Džener i Luj Paster.

Prvi antibiotik salvarsan[33][34][35] otkrio je Paul Erlih.[36]

Klinička praksa[uredi]

U kliničkoj praksi lekar ispituje pacijenta kako bi izveo dijagnozu, odredio prevenciju ili lečenje bolesti. Odnos lekar i pacijenta najpre započinje proveravanjem medicinske istorije i kartona pacijenta, tome sledi intervju pacijenta i fizički pregled. Nakon pregleda lekar odlučuje da li će se raditi biopsija, medicinski testovi ili će propisati lek odnosno terapiju pacijentu. Pravilno informisanje pacijenta o činjenicama je važno za razvoj poverenja.[37]

Komponente medicinskog intervjua su:[38][39]

  • iznošenje simptoma - razlog medicinske posete
  • istorija bolesti - hronološki poređani simptomi sa njihovim objašnjenjem
  • aktivnost pacijenta
  • lekovi koje pacijent koristi - važno je izneti i alergije
  • provera ranijih zdravstvenih problema
  • socijalna istorija - podaci o navikama, ishrani, alkoholu, lekovima itd.
  • porodična istorija - spisak bolesti koje su se pojavljivale u porodici
  • pitanja lekara o stanju pacijenta

Tokom fizičkog pregleda pacijenta doktor proverava simptome čulom dodira, vida, sluha ili mirisa. Postoje četiri akcije koje se koriste tokom ovog pregleda: inspekcija, palpacija (dodir), udaraljke i auskultacije.[40]

Klinički pregled podrazumeva proučavanje:

Laboratorijske analizi se mogu tražiti ukoliko je potrebno.[41] Medicinska odlučivanja predstavljaju analizu rezultata i postavljanja dijagnoze zajedno sa idejom šta bi se moglo preduzeti po pitanju lečenja. Može se koristiti od strane primarne zdravstvene zaštite, kao i od specijalista i može se postaviti u roku od nekoliko minuta, ali može i potrajati u zavisnosti od toga da li je pacijent hospitalizovan i koje su analize potrebne da se izvrše.

Institucije[uredi]

Savremena medicina se generalno sprovodi u okviru sistema zdravstvene zaštite. Finansirana je od strane pojedinih vlada i ponekad potpomognuta od strane drugih organizacija.[42] Naprednim industrijskim zemljama (sa izuzetkom SAD)[43][44] i mnoge zemlje u razvoju pružaju medicinske usluge kroz sistem univerzalne zdravstvene zaštite, čiji je cilj da garantuju zaštitu za sve preko jednog obveznika sistema zdravstvene zaštite ili preko zadruge zdravstvenog osiguranja. Namera je da se obezbedi da celokupno stanovništvo ima pristup zdravstvenoj nezi na osnovu potreba, a ne sposobnost da se plati. Isporuka može biti putem privatne lekarske prakse ili od strane drzavnih bolnica i klinika, ili dobrotvornih organizacija.

Većina plemenskih društava, a i neke komunističke zemlje (Kina) i SAD ne pružaju zdravstvenu zaštitu svim stanovnicima u celini već samo onima koji za to mogu da plate, ili su ga sami osigurani (bilo direktno ili kao deo ugovora o radu) ili koji mogu biti pokriveni od strane finansirajuće vlade ili plemena direktno. Transparentnost informacija je još jedan faktor koji definiše sistem za isporuku. Pristup informacijama o uslovima, lečenje, kvalitet i cene u velikoj meri utiče na izbor za pacijente/potrošače i samim tim podsticajima medicinskih stručnjaka.[45]

Isporuka[uredi]

Pružanje zdravstvene zaštite je klasifikovano u primarne, sekundarne i tercijarne zaštitne kategorije. Primarne zdravstvene zaštitne medicinske usluge pružaju lekari, asistenti, medicinske sestre, praktikanti ili drugi zdravstveni radnici koji imaju prvi kontakt sa pacijentom koji traži medicinsko lečenje ili negu. Dešavaju se u kancelarijama doktora, klinike, u domovima, školama, kućnim posetama i drugim mestima blizu pacijenata. Oko 90% medicinske posete može da se leči od zaposlenika primarne zdravstvene zaštite. To uključuje lečenje akutnih i hroničnih bolesti, preventivne zaštite i zdravstvenog obrazovanja za sve uzraste i oba pola.[46]

Sekundarnu medicinsku negu pružaju medicinski specijalisti u njihovim kancelarijama ili na klinikama ili u lokalnim zajednicama bolnice za pacijenta koje je zaposlenik primarne zdravstvene zaštite uputio na dalje lečenje. Preporuke su za one pacijente koji zahteva stručnost i procedure koje obavljaju stručnjaci. Ovo uključuje i ambulantna nega bolničkih službi, intenzivna nega, usluge hirurgije, fizikalna terapija, radne snage i isporuke, endoskopija, laboratorija i medicinske usluge itd.

Tercijarne zaštitne medicinske usluge pružaju specijalisti u bolnicama ili regionalnim centrima koji su opremljeni dijagnostičkim postrojenjima za tretmane koji nisu dostupni u lokalnim bolnicama. Ovo uključuje trauma centre, centri za lečenje opekotina, napredne usluge neonatologije, transplantacija organa, održavanje trudnoće visokog rizika, onkologija zračenja itd.

Zadaci i podela medicine[uredi]

Zadaci savremene medicine su:

  1. lečiti i suzbijati bolesti — kurativna medicina
  2. omogućiti bolesnicima povratak u normalan život
  3. sprečiti pojavu bolesti — preventivna medicina
  4. poboljšati zdravlje zdravih osoba

Iako je postizanje tih ciljeva povezano, ipak možemo napraviti načelnu podjelu na kurativnu i preventivnu medicinu.

Medicina se može podijeliti i na teorijsku i praktičnu, ili na specijalnosti (struke). Teorijske struke su anatomija, fiziologija, farmakologija itd. Praktične struke se bave ili bolestima pojedinih dijelova tijela (oftalmologija, urologija, otorinolaringologija), ili određenim vrstama pacijenata (pedijatrija, ginekologija), vrstama bolesti (onkologija, infektologija), ili vrstama terapijskih postupaka (hirurgija).

Dio praktične medicine koji se vrši uz neposrednu prisutnost pacijenta naziva se klinička medicina (grč. kline — postelja). Njene su glavne grane: dijagnostika (prepoznavanje), terapija (liječenje) i prognostika (predviđanje daljeg razvoja bolesti).

Socijalna medicina se bavi zdravstvenim problemima grupe, odnosom pojedinca i grupe, uticaju društvenih faktora na bolest i pristupačnošću medicinskih spoznaja te nastoji odstraniti štetne oblike društvenog života.

Sistem medicinskih spoznaja koji se uči na visokim školama, prvenstveno Evrope i Amerike, naziva se službena medicina (naučna ili školska). Ona je, barem u svojim bitnim dijelovima, univerzalna i međunarodna.

Osnovne nauke[uredi]

Medicina je primenjena biološka nauka koja se bavi proučavanjem i lečenjem živih organizama. Reč medicina potiče od latinskog i znači lek (remedium). Upotrebljava se i izraz ars medica kao umetnost lečenja. Ukratko rečeno, medicina se bavi zdravljem i bolešću živih organizama.

Medicina kao specijalnost[uredi]

Skoro svaka od ovih grana ima svoje subspecijalnosti koje se bave isključivo samo određenim problemima dotične grane medicine. Ova je podela podložna daljoj promeni i usavršavanjima, što najčešće zavisi od razvoja medicine tokom vremena.

Specijalističke grane medicine su:[52]

Obuka u internoj medicini, za razliku od hirurške obuke, razlikuje se širom sveta. U Americi potrebne su tri godine specijalizacije posle škole medicine. U proseku u SAD, doktori interne medicine rade oko 60 sati nedeljno, dok u Velikoj Britaniji po zakonu sada rade oko 48 sati nedeljno.

Postoji i podela na:

Reference[uredi]

  1. „Medicine, n.1”. OED Online. Oxford University Press. 2014. Pristupljeno 8. 11. 2014. 
  2. „Medicine”. Oxford Dictionaries Online. Oxford University Press. Pristupljeno 8. 11. 2014. 
  3. Etymology: лат. medicina, from ars medicina "the medical art", from medicus "physician". (Etym.Online) Cf. mederi "to heal", etym. "know the best course for," from Proto-Indo-European language base *med- "to measure, limit. Cf. Greek medos "counsel, plan", Avestan vi-mad "physician"
  4. "Medicine" Online Etymology Dictionary
  5. „Dictionary, medicine”. Pristupljeno 2. 12. 2013. 
  6. Colquhoun, D; Novella, Steven (2013). „Acupuncture is a theatrical placebo: the end of a myth” (PDF). Anesthesia & Analgesia. 116 (6): 1360—1363. doi:10.1213/ANE.0b013e31828f2d5e. PMID 23709076. 
  7. „Acupuncture (PDQ®)”. National Cancer Institute. Pristupljeno 15. 9. 2013. 
  8. 8,0 8,1 Grammaticos PC, Diamantis A (2008). „Useful known and unknown views of the father of modern medicine, Hippocrates and his teacher Democritus”. Hell J Nucl Med. 11 (1): 2—4. PMID 18392218. 
  9. 9,0 9,1 The father of modern medicine: the first research of the physical factor of tetanus, European Society of Clinical Microbiology and Infectious Diseases
  10. Ackerknecht (1982). str. 22.
  11. Hong, Francis (2004). „History of Medicine in China” (PDF). McGill Journal of Medicine. 8 (1): 7984. 
  12. Unschuld, Pual (2003). Huang Di Nei Jing: Nature, Knowledge, Imagery in an Ancient Chinese Medical Text. University of California Press. str. ix. ISBN 978-0-520-92849-7. 
  13. Singh, A.; Sarangi, D. (2003). „We need to think and act”. Indian Journal of Plastic Surgery. 36 (1): 53—54. 
  14. Rana RE, Arora BS (2002). „History of Plastic Surgery in India”. Journal of Postgraduate Medicine. 48 (1): 76—8. PMID 12082339. 
  15. Saraf, Sanjay; Parihar, Ravi S. (2007). „Sushruta: The first Plastic Surgeon in 600 B.C”. The Internet Journal of Plastic Surgery. 4. doi:10.5580/1456#sthash.mkTSe3sP.dpuf. ISSN 1528-8293. Pristupljeno 12. 11. 2012. 
  16. Aluvihare, Arjuna (November 1993) "Rohal Kramaya Lovata Dhayadha Kale Sri Lankikayo" Vidhusara Science Magazine.
  17. Resource Mobilization in Sri Lanka's Health Sector – Rannan-Eliya, Ravi P. & De Mel, Nishan, Harvard School of Public Health & Health Policy Programme, Institute of Policy Studies, February 1997, Page 19. Accessed 22 February 2008.
  18. Garrison, Fielding H. (1966). History of Medicine. Philadelphia: W.B. Saunders Company. str. 97. 
  19. Martí-Ibáñez, Félix (1961). A Prelude to Medical History. New York: MD Publications, Inc. str. 90. Library of Congress ID: 61-11617. 
  20. J, Becka (1980). „The father of medicine, Avicenna, in our science and culture: Abu Ali ibn Sina (980–1037) (Czech title: Otec lékarů Avicenna v nasí vĕdĕ a kulture)”. Cas Lek Cesk. 119 (1): 17—23. PMID 6989499. 
  21. „"The Canon of Medicine" (work by Avicenna)”. Encyclopædia Britannica. 2008. Pristupljeno 12. 3. 2017. 
  22. Ahmad, Z. (St Thomas' Hospital) (2007). „Al-Zahrawi – The Father of Surgery”. ANZ Journal of Surgery. 77 (Suppl. 1): A83. doi:10.1111/j.1445-2197.2007.04130_8.x. 
  23. Abdel-Halim RE (2006). „Contributions of Muhadhdhab Al-Deen Al-Baghdadi to the progress of medicine and urology. A study and translations from his book Al-Mukhtar”. Saudi medical journal. 27 (11): 1631—1641. PMID 17106533. 
  24. „Chairman's Reflections: Traditional Medicine Among Gulf Arabs, Part II: Blood-letting”. Heart Views. 5 (2): 74–85[80]. 2004. 
  25. Martín-Araguz A, Bustamante-Martínez C, Fernández-Armayor AV, Moreno-Martínez JM (1. 5. 2002). „Neuroscience in al-Andalus and its influence on medieval scholastic medicine”. Revista de neurología. 34 (9): 877—892. PMID 12134355. 
  26. Tschanz, David W. (2003). „Arab(?) Roots of European Medicine”. Heart Views. 4 (2).  copy
  27. Pormann, Peter E.; Smith, E. Savage (2007). Medieval Islamic medicine. Washington DC: Georgetown University. str. 10,43—45. OL 12911905W. 
  28. Muhammad Jawad Fadlallah. Imam ar-Ridha', A Historical and Biographical Research. Al-islam.org. Yasin T. Al-Jibouri. Pristupljeno 18. 6. 2014. 
  29. Micheau, Françoise. „The Scientific Institutions in the Medieval Near East”: 991—2. , in (Morelon & Rashed (1996). str. 985–1007.)
  30. Barrett, Peter (2004). Science and Theology Since Copernicus: The Search for Understanding. Continuum International Publishing Group. str. 18. ISBN 978-0-567-08969-4. 
  31. Cooper, Peter (2004). „Medicinal properties of body parts”. The Pharmaceutical Journal. 273 (7330): 900—902. 
  32. Ezzo J, Bausell B, Moerman DE, Berman B, Hadhazy V (2001). „Reviewing the reviews. How strong is the evidence? How clear are the conclusions?”. Int J Technol Assess Health Care. 17 (4): 457—466. PMID 11758290. 
  33. Gibaud, Stéphane; Jaouen, Gérard (2010). „Arsenic - based drugs: from Fowler's solution to modern anticancer chemotherapy”. Topics in Organometallic Chemistry. Topics in Organometallic Chemistry. 32: 1—20. doi:10.1007/978-3-642-13185-1_1. ISBN 978-3-642-13184-4. 
  34. „Salvarsan”. Chemical & Engineering News. Pristupljeno 1. 2. 2010. 
  35. „A Handbook of Useful Drugs”. American Medical Association. 1913. Pristupljeno 17. 8. 2010. 
  36. The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1908, Paul Erlich - Biography
  37. WHO (2002). „Traditional medicine: growing needs and potential”. Dept. of Essential Drugs and Medicines Policy. World Health Organization. 
  38. Coulehan JL, Block MR (2005). The Medical Interview: Mastering Skills for Clinical Practice (5th izd.). F. A. Davis. ISBN 978-0-8036-1246-4. OCLC 232304023. 
  39. Addison K, Braden JH, Cupp JE, Emmert D, Hall LA, Hall T, Hess B, Kohn D, Kruse MT, McLendon K, McQueary J, Musa D, Olenik KL, Quinsey CA, Reynolds R, Servais C, Watters A, Wiedemann LA, Wilkins M, Wills M, Vogt NE (2005). „Update: Guidelines for Defining the Legal Health Record for Disclosure Purposes”. Journal of AHIMA. 78 (8): 64A—G. PMID 16245584. Arhivirano iz originala na datum 9. 3. 2008. 
  40. „Assessing patients effectively: Here's how to do the basic four techniques”. Nursing2014. 
  41. Grembowski DE, Diehr P, Novak LC (2000). „Measuring the "managedness" and covered benefits of health plans”. Health Serv Res. 35 (3): 707—34. PMC 1089144Slobodan pristup. PMID 10966092. 
  42. Blainey, Geoffrey (2011). A Short History of Christianity. Penguin Viking. OCLC 793902685. 
  43. „Insuring America's Health: Principles and Recommendations”. Institute of Medicine at the National Academies of Science. 14. 1. 2004. 
  44. „The Case For Single Payer, Universal Health Care for the United States”. Cthealth.server101.com. Pristupljeno 4. 5. 2009. 
  45. Martin Sipkoff (2004). „Transparency called key to uniting cost control, quality improvement”. Managed Care. 
  46. Laokri S, Weil O, Drabo KM, Dembelé SM, Kafando B, Dujardin B (2013). „Removal of user fees no guarantee of universal health coverage: observations from Burkina Faso”. Bull. World Health Organ. 91 (4): 277—82. doi:10.2471/BLT.12.110015. PMC 3629451Slobodan pristup. PMID 23599551. 
  47. Susan Standring, ur. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 izd.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9. 
  48. Mihalj, Marija; Obradović, Danica (2000). Opšta anatomija. Novi Sad. ISBN 978-86-489-0276-4. 
  49. Thomas J. Kindt; Richard A. Goldsby; Barbara Anne Osborne; Janis Kuby (2006). Kuby Immunology (6 izd.). New York: W H Freeman and company. ISBN 1429202114. 
  50. Guyton, Arthur C.; Hall, John E. (1999). Medicinska fiziologija,. Beograd: Savremena administracija. ISBN 978-86-387-0599-3. 
  51. . ISBN 978-86-7434-003-5. 
  52. „The Royal Australasian College of Physicians: What are Physicians?”. Royal Australasian College of Physicians. Arhivirano iz originala na datum 6. 3. 2008. Pristupljeno 5. 2. 2008. 

Literatura[uredi]

  • Guyton, Arthur C.; Hall, John E. (1999). Medicinska fiziologija,. Beograd: Savremena administracija. ISBN 978-86-387-0599-3. 
  • Z. Anđelković; Lj. Somer; M. Perović; V. Avramović; Lj. Milenkova; N. Kostovska; A. Petrović (2001). Histološka građa organa. Niš: Bonafides. ISBN 978-86-7434-003-5. 
  • William DePrez Inlow: Medicine: its nature and definition. Bulletin of the History of Medicine, 1946.
  • Wolfgang Eckart: Geschichte der Medizin. Springer, 6. Auflage. 2009. ISBN 978-3-540-79215-4.
  • Roy Porter: Cambridge illustrated history: Medicine. Cambridge University Press, 4th. Ed. 2009. ISBN 978-0-521-00252-3.
  • Stefan Schulz, Klaus Steigleder, et al. (Hrsg.): Geschichte, Theorie und Ethik der Medizin. Suhrkamp. 2006. ISBN 978-3-518-29391-1.

Spoljašnje veze[uredi]