Sida

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Sida
Red Ribbon.svg
Crvena tračica je simbol solidarnosti sa ljudima koji su HIV pozitivni ili boluju od side.
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnost Infektologija
Imunologija
ICD-10 B24
ICD-9-CM 042
DiseasesDB 5938
MedlinePlus 000594
eMedicine emerg/253
Patient UK Sida
MeSH D000163

Sida ili sindrom stečene imunodeficijencije (od franc. SIDA (Syndrome d'immunodéficience acquise); engl. AIDS (acquired immune deficiency syndrome))[a] je polno prenosiva bolest koja predstavlja poslednji stadijum infekcije organizma virusom humane imunodeficijencije (HIV), a karakteriše je progresivno slabljenje imunskog sistema što pojedince čini podložnim širokom sprektru infekcija i tumora.[1][2]

Postoji razlika između pojmova HIV pozitivna osoba i osoba obolela od side.[traži se izvor] To su dve povezane ali različite stvari, koje se često pogrešno poistovećuju.[3] HIV pozitivna osoba je zaražena virusom (HIV-om), ali to još uvek ne znači da ima sidu. Do pojave bolesti može da prođe vremenski period od dve do deset godina. HIV pozitivna osoba može da izgleda potpuno zdravo, sposobna je za rad ili bilo koju drugu aktivnost, poput zdravih pojedinaca.[2]

Virus se najčešće prenosi seksualnim putem, a nešto ređe preko zaražene krvi, sa zaražene majke na dete tokom trudnoće, porođaja ili dojenja itd.[2] Virus se ne može preneti uobičajenim socijalnim kontaktima,[4] niti putem životinja.[5] U cilju prevencije, u mnogim zemljama se sprovode različite aktivnosti sa svrhom edukacije ljudi o načinu prenošenja virusa i merama koje se mogu preduzeti kako do infekcije ne bi došlo.[6] Za sada ne postoji efikasan lek ili vakcina, koji garantuju izlečenje.[7] Ipak, antiretroviralni lekovi mogu da produže period trajanja infekcije i odlože ulazak u fazu side.[8]

Prema podacima programa Ujedinjenih nacija i Svetske zdravstvene organizacije o HIV virusu i sidi (UNAIDS), od pojave ovog oboljenja pa zaključno sa 2008. godinom u svetu je bilo zaraženo ukupno oko 60 miliona ljudi, a od komplikacija povezanih sa sidom je do tog trenutka umrlo oko 25 miliona ljudi.[9] Krajem 2008. virusom je bilo zaraženo oko 31,3 miliona odraslih pojedinaca i 2,1 milion dece.[10]

Istorijat[uredi]

Grupa naučnika predvođena Majklom Vorobijem, profesorom ekologije i evolucione biologije sa Univerziteta Arizona, sprovela je istraživanje koje je pokazalo da se prvobitni oblik HIV virusa pojavio u Africi u periodu između 1884. i 1924. godine.[11] Analizirajući izmet šimpanzi, zaključeno je da je virus sa njih prešao na čoveka u jugoistočnom delu države Kamerun, približno oko 1908. godine.[12] Teoriju da je virus prenet sa majmuna na ljude su potvrdila i istraživanja naučnika sa univerziteta Notingem, Monpelije i Alabama.[13] Virus se širio među lokalnim stanovništvom, a infekcija je poprimila veće razmere kada je stigla do Kinšase. Iz tog grada potiču i dva najstarija uzorka HIV-a, jedan izolovan iz krvne plazme muškarca 1959. i drugi koji je izolovan iz limfnih čvorova žene 1960. godine.[traži se izvor]

Lik Montanjije

Polovinom 1981. godine smrt kao posledica oportunističkih infekcija, koje su se pre toga uglavnom javljale kod pacijenata u postoperativnom periodu nakon transplatacije, počela je da se javlja kod zdravih muškaraca homoseksualne orijentacije u Los Anđelesu, San Francisku i Njujorku.[14] Tokom 1982. je postavljena prva klinička definicija sindroma stečenog nedostatka imuniteta.[15] Francuski virolog Lik Montanjije, naučnik na Pasterovom institutu u Parizu, je 1983. izolovao novi tip virusa sa drugačijim tipom reprodukcije koji se razmnožavao u limfnim čvorovima čoveka.[traži se izvor] Nazvao ga je LAV (engl. lymphadenopathy-associated virus), jer je u početku virus usko povezivan sa limfnim sistemom.[16] Za svoje otkriće Montanjije je 2008. dobio Nobelovu nagradu za medicinu.[17] Dve grupe naučnika u Americi, predvođene Robertom Galoom sa Nacionalnog instituta za rak u Merilendu i Džejom Levijem sa Univerziteta u San Francisku, izolovale su 1984. retrovirus kod obolelih od side i osoba koje su imale neposredan kontakt sa njima ali nisu imale simptome. Galo ga je nazvao HTLV-III (engl. human T lymphotropic virus type III)[18] jer je otkrio vezu između CD4+ T-ćelija i virusa, dok ga je Levi označio kao ARV (engl. AIDS-associated retrovirus).[19] Sve tri grupe naučnika izolovale su zapravo isti virus, koji je 1986. nazvan virusom humane imunodeficijencije.[20]

Opšte osobine virusa[uredi]

Glavni članak: HIV
Građa virusa

Virus humane imunodeficijencije (HIV) pripada porodici retrovirusa. Dimenzije ovog patogena iznose 100-140 nm. Čitava ćelija ima dvoslojnu lipoproteinsku membranu, ispod koje je smešteno nukleoproteinsko jezgro. U njemu se nalazi ribonukleinska kiselina i različiti enzimi. U genomu virusa su smeštena tri strukturna gena potrebna za njegovo razmnožavanje i sedam gena koji regulišu taj proces. Oko genoma i enzima jezgra nalazi se proteinski omotač, nazvan protein 24 (p24). Na površini virusne ćelije se nalazi lipoproteinski omotač, koji nastaje od omotača ćelije domaćina u kojoj se virus razmnožava, dok drugi deo omotača potiče od samog virusa i njega čine glikoproteinski molekuli 41 (gp41) i 120 (gp120) koji poput šiljaka vire iz omotača.[21]

HIV je relativno osetljiv i temperatura od 56 °C ga inaktiviše za 30 minuta. Sa druge strane, otporan je na niske temperature (do -70 °C) i ultraljubičaste i gama zrake. Virus je osetljiv na visoke ili niske vrednosti pH (vrednosti ispod 3 i iznad 10).[21]

Postoje dva tipa virusa: HIV-1 i HIV-2. Oba tipa vode poreklo od virusa majmunske imunodeficijencije (engl. Simian Immunodeficiency Virus).[2]

Načini prenošenja[uredi]

HIV se može preneti na više načina: nezaštićenim seksualnim odnosom, preko zaražene krvi i sa majke na dete (vertikalna transmisija). Virus je prisutan u svim telesnim tečnostima, ali u dovoljnoj količini da bi se neko zarazio ima ga samo u krvi, vaginalnom sekretu, spermi, prosemenoj tečnosti i majčinom mleku.[22][23] HIV se nalazi u visokim koncentracijama i u cerebrospinalnoj tečnosti (likvoru) i ušnoj masti (cerumenu), ali preko njih nije moguće inficiranje zbog nepostojanja načina transmisije sa jedne osobe na drugu.[traži se izvor]

Prema izveštaju Ujedinjenih nacija za 2008. godinu, približno 2/3 novih slučajeva zaraze se dogodi tokom heteroseksualnih odnosa, oko 11% prenošenjem virusa sa majke na dete, oko 10% slučajeva kod intravenskih narkomana koji koriste upotrebljenu iglu za ubrizgavanje droge, 5-10% slučajeva zaraze je registrovano kod homoseksualaca i ostatak tokom raznih medicinskih procedura (transfuzija krvi i sl).[24]

HIV se ne može preneti rukovanjem, grljenjem, ljubljenjem i drugim uobičajenim socijalnim kontaktima, konzumiranjem hrane koju je spremila zaražena osoba, boravkom u istoj prostoriji sa takvom osobom i sl. Životinje i insekti (poput komaraca) ne mogu preneti HIV ili sidu niti oboleti od nje, jer se samo u krvi čoveka nalaze limfociti sa CD4 (engl. cluster of differentiation) molekulima za koje se virus vezuje.[2]

Epidemiološki podaci[uredi]

Prevalenca side u svetu među populacijom starosti između 15 i 49 godina

Na globalnom planu, širenje virusa poprima oblike pandemije.[25] Od približno 33,4 miliona ljudi koji su bili HIV pozitivni ili su imali sidu krajem 2008. godine, u podsaharskoj Africi je živelo 22,4 miliona (67%) iako stanovništvo te regije čini samo 10% ukupne svetske populacije.[26] Od pojave epidemije, preko 83% smrtnih slučajeva je registrovano u Africi. U najteže pogođenoj oblasti, podsaharskoj Africi, u urbanim sredinama je svaki četvrti stanovnik inficiran, a 70% novoinficiranih osoba godišnje potiče iz ove regije.[10]

Infekcija je prisutna i u ostalim delovima sveta, iako slabije u poređenju sa Afrikom. Tokom 2008. na globalnom planu je zabeleženo 2,7 miliona novoinficiranih (od čega 430.000 dece) i oko 2 miliona smrtnih slučajeva (280.000 dece).[27][28]

Statistika po regionima na globalnom nivou krajem 2008. godine[26]
- podaci su objavljeni u novembru 2009. -
Region zaraženi i oboleli novi slučajevi zaraze prevalenca među odraslima[*] smrtni slučajevi
Podsaharska Afrika 22.400.000 1.900.000 5,2% 1.400.000
Severna Afrika i Srednji istok 310.000 35.000 0,2% 20.000
Južna i jugoistočna Azija 3.800.000 280.000 0,3% 270.000
Istočna Azija 850.000 75.000 0,1% 59.000
Okeanija 59.000 3.900 0,3% 2.000
Latinska Amerika 2.000.000 170.000 0,6% 77.000
Karibi 240.000 20.000 1,0% 12.000
Istočna Evropa i Centralna Azija 1.500.000 110.000 0,7% 87.000
Severna Amerika 1.400.000 55.000 0,4% 25.000
Zapadna i centralna Evropa 850.000 30.000 0,3% 13.000
Ukupno 33.400.000 2.700.000 0,8% 2.000.000
  • . ^  procenat obolelih ili zaraženih među populacijom starosti između 15 i 49 godina.


Epidemija side u Srbiji je zvanično počela 1984. godine, mada postoje i podaci o ranijim slučajevima ove bolesti.[29] Incidenca je relativno niska, ali je prema nekim procenama ukupan broj zaraženih pet do deset puta veći od zvaničnih podataka.[30] Od 1985. godine do kraja 2009. registrovano je ukupno 2.440 HIV pozitivnih osoba, od kojih je 1.489 (61%) obolelo od side, a 1.042 umrlo.[31]

Među istočnoevropskim državama, u Srbiji i Rumuniji je zabeležen najveći rast novozaraženih od početka 90-ih godina 20. veka.[32]

Infekcija[uredi]

Pričvršćivanje virusa za površinu CD4+ T-limfocita

Najčešći tip HIV virusa u Evropi, Americi i centralnoj Africi je tip HIV-1. U zapadnoj Africi, bolest je prouzrokovana tipom HIV-2, koji je jako sličan tipu 1.[33]

Da bi došlo do infekcije i razvoja bolesti virus mora da dospe u krv, gde se vezuje za CD4+ T-limfocite. Virus se delovima svog omotača (gp120) „prikači“ za receptore na površini ovih ćelija.[34] Nakon vezivanja on ulazi unutar ćelije, „ugrađuje“ se u jedro domaćinske ćelije i pod uticajem različitih stimulanasa počinje da se razmnožava. Ishod je najčešće smrt inficiranih ćelija.[35] Tokom vremena dolazi do postepenog smanjenja broja ovih limfocita, kojih u zdravom organizmu ima oko 1200/↑]] [http://www.avert.org/treatment.htm Introduction to HIV and AIDS drug treatment”. Приступљено 12. 2. 2010.  line feed character у |title= на позицији 64 (помоћ); Сукоб URL—викивеза (помоћ)

Literatura[uredi]

  • Stevan Litvinjenko: AIDS-Sida: Ne umirite zbog neznanja, Beograd, Altera, 1989.
  • Žena i Sida: Stop SIDI, monografska publikacija, Zavod za zaštitu zdravlja Srbije, 1991.
  • K. Savin i saradnici: SIDA i društvena reakcija, Beograd, Prometej, Institut za sociološka i kriminološka istraživanja. 1992. ISBN 978-86-7067-017-4.
  • Šandor Varga: SIDA stop!, Novi Sad, Forum. 1991. ISBN 978-86-323-0302-7.
  • Šuvaković Vojislav: Sindrom stečene imunodeficitarnosti (AIDS, SIDA), Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, ISSN 0370-8179. god. 112, br. 10 (1984). str. 1205–1215.
  • Viktor G. Danijel: Sida, Priština, Rilinđa, 1990.
  • Janko Gogušev: Sida - nove spoznaje, Pula, Istarska naklada, 1986.
  • Mario Abinun i saradnici: Infekcija virusom humane imunodeficijencije i pedijatrijski AIDS/SIDA, Problemi u pedijatriji '91 / [glavni urednik Borivoj Marjanović], Beograd, Medicinska knjiga. 1992. ISBN 978-86-311-0203-4. pp 144–156.
  • Petar Čobić i saradnici: Antitela prema retrovirusu LAV/HTLV-III etimološki asociranim sa SIDA(AIDS) u našim populacijama povećanog rizika, Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, -0370-8179-, god. 114, br. 4 (1986). str. 383–391.
  • Ratibor S. Mićić: Sindrom stečenog gubitka imuniteta (SIDA-AIDS) posle pet godina, Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, -0370-8179-, god. 114, br. 5/6 (1986). str. 577–586.

Spoljašnje veze[uredi]

Star of life.svg     Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).