Trijas je geološka perioda koja obuhvata vreme od oko pre 245 do oko pre 202 miliona godina. Kao prva perioda mezozoika, trijas se javlja nakon perma, a pre jure. I početak i kraj trijasa su obeleženi masovnim izumiranjem. Masovno izumiranje kojim je završen period trijasa je odnedavno jasnije determinisano, ali, slično kao i s mnogim drugim geološkim periodama, naslage stena koje određuju početak i kraj su jasno identifikovane, dok početak i kraj svake periode varira za nekoliko miliona godina.[1][2]
Karakteristične naslage trijasa su crveni peščari i evaporati koji sugerišu postojanje tople i suve klime.[3] Nema nikakvih dokaza o glacijaciji; po onome što se može zaključiti, nije bilo ledenog pokrova nigde na kopnu. SuperkontinentPangea se počeo razdvajati tokom trijasa, ali se još nije raspao; ipak su zabeležene prve pomorske naslage koje svedoče o prvom rasedu, kojim je razdvojen Njudžersi od Maroka, te se datiraju u kasni trijas. Zbog ograničene obale superkontinentalne mase, morske naslage trijasa su relativno retke u svetu, uprkos njihovom prisutstvu u Zapadnoj Evropi, gde se trijas prvi put proučavao. U Severnoj Americi, na primer, morske naslage su ograničene na nekoliko lokacija u zapadnom delu. Tako je stratigrafija trijasa uglavnom temeljena na organizmima koji su živeli u lagunama ili visoko-slanim staništima, kao Estheria rakovi.
Tokom trijasa je i morski i kopneni život pokazao adaptivnu radijaciju koja je počela od naglo osiromašene biosfere koja je bila posledica permsko-trijaskog izumiranja.[4] Korali grupe hexacorallia su se prvi put pojavili. Za prve cvetnjače (Angiosperme) se veruje da su evoluirale za vreme trijasa, isto kao i prvi leteći kičmenjaci, pterosauri.
Naziv trijas je prvi put upotrebio 1834. godine Fridrih fon Alberti, kako bi opisao tri različita sloja (trias na latinskom znači tri): crvene naslage, iznad kojih se nalazi kreda, i crni škriljac šejlovi - te naslage, pronađene u Nemačkoj i Severozapadnoj Evropi, su poznate kao 'trijas'.
Na osnovu geološke interpretacije, veruje se da su u vreme trijasa postojala dva kontinentalna bloka - Laurazija i Gondvana, koji su bili razdvojeni Tihim okeanom i Tetisom. Kroz celu periodu odigravala se regresija, koja je započela u paleozoiku, pa zbog toga, trijaske naslage na ovim kontinentalnim blokovima ili odsustvuju, ili su predstavljeni kontinentalnim, terigenim tvorevinama sa evaporatima i ugljem. U određenim fazama more je zalazilo u ove oblasti i vršilo ingresiju, koja je najčešće obeležavana paketima sedimenata sa tipično morskom faunom.
U trijasu se aktiviraju stari i javljaju novi duboki riftovi duž kojih je dolazilo do rastezanja Zemljine kore. Gondvana se pod uticajem ovih razloma i aktiviranjem naknadnih riftnih procesa razdvaja na Afričko - Brazilijansko i Australo - Indo - Madagaskarsko kopno. Istovremeno, po ovim razlomima javljala se vrlo jaka vulkanska aktivnost sa produktima bazične i kisele magme. U Tetisu, krajem trijasa, odigrala se starokimrijska faza alpske orogeneze, koja je bila praćena utiskivanjem i izlivanjem magmatskih stena.
Klima u trijasu je bila suva, što je bio trend koji je počeo u kasnom karbonu. Bila su, sasvim jasno, izražena godišnja doba, pogotovo u unutrašnjosti kontinenta. Nizak nivo mora je takođe pogodovao ekstremnim temperaturama. Voda je delovala kao stabilizator, zbog svoje velike specifične toplote, pa je kopno u blizini velikih vodenih masa, pogotovo okeanskih, imalo manje temperaturnih varijacija. S obzirom na to da je veći deo kopna bio udaljen od okeana, temperature su se često drastično menjale, pa se unutrašnjost kontinenata verovatno sastojala od velikih pustinja. Dokazi u obliku crvenih sedimenata i evaporata, podržavaju ovakav zaključak.
Naslage u oblasti Tetisa odlikuju se širokom rasprostranjenošću karbonatnih naslaga sa mnogobrojnim koralima, algama i evaporatima. Prema nekim istraživanjima, paleotemperatura morske vode u rejonu Alpa bila je oko 21,5 °C, dok je u Severnom moru bila znatno manja, i kretala se oko 14 °C.
Izumiranje većine poznatih paleozojskihživotinjskihvrsta na kraju paleozoika stvorilo je uslove za razvoj novih. Najbrojniji beskičmenjaci u morima trijasa svakako su bili amoniti. Oni su doživeli procvat (razvijali se sve brže i zadobijali sve složeniju strukturu) tako da je tokom trijasa postojalo dosta novih vrsta, pored preživelih permskih. U trijasu je bilo poznato oko 450 rodova, sa više od 2900 vrsta amonita. Fosili amonita predstavljaju karakteristične fosile za celu mezozojsku eru, jer imaju malo vertikalno, a veliko horizontalno rasprostranjenje (živeli su, u geološkom smislu, relativno kratko, ali su naseljavali velike morske površine). Takođe, mnogo veći značaj nego ranije imaju i druge grupe mekušaca, jer se broj njihovih rodova povećao u odnosu na paleozoik. Školjke u trijasu imaju veoma veliki značaj i doživljavaju pravi procvat, o čemu govori pojava preko 2000 rodova i vrsta.
Od morskih kičmenjaka zastupljeni su plakodonti. Njih karakterišu pločasti zubi raspoređeni po nepčanim kostima. Hranili su se moluskama sa tvrdom ljušturom. Dostizali su veličine i do 2,5 metara. Parni ekstremiteti su im bili preobraženi u vesla. Trijaski plakodonti su bili bez oklopa, sa visokom lobanjom i širokom njuškom.
Među kopnenim kičmenjacima počinju da dominiraju gmizavci. Oni se prilagođavaju različitim načinima života u procesu adaptivne radijacije. Među najuspešnijim gmizavcima ikada, svoj razvoj u trijasu započinju i dinosaurusi, najveće životinje koje su ikada hodale Zemljom. Grupa dinosaurusa je postojala u rasponu 150 Ma, i za to vreme je evoluiralo mnogo vrsta. Definitivno su izumrli krajem krede.
Od velikog značaja je i početak razvoja prvih sisara, koji su se na Zemlji pojavili pre oko 200Ma. Oni su bili mali kao današnji miševi ili pacovi. Ovi prvi sisari hranili su se insektima, različitim larvama, pa i malim gmizavcima. Lovili su noću. Od ranih sinapsida je prvo evoluirala grupa sa građom koja je otprilike na sredini između reptilske i sisarske — terapsidi. Zatim su od terapsida nastali prve monotremate (sisari sa kloakom), pa torbari i sisari.
Velike tresetne likopode, sfenopside i drvolike paprati, koje su se razmnožavale sporama i zbog toga im je trebalo vlažno stanište, nisu najbolje uspevale u suvoj trijaskoj klimi. U vegetaciji je preovlađivalo zimzeleno drveće (četinari i druge golosemenjače). Uprkos tome što je postojala jedna jedinstvena kopnena masa, trijaske kopnene zajednice živog sveta bile su vrlo „provincijalnog” karaktera, verovatno zbog klimatskih a ne geografskih faktora: monsuni i izrazita godišnja doba usled simetričnog položaja Pangee preko ekvatora.
Biljno-životinjske zajednice se dele na severnu, laurazijsku, i južnu, gondvansku provinciju, uz nekoliko preklapanja, npr. u Indiji, gde se gondvanska flora javlja sa laurazijskim (kopnenim) četvoronošcima. Ta podela je izraženija u biljnom nego u životinjskom svetu.[5]
^Ogg, James G.; Ogg, Gabi M.; Gradstein, Felix M. (2016). „Triassic”. A Concise Geologic Time Scale: 2016. Elsevier. str. 133—149. ISBN978-0-444-63771-0.
Emiliani, Cesare, 1992, Planet Earth : Cosmology, Geology and the Evolution of Life and Environment
van Andel, Tjeerd, (1985) 1994, New Views on an Old Planet : A History of Global Change, Cambridge University Press
Ogg, Jim; June, 2004, Overview of Global Boundary Stratotype Sections and Points (GSSP's)Stratigraphy.org, Accessed April 30, 2006
Stanley, Steven M. Earth System History. New York: W.H. Freeman and Company, (1999) ISBN0-7167-2882-6
Sues, Hans-Dieter & Fraser, Nicholas C. Triassic Life on Land: The Great Transition New York: Columbia University Press, 2010. Series: Critical Moments and Perspectives in Earth History and Paleobiology. ISBN978-0-231-13522-1
Aubry, Marie-Pierre; Van Couvering, John A.; Christie-Blick, Nicholas; Landing, Ed; Pratt, Brian R.; Owen, Donald E.; Ferrusquia-Villafranca, Ismael (2009). „Terminology of geological time: Establishment of a community standard”. Stratigraphy. 6 (2): 100—105. Pristupljeno 30. 11. 2018.
Završava se poslednji period glacijacije i razvija se ljudska civilizacija. Završava se kvartarno ledeno doba i počinje sadašnji interglacijal. Nastaje pustinja Sahara na prostoru pređašnjih savana, razvija se poljoprivreda, nastaju prvi gradovi. Paleolitske/neolitske (Kameno doba) kulture počinju da se razvijaju od 10 hiljadite godine p.n.e, koje se su zaslužne za kasniji nastanak Bakarnom (3500 god. p.n.e.) i Bronzanom dobu (2500 god. p.n.e.). Tokom Gvozdenog doba (1200 god. p.n.e.) razvijaju se kulture u pogledu složenosti i tehničkih dostignuća. Razvijaju se mnoge praistorijske kulture širom sveta, što je konačno dovelo do razvoja klasične antičke kulture, kao što je Rimsko carstvo, pa kulture srednjeg veka, sve do današnjih. Malo ledeno doba prouzrokovalo je kretko zahlađenje na severnoj hemisferi od 1400—1850. godine. Vulkan na planini Tambora je imao erupciju 1815. godine, što je dovelo do „godine bez Sunca“ (1816.) u Evropi i Severnoj Americi. Količina ugljen-dioksida u atmosferi porasla je sa 100 ppmv, koliko je bilo na kraju poslednje glacijacije, na 385 ppmv, koliko je danas. To je, prema nekima, izazvalo globalno zagrevanje i klimatske promene. Porast količine ugljen-dioksida tumači se antropogenim faktorom, odnosno industrijskom revolucijom.
Procvat, a zatim, i izumiranje velikog broja velikih sisara (pleistocenska megafauna). Odvija se evolucija i nastanak savremenog čoveka. Kvartarno ledeno doba nastavlja se glacijacijama i interglacijacijama (praćeno porastom količine ugljen-dioksida u vazduhu). Poslednji glacijalni maksimum (pre 30 000 godina), poslednji glacijalni period (pre 18000—15000 godina). Gašenje ljudskih kultura iz kamenog doba, povećanje tehničke složenosti u odnosu na prethodne kulture iz ledenog doba, pogotovo na Mediteranu i u Evropi. Supervulkan Toba eruptirao je pre 75000 godina, što je izazvalo vulkansku zimu koja je dovelo ljudski rod (Homo) na ivicu izumiranja.
Intenziviranje sadašnjih klimatskih uslova. Sadašnje ledeno doba počinje pre oko 2,58 miliona godina. Hladna i vlažna klima. Pojavljuju se australopiteci i mnogi savremeni rodovi sisara i mekušaca. Pojavljuje se Homo habilis.
Promena klime, prelaz ka hladnoj. Procvat primitivnih sisara (kao što su redovi Creodontia, Condylarthra, Uintatheria) koji nastavljaju da se razvijaju tokom cele epohe. Pojavljivanje nekoliko „savremenih“ familija sisara (npr. primitivni kitovi). Pojava prvih trava. Ponovna glacijacija Antarktika i formiranje njegove ledene kape. Događajem Azola[4] otpočinje ledeno doba, i hladna klima, koja se javlja do današnjih dana usled rasprostiranja i raspadanja morskih algi koje su doprinele velikom smanjenju ugljen-dioksida u atmosferi, i to sa 3800 ppmv na 650 ppmv. Kraj Laramijske i Sevirske orogeneze Stenovitih planina u Severnoj Americi. U Evropi počinje alpska orogeneza. Počinje Helenska orogeneza u Grčkoj i Egejskom moru.
Tropska klima. Odigrava se adaptivna radijacija sisara, omogućena nestajanjem dinosaurusa. Prvi veliki sisari (veći od medveda). Počinje Alpska orogeneza u Evropi i Aziji. Indijski potkontinent se sudara za Azijom pre 55 miliona godina, a Himalajska orogeneza počinje pre 52—48 miliona godina.
Kontinenti se spajaju u superkontinent Pangeu, formiraju se Apalači. Kraj perm-karbonske glacijacije. Povećava se brojnost sinapsida (pelikosaurus i terapside), dok parareptili i vodozemci ostaju prisutni. Tokom srednjeg perma su golosemenice i mahovine zamenile floru koja je formirala ugljonosneslojeve. Razvijaju se tvrdokrilci i dvokrilci. Marinski život buja na toplim plitkim grebenima; brojne su foraminifere, školjke, amonoidi, brahiopode. Događaj Permsko-trijaskog izumiranja desio se pre oko 251 milion godina, kada je izumrlo oko 95% živog sveta na Zemlji uključujući sve trilobite, graptolite i blastoide. Završava se Uralska orogeneza na granici Evrope i Azije. Počinje hanter-bovenska orogeneza u Australiji čime nastaju Makdonelove planine.
Dešava se nagla adaptivna radijacija krilatih insekata, od kojih su pojedini (Protodonata, Palaeodictyoptera) veoma krupni. Pojavljuju se prvi kopneni vodozemci, kao i šume krupnih papratnjača. U morima su od životinja česti gonijatiti, brahiopode, briozoe, školjke i korali. Razvijaju se i foraminifere sa ljušturicom. Najveći nivo kiseonika i atmosferi. Uralska orogeneza u Evropi i Aziji. Hercinska orogeneza se odigrava tokom srednjeg i kasnog donjeg karbona.
Veliko primitivno drveće, prvi kopneni četvoronožci, i morske škorpije žive ugljonosne priobalne močvare. Lobe-finned rhizodonts are dominant big fresh-water predators. U okeanima, rane ajkule su rasprostranjene i raznolike; echinoderms (naročito krinoide i blastoide) obilne. Korali, briozoe, gonijatide i brahiopode (Productida, Spiriferida, itd.) veoma česte, ali trilobiti i nautiloidi opadaju. Glacijacija u istočnoj Gondvani. Tuhua orogeneza na Novom Zelandu opada.
Pojavljuju se papratnjače (prečice, rastavići i prave paprati), kao i semene paprati. Paralelno, nastaju insekti. Svetskim okeanom dominiraju strofomenidne i atripidne brahiopode, rugozni i tabulatni korali i morski ljiljani. Gonijatitni amonoidi su veoma brojni, a pojavljuju se i glavonošci nalik na sipe. Opada brojnost trilobita i riba sa oklopom, dok se povećava brojnost kičmenjaka (riba) sa vilicom. Pojavljuju se rani vodeni predstavnici vodozemaca. "Old Red Continent" of Euramerica. Beginning of Acadian Orogeny for Anti-Atlas Mountains of North Africa, and Appalachian Mountains of North America, also the Antler, Variscan, and Tuhua Orogeny in New Zealand.
Na kopnu se pojavljuju prve vaskularne biljke (rinije), stonoge i artropleuride. Mora naseljavaju ostrakode i prvi kičmenjaci sa vilicom. Euripteride dostižu gigantske razmere. Tabulatni i rugozni korali, brahiopode i morski ljiljani su česti u morima. Fauna trilobita i mekušaca je raznovrsna, za razliku od siromašne faune graptolita. Početak Kaledonske orogeneze, u toku koje nastaju planine u Engleskoj, Irskoj, Velsu i Škotskoj (Kaledonidi) i Skandinavskih planina.
Stabilization of most modern cratons; possible mantle overturn event. Insell Orogeny, 2650 ± 150 MYA. Abitibi greenstone belt in present-day Ontario and Quebec begins to form, stablizes by 2600 MYA.
Ova era je dobila naziv prema lunarnoj geološkoj vremenskoj skali kada su nastali Nektarijski basen i ostali najveći mesečevi baseni usled događaja velikih udara.
Nastala najstarija poznata stena (4.030 Ma). Prvi oblici života i samo-razmnožavajućih RNKmolekula su mogli nastati na Zemlji oko 4.000 Ma tokom ove ere. Napijer orogeneza na Antarktiku, pre oko 4.000 ± 200 miliona godina.
^Neogen i paleogen prema staroj podeli pripadali su tercijaru koji se više ne izdvaja.
^Kvartarne tvorevine se izdvajaju i prikazuju na geološkim kartama prema genezi.
^Traju pregovori po pitanju gornje granice pliocena odnosno donje granice pleistocena.
^Prema studiji vezanoj za Arktičku klimu, Biološkog instituta, Univerziteta u Utrehtu (engl.Institute of Environmental Biology , Utrecht University) azola paprat je imala značajnu ulogu u promeni klime pre oko 55 miliona godina koja se promenila iz tropske u hladnu. Ta paprat je imala veliko rasprostranjenje čime je doprinela obaranju koncentracije ugljen-dioksida u vazduhu.
. PMID 18198148. doi:10.1098/rspb.2007.1370.
