Pređi na sadržaj

Hajnrih Bel

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Hajnrih Bel
Bel 1981.
Lični podaci
Datum rođenja(1917-12-21)21. decembar 1917.
Mesto rođenjaKeln, Nemačko carstvo
Datum smrti16. jul 1985.(1985-07-16) (67 god.)
Mesto smrtiBon, Zapadna Nemačka
ObrazovanjeUniverzitet u Kelnu
NagradeNobelova nagrada za književnost
Potpis

Hajnrih Teodor Bel (nem. Heinrich Theodor Böll; Keln, 21. decembar 1917 — Bon, 16. jul 1985) bio je nemački pisac. Bel je jedan od najistaknutijih i najčitanijih nemačkih pisaca 20. veka.[1]

U autobiografskom eseju „O sebi samom“ (1958) pominje dve sudbinske činjenice koje su ga bitno opredelile u književnost. Prva je liberalno poreklo njegove porodice, otvorene za umetnost (otac mu je bio skulptor), a druga rodni grad Keln, sa svojim kontrastima između katoličke buržoazije i „crvenog“ proletarijata. Imao je samo petnaest godina kada su nacisti prodrli u Keln. Bel je bio jedan od retkih mladih Nemaca koji se nije priključio Hitlerovoj omladini. Zato je regrutovan već početkom Drugog svetskog rata i šest godina je proveo na tri fronta.[2] Ranjen je četiri puta, a krajem rata bio je zarobljen i deportovan u američki logor u Francuskoj. U razoreni Keln vratio se 1945. i tada se upisao na studije. U to vreme počeo je da piše, objavivši tokom dve godine u novinama šezdesetak novela. Od 1951. godine kada je objavio roman („Gde si bio, Adame?“) pisanje mu je postalo stalno zanimanje.[2]

Na početku svog književnog rada Bel opisuje beznadežnost života vojnika, nepodnošljivu okrutnost koju je doživeo dok je služio vojsku. Kasnije je počeo da piše i o stvarnosti modernog nemačkog društva. Pažnju kritike i šire čitalačke publike privukao je već svojim drugim romanom „I ne reče ni jednu reč“ (1953). Godine 1968. Bel je počeo da radi kao predavač na Frankfurtskom univerzitetu, a od 1972. aktivno se uključuje u politički život Nemačke.[3] Umro je u Bonu 1985. godine.

„Za delo koje je spojilo široke perspektive njegovog doba i istančanu veštinu slikanja likova i doprinelo obnovi nemačke literature, Hajnrih Bel je 1972. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.“[1][4]

Odabrana dela

[uredi | uredi izvor]
  • Kuća bez čuvara (1954),
  • Hleb ranih godina (1955),
  • Bilijar u pola deset (1959),
  • Mišljenja jednog klovna (1963),
  • Prečesto ideš u Hajdelberg (1970),
  • Grupni portret s damom (1971),
  • Izgubljena čast Katarine Blum (1974),
  • Žene u pejzažu sa rekom (1985),
  • Zaveštanje (1985)...

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b Мишић, Милан, ur. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. str. 122. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ a b Бел, Хајнрих. Где си био, Адаме?. Београд : Фондација Хајнрих Бел, 2017. str. 175—176. ISBN 978-86-86793-22-5. 
  3. ^ Бел, Хајнрих. Мишљења једног кловна. Београд : Новости, 2004. str. 285. ISBN 86-7446-053-4. 
  4. ^ Biography, Books, & Facts”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Приступљено 2021-01-31. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хајнрих_Бел&oldid=30886338”