Пређи на садржај

Вилијам Голдинг

С Википедије, слободне енциклопедије
Вилијам Голдинг
Вилијам Голдинг 1983.
Лични подаци
Пуно имеВилијам Џералд Голдинг
Датум рођења(1911-09-19)19. септембар 1911.
Место рођењаЊуквеј, Уједињено Краљевство
Датум смрти19. јун 1993.(1993-06-19) (81 год.)
Место смртиПеранарвортал, Уједињено Краљевство
ОбразовањеBrasenose College
Књижевни рад
Најважнија делаГосподар мува
Награде
Званични веб-сајт
www.william-golding.co.uk

Вилијам Џералд Голдинг (енгл. William Golding; Њуквеј, 19. септембар 1911Перанарвортал, 19. јун 1993), био је британски романописац, песник и добитник Нобелове награде за књижевност 1983. године. Најпознатији је по свом роману Господар мува. Добитник је и награде Booker Prize из 1980. године за књижевност.

Голдинг је добио титулу витеза 1988. године.[1][2][3] Он је био члан Краљевског књижевног дружтва.[1] Године 2008, часопис Тајмс је рангирао Голдинг на треће место њиховог списка „Педесет највећих британских писаца од 1945”.[4] Брасенос колеџ из Оксфорда има истраживачке позиције именоване у његову част у области уметности, хуманистичких и друштвених наука.

Биографија[уреди | уреди извор]

Младост[уреди | уреди извор]

Вилијам Голдинг је рођен у кући своје баке по мајци, на адреси Маунтвајз 47, Сент Колумб Мајнор, у Њуквеју,[5] у Корнвалу,[6] гдје је у дјетињству провео многе празнике. Одрастао је у породичној кући у Молбороу, у Вилтширу, гдје је његов отац радио као магистар наука у гимназији (од 1905. године до пензионисања). Алек Голдинг, отац младог Вилијама, био је социјалиста са јаком посвећеношћу научном рационализму. Млади Вилијам Голдинг и његов брат Џозеф су похађали школу у којој је предавао њихов отац. Њихова мајка, Милдред, одржавала је кућу на адреси Грин бр 29, у Молбороу, и давала подршку борцима за давање права гласа женама. Године 1930, Голдинг се уписао на Универзитет у Оксфорду, Колеџ Брејсноз, гдје је током двије године пратио предавања из природних наука, да би се на крају пребацио на енглеску књижевност. Дипломирао је у љето 1934. године, а нешто касније исте године у Лондону је изашла његова прва књига, Пјесме.

Голдинг је био активан као борац за животињска права.

Брак и породица[уреди | уреди извор]

Голдинг је био верен за Моли Еванс, жену из Марлбороа, коју су волела оба његова родитеља.[7] Међутим, раскинуо је веридбу и оженио се са Ен Брукфилд, аналитичком хемичарком,[8] 30. септембра 1939. Они су имали двоје деце, Дејвида (рођеног септембра 1940) и Џудит (рођене јула 1945).[6][9]

Учествовање у рату[уреди | уреди извор]

Током Другог свјетског рата, Голдинг се борио у Краљевској морнарици,[10] а за кратко је учествовао и у потјери и потапању најмоћнијег њемачког ратног брода, Бизмарка. Учествовао је и у искрцавању у Нормандији, командујући бродом који је испаљивао салве ракета на плаже, а затим и у поморској акцији код Валхерена у којој су потопљена 10 од 27 пловила.[11][12]

„Криза”[уреди | уреди извор]

Голдинг је имао проблематичан однос са алкохолом; Џуди Карвер примећује да је њен отац био „увек веома отворен, иако жалостан, у погледу проблема са пићем“.[13] Голдинг сугерише да га је његова самоописана „криза“, у којој је алкохолизам играо главну улогу, мучила целог живота.[14] Џон Кери у својој биографији помиње неколико случајева опијања, укључујући Голдингово искуство 1963; док је био на одмору у Грчкој (када је требало да заврши свој роман The Spire), након што је радио на свом писању ујутру, одлазио би у своју омиљену „кафану“ да пије у подне.[15] До вечери би прешао на узо и бренди; он је стекао репутацију локалног „изазивања експлозија“.[15]

Нажалост, коначно објављивање The Spire следеће године није помогло Голдинговој борби са алкохолом; то је имаоло управо супротан ефекат, са заједљиво негативним критикама о роману у BBC радио емисији које су озбиљно утицале на њега.[16] Након објављивања Пирамиде 1967. године, Голдинг је доживео озбиљну ауторску блокаду: резултат безбројних криза (породичне анксиозности, несанице и општег осећаја потиштености).[14] Голдинг је на крају постао неспособан да се носи са оним што је сматрао интензивном реалношћу свог живота, а да претходно није попио велике количине алкохола.[17] Тим Кендал сугерише да се ова искуства манифестују у Голдинговом писању као лик Вилфа у Људима од папира; „остарели романописац чија су путовања оптерећена алкохолом широм Европе финансирана континуираним успехом његове прве књиге“.[18]

До краја 1960-их, Голдинг се ослањао на алкохол – који је називао „старим, старим анодином“.[19] Његови први кораци ка опоравку произашли су из његовог проучавања списа Карла Јунга, а у оном што је назвао „пријем у учеништво“ он је отпутовао у Швајцарску 1971. да лично види Јунгове пејзаже.[20] Исте године је почео да води дневник у који је бележио и тумачио своје снове; последњи запис је из дана пре његове смрти, 1993. године, а том том делу је до тада било на хиљаде страница.[16]

Криза је неизбежно утицала на Голдингов рад, а његов следећи роман, Видљива тама, биће објављен дванаест година после Пирамиде; далеко од плодног аутора који је написао шест романа за тринаест година од почетка своје каријере.[14] Али, упркос томе, степен Голдинговог опоравка је очигледан из чињенице да је ово био само први од шест даљих романа које је Голдинг завршио пре своје смрти.[20]

Дело[уреди | уреди извор]

Роман који је Голдингу донео светску славу, Господар мува, најпре је одбијен од стране 21 издавача пре него што га је објавио Faber & Faber. Ово дело се често пореди са Дефоовим романом Робинсон Крусо. Међутим, оно је настало као "одговор" на дечији роман Р. М. Балентајна Корално острво: Прича о Тихом океану (The Coral Island: A Tale of the Pacific Ocean). Обе књиге имају исти заплет и имена два лика, али ту се њихове сличности завршавају.[21]

Смрт[уреди | уреди извор]

Године 1985. Голдинг и његова супруга су се преселили у Перанавортал, близу Трура, у Корнвалу, гдје је након осам година умро од срчаног удара, 19. јуна 1993. године. Покопан је на сеоском гробљу у Баверчоку, у Јужном Вилтширу (у близини границе округа Хемпшир и Дорсет). За собом је оставио нацрт за роман Питија, чија радња се дешава у античком Делфију, а који је објављен постхумно.

Битнија дјела[уреди | уреди извор]

  • Песме (1934)
  • Господар мува (1954)
  • Наследници (1955)
  • Pincher Martin (1956)
  • The Brass Butterfly (позоришни комад) (1958)
  • Free Fall (1959)
  • The Spire (1964)
  • The Hot Gates (есеји) (1965)
  • Пирамида (1967)
  • Шкорпионски бог (1971)
  • Видљива тама (1979)
  • Покретан мета (есеји) (1982)
  • The Paper Men (1984)
  • An Egyptian Journal (1985)
  • Ка крајевима Земље (трилогија)
    • Rites of Passage (1980)
    • Close Quarters (1987)
    • Fire down Below (1989)
  • Питија (постхумно) (1996)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б William Golding: Awards Архивирано на сајту Wayback Machine (16. септембар 2015). William Golding.co.uk. Приступљено 17 June 2012
  2. ^ Lambert, Bruce (20. 6. 1993). „William Golding Is Dead at 81; The Author of 'Lord of the Flies'. The New York Times. Приступљено 6. 9. 2007. 
  3. ^ Golding, William (1996). The Double Tongue. London: Faber. ISBN 978-0-571-17803-2. 
  4. ^ The 50 greatest British writers since 1945. The Times (5 January 2008). Приступљено 1 February 2010.
  5. ^ „General Logon Page”. Ic.galegroup.com. Приступљено 31. 1. 2013. 
  6. ^ а б Kevin McCarron, ‘Golding, Sir William Gerald (1911–1993)’, Oxford Dictionary of National Biography, Oxford University Press, September 2004; online edn, May 2006 accessed 13 November 2007
  7. ^ Presley, Nicola. 'William Golding's Early Life.'William Golding Officical Website, Published 19 September 2018, https://william-golding.co.uk/william-goldings-early-life. Accessed 29 November 2020.
  8. ^ Bloom, Harold (2008). William Golding's Lord of the Flies; Bloom's modern critical interpretations. Infobase Publishing. стр. 161—165. ISBN 978-0-7910-9826-4. 
  9. ^ Golding, Judy (16. 9. 2015). „The Inheritors: the intimate secrets in William Golding's Neanderthal tale”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 18. 3. 2022. 
  10. ^ Raychel Haugrud Reiff (2010). William Golding: Lord of the Flies. Marshall Cavendish. стр. 58. ISBN 978-0-7614-4276-9. 
  11. ^ Mortimer, John (1986). Character PartsНеопходна слободна регистрација. London: Penguin. ISBN 978-0-14-008959-2. 
  12. ^ Carey 2009, стр. 94
  13. ^ Jordison, Sam (24. 4. 2013). „Live webchat with Judy Carver on The Spire by William Golding – post your questions here”. The Guardian. Приступљено 28. 8. 2021. 
  14. ^ а б в Kendall, стр. 466
  15. ^ а б Carey 2009, стр. 277
  16. ^ а б McCrum, Robert (11. 3. 2012). „William Golding's crisis”. The Guardian. Приступљено 28. 8. 2021. 
  17. ^ Kendall, стр. 467
  18. ^ Kendall, стр. 479
  19. ^ Golding qtd in Kendall p. 467
  20. ^ а б Kendall, Tim. Update. Email, University of Exeter, 4 June 2021.
  21. ^ „William Golding”. Poetry Foundation. 14. 7. 2023. Приступљено 1. 2. 2019. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]