Луиђи Пирандело

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Луиђи Пирандело
Luigi Pirandello 1934b.jpg
Луиђи Пирандело
Пуно имеЛуиђи Пирандело
Датум рођења(1867-06-28)28. јун 1867.
Место рођењаАгриђенто
 Италија
Датум смрти10. децембар 1936.(1936-12-10) (69 год.)
Место смртиРим
 Италија
ШколаУниверзитет у Бону
НаградеНобелова награда за књижевност
Награда Оби за најбољу продукцију позоришног комада

Потпис
Биста Луиђија Пирандела у Палерму

Луиђи Пирандело (итал. Luigi Pirandello; Агриђенто, 28. јун 1867Рим, 10. децембар 1936), био је италијански романописац, песник и драматург.[1] Добитник је Нобелове награде за књижевност 1934, због његове “храбре и бриљантне обнове драме и сцене”.[2] Његова дела укључују романе, стотине кратких прича, 40 представа, од којих су нека написана и на сицилијанском. Пиранделове трагичне фарсе сматрају се претечама драме апсурда. Један од најзначајнијих драмских писаца 20. века, који је отворио нове путеве модерне драматургије.

Биографија[уреди]

Рођен је у породици више класе у сиромашном предрађу града Агриђенто на Сицилији. Његов отац, Стефано, припадао је богатој породици која је била укључена у производњу сумпора, а мајка, Катарина Ричи Грамито, била је из буржоаске породице. Обе породице, Пирандело и Ричи Грамито, биле су анти-бурбонци и активно учествовали у борби за уједињење и демократију. Стефано је учествовао у чувеном Походу хиљаде, а касније пратио Гарибалдија све до битке Аспромонте. Катарина, која је била једва напунила 13 година, била је приморана да прати оца на Малту, где је послат у егзил због супротстављања Бурбонцима. Али, отворена наклоност Гарибалдију и јак осећај идеализма тих првих година били су брзо трансформисани, пре свега код Катарине, у љуто и горко разочарање које је створило уједињење. Пирандело је касније тај осећај издаје и огорчености изразио у неколико својих песама и у роману Стари и млади. Такође је вероватно да је ова атмосфера разочарања у младом Луиђију пробудила осећај несклада између идеала и стварности који је препознатљив у његовом есеју о хуморизму.[3]

Дела[уреди]

Главне представе[уреди]

Романи[уреди]

Кратке приче[уреди]

  • 1922–37: Novelle per un anno

Поезија[уреди]

  • 1889: Mal giocondo
  • 1891: Pasqua di Gea
  • 1894: Pier Gudrò, 1809–1892
  • 1895: Elegie renane, 1889–90
  • 1901: Zampogna
  • 1909: Scamandro
  • 1912: Fuori di chiave

Референце[уреди]

  1. ^ „Luigi Pirandello - Biographical”. www.nobelprize.org. Приступљено 20. 03. 2018. 
  2. ^ „Nobelprize.org”. www.nobelprize.org. Приступљено 20. 03. 2018. 
  3. ^ (на језику: италијански) Biografia di Luigi Pirandello, Biblioteca dei Classici italiani di Giuseppe Bonghi (Accessed 2 November 2010)

Литература[уреди]

  • Giudice, Gaspare. Luigi Pirandello, UTET, 1963.
  • Baccolo, L. Pirandello. Milan: Bocca. 1949 (second edition).
  • Di Pietro, L. Pirandello. Milano: Vita e Pensiero. 1950. (second edition).
  • Ferrante, R. Luigi Pirandello. Firenze: Parenti. 1958.
  • Gardair, Pirandello e il Suo Doppio. Rome: Abete. 1977.
  • Janner, A. Luigi Pirandello. Firenze, La Nuova Italia. 1948.
  • Monti, M. Pirandello, Palermo: Palumbo. 1974.
  • Moravia. A. "Pirandello" in Fiera Leteraria. Rome. 12 December 1946.
  • Pancrazi, P. "L'altro Pirandello" In Scrittori Italiani del Novecento. Bari: Laterza. 1939.
  • Pasini. F. Pirandello nell'arte e nella vita. Padova. 1937.
  • Podestà. G. "Kafka e Pirandello", Humanitas, XI, 1956, pp. 230–44.
  • Sarah Zappulla Muscarà, Enzo Zappulla, Pirandello e il teatro siciliano, Giuseppe Maimone Editore, Catania 1986.
  • Mirella Maugeri Salerno, Pirandello e dintorni, Giuseppe Maimone Editore, Catania, 1987.
  • Sarah Zappulla Muscarà (a cura di), Narratori siciliani del secondo dopoguerra, Giuseppe Maimone Editore, Catania 1990.
  • Elio Providenti (a cura di), Archeologie pirandelliane, Giuseppe Maimone Editore, Catania, 1990.
  • Carlo Schirru, Per un’analisi interlinguistica d’epoca: Grazia Deledda e contemporanei, Rivista Italiana di Linguistica e di Dialettologia, Fabrizio Serra editore, Pisa-Roma, Anno XI, 2009, pp. 9–32.
  • Virdia. F. Pirandello. Milan:Mursia. 1975.

Спољашње везе[уреди]