Жозе Сарамаго

Из Википедије, слободне енциклопедије
Жозе Сарамаго
JSJoseSaramago.jpg
Жозе Сарамаго, португалски писац
Пуно име Жозе Сарамаго
Датум рођења (1922-11-16)16. новембар 1922.
Место рођења Азињага
Застава Португалије Португалија
Датум смрти 18. јун 2010.(2010-06-18) (87 год.)
Место смрти Тијаз
Застава Шпаније Шпанија
Награде Нобелова награда за књижевност

Жозе Сарамаго (порт. José Saramago; Азињага, 16. новембар 1922. — Тијаз, 18. јун 2010.) португалски књижевник и добитник Нобелове награде за књижевност за 1998. годину.[1]

Биографија[уреди]

Рођен је у сиромашној сељачкој породици. Тешка материјална ситуација га принуђује да промени низ занимања, да би се тек 1976. године посветио искључиво књижевности. Сарамаго се сматра највећим португалским и једним од најутицајнијих европских писаца данашњице. Његова дела преведена су на преко тридесет језика. Завршио је машинбраварски занат у средњотехничкој школи у Лисабону, где се његова породица преселила кад је Сарамагу било две године. У тој школи је, „за дивно чудо, у наставном плану у то време, иако оријентисаном на техничке науке, био поред француског и предмет португалски језик и књижевност. Пошто код куће нисам имао књига (сопствене књиге, које сам сâм купио, од пара које сам позајмио од пријатеља, стекао сам тек у својој 19. години), уџбеник португалског језика, са својим антологијским карактером, отворио ми је врата књижевног стваралаштва“ (Аутобиографија). Радио је као ауто-механичар, референт у Заводу за социјално осигурање, новинар, преводилац, књижевни критичар, колумниста и уредник у више португалских дневних листова. Као заменик директора јутарњег дневника Diário de Nóticias смењен је после војног пуча 1975. и отад се потпуно посветио књижевности. Оженио се Илдом Реиш 1944, с којом је добио кћер Виоланте 1947. Од 1988. до смрти живео је са другом женом, Пилар дел Рио, шпанском новинарком која је била и званични преводилац његових дела на шпански језик. Приступио је Португалској комунистичкој партији 1969. али је себе сматрао песимистом и атеистом. Сарамагов анархокомунизам и оштра критика монархизма и католицизма, као и његов политички ангажман, критика Европске уније и Међународног монетарног фонда, подстакли су неке критичаре да га упореде са Орвелом: „Орвелова одбојност према Британској империји истоветна је са Сарамаговим крсташким ратом против империје у виду глобализма.“ После напада на његов роман Јеванђеље по Исусу Христу и цензуре португалских конзервативних власти 1991. године, које су спречиле пишчеву кандидатуру за Европску књижевну награду, преселио се на шпанска Канарска острва, где је умро 2010. године од последица упале плућа. Добио је Камоишову награду, најпрестижнију награду за писце португалског књижевног израза, 1995. године, и Нобелову награду за књижевност 1998. године.

Његова супруга Пилар дел Рио, председница Задужбине Жозеа Сарамага у Лисабону, посетила је Сајам књига у Београду 2013. године.[2]

Књижевни рад[уреди]

Свој први роман Земља греха објавио је 1947. После тога, до 1966, није присутан на португалској књижевној сцени. Од 1955. до 1981. бавио се новинарством и превођењем (Пер Лагерквист, Жан Касу, Мопасан, Андре Бонар, Толстој, Бодлер, Анри Фосијон, Жак Ромен, Хегел, Рејмонд Бајер и др.). Као уредник у једној лисабонској издавачкој кући, упознао је и спријатељио се са најзначајнијом савременим португалским писцима тога доба, па је објављивање збирке Могуће песме 1966. означило његов повратак у књижевност. Отад следе бројне његове збирке песама, романи, збирке прича, критике и политички ангажовани текстови које је објављивао код најзначајнијих издавача и у познатим португалским књижевним и дневним новинама: Вероватно радост (песме, 1970), Приче са овог и са оног света (1971), Путничка торба (приче, 1973), Година 1993 (поема, 1973), Белешке (политички чланци, 1974), Гледишта извесног ДЛ (политичке полемике против диктатуре, 1974), Квазиобјекат (збирка прича, 1978), Путовање кроз Португалију (путопис, 1981) и романи Приручник сликарства и калиграфије (1977), Са тла уздигнути (1980), Седам Сунаца и Седам Луна (1982), Година смрти Рикарда Реиша (1984), Камени сплав (1986), Повест о опсади Лисабона (1989), Јеванђеље по Исусу Христу (1991), Слепило (1995), Сва имена (1997), Пећина (2001), Удвојени човек (2003), Запис о проницљивости (2004), Смрт и њени хирови (2005), Путовање једног слона (2008) и Каин (2009). Написао је и драме Ноћ (1979), Шта да радим са овом књигом? (1980), Други живот Фрање Асишког (1987) и In Nomine Dei (1991). Постхумно је објављен његов рани роман Светларник, написан 1953, и почетак последњег романа Хелебарде, хелебарде, кремењаче, кремењаче, који није стигао да заврши.

Дела у преводу на српски[уреди]

Наслов Година Наслов на српском Година ISBN Превод
Deste Mundo e do Outro 1971 Приче с овог и с оног света 2013 ISBN 978-86-521-1343-9 Јасмина Нешковић
Memorial do Convento 1982 Седам Сунаца и Седам Луна 2013 ISBN 978-86-521-1216-6 Дејан Тиаго Станковић
Viagem a Portugal 1983 Путовање кроз Португалију 2012 ISBN 978-86-521-0836-7 Тања Штрбац
O Ano da Morte de Ricardo Reis 1984 Година смрти Рикарда Реиша 2013 ISBN 978-86-521-1297-5 Јасмина Нешковић
O Evangelho Segundo Jesus Cristo 1991 Јеванђеље по Исусу Христу 2012 ISBN 978-86-521-0868-8 Дејан Тиаго Станковић
Ensaio sobre a Cegueira 1995 Слепило 2014 ISBN 978-86-521-1572-3 Дејан Тиаго Станковић
Todos os Nomes 1997 Сва имена 2013 ISBN 978-86-521-1029-2 Ана Кузмановић Јовановић
O Homem Duplicado 2002 Удвојени човек 2015 ISBN 978-86-521-2099-4 Ана Кузмановић Јовановић
Ensaio sobre a Lucidez 2004 Запис о проницљивости 2015 ISBN 978-86-521-1938-7 Татјана Манојловић
As Intermitências da Morte 2005 Смрт и њени хирови 2011 ISBN 978-86-521-0841-1 Тања Штрбац
A Viagem do Elefante 2008 Путовање једног слона 2012 ISBN 978-86-521-1032-2 Јасмина Нешковић
Caim 2009 Каин 2015 ISBN 978-86-521-1766-6 Јасмина Нешковић
A estátua e a pedra 2013 У првом лицу (Аутобиографија, Из дневника, Од кипа до камена) 2013 ISBN 978-86-521-1306-4 Јасмина Нешковић
Alabardas, Alabardas, Espingardas, Espingardas 2014 Хелебарде, хелебарде, кремењаче, кремењаче 2014 ISBN 978-86-521-1683-6 Јасмина Нешковић

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]