Сол Белоу

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сол Белоу
SaulBellow.jpg
Датум рођења (1915-06-10)10. јун 1915.
Место рођења Монтреал
Канада
Датум смрти 5. април 2005.(2005-04-05) (89 год.)
Место смрти Бруклин
САД
Школа Универзитет Висконсина у Медисону, Универзитет у Чикагу, Универзитет Северозападни
Награде Нобелова награда за књижевност

Сол Белоу (енгл. Saul Bellow; Монтреал, 10. јун 1915Бруклин, 5. април 2005) био је амерички књижевник, четврто дете имиграната јеврејског порекла, рођен близу Монтреала у Квебеку и одрастао у Чикагу. Његови родитељи су се 1913. доселили из Петрограда Русија у Канаду. До своје девете године живео је у сиромашном делу Монтреала настањеном Русима, Пољацима, Украјинцима, Грцима и Италијанима. Још од детињства био је под утицајем јидиша и хебрејског језика, касније је био и познавалац француског. Његова породица преселила се у Чикаго 1924. када је имао девет година; тамо је одрастао и завршио колеџ а затим је неколико година провео у Њујорку да би се поново вратио у Чикаго као професор. Студирао је антропологију и социологију на универзитетима америчког средњег Запада, а касније је и предавао на Принстону, Универзитету Чикаго и Универзитету Њујорк.

Поред романа, писао је и драме, критичке чланке и краћа прозна дела. На почетку каријере био је под утицајем Лава Троцког. Касније се бавио и проучавањем културе и традиције руско-јеврејског наслеђа. Његова дела су га представила као јеврејско-америчког писца, постала су веома значајна у америчкој књижевности после Другог светског рата. Белоу се бави тематиком модерног урбаног човека, кога је друштво оштетило, али чија је душа остала недирнута; његова оригиналност је делом у културној софистицираности, а делом у уличној мудрости. У књижевном смислу, поштовао је Драјзера, Фокнера и Хемингвеја али и Сервантеса, Балзака и Толстоја. Критичари су га сврставали међу велике реалистичке писце, следбенике Драјзера и америчке урбане натуралистичке традиције.

Пажњу критике скрену је већ првим романима „Човек у очекивању“ и „Жртва“ а трећи роман „Авантуре Огија Марча“ га је већ уврстио међу значајне писце његовог времена. Шездесете године су биле ера великих политичких и друштвених промена у Америци које су знатно утицале и на уметност. То је деценија у којој се амерички роман окреће фантастичким чињеницама.


Најзначајнији романи су му:

  • „Човек у очекивању“ (Dangling Man) (1944),
  • „Жртва“ (Victim) (1947),
  • „Авантуре Огија Марча“ (The Adventures Augie March)(1953),за који је добио Националну награду за најбољи роман.
  • „Не пропусти дан“ (Seize the Day)(1956),
  • „Хендерсон, краљ кише“ (Henderson the Rain King)(1959),
  • „Херцог“ (Herzog)(1964),
  • „Планета господина Самлера“ (Mr. Sammler's Planet)(1970), Национална награда за најбољи роман.
  • „Хумболтов дар“ (Humboldt' Gift)(1975), за који је добио Пулицерову награду.
  • „Динов децембар“ (The Dean's December)(1982),
  • „Више их умире од туге“ (More Die oh Heartbreak)(1987),
  • „Крађа“ (A Theft)(1988)
  • „Веза Белароса“ (The Bellarosa Connection) (2002)
  • „Ревелштајн“ (2002)

Године 1975. добио је Пулицерову награду за роман „Хумболтов дар“.

„За разумевање људске природе и за суптилне анализе савремене културе које прожимају његово целокупно дело“ Сол Белоу је 1976. добио Нобелову награду за књижевност.

Уз Вилијема Фокнера сматра се најзначајнијим и „најтемељнијим" романсијером модерне америчке књижевности 20. века {{|чињеница}}. Тема готово сваког његовог дела је „смрт као изазов“ коју је још као млад „два пута случајно избегао“. Његови описи у делима често пролазе границе стварног, па се сукоби појединаца или група претварају тада у симболе отуђености, са тескобама у душама и подсвесним кривицама које расна мржња често изазива[тражи се извор од 05. 2015.].

У говору након добијања Нобелове награде 12. децембра 1976., рекао је: „Нобелова награда није учинила срећним ни једног америчког добитника, нарочито не књижевника. Синклер Луис и Џон Стајнбек одмах су постали невероватно суморни, а што се тиче Ернеста Хемингвеја, он је тада и престао да пише“! Поред тога Белоу је тада цитирао Алена Роб-Гријеа који је рекао да роман ликова у целини припада прошлости и поставио је питање мора ли писац нужно да прекине с испитивањем ликова. Уметност се, по Белоу, нужно бави средишњим човековим енергијама а из те борбе у средишту произлази велика, болна жеља за ширим, флексибилнијим, потпунијим, смисленијим, свеобухватнијим приказом шта смо ми као људска бића, ко смо и чему служи овај живот. У том смислу, лик је фундаментална компонента која омогућава писцу да се бави оним што је у средишту општег занимања, а то је човечанство које покушава да у нереду и тами установи да ли ће да опстане или пропадне. Збор тог разлога романописац се не може да одрекне свих оних ствари које чине човека - његов карактер, човечност, историчност, потребу за културом, схватање света, његове чињеничности (материјалности) итд.

Умро је 5. априла 2005. у Бруклину (Масачусетс, САД).

Изабрана дела Сола Белоу објављена су у Сарајеву у 7 књига 1990. Издавачи су били Веселин Маслеша и Свјетлост.

Спољашње везе[уреди]