Надин Гордимер

Са Википедије, слободне енциклопедије
Надин Гордимер
Надин Гордимер
Лични подаци
Датум рођења(1923-11-20)20. новембар 1923.
Место рођењаСпрингс, Јужноафричка Унија
Датум смрти13. јул 2014.(2014-07-13) (90 год.)
Место смртиЈоханезбург, Јужноафричка Република
ОбразовањеУниверзитет Витватерсранда
НаградеНобелова награда за књижевност

Надин Гордимер (енгл. Nadine Gordimer; Спрингс, 20. новембар 1923 — Јоханезбург, 13. јул 2014), била је јужноафричка књижевница, политички активиста и добитник Нобелове награде за књижевност 1991.[1][2] У својим делима бавила се питањима морала и расизма, посебно у контексту апартхејда у Јужној Африци.

Написала је више од 30 књига, укључујући и романе "Јулски људи", као и "Прича мог сина" "Случајни сусрет" и "Додји себи", који су преведени на српски језик. Букерову награду добиле је 1974. за роман "Конзерватор". На српски језик су преведени њени романи: „Прича мога сина“ (My Son's Story, 1990), „Случајни сусрет“ (The Pickup, 2001) и „Дођи себи“ (Get a Life, 2005).

Гордимер је умрла после кратке болести 13. јула 2014.[2]

Рани живот[уреди | уреди извор]

Гордимер је рођен у близини Спрингса, Гаутенг, рударског града у Источном Ранду изван Јоханезбурга. Била је друга ћерка својих родитеља. Њен отац, Исидоре Гордимер, био је литвански јеврејски имигрант часовничар из Жагаре (тада Руска Империја, сада Литванија),[3][4] а њена мајка, Хана „Нан“ (Мајерс) Гордимер, била је из Лондона.[5][6] Њена мајка је била из асимилиране породице јеврејског порекла; Гордимер је одрасла у секуларном домаћинству.[3][7]

Породично порекло[уреди | уреди извор]

Гордимерино рано интересовање за расну и економску неједнакост у Јужној Африци делимично су обликовали њени родитељи. Искуство њеног оца као избеглице из царске Русије помогло је у формирању Гордимериног политичког идентитета, али она није била ни активиста ни посебно саосећајна према искуствима црнаца под апартхејдом.[8] Насупрот томе, Гордимер је видела активизам своје мајке, чија је забринутост због сиромаштва и дискриминације са којима се суочавају црнци у Јужној Африци довела до тога да оснује јаслице за црну децу.[6] Гордимер је такође била сведок владине репресије из прве руке као тинејџер; полиција је извршила рацију у њеној породичној кући, запленивши писма и дневнике из собе за послугу.[6]

Гордимер је школована у католичкој самостанској школи, али је као дете углавном била везана за кућу јер је њена мајка, из „својих чудних разлога“, није дала у школу (очигледно се плашила да Гордимер има слабо срце).[8] Везана за кућу и често изолована, почела је да пише у раном детињству, а прве приче објавила је 1937. са 15 година.[9] Њено прво објављено дело била је кратка прича за децу „Потрага за виђеним златом“, која се појавила у Дечјем недељном експресу 1937. године; Отприлике у исто време на Форуму се појавила још једна дечија прича „Дођи сутра“. Са 16 година објавила је своје прво дело фикције за одрасле.[6][10][11][12]

Каријера[уреди | уреди извор]

Гордимер је студирала годину дана на Универзитету Витватерсранд, где се први пут мешала са колегама професионалцима преко траке боја. Такође се укључила у ренесансу Софијатауна. Није стекла диплому, већ се 1948. преселила у Јоханезбург, где је након тога живела. Док је похађала часове у Јоханезбургу, наставила је да пише, објављујући углавном у локалним јужноафричким часописима. Сакупила је многе од ових раних прича у Лице у лице, дело објављено 1949.

Године 1951, Њујоркер је прихватио Гордимерову причу „Чувач мртвих“,[13] чиме је започета дугу везу и приближено је њено дело много већој публици. Гордимер, која је рекла да верује да је кратка прича књижевна форма за наше доба,[9] наставила је да објављује кратке приче у Њујоркеру и другим истакнутим књижевним часописима. Њен први издавач, Лулу Фридман, била је супруга парламентараца Бернарда Фридмана, и управо је у њиховој кући, „Тол трис“ у Првој авенији, Нижи Хотон, Јоханезбург, Гордимер је упознала друге антиапартхејдске писце.[14]

Гордимерин први роман, Дани лажи, објављен је 1953. године.

Библиографија[уреди | уреди извор]

Новеле[уреди | уреди извор]

Драме[уреди | уреди извор]

Кратке приче[уреди | уреди извор]

Колекције[уреди | уреди извор]

Есеји, репортаже и други прилози[уреди | уреди извор]

Уређени радови[уреди | уреди извор]

  • Telling Tales (2004)
  • Telling Times: Writing and Living, 1950–2008 (2010)

Друго[уреди | уреди извор]

  • "The Gordimer Stories" (1981–82) – adaptations of seven short stories; she wrote screenplays for four of them
  • On the Mines (1973)
  • Lifetimes Under Apartheid (1986)
  • "Choosing for Justice: Allan Boesak" (1983) (documentary with Hugo Cassirer)
  • "Berlin and Johannesburg: The Wall and the Colour Bar" (documentary with Hugo Cassirer)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Nadine Gordimer”. imdb.com (на језику: енглески). Приступљено 20. 1. 2022. 
  2. ^ а б „Nadine Gordimer Biographical”. nobelprize.org (на језику: енглески). Приступљено 20. 1. 2022. 
  3. ^ а б Ettin, Andrew Vogel (1993). Betrayals of the Body Politic: The Literary Commitments of Nadine Gordimer. Charlottesville: University Press of Virginia. стр. 29, 30. ISBN 978-0-8139-1430-5. „although she had always referred to her father as Lithuanian, in recent years she has noted that his parents lived and worked in Riga, and now she identifies him as Latvian .” 
  4. ^ Newman, Judie, ур. (2003). Nadine Gordimer's 'Burger's daughter': A Casebook. New York: Oxford University Press. стр. 4. ISBN 978-0-19-514717-9. „She believed for many years that he was Lithuanian (like many South African Jewish immigrants) and only discovered later in life that he was Latvian.” 
  5. ^ Gordimer, Nadine (1990). Bazin, Nancy Topping; Seymour, Marilyn Dallman, ур. Conversations with Nadine GordimerНеопходна слободна регистрација. Jackson: University Press of Mississippi. стр. xix. ISBN 978-0-87805-445-9. „1923 – Born, 20 November in Springs, a small mining town in the Transvaal, South Africa. Second daughter of Isidore Gordimer, Jewish watchmaker and jeweler who had emigrated from Latvia at age 13, and Nan Myers Gordimer, a native of England.” 
  6. ^ а б в г Wästberg, Per (26. 4. 2001). „Nadine Gordimer and the South African Experience”. Nobelprize.org. Приступљено 16. 8. 2010. 
  7. ^ „Heroes – Trailblazers of the Jewish People”. Beit Hatfutsot. Архивирано из оригинала 02. 01. 2020. г. Приступљено 06. 08. 2022. 
  8. ^ а б "A Writer's Life: Nadine Gordimer", Telegraph, 3 April 2006.
  9. ^ а б Nadine Gordimer, Guardian Unlimited (last visited 25 January 2007).
  10. ^ Maureen Howard (3. 5. 1987). „The Rise of Hillela, The Fall of South Africa”. The New York Times. Приступљено 10. 1. 2018. 
  11. ^ Kakutani, Michiko (22. 4. 1987). „BOOKS OF THE TIMES”. The New York Times. Приступљено 18. 12. 2009. 
  12. ^ Gray, Paul (6. 4. 1987). „Books: Life in The Territory of Exile A SPORT OF NATURE”. Time. Архивирано из оригинала 22. 10. 2010. г. Приступљено 18. 12. 2009. 
  13. ^ New Yorker, 9 June 1951.
  14. ^ „A mixture of ice and fulfilled desire”. Mail & Guardian. 14. 11. 2005. Приступљено 16. 8. 2010. 
  15. ^ Davies, Dominic. „A Very Long Engagement”. The Oxonian Review. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Викиновости имају новост(и) за чланак Надин Гордимер.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Надин_Гордимер&oldid=26117234”