Нагиб Махфуз

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Нагиб Махфуз
Necip Mahfuz.jpg
Нагиб Махфуз
Пуно име Нагиб Махфуз
Датум рођења 11. децембра 1911.
Место рођења Каиро
Египат
Датум смрти 30. август 2006.(2006-08-30) (94 год.)
Место смрти Каиро
Египат
Школа Универзитет у Каиру
Награде Нобелова награда за књижевност

Нагиб Махфуз (арап. نجيب محفوظ; Каиро, 11. децембра 191130. августа 2006) је био египатски књижевник, добитник Нобелове награде за књижевност 1988. године. Он се сматра једним од првих савремених писаца арапске литературе, заједно са Тауфиком ал-Хакимом, који се бавио темама егзистенцијализма.[1]

Махфуз је објавио 34 новеле, 30 сценарија, и стотине прича. „Каирска трилогија“ (1956, 1957.) је ремек дјело. Године 1959. објављује „Children of Gebelawi“ које због богохулности бива забрањено у Египту. Управо се ова књига сматра разлогом атентата на Махфуза 1994. године, након које је Махфуз под сталном пратњом тјелесних чувара.

Младост и образовање[уреди]

Махфуз је рођен у муслиманској фамилији ниже средње класе у средњевековној четврти Фатимид у Каиру 1911. године. Он је био седмо и најмлађе дете, са четири брата и две сестре, сви од којих су били старији од њега. (Искуствено, он је одрастао као „једино дете”.) Фамилија је живела у два популарна дистрикта Каира: прво, у Бајт ал-Квади суседству у Гамалеја кварту старог града, одакле су се преселили 1924. године у Абасеју, тада ново предграђе Каира северно од старог града. Ове локације су пружиле позадину за многа каснија Маџфузова писања. Његов отац, Абдел-Азиз Ибрахим, кога је Махфуз описивао као „старомодног”, био је у државној служби, и Махфуз је касније следио његовим стопама 1934. Махфузова мајка, Фатима, је била кћерка Мустафе Квашиша, једног Ал-Азхарског шеика, и мада је била неписмена, водила је дечака Махфуза на бројне екскурзије до културних локација као што је Египатски музеј и пирамиде.[2]

Махфузова фамилија се урајала у побожне муслимане и Махфуз је имао строго исламско васпитање. У једном интервјуу, он је говорио је о крутој религијској клими код куће током његовог детињства. Он је изјавио да „Никада не бисте мислили да ће из те породице проистећи уметник.”[2]

Египатска револуција из 1919 је имала јак утицај на њега, мада је он у то време имао само седам година. Са прозора често је гледао док су британски војници пуцали на демонстранте, мушкарце и жене. „Могли бисте рећи ... да је једна ствар која је највише потресла сигурност мог детињства била револуција 1919. године”, рекао је касније.

У својим раним годинама, Махфуз је екстензивно читао и био је под утицајем Хафиза Наџиба, Таха Хусеина и Салама Мусе, Фабијанских интелектуалаца.[3]

Након завршетка средње школе, Махфуз је примљен 1930. годне на Египатски универзитет (сад Каирски универзитет), где је студирао филозофију, и дипломирао 1934. године. До 1936, након што је провео годину радећи на својој магистратури у области филозофије, он је одлучио да прекине студије и постане професионални писац. Махфуз је затим радио као новинар за агенцију ал-Рисала, и доприносио је кратким причама ал-Хилалу и Ал-Ахраму.

Државна служба[уреди]

Након што је дипломирао филозофију на Каирском универзитету 1934. године, Махфуз је ступио у Египатску државну службу, где је наставио да ради на разним позицијама и министарствима до пензионисања 1971. Он је служио прво као службеник на Каирском универзитету, затим 1938. године, у Министарству исламских задужбина (Awqaf) као парламентарни секретар министра исламских задужбина. Године 1945, он је тражио да буде премештен у ал-Гури маузолејску библиотеку, где је интервјуисао становнике дела града у коме је провео своје детињство у контексту „Пројекта добрих кредита”.[4] Током 1950-тих, он је радио као директор цензуре у Бироу уметности, као директор Задужбине за подршку биоскопа, и коначно као консултант Министарства културе.[5]

Књижена каријера[уреди]

Махфуз је објавио 34 романа, преко 350 кратких прича, десетине манускрипта за филмове и пет претстава током своје седамдесетогодишње каријере. Његов најпознатији рад је вероватно, Каирса трилогија, која описује животе три генерације различитих породица у Каиру од Првог светског рата до након војног удара из 1952. којим је срушен краљ Фарук. Био је члан одбора издавачке куће Dar el-Ma'aref. Многе од његових новела су биле серијализоване у Ал-Ахраму, и његови чланци су се појављивали у седмичној рубрици, „Тачка гледишта”. Пре Нобелове награде само неколико његових романа се појавило на Западу.[6]

Стил писања и теме[уреди]

Већина Махфузових раних радова се бавила радњама које се одвијају у Каиру. Abath Al-Aqdar (Исмевање судбине) (1939), Радопис (1943), и Kifah Tibah (Борба Тебе) (1944), су историјски романи, написано као део већег незавршеног пројекта од 30 романа. Инспирисан Волтером Скотом (1771–1832), Махфуз је планирао да покрије целокупну историју Египта у серији књига. Међутим, након трећег тома, померио је свој интерес за садашњост и психолошки утицај друштвених промена на обичне људе.[7]

Махфузова проза је карактерисана дирекним изразом његових идеја. Његови писани радови покривају широк опсег тема, укључујући социјализам, хомосексуалност, и Бога. Писање о неким од тих тема је било забрањено у Египту.[7] У својим радовима, он је описао развој своје земље током 20. века и комбиноване интелектуалне и културне утицаје Истока и Запада. Његова властита изложеност књижевности неегипатских култура започела је у његовој младости са ентузијастичким конзумирањем западних детективских прича, руских класика и таквих модернистичких писаца као што су Марсел Пруст, Франз Кафка и Џејмс Џојс. Махфузове приче су готово увек постављене у густо насељеним четвртима Каира, где његови ликови, углавном обични људи, покушавају да се изборе са модернизацијом друштва и искушењима западних вредности.[7]

Библиографија[уреди]

  • „Мирамар“ (1967.)
  • „Пут између два дворца“
  • „Разговори на Нилу“ (1966.)
  • „Сага о биједницима“
  • „Сокакот Мидак“" (1947.)
  • „Тијесна улица“
  • „Арпаске ноћи“ (1981.)

Референце[уреди]

  1. ^ Gordon, Haim. „Naguib Mahfouz's Egypt: Existential Themes in His Writings”. ISBN 0-313-26876-2. Приступљено 26. 4. 2007. 
  2. 2,0 2,1 Rasheed El-Enany (1993). Naguib Mahfouz: The Pursuit of Meaning. Psychology Press. ISBN 978-0-415-07395-0. Приступљено 25. 9. 2012. 
  3. ^ Charlotte El Shabrawy (лето 1992). „Naguib Mahfouz, The Art of Fiction No. 129”. The Paris Review. Приступљено 25. 9. 2012. 
  4. ^ El-Enany, Rasheed. "Naguib Mahfouz: His Life and Times". Cairo:AUC Press, 2007. pp 170-174
  5. ^ Frängsmyr, Tore; Sture Allén (1993). Nobel Lectures: Literature, 1981-1990. World Scientific. стр. 121. ISBN 978-981-02-1177-6. Приступљено 26. 9. 2012. 
  6. ^ „The Novel~Tea Book Club discussion”. GoodReads. Приступљено 24. 10. 2013. 
  7. 7,0 7,1 7,2 „Naguib Mahfouz (1911–2006)”. The American University in Cairo Press. AUC Press. Приступљено 26. 10. 2013. 

Спољашње везе[уреди]