Нагиб Махфуз

Из Википедије, слободне енциклопедије
Нагиб Махфуз
Necip Mahfuz.jpg
Нагиб Махфуз
Пуно име Нагиб Махфуз
Датум рођења 11. децембра 1911.
Место рођења Каиро
Египат
Датум смрти 30. август 2006.(2006-08-30) (94 год.)
Место смрти Каиро
Египат
Школа Универзитет у Каиру
Награде Нобелова награда за књижевност

Нагиб Махфуз (арап. نجيب محفوظ; Каиро, 11. децембра 191130. августа 2006) је био египатски књижевник, добитник Нобелове награде за књижевност 1988. године. Он се сматра једним од првих савремених писаца арапске литературе, заједно са Тауфиком ал-Хакимом, који се бавио темама егзистенцијализма.[1]

Махфуз је објавио 34 новеле, 30 сценарија, и стотине прича. „Каирска трилогија“ (1956, 1957.) је ремек дјело. Године 1959. објављује „Children of Gebelawi“ које због богохулности бива забрањено у Египту. Управо се ова књига сматра разлогом атентата на Махфуза 1994. године, након које је Махфуз под сталном пратњом тјелесних чувара.

Рани живот и образовање[уреди]

Махфуз је рођен у муслиманској фамилији ниже средње класе у средњевековној четврти Фатимид у Каиру 1911. године. Он је био седмо и најмлађе дете, са четири брата и две сестре, сви од којих су били старији од њега. (Искуствено, он је одрастао као „једино дете”.) Фамилија је живела у два популарна дистрикта Каира: прво, у Бајт ал-Квади суседству у Гамалеја кварту старог града, одакле су се преселили 1924. године у Абасеју, тада ново предграђе Каира северно од старог града. Ове локације су пружиле позадину за многа каснија Маџфузова писања. Његов отац, Абдел-Азиз Ибрахим, кога је Махфуз описивао као „старомодног”, био је у државној служби, и Махфуз је касније следио његовим стопама 1934. Махфузова мајка, Фатима, је била кћерка Мустафе Квашиша, једног Ал-Азхарског шеика, и мада је била неписмена, водила је дечака Махфуза на бројне екскурзије до културних локација као што је Египатски музеј и пирамиде.[2]

Махфузова фамилија се урајала у побожне муслимане и Махфуз је имао строго исламско васпитање. У једном интервјуу, он је говорио је о крутој религијској клими код куће током његовог детињства. Он је изјавио да „Никада не бисте мислили да ће из те породице проистећи уметник.”[2]

Египатска револуција из 1919 је имала јак утицај на њега, мада је он у то време имао само седам година. Са прозора често је гледао док су британски војници пуцали на демонстранте, мушкарце и жене. „Могли бисте рећи ... да је једна ствар која је највише потресла сигурност мог детињства била револуција 1919. године”, рекао је касније.

У својим раним годинама, Махфуз је екстензивно читао и био је под утицајем Хафиза Наџиба, Таха Хусеина и Салама Мусе, Фабијанских интелектуалаца.[3]

Након завршетка средње школе, Махфуз је примљен 1930. годне на Египатски универзитет (сад Каирски универзитет), где је студирао филозофију, и дипломирао 1934. године. До 1936, након што је провео годину радећи на својој магистратури у области филозофије, он је одлучио да прекине студије и постане професионални писац. Махфуз је затим радио као новинар за агенцију ал-Рисала, и доприносио је кратким причама ал-Хилалу и Ал-Ахраму.

Државна служба[уреди]

Након што је дипломирао филозофију на Каирском универзитету 1934. године, Махфуз је ступио у Египатску државну службу, где је наставио да ради на разним позицијама и министарствима до пензионисања 1971. Он је служио прво као службеник на Каирском универзитету, затим 1938. године, у Министарству исламских задужбина (Awqaf) као парламентарни секретар министра исламских задужбина. Године 1945, он је тражио да буде премештен у ал-Гури маузолејску библиотеку, где је интервјуисао становнике дела града у коме је провео своје детињство у контексту „Пројекта добрих кредита”.[4] Током 1950-тих, он је радио као директор цензуре у Бироу уметности, као директор Задужбине за подршку биоскопа, и коначно као консултант Министарства културе.[5]

Књижена каријера[уреди]

Махфуз је објавио 34 романа, преко 350 кратких прича, десетине манускрипта за филмове и пет претстава током своје седамдесетогодишње каријере. Његов најпознатији рад је вероватно, Каирса трилогија, која описује животе три генерације различитих породица у Каиру од Првог светског рата до након војног удара из 1952. којим је срушен краљ Фарук. Био је члан одбора издавачке куће Dar el-Ma'aref. Многе од његових новела су биле серијализоване у Ал-Ахраму, и његови чланци су се појављивали у седмичној рубрици, „Тачка гледишта”. Пре Нобелове награде само неколико његових романа се појавило на Западу.[6]

Стил писања и теме[уреди]

Већина Махфузових раних радова се бавила радњама које се одвијају у Каиру. Abath Al-Aqdar (Исмевање судбине) (1939), Радопис (1943), и Kifah Tibah (Борба Тебе) (1944), су историјски романи, написано као део већег незавршеног пројекта од 30 романа. Инспирисан Волтером Скотом (1771–1832), Махфуз је планирао да покрије целокупну историју Египта у серији књига. Међутим, након трећег тома, померио је свој интерес за садашњост и психолошки утицај друштвених промена на обичне људе.[7]

Махфузова проза је карактерисана дирекним изразом његових идеја. Његови писани радови покривају широк опсег тема, укључујући социјализам, хомосексуалност, и Бога. Писање о неким од тих тема је било забрањено у Египту.[7] У својим радовима, он је описао развој своје земље током 20. века и комбиноване интелектуалне и културне утицаје Истока и Запада. Његова властита изложеност књижевности неегипатских култура започела је у његовој младости са ентузијастичким конзумирањем западних детективских прича, руских класика и таквих модернистичких писаца као што су Марсел Пруст, Франз Кафка и Џејмс Џојс. Махфузове приче су готово увек постављене у густо насељеним четвртима Каира, где његови ликови, углавном обични људи, покушавају да се изборе са модернизацијом друштва и искушењима западних вредности.[7]

Библиографија[уреди]

  • „Мирамар“ (1967.)
  • „Пут између два дворца“
  • „Разговори на Нилу“ (1966.)
  • „Сага о биједницима“
  • „Сокакот Мидак“" (1947.)
  • „Тијесна улица“
  • „Арпаске ноћи“ (1981.)

Референце[уреди]

  1. Haim Gordon. „Naguib Mahfouz's Egypt: Existential Themes in His Writings”. ISBN0313268762. Приступљено 2007-04-26. 
  2. 2,0 2,1 Rasheed El-Enany (25. 6. 1993). Naguib Mahfouz: The Pursuit of Meaning. Psychology Press. ISBN 978-0-415-07395-0. Приступљено 25. 9. 2012. 
  3. Charlotte El Shabrawy (лето 1992). „Naguib Mahfouz, The Art of Fiction No. 129”. The Paris Review. Приступљено 25. 9. 2012. 
  4. El-Enany, Rasheed. "Naguib Mahfouz: His Life and Times". Cairo:AUC Press, 2007. pp 170-174
  5. Tore Frängsmyr; Sture Allén (1993). Nobel Lectures: Literature, 1981-1990. World Scientific. стр. 121. ISBN 978-981-02-1177-6. Приступљено 26. 9. 2012. 
  6. „The Novel~Tea Book Club discussion”. GoodReads. Приступљено 24. 10. 2013. 
  7. 7,0 7,1 7,2 „Naguib Mahfouz (1911–2006)”. The American University in Cairo Press. AUC Press. Приступљено 26. 10. 2013. 

Спољашње везе[уреди]