Теодор Момзен

С Википедије, слободне енциклопедије
Теодор Момзен
Theodor Mommsen by Ludwig Knaus (1881).jpg
Теодор Момзен 1881.
Датум рођења(1817-11-30)30. новембар 1817.
Место рођењаГардинг, Војводство Шлезвиг
Датум смрти1. новембар 1903.(1903-11-01) (85 год.)
Место смртиБерлин, Немачко царство
ШколаУниверзитет у Килу
НаградеНобелова награда за књижевност

Теодор Момзен (нем. Theodor Mommsen; 30. новембар 18171. новембар 1903), био је немачки историчар, песник и правник. Као универзитетски професор радио је у Лајпцигу, Цириху, Вроцлаву и Берлину. Важи за једног од најзначајнијих класициста 19. века.[1] Његова дела и издања извора и дан данас су од суштинског значаја за истраживање римске историје. На предлог 18 чланова Пруске академије наука 1902. године добио је Нобелову награду за књижевност за своју Римску историју.[2][3] Био је истакнути политичар, члан пруског и немачког парламента. Његови радови на тему римског права имали су велики утицај на немачки грађански законик (Bürgerliches Gesetzbuch).

Биографија[уреди | уреди извор]

Момзен је класични историчар 19. века. Студирао је право и класичне науке од 1838-43. године, а после неколико година проведених у Француској и Италији и кратке новинарске каријере, постао је универзитетски професор. Политички је био ангажован у револуцији 1848-49. што је резултовало напуштањем професорске службе.

Године 1858. додељена му је Катедра за историју старог века на Универзитету у Берлину. Он је био стални члан Пруске академије наука и уметности, активан и истакнути члан пруског парламента. Момсен је добио високо признање за своја академска достигнућа: страно чланство у Краљевској холандској академији уметности и наука 1859,[4] пруска медаља за заслуге 1868, почасно држављанство Рима, изабран за члана Америчког антикварног друштва 1870.[5] Године 1902, добио је Нобелову награду за књижевност за дело „Историја Рима“ (Römische Geschichte).[6] Године 1873, изабран је за члана Америчког филозофског друштва.[7]

Био је посланик пруског Представничког дома од 1863. до 1866. и поново од 1873. до 1879. године и посланик Рајхстага од 1881. до 1884. године, и то у почетку као представник Немачке напредне партије (Deutsche Fortschrittspartei), затим Националне либералне партије и на крају Сецесиониста. Нарочито су га занимала питања академске и образовне политике. Мада је подржавао уједињење Немачке, био је разочаран политиком Немачког царства и имао песимистичне прогнозе о његовој будућности. Разилазио се са Отом фон Бизмарком по питању социјалне политике 1881. године. Предлагао је сарадњу између либерала и социјалдемократа и служио се тако речником да је једва избегао кривично гоњење.

У 2 сата после поноћи 7. јула 1880. избио је пожар у радној соби-библиотеци на горњем спрату Момсенове куће у Марчштраса 6 у Берлину.[8][9][10] Након што је задобио опекотине док је покушавао да спасе вредне папире, спречили су га да се врати у запаљену кућу. Неколико старих рукописа је изгорело до пепела, укључујући рукопис 0.4.36, који је позајмљен из библиотеке Тринити колеџа у Кембриџу.[11] Постоје подаци да је важан Јорданесов рукопис из библиотеке Универзитета Хајделберг изгорео.[12] Два друга важна рукописа, из Брисела и Халеа, такође су уништена.[13]

Као либерал националиста Момзен је претпостављао асимилацију етничких мањина у немачко друштво њиховом искључењу. Године 1879. његов колега Хајнрих Трајчке покренуо је политичку кампању против Јевреја. Момзен се снажно супротстављао антисемитизму и написао оштри памфлет у ком је одбацио Трајчкове погледе. Решење антисемитизма он је видео у добровољној културној асимилацији. Предлагао је да Јевреји могу пратити пример народа Шлезвига−Холштајна, Хановера и других немачких држава, које су се одрекле посебних обичаја када су интегрисане у Пруску. Момзен је био ватрени гласноговорник немачког национализма. Према Словенима је гајио милитантни став до те мере да је правдао употребу насиља против њих. У писму бечком листу „Neue Freie Presse” од 31. октобра 1897. године, Момзен назива Чехе апостолима варваризма и пише да је „чешка лобања неприступачна за разум, али рањива на ударце” [14].

Научни радови[уреди | уреди извор]

Теодор Момзен 1863. године

Момсен је објавио преко 1.500 радова и ефективно успоставио нови оквир за систематско проучавање римске историје. Он је био пионир епиграфике, проучавања натписа на материјалним артефактима. Иако се недовршена Историја Рима, написана на почетку његове каријере, дуго сматрала његовим главним делом, најрелевантније дело данас је, можда, Corpus Inscriptionum Latinarum,[15] збирка римских натписа којима је допринео Берлинској академији.[16]

  • Момзенова Историја Рима,[17] његово најпознатије дело, појавило се у три тома 1854, 1855 и 1856. Оно излаже римску историју до краја Римске републике и владавине Јулија Цезара. Пошто се Момсен дивио Цезару, осећао се неспособним да опише смрт свог хероја. Он је блиско упоредио политичку мисао и терминологију древне Републике, посебно током њеног последњег века, са ситуацијом свог времена, на пример, националном државом, демократијом и почетним империјализмом. То је један од великих класика историјских дела. Момсен никада није написао обећани следећи том који би описао наредне догађаје током царског периода, тј. том 4, иако је била велика потражња за наставком.[18] Одмах веома популарно и међународно признато од стране класичних научника, дело је такође брзо добило критике.[19]
  • Провинције Римског царства од Цезара до Диоклецијана (1885), објављено као 5. том његове Историје Рима, представља опис свих римских региона током раног царског периода.
  • Римска хронологија до времена Цезара (1858) написана са његовим братом Аугустом Момзеном.
  • Римско уставно право (1871–1888). Оваква систематска обрада римског уставног права у три тома била је од значаја за истраживање античке историје.
Теодор Момзен 1881
  • Римско кривично право (1899)
  • Corpus Inscriptionum Latinarum, главни уредник и уредник (1861. и даље)
  • Digesta (Јустинијанова), уредник (1866–1870, два тома)
  • Iordanis Romana et Getica (1882) било је Момсеново критичко издање Јорданесовог Порекла и дела Гота и касније је постало опште познато само као Гетика.
  • Теодосијев законик, уредник (1905, постхумно)
  • Monumentum Ancyranum
  • Више од 1500 даљих студија и расправа о појединачним питањима.

Библиографију од преко 1.000 његових радова даје Зангемајстер у Mommsen als Schriftsteller (1887; наставио Јакобс, 1905).

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Mommsen, Theodor. Rome, from earliest times to 44 B. C. (1906) online
  • Mommsen, Theodor. History of Rome: Volume 1 (1894) online edition
  • Mommsen, Theodor. History of Rome: Volume 2 (1871) online edition
  • Mommsen, Theodor. History of Rome: Volume 3 (1891) online edition
  • Mommsen, Theodor. History of Rome: Volume 4 (1908) online edition
  • Mommsen, Theodor: Römische Geschichte. 8 Volumes. dtv, München 2001. ISBN 3-423-59055-6

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Theodor Mommsen”. www.nndb.com. Приступљено 19. 3. 2018. 
  2. ^ „The Nobel Prize in Literature 1902”. nobelprize.org. Приступљено 19. 3. 2018. 
  3. ^ „Nomination Database”. www.nobelprize.org. Приступљено 19. 3. 2018. 
  4. ^ „Th. Mommsen (1817–1903)”. Royal Netherlands Academy of Arts and Sciences. Приступљено 26. 7. 2015. 
  5. ^ „MemberListM”. americanantiquarian.org. Приступљено 19. 3. 2018. 
  6. ^ Until 2007, when Doris Lessing won the Literature Prize, Mommsen was the oldest person to receive the Nobel Prize in Literature
  7. ^ „APS Member History”. search.amphilsoc.org. Приступљено 2021-05-03. 
  8. ^ Mentzel-Reuters, Arno; Mersiowsky, Mark; Orth, Peter; Rader, Olaf B. (2005). „Phönix aus der Asche – Theodor Mommsen und die Monumenta Germaniae Historica” (PDF). München and Berlin: Mgh-bibliothek.de. стр. 53. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 25. 03. 2009. Приступљено 27. 08. 2022. 
  9. ^ Vossische Zeitung 12 July 1880 (Nr. 192) in column "Lokales"
  10. ^ „Google Maps”. Google Maps. Приступљено 19. 3. 2018. 
  11. ^ quote: Another manuscript is beyond recall; namely, 0.4.36, which was borrowed by Professor Theodor Mommsen and perished in the lamentable fire at his house in 1880. It was not, apparently, an indispensable or even a very important authority for the texts (Jordanes, the Antonine Itinerary, etc.) which it contained, and other copies of its archetype are yet in being: still, the loss of it is very regrettable; M. R. James' „The Western Manuscripts in the Library of Trinity College, Cambridge: a Descriptive Catalogue”. Архивирано из оригинала на датум 12. 7. 2009. 
  12. ^ „Quote: Der größte Verlust war eine frühmittelalterliche Jordanes-Handschrift aus der Heidelberger Universitätsbibliothek.” (PDF). стр. 53. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 25. 03. 2009. Приступљено 27. 08. 2022. 
  13. ^ ...vor allem zwei aus Brüssel und Halle entlehnte Handschriften.
  14. ^ (Vernunft nimmt der Schädel der Czechen nicht an, aber für Schläge ist auch er zugänglich)
  15. ^ Fassbender, Andreas, ур. (2003). Index Numerorum. CIL Auctarium Series Nova. Erster Band, Zweiter Band. ISBN 3-11-017936-9. 
  16. ^ Liukkonen, Petri. „Theodor Mommsen”. Books and Writers (kirjasto.sci.fi). Finland: Kuusankoski Public Library. Архивирано из оригинала на датум 24. 8. 2014. 
  17. ^ G. P. Gooch, History and Historians in the Nineteenth Century (London: Longmans, Green 1913, 4th impr. 1928) at 456.
  18. ^ Notes taken between 1882 and 1886 of his lectures on the Roman Empire were discovered nearly a century later and in 1992 were published under the title A History of Rome Under the Emperors.
  19. ^ His terse style was called journalistic. His transparent comparison of ancient to modern politics was said to distort. In 1931 Egon Friedell summed it up, that in his hands "Crassus becomes a speculator in the manner of Louis Philippe, the brothers Gracchus are Socialist leaders, and the Gauls are Indians, etc." Friedell, Kulturgeschichte der Neuzeit, v3 p270. Cf., Mommsen's History of Rome.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Carter, Jesse Benedict. "Theodor Mommsen," The Atlantic Monthly, Vol. XCIII, 1904.
  • Gay, Peter, and Victor G. Wexler, (eds). Historians at Work, Vol. III, 1975, pp. 271+
  • Lionel Gossman, Orpheus Philologus: Bachofen versus Mommsen on the Study of Antiquity. American Philosophical Society, 1983. [1] ISBN 1-4223-7467-X.
  • Anthony Grafton. "Roman Monument" History Today September 2006 online.
  • Mueller, G. H.. "Weber and Mommsen: non-Marxist materialism," British Journal of Sociology, (March 1986), 37(1), pp. 1–20 in JSTOR
  • Whitman, Sidney, and Theodor Mommsen. "German Feeling toward England and America," North American Review, Vol. 170, No. 519 (Feb. 1900), pp. 240–243 online in JSTOR, an exchange of letters
  • Krmnicek, Stefan (ed.). Theodor Mommsen (1817–1903) auf Medaillen und Plaketten. Sammlung des Instituts für Klassische Archäologie der Universität Tübingen (Von Krösus bis zu König Wilhelm. Neue Serie 2). Universitätsbibliothek Tübingen, Tübingen 2017, https://dx.doi.org/10.15496/publikation-19540.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]