Hajnrih Himler

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Hajnrih Himler
Bundesarchiv Bild 183-R99621, Heinrich Himmler.jpg
Hajnrih Himler
Nadimak Krvavi pas Evrope, Ptičar
Datum rođenja (1900-10-07)7. oktobar 1900.
Mesto rođenja Minhen
 Nemačko carstvo
Datum smrti 23. maj 1945.(1945-05-23) (44 god.)
Mesto smrti Lineburg
 Nacistička Nemačka
Potpis Himmler Signature 2.svg

Hajnrih Himler (nem. Heinrich Luitpold Himmler; Minhen, 7. oktobar 1900Lineburg, 23. maj 1945) bio je komandant nemačkog Šucštafela i Gestapa, među najmoćnijim ljudima Trećeg rajha, jedan od idejnih tvoraca Holokausta[1][2] i najodgovornijih za ubistva miliona ljudi.

Detinjstvo i mladost[uredi]

Rođen je u blizini Minhena 7. oktobra 1900. godine. Bio je sin direktora Katoličke škole i religija je na njega imala veliki uticaj. Njegov otac, Gerhar, bio je prorektor u gimnaziji, pobožan i pedantan čovek. Bio je nemački nacionalista, ali ne i antisemita. Imao je dva brata, starijeg Gebharda (rođen 1898) i mlađeg Ernsta (rođen 1905).[3] Imao je sasvim normalno detinjstvo, roditelji su bili strogi, ali i vrlo aktivni u životu i razvoju njihovo troje dece. Iako njegovi roditelji nisu bili bogati, bili su dobrostojeći, i to zahvaljujući njegov kršteni kum, bavarski princ Hajnrih. [4]

Godine 1910. započeo je školovanje u elitnim gimnazijama u Minhenu i Landshutu, gde je stakao znanje iz klasične književnosti. Bio je izuzetno bistar i marljiv učenik, a i akademski deo školovanja obavljao je odlično. Takođe se bavio i vanškolskim aktivnostima, u kojima je uživao - igrao je šah, svirao klavir, sakupljao poštanske marke i bavio se baštovanstvom. Drugi dečaci iz škole nisu primetili njegovu sklonost ka nasilju. Jedan njegov školski drug, Džordž Halgarten, Himlera je opisao kao najumiljatije jagnje koje čovek može da zamisli. Dečak koji ni muvi ne bi učinio ništa nažao.

Kada je upisao fakultet, tada se psovetio svojoj velikoj strasti, bavljenju poljoprivredom i rad sa biljkama. Imao je ličnost koja je tražila priznanja za svoj rad, kao i stvaranje novih poznanstava, pa je postao član niza udruženja. U tom periodu nije pokazivao znake buntovništva, kao ni radikalizma. Nakon završetka fakulteta je brzo našao posao, što je u doba ekonomske krize bio uspeh.[5] U decembru 1919. postao je član katolički orijentisane Bavarske narodne stranke, čiji član je bio do 1923. godine. Tokom mladosti, a i kad je sazreo, njegov odnos sa suprotnim polom uvek je bio težak.[6]

Kada je 1914. počeo Prvi svetski rat, pokušavao je da nagovari oca da upotrebi svoje veze sa plemstvom, kako bi postao kandidat za oficira. Roditelji su se protivili, ali su na kraju ipak popustili i dopustili mu da nakon diplomiranja 1918. ode u 11. bavarsku jedinicu. Zbog neatletske građe imao je poteškoća sa fizičkim treninzima u vojsci. Položio je dva kursa za oficira, ali prekasno da bi se uključio u borbu. Kasnije, iste te godine, rat se završio, a Nemačka je poražena. Versajski ugovor, koji je potpisala Nemačka, a koji je smanjio broj vojnika u vojsci, onemogućio je Himlera da postane profesionalni oficir i otpušten je iz vojske. Međutim, 1943. godine, kada je pisao svoju autobiografiju, tvrdio je da je učestvovao u ratu, kao narednik 11. bavarskog pešadijskog puka. Ovim je očigledno hteo da nadomesti nedostatak ratnog iskustva, u poređenju sa svojim saradnicima iz stranke, prvenstveno Hitlerom.[7]

U aprilu 1919. godine Himler se pridružio jednom od mnogih dobrovoljačkih odreda koji su se borili protiv Sovjetske Republike Bavarske. Bio je član Landhuta, Oberlanda, 21 streljačke brigade i Domobrana. Trudio se da se nametne u različitim odbrambenim organizacijama koje su se borile protiv demokratije i Versajskog ugovora.[8]

Karijera[uredi]

Himler u poseti koncentracionom logoru Dahau 1936.

Himlerova politička karijera započela je negde oko 1922. godine, kada je kao član Der Frajvega upoznao Ernsta Rema. Još pre nego što se učlanio u NSDAP bio je deklarisani antisemita. Preko Rema i Štrasera postao je član stranke. Učestvovao je u Pivničkom puču 9. novembra 1923. godine, kada je sa još 400 saboraca zauzeo Ministarstvo rata. Nakon pivničkog puča, Nacistička partija je zabranjena. Nakon njenog ponovnog osnivanja 27. januara 1925. brzo je napredovao u hijerarhiji stranke.[9] Štraser mu je kasnije dao posao svog sekretara. S napretkom Štrasera napredovao i Himler. Kada je Štraser 1926. godine postao rukovodilac državne propagande Himler je bio njegov zamenik. Nagrada za odanost stigla je 1929. godine. Hitler ga je imenovao za zapovednika Šucštafela, (SS-a) svoje lične telesne straže.

Himler je veoma brzo shvatio da će osnovna namena SS-a biti borba protiv Hitlerovih protivnika. SS je rastao kontinuirano. Kada je Himler postao Rajhsfirer, SS je brojao samo 200 ljudi. Godine 1934. izrastao je u vojsku od 50.000 ljudi. Tome su neosporno pomogle i Himlerova organizovanost, pedantnost, doslednost i upornost. Međutim u poređenju sa SA, koji je brojao oko 3 miliona članova, SS je još uvek bio malobrojna formacija. Razlog za manji broj regruta u SS-u je bio taj što je Himler smatrao da je od 100 kandidata, u proseku bilo upotrebljivo 10 do 15.

Zlo u njemu prvi put je izašlo na videlo 1934. godine kada je, uz Geringa, imao značajnu ulogu u Noći dugih noževa (obračun sa pobunjenim vođstvom SA-a). SS je bio podređen SA jedinicama, pa je Himler smatrao da bi bilo nepohodno "srezati krila" SA da bi SS mogao dalje da se razvija. Nakon Hapšenja Rema, Hitler je želeo da ga pomiluje, ali su u presudnom trenutku, na njega uticali Himler i Hajdrih. Svaki od njih je imao svoje razloge za smaknuće Rema, a fokus je bio na sticanju moći i Hitlerove naklonosti. Remu je ponuđeno da izvrši samoubistvo, što je on odbio, tako da su ubistvo izvršili pripadnici SS-a.[10]

Godine 1936. preuzeo je zapovedništvo Gestapo-om, kao nagradu za aktivnosti u Noći dugih noževa. To mu je omogućio Gering, koji je smatrao da je Himleru dužnik, jer mu je pomogao u neutralisanju SA. Nova pozicija Himleru je omogućila da izdejstvuje da se u svakoj ključnoj ustanovi u Nemačkoj nalazi i po nekoliko esesovaca. Osim toga, izdejstvovao je donošenje zakona 1939. godine, po kojem je SS bio izostavljen iz ratnog suđenja Vermahta, čime je SS praktično postao država u državi.[11]

Himler nije doživljavao SS samo kao najpouzdaniju vojsku, već i kao elitno jezgro nacističke ideologije. On je u SS-u video temelje buduće jedinstvene narodne države. Himler je do 1940. godine transformisao dosatadašnji, više-manje, paravojni SS u Vafen-SS, potpuno opremljenu i naoružanu vojnu formaciju, koja je tada brojala preko 150.000 ljudi.

Ove su jedinice odgovorne za najveći broj nemačkih ratnih zločina tokom Drugog svetskog rata, mahom u Sovjetskom Savezu i ostalim delovima istočne Evrope. Esesovci su takođe zapovedali većinom nacističkih koncentracionih logora. Krajem 1944. godine SS je brojao čak 800.000 ljudi.

Godine 1942., Rajnhard Hajdrih, koji je bio Himlerova desna ruka je ubijen u Pragu nakon napada čehoslovačkih partizana podpomognutih britanskim obaveštajcima iz službe SOE. Himler je odmah uzvratio udarac, naredivši ubistvo svih muškaraca u češkom selu Lidice, iako nisu imali veze s počinjenim atentatom.[12] Sledeće godine Himler je postao ministar unutrašnjih poslova.

Nakon Hajdrihove smrti, Himler se stopio sa organizacionom strukturom SS-a. Nije koristio svoje prednosti i mogućnosti koje mu je čin omogućavao, i nije poznato da je izdavao naredbe važnijim članovima SS-a, kao što su Martin Borman i Joakim fon Ribentrop. Hitler je oduvek želeo da na čelu vojske ima osobu koja ne bi imala ambicije da zauzme mesto Firera. U Himleru je našao tu osobu, a to se donekle može povezati sa geslom SS-a "Tvoja čast je vernost". Zbog toga Hitler nakon smaknuća Rema, u Himleru nikad nije video konkurenta za mesto Firera. I pored funkcije vođe SS-a, načelnika gestapoa, poverenika za propagandu, ostao je ono što je bio na početku - večiti zamenik i drugi čovek, koji nije imao želju da bude prvi. Baš zbog toga je SS ostao tačno ono što je Hitler i želeo, veoma moćno oružje koje je istovremeno bilo odano i pouzdano.[13]

Jedan od Himlerovih ciljeva bilo je stvaranje vojske koja bi se borila protiv "nižih rasa", među kojima se fokusirao na Slovene i Jevreje. Ta borba bi se vodila sa ciljem pobede nad neprijateljem "ozdravljenja naroda". Osim njih, protivnici su bili i cigani, komunisti, bolesnici kao i homoseksualci. Po njegovoj teoriji o "čoveku niže rase", on je ozakonio istrebljivanje svih onih koji su stajali na putu ostvarivanja Hitlerovih planova. U tim zločinima su, osim pripadnika jedinica SS-a koji su bili specijano obučeni za te zadatke, učestvovali i pripadnici Vermahta, tako da ni uniforma nemačkog vojnika nije ostala neukaljana, kao što su neki nakon rata tvrdili.

Već do kraja 1941. godine, jedinice koje su vršljale okupiranom teritorijom sa ciljem istrebljenja svih "nižih rasa" su streljale oko devedeset hiljada ljudi. Himler je ove podatke uredno dokumentovao, čime je pokazao svoj mentalitet knjigovođe. Kroz vreme se pokazalo da masovna ubistva ostavljaju nesagledive psihološke posledice na izvršioce tih zločina. Himler je probao da opravda te zločine tako što ih je nazvao državnim zadatkom koji se mora izvršiti. Jednom prilikom je rekao: "Prokletstvo velikih je da moraju da idu preko leševa". Da bi masovna ubistva mogla da se nastave po planu, sa što manje negativnog uticaja na izvršitelje, Himler je pokušao da do tog nivoa omalovaži žrtvu i da joj praktično oduzme pravo da bude živo biće. Time bi izvršiocima trebalo da bude jednostavnije da izvrše svoj zadatak, jer bi znali da rade ispravnu stvar. [14]

Lebensborn[uredi]

Po Himleru, svaka žena je morala da spozna sreću koje donosi majčinstvo, ako je mogla da dokaže svoju rasnu čistoću. Za začeće žene nisu morale da budu udate. Neudatim ženama su stavljani na raspolaganje pomagači za začeće. U oktobru 1939. godine izdao je naredbu celom SS-u o reprodukciji. Postala je najveća dužnost svake žene da zatrudne sa vojnicima pre njihovog odlaska u borbu.

Himler je imao velike planove za reprodukciju posle rata. Uveo bi obavezu da svaka žena ima za obavezu da bar jedno dete pokloni državi. Već tokom rata je bila aktuelna naredba da svaki pripadnik SS-, bio oženjen ili ne, mora da ima bar jedno dete. To bi bila nadoknada za gubitke u ratu koju je trpela vredna esesovska krv.

Himler je odbacivao monogamiju, i divio se islamom i njegovim prorokom Muhamedom: On je svakom ratniku, koji se hrabro bori i izgubi život, obećao kao nagradu dve lepe žene. Taj jezik razume svaki vojnik. Kad misli da ga to čeka na onom svetu, rado će staviti život na kocku, s oduševljenjem će otići u bitku bez straha od smrti. Muškarci bi, po Himleru trebali da imaju više žena, kako bi mogle da izrode mnogo junaka.[15]

Himler i Anenerbe[uredi]

U berlinskom štabu SS-a 1. jula 1935. Himler se sastao sa pet ljudi koji su smatrani za eksperte za pitanja rase, među kojima i Hermanom Virtom, nemačko-holandskim istoričarem koji je posebnu pažnju posvećivao istraživanju starih religija i simbola i Rihard Valter Darom, koji je bio jedan od glavnih nacističkih ideologa zemlje i krvi.[a] Tada su osnovali organizaciju koja se prvobitno zvala Deutsches Ahnenerbe--Studiengesellschaft für Geistesurgeschichte, dok je 1937. godine ime promenila u Ahnenerbe.[16]

Anenerbe je za cilj imala da istraži sve navode koji bi mogli da ukažu na činjenicu da se Nemci superiorna rasa. Da bi to postigli, organizovali su niz istraživanja koja su analizirala sve moguće navode koji bi mogli da potvrde tu činjenicu. Između ostalog, veliki napor su uložili da dođu do najstarije kopije Tacitove istorijske monografije koja se zvala Germanija. U tom delu postoji rani prikaz germanskog naroda koji je pristrasno predstavljen kao napredno i moralno društvo.[17]

Jedno od najvažniih otkrića ove organizacije se desilo u Jurskim planinama u Bavarskoj. U okolnim pećinama su nađeni artefakti kao što su dleta, minđuše od slonovače, skeleti dlakavog mamuta i crveni pigment koji su kromanjonci koristili za zidno slikarstvo. Osim arheologijom, Anenerebe se bavila i drugim oblastima, kao što je naseljavanje osvojenih teritorija na istoku Evrope. Himler je na tom poslu sarađivao sa Konradom Mejerom sa kojim je pravio planove za tri kolonije na istoku. Himler je procenio da će za ostvarivanje ovih planova biti potrebno dvadeset godina i da je prethodno neophodno prvo proterati postojeće stanovništvo. Sa ciljem promene demografije tih teritorija, planirao je da izvrši sadnju bukve i hrasta, kao i korišćenje useva koji bi bili doneti sa Tibeta.[18]

Pregovori, predaja i smrt[uredi]

Himler nakon trovanja cijanidom

Kako se rat primicao kraju, Himler je počeo da povlači očajničke poteze. Godine 1944. tajno je pregovarao sa savezničkim snagama, kako bi pribavio što bolji položaj u neizvesnim danima koji su dolazili. Pomislio je čak i da će ga saveznici prihvatiti kao novog vođu Nemačke. Verni Hajnrih (Der treue Heinrich) kako su ga zvali, polako je napuštao, jednu po jednu, svoje političke dogme i potpuno izdao Hitlera.

Saznavši da pregovara s Englezima, Hitler je odmah naredio njegovo hapšenje, međutim u metežu koji je tada vladao nije bilo moguće sprovesti takvu akciju. Hitler iz Berlina nije mogao nikako do njega, jer je on tada bio u Bremenu.

Nije hteo da se preda i preuzme odgovornost za SS, čiji je zapovednik bio, već je pobegao s crnim povezom preko oka, bez brkova i s lažnim dokumentima, u uniformi dezertera. Kada je uhapšen sproveden je u logor zarobljenika, međutim zbog svoje narcisoidnosti, smatrajući da se prema njemu ne mogu odnositi kao prema hiljadama drugih nepoznatih vojnika, nije izdržao i sam se odao. Odmah nakon toga sproveden je u posebnu ćeliju, gde je izvršio samoubistvo pregrizavši kapsulu s otrovom koju je čuvao kod sebe. Umro je 22. maja 1945. godine.

Ličnost[uredi]

Jedan od opisa Himlerove ličnosti dao je K. Dž. Burhkart, tadašnji predstavnik Lige naroda Danzigu koji piše: „Himler me je impresionirao svojom neprijatnom podređenošću, uskogrudnom savesnošću, neljudskom metodičnošću pomešanom s elementima automatskog“. I zaista, on je bio neverovatno birokratizovano savestan, o svemu u svom životu vodio je računa i često zapisivao čak i potpuno nevažne činjenice.

Nemački general Hajnc Guderijan rekao je da ja Hajnrih Himler bio „najnejasniji od svih Hitlerovih sledbenika“. Beznačajan čovek, sa znacima rasne inferiornosti (bio je omalen, debeljuškast, slabovidan, crnokosi nespretnjaković) i ponašao se jednostavno. Pokušavao je da bude uljudan. Njegov stil života bio je u potpunoj suprotnosti sa Geringovom. Vodio je spartanski način života, bez ikakvog luksuza, bio strog prema samom sebi, a još stroži prema drugima. Kako je rekao From bio tipičan primer sadomazohističkog karaktera, čije su osnovne karakteristike bolesna urednost i pedantnost, te birokratsko ponašanje. Kasnije, kada je postao zapovednik SS-a i šef Gestapoa, beležio je svaki predmet koji je ikada dao nekoj osobi.

Osećao je jaku potrebu za autoritetom, voleo je da bude potčinjen nekome. Pripadao je onim ljudima koji se podređuju ne zato što je autoritet tako zastrašujući, već zato što su sami tako zastrašeni. U tome je, prirodno, i najveća razlika između Hitlera i Himlera, Hitler je bio buntovnik, a Himler bezličnik. Takođe je logično de je i Himler u Hitleru našao ono što je tražio: lik oca-autoriteta. Za njega je on bio bog-čovek, uporediv sa značenjem Hrista ili Krišne, kako je i sam Himler rekao.

U beleškama Rudolfa Hesa Himler je opisan kao proračunati planer i izvršilac genocida. Hes je probao svoju odgovornost da prebaci na svog šefa, ali te njegove optužbe nisu bile bez osnova. Po Hesovoj izjavi, Himler ga je pozvao u Berlin i rekao mu: Firer je naredio konačno rešenje jevrejskog pitanja. Mi, SS, moramo sprovesti tu naredbu. Postojeća mesta za istrebljivanje na Istoku ne mogu sprovesti te velike, planirane akcije. Ja sam za to odredio Aušvic.[19]

Privatni život[uredi]

U julu 1928. Himler se venčao sa Margaret fon Boden. Njihovo jedino dete, ćerka Gudrun, rođena je 8. avgusta 1929.[20] Razveli su se 1940. godine. Himler je nakon toga bio u vezi sa sekretaricom Hedvigom Pothast, koja je 1941. ostavila svoj posao i postala njegova ljubavnica. Imali su dvoje dece, sina Helgea (1942) i ćerku Nanet Doroteu (1944).

Napomene[uredi]

  1. Ova ideologija je imala za cilj da pokaže da se etnicitet potvrđivao kroz dve grupe faktora - nasleđene krvi, tojest rase, i teritorije na kojoj žive.

Reference[uredi]

  1. Breitman (2004)
  2. Worth (2005)
  3. Höhne (1986)
  4. Knop (2009). str. 161.
  5. Knop (2009). str. 159.
  6. Breitman (2004). str. 11.
  7. Knop (2009). str. 163-164.
  8. Knop (2009). str. 165.
  9. Knop (2009). str. 169-170.
  10. Knop (2009). str. 173-177.
  11. Knop (2009). str. 177-178.
  12. Williamson (1995). str. 87.
  13. Knop (2009). str. 184-187.
  14. Knop (2009). str. 188-192.
  15. Knop (2009). str. 180-181.
  16. Jerković (2015). str. 55.
  17. Jerković (2015). str. 57-58.
  18. Jerković (2015). str. 62-63.
  19. Knop (2009). str. 192.
  20. Manvell & Fraenkel (2011)

Literatura[uredi]

  • Vladimir, Jerković (2015). Himlerova Anenerbe i Tacitova Germanija. Gradska biblioteka Bijelicki. ISBN 978-86-81749-73-9. 
  • Gvido, Knop (2015). Hitlerovi pomoćnici. Profil knjiga. ISBN 978-86-6059-020-8. 

Spoljašnje veze[uredi]

  • „Heinrich Himmler "Treue Heinrich". holocaustresearchproject.net (na jeziku: (engleski)). Holocaust Education & Archive Research Team. Pristupljeno 11. 10. 2013. 
  • „Heinrich Himmler”. jewishvirtuallibrary.org (na jeziku: (engleski)). American-Israeli Cooperative Enterprise. Pristupljeno 11. 10. 2013. 
  • „Who was Heinrich Himmler?”. holocaust-history.org (na jeziku: (engleski)). The Holocaust History Project. Pristupljeno 11. 10. 2013.