Crveno more

Uredi veze
Koordinate: 22° S; 38° I / 22° S; 38° I / 22; 38
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Crveno more
Obala Crvenog mora u egipatskom letovalištu Makadi Bej
Lokacija Crvenog mora
LokacijaSeverna Afrika, Istočna Afrika i Zapadna Azija
Koordinate22° S; 38° I / 22° S; 38° I / 22; 38
22° S; 38° I / 22° S; 38° I / 22; 38
PritokeReka Barka, reka Hadas, reka Anseba, Vadi Gasus
OtokeBab el Mandeb
Zemlje basenaDžibuti, Egipat, Eritreja, Saudijska Arabija, Sudan, Jemen, Somalija, Izrael i Jordan
Maks. dužina2.250 km (1.400 mi) km
Maks. širina355 km (221 mi) km
Površina438.000 km2 (169.000 sq mi) km2
Pros. dubina490 m (1.610 ft) m
Maks. dubina3.040 m (9.970 ft) m
Zapremina233.000 km3 (56.000 cu mi) km3
Vodena površina na Vikimedijinoj ostavi
Satelitski snimak Crvenog mora

Crveno more (arap. أَلْبَحْر الْأَحْمَر El Bahr el Ahmar; hebr. הים האדום Jam Suf) je zaliv na severu Indijskog okeana između Afrike i Azije. Na severnoj ivici mora se nalazi Suecki kanal, poluostrvo Sinaj i Akabski zaliv. Južni rub mora čini Bab el Mandeb koji ga deli od Adenskog zaliva. More je oko 2.250 km (1.400 mi) dugačko, a maksimalna širina je 355 km (221 mi). Maksimalna dubina morskog dna je 3.040 m (9.970 ft),[1] a prosečna dubina je 490 m (1.610 ft). Površina mora je 438,000 km2 (169,113 sq mi).[2] Srednja dubina mora iznosi 437 m, a salinitet 37–42‰.

Opseg[uredi | uredi izvor]

Međunarodna hidrografska organizacija definiše granice Crvenog mora na sledeći način:[3]

Na severu. Južne granice Sueckog zaliva [Linija koja ide od Ras Muhameda (27°43'N) do južne tačke ostrva Šadvan (34°02'E) i odatle u pravcu zapada na paraleli (27°27'N) do obala Afrike] i Akaba [linija koja ide od Ras el Fasma jugozapadno do ostrva Rekin (27° 57′ N 34° 36′ E / 27.950° S; 34.600° I / 27.950; 34.600) preko ostrva Tiran do njegove jugozapadne tačke i odatle na zapad na paraleli (27°54'N) do obale Sinajskog poluostrva].

Na jugu. Linija koja spaja Husn Murad (12° 40′ N 43° 30′ E / 12.667° S; 43.500° I / 12.667; 43.500) i Ras Šijan (12° 29′ N 43° 20′ E / 12.483° S; 43.333° I / 12.483; 43.333).

Ekskluzivna ekonomska zona[uredi | uredi izvor]

Ekskluzivne ekonomske zone u Crvenom moru:[4]

Broj Država Oblast (km²)
1  Saudijska Arabija 186.392
2  Sudan 92.513
3  Egipat 91.279
4  Eritreja 78.383
5  Jemen 35.861
6  Džibuti 7.037
Ukupno Crveno more 438.000

Napomena: Bir Tavil je sporan između Sudana i Egipta, i prisvajaju ga obe strane.

Države sa kojima se graniči[uredi | uredi izvor]

Gradovi i naselja[uredi | uredi izvor]

Spisak gradova i naselja na obali Crvenog mora: Asab عصب, Masava مصوع, Hala'ib حلايب, Marsa Alamمرسى علم, Port Sudan بورت سودان, Port Safaga ميناء سفاجا, Hurgada الغردقة, El Suvejs السويس, Šarm el Šeik شرم الشيخ, Dahabدهب, Eilat אילת, Akaba العقبة, Džedaجدة, Al Hudajah الحديدة.

Crveno more u Bibliji[uredi | uredi izvor]

U Starom zavetu jevrejska reč prevedena kao ‘Crveno more’ obično se smatra da znači ‘Rogozno’ ili ‘Močvarno more’; do promene u terminologiji došlo je još u Septuaginti (LXX) ili Vulgati, ali ne postoji nikakvo zadovoljavajuće objašnjenje. U nekim slučajevima čini se da se taj naziv odnosi na Suecki zaliv (npr., 2 Moj 10,19), a u drugim na Akabski zaliv (npr., 1 car 9,26). Međutim, upotreba ovog naziva da bi se označilo mesto gde su Izraelci prešli preko mora što je zabeleženo u Moj 14 i 15, bila je često povod rasprava. Neki stariji naučnici smatraju da se ovde mislilo ili na Suecki ili na Akabski zaliv; odnedavno mnogi kritičari smatraju da se izlazak dogodio u severnom delu, možda u istočnoj oblasti Delte Nila, ili na južnom produžetku današnjeg jezera Menzaleh, jednoj laguni blizu Sredozemnog mora. Iako su postojale mnoge teorije gde se prelazak dogodio, arheološka istraživanja u vezi sa prelaskom Izraelaca preko Crvenog mora su pokazala da se prelazak dogodio u Akabskom zalivu od poluostrva Nuviba (Nueba) do današnje Saudijske Arabije. Prelazak Crvenog mora označio je kraj izraelskog ropstva u Egiptu, te se stoga smatra prekretnicom u njihovoj sudbini (npr., Ps 66,6; 78,53; 114,3). U Novom zavetu (1 Kor 10,2) smatra se praslikom hrišćanskog krštenja.

Okeanografija[uredi | uredi izvor]

Pogled na Nil i Crveno more, sa olujom prašine.[5]

Crveno more je između sušne zemlje, pustinje i polupustinje. Sistemi grebena su bolje razvijeni duž Crvenog mora uglavnom zbog njegovih većih dubina i efikasnog obrasca cirkulacije vode. Voda Crvenog mora masovno razmenjuje vodu sa Arabijskim morem, Indijskim okeanom preko Adenskog zaliva. Ovi fizički faktori smanjuju efekat visokog saliniteta izazvanog isparavanjem na severu i relativno toplom vodom na jugu.[6]

Padavine iznad Crvenog mora i njegovih obala su izuzetno niske, u proseku 60 mm (2,36 in) godišnje. Kiša je uglavnom kratkotrajna, često sa grmljavinom, a povremeno i sa olujama prašine. Nedostatak padavina i nedostatak većeg izvora sveže vode u Crvenom moru dovode do prekomernog isparavanja od čak 2.050 mm (81 in) godišnje i visokog saliniteta sa minimalnim sezonskim varijacijama. Nedavna podvodna ekspedicija na obalu Crvenog mora iz Sudana i Eritreje[7] izmerila je temperaturu površinske vode 28 °C (82 °F) zimi i do 34 °C (93 °F) leti, ali uprkos toj ekstremnoj vrućini, koral je bio zdrav sa mnogo ribljeg života sa vrlo malo znakova izbeljivanja korala, sa samo 9% zaraženih Thalassomonas loyana, agensom 'bele kuge'. Favia favus koral tamo ima virus, BA3, koji ubija T. loyana.[8] Naučnici istražuju jedinstvena svojstva ovih korala i njihovih komenzalnih algi kako bi videli da li se mogu koristiti za spasavanje izbeljenih korala na drugim mestima.[9]

Salinitet[uredi | uredi izvor]

Crveno more je jedno od najslanijih vodenih površina na svetu, zahvaljujući velikom isparavanju i maloj količini padavina; u more se ne ulivaju značajne reke ili potoci, a njegova južna veza sa Adenskim zalivom, rukavcem Indijskog okeana, je uska.[10] Njegov salinitet se kreće između ~36 ‰ u južnom delu i 41 ‰ u severnom delu oko Sueckog zaliva, sa prosekom od 40 ‰. (Prosečan salinitet za svetsku morsku vodu je ~35 ‰ na skali praktičnog saliniteta, ili PSU; to znači 3,5% stvarnih rastvorenih soli).[11]

Geologija[uredi | uredi izvor]

Oluja prašine iznad Crvenog mora

Crveno more je nastalo tako što se Arabijsko poluostrvo odvojilo od Afričkog roga kretanjem rifta Crvenog mora. Ovo razdvajanje je počelo u eocenu i ubrzalo se tokom oligocena. More se i dalje širi (2005. godine, nakon tronedeljnog perioda tektonske aktivnosti, naraslo je za 8 m),[12] i smatra se da će vremenom postati okean (kao što je predloženo u modelu Džona Tuzoa Vilsona). Godine 1949, istraživanje dubokih voda je pokazalo anomalno vruće slane vode u centralnom delu Crvenog mora. Kasniji radovi 1960-ih potvrdili su prisustvo vrućih, 60 °C (140 °F), slanih slanih rastvora i povezanog metalosnog mulja. Vrući rastvori su dolazili iz aktivnog rascepa podmorskog dna. Jezero Asal u Džibutiju je kvalifikovano kao eksperimentalno mesto za proučavanje evolucije dubokih vrućih slanih voda Crvenog mora.[13] Posmatrajući sastav izotopa stroncijuma u slanoj vodi Crvenog mora, moguće je zaključiti kako su ove slane vode koje se nalaze na dnu Crvenog mora mogle evoluirati na sličan način kao jezero Asal, što idealno predstavlja njihov kompozicioni ekstrem.[13] Visok salinitet voda nije bio podesan za žive organizme.[14]

Brojna vulkanska ostrva uzdižu se iz središta mora. Većina je u stanju mirovanja. Međutim, 2007. godine ostrvo Džabal el-Tajr u moreuzu Bab el Mandeb snažno je eruptiralo. Dva nova ostrva formirana su 2011. i 2013. u arhipelagu Zubajr, malom lancu ostrva u vlasništvu Jemena. Prvo ostrvo, ostrvo Šolan, pojavilo se u erupciji u decembru 2011. godine, drugo ostrvo, Džadid, izronilo je u septembru 2013. godine.[15][16][17]

Naftna polja[uredi | uredi izvor]

Polje Durvara 2 otkriveno je 1963. godine, dok su polja Suakin 1 i polje Bašajer 1A otkrivena 1976. godine, na egipatskoj strani Crvenog mora. Polje Barkan otkriveno je 1969. godine, a Midijansko polje 1992. godine, oba u basenu Midijana na saudijskoj strani Crvenog mora. Formacija Makna srednjeg miocena debljine 20 metara je stena sa izvorom nafte u basenu. Nafta se javlja u blizini ostrva Farasan, arhipelaga Dahlak, duž obale Eritreje i u jugoistočnom Crvenom moru duž obala Saudijske Arabije i Jemena.[18]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Robert Dinwiddie: Ocean_ The World's Last Wilderness Revealed. Dorling Kindersley, London 2008, p. 452
  2. ^ „STATE OF THE MARINE ENVIRONMENT REPORT FOR THE RED SEA AND GULF OF ADEN: 2006” (PDF). 2008-06-16. Pristupljeno 25. 1. 2020. 
  3. ^ „Limits of Oceans and Seas” (PDF) (3rd izd.). International Hydrographic Organization. 1953. Pristupljeno 28. 12. 2020. 
  4. ^ „Sea Around Us | Fisheries, Ecosystems and Biodiversity”. www.seaaroundus.org. Pristupljeno 2021-02-25. 
  5. ^ „Egyptian Dust Plume, Red Sea”. earthobservatory.nasa.gov. 8. 7. 2013. 
  6. ^ Sofianos, Sarantis S.; Johns, William E. (2002). „An Oceanic General Circulation Model (OGCM) investigation of the Red Sea circulation, 1. Exchange between the Red Sea and the Indian Ocean”. Journal of Geophysical Research: Oceans (na jeziku: engleski). 107 (C11): 3196. Bibcode:2002JGRC..107.3196S. doi:10.1029/2001JC001184 Slobodan pristup. 
  7. ^ BBC 2 television program "Oceans 3/8 The Red Sea", 8 pm–9 pm Wednesday 26 November 2008
  8. ^ 'Virus protects coral from 'white plague',' at New Scientist, 7 July 2012.p.17.
  9. ^ Fitzgerald, Sunny (8. 4. 2020). „The super-corals of the Red Sea”. BBC Future. Pristupljeno 24. 5. 2022. 
  10. ^ Por, F. D. (2012-12-06). The Legacy of Tethys: An Aquatic Biogeography of the Levant (na jeziku: engleski). Springer Science & Business Media. ISBN 9789400909373. 
  11. ^ Hanauer, Eric (1988). The Egyptian Red Sea: A Diver's Guide (na jeziku: engleski). Aqua Quest Publications, Inc. ISBN 9780922769049. 
  12. ^ Rose, Paul; Laking, Anne (2008). Oceans: Exploring the hidden depths of the underwater world. London: BBC Books. ISBN 978-1-84-607505-6. 
  13. ^ a b Boschetti, Tiziano; Awaleh, Mohamed Osman; Barbieri, Maurizio (2018). „Waters from the Djiboutian Afar: a review of strontium isotopic composition and a comparison with Ethiopian waters and Red Sea brines”. Water. 10 (11): 1700. doi:10.3390/w10111700 Slobodan pristup. 
  14. ^ Degens, Egon T. (ed.), 1969, Hot Brines and Recent Heavy Metal Deposits in the Red Sea, 600 pp, Springer-Verlag
  15. ^ „MSN - Outlook, Office, Skype, Bing, Breaking News, and Latest Videos”. NBC News. 2011-12-28. 
  16. ^ Israel, Brett (28. 12. 2011). „New Island Rises in the Red Sea”. LiveScience.com. Pristupljeno 2015-07-31. 
  17. ^ Oskin, Becky; SPACE.com (30. 5. 2015). „Red Sea Parts for 2 New Islands”. Scientific American. Pristupljeno 2015-07-31. 
  18. ^ Lindquist, Sandra (1998). The Red Sea Province: Sudr-Nubia(!) and Maqna(!) Petroleum Systems, USGS Open File Report 99-50-A. US Dept. of the Interior. str. 6—7, 9. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Hamblin, W. Kenneth; Christiansen, Eric H. (1998). Earth's Dynamic Systems (8 izd.). Upper Saddle River: Prentice-Hall. ISBN 0-13-745373-6. 
  • Miran, Jonathan. (2018). "The Red Sea," in David Armitage, Alison Bashford and Sujit Sivasundaram (eds.), Oceanic Histories (Cambridge: Cambridge University Press), pp. 156–181.
  • Andrea Thompson published (2007-12-06). „Dam on Red Sea Would Harm Environment”. livescience.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-02-17. 
  • Ling, Frank. „Dam the Red Sea for power?”. CNET (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-02-17. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црвено_море&oldid=27550561”